Godina opasnog življenja

Svet, velike i male zemlje grozničavo se naoružavaju, za vojsku se izdvajaju enormna sredstva, kao da im je sudnji dan na kućnom pragu. Četiri velike sile – SAD, Kina, Rusija i Indija ‒ pumpaju vojnu moć da bi uzele što veći deo kolača u globalnoj preraspodeli moći. A male zemlje jačaju svoje armije da bi se preventivno zaštitile ili da bi se bolje "udale" i postale prijemčive za pomenute globalne gospodare. Ključno pitanje koje dominira planetom glasi – gde to vodi?

"Vodi ka konfrontaciji. Zato što je jasno da je sada neko drugo vreme, danas svet nije onakav kakav je bio pre ruske invazije na Ukrajinu. Do tada je tabu tema bila priča o tome da li postoji rizik od konvencionalnog rata. Insistiralo se na tome da to kao ideja ne postoji. I mi u Srbiji smo na taj način indirektno bili bezbedni. Jer, kada stvorite ambijent u kojem je primena sile neprihvatljivo rešenje, onda šta god da se dešava, šta god mislili o nama, mi ostajemo u nekoj zoni da neće doći do sukoba. Ruska invazija na Ukrajinu je presedan. Od tog momenta pitanje oružanog konflikta konvencionalnim sredstvima velikih razmera je otvorena tema, sa njom se računa. I zato na istoku Evrope, baltičke države, Poljska, grade velike prepreke, ograde, postavljaju protivtenkovske prepreke na granicu i dramatično brzo razvijaju oružane snage. Većina evropskih zemalja razmatra obnovu služenja vojnog roka... To su, zapravo, neki pokazatelji o tome da živimo u vreme kada se očekuje da postoji realan rizik od sukoba. Svaka od zemalja u Evropi koja danas ulaže u vojsku to čini pretpostavljajući da bi to moglo da bude u prvom redu njihovo sredstvo za odvraćanje od eventualnih sukoba. Jer, najbolja je vojska ona koju ne upotrebite u ratu. Naročito za male države, kao što je Srbija. Idealna vojska je ona koja će čvrstinom, ali i stavom javnog mnjenja, znači patriotizmom, biti dovoljno jaka da bilo ko da pomisli da krene na vas odustane jer proceni da mu se ne isplati. To je idealna vojska. Nije to vojska koja, ne daj bože, upotrebljava ta sredstva i proverava da li je to tako u praksi", kaže za "Ekspres" vojni analitičar Aleksandar Radić.

Zbog navodne "ruske pretnje", procenjeno je da budućnost demokratija u Evropi zavisi od povećanja vojne potrošnje, izjavili su visoki zvaničnici odbrane iz Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Poljske i Italije nakon sastanka u Poljskoj, objavio je "Politiko".
"Ova 2026. biće godina ubrzanja industrije naoružanja u Evropi, uklanjanja birokratskih prepreka koje usporavaju taj proces i zbijanja redova jer moramo pokazati jedinstvo kako bismo potvrdili da ozbiljno shvatamo vrednosti poput bezbednosti", izjavio je poljski ministar odbrane Vladislav Kosinjak-Kamiš na konferenciji za medije nakon razgovora.

Kako piše "Politiko", Poljska, koja se graniči s Rusijom i Ukrajinom, ove godine planira da potroši 4,7 odsto BDP-a na odbranu, što je daleko najviše među članicama NATO-a. Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Nemačka troše blizu dva odsto, što je trenutni cilj NATO-a, dok Italija zaostaje s 1,49 odsto.

Ti niži procenti mogli bi postati problem sa Donaldom Trampom. Kao što je poznato, SAD su pozvale NATO saveznike da troše pet odsto BDP-a na odbranu jer je to znatno iznad vojnog budžeta SAD koji iznosi 3,38 odsto, piše "Politiko".

"Moramo trošiti više na bezbednost kako bismo osigurali prisutnost američkih saveznika u Evropi", rekao je Kosinjak-Kamiš. Njegove kolege su više bile fokusirane na način trošenja tih sredstava, a ne na same brojke koje su privlačne Trampu.

"Da, moramo razgovarati o tome koliki procenat BDP-a ćemo izdvajati za odbranu, ali takođe moramo biti vrlo zainteresovani za to na šta se taj novac tačno troši, posebno u smislu efikasnosti tih ulaganja", izjavio je francuski ministar oružanih snaga Sebastijan Lekorni.

Kako bi se to postiglo, ministri su izjavili da bi Evropa trebalo da smanji regulativne prepreke u odbrambenoj industriji i da se udruži u zajedničkoj nabavci i omogući bolji pristup kreditima.

"Bilo bi dobro ukloniti birokratske barijere jer u Evropi traje rat i ne možete tretirati odbrambenu industriju na isti način kao, recimo, proizvodnju mleka", rekao je italijanski ministar obrane Gvido Krozeto.

Nemački ministar Boris Pistorijus odbacio je Trampov poziv na povećanje izdvajanja na pet odsto BDP-a, rekavši da bi takav rast potrošnje "pojeo" oko 40 odsto nemačkog budžeta... U međuvremenu, pet vodećih vojnih sila u EU usaglasile su se oko niza važnih pitanja oko izdvajanja za vojsku jer to je postalo pitanje "odbrane evropske demokratije od ruske hegemonije".

Shodno tome, u svetu pozvani mediji i agencije učestalo objavljuju listu najmoćnijih armija sveta. Prema indeksu Global Firepower, Sjedinjene Američke Države zauzimaju prvo mesto. Rusija je druga, a Kina treća, sa sličnim indeksima snage. Rat u Ukrajini bliži se petoj godini, a hibridni rat Rusije protiv Zapada potresa svet. Zemlje Evropske unije sve više sredstava izdvajaju za odbranu i ne prođe mesec da velike sile ne spomenu najopasnije nuklearno oružje. Ali koja zemlja ima najmoćniju vojsku?

Koristeći 60 faktora da odrede indeks vojne moći za svaku državu ‒ od broja stanovnika, aktivnog vojnog osoblja, opreme, budžeta, resursa, geografije, logistike ‒ Global Firepower sačinio je ovu listu najmoćnijih armija sveta:

1. SAD – 0,0744
2. Rusija ‒ 0,0788
3. Kina ‒ 0,0788
4. Indija ‒ 0,1184
5. Južna Koreja ‒ 0,1656
6. Velika Britanija ‒ 0,1785
7. Francuska ‒ 0,1878
8. Japan ‒ 0,1839
9. Turska ‒ 0,1902
10. Italija ‒ 0,2164

U kontekstu aktivnih ratova u svetu, valja istaći da je ukrajinska vojska na 20. mestu, izraelska na 15, dok je iranska na 16. mestu. Pakistan je 14, dok se Nemačka, koja važi za najmoćniju privredu Evrope, našla na 12. mestu. Irak koji je na 44. mestu je bolje rangiran od Danske, Finske, Rumunije, Češke, Mađarske, Bugarske, koje su sve članice NATO-a.

Među zemljama bivše SFRJ Srbija na toj svetskoj listi zauzima 63, dok je Hrvatska na 74. mestu. Tu su i Slovenija (96), Severna Makedonija (112), Crna Gora (127), Bosna i Hercegovina (132).

Konteksta radi, Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Severna Makedonija su članice NATO saveza.

Zvanično, vojni budžet Srbije za 2026. godinu je veći za 170 miliona evra nego prošle godine. Tu "rafali", borbeni avioni koje smo kupili od Francuske, čine najveću pojedinačnu stavku. U odnosu na ovogodišnja rekordna izdvajanja za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije koja su iznosila više od 2,2 milijarde evra, što je 2,53 odsto bruto društvenog proizvoda, vojni budžet za 2026. godinu dodatno je povećan.

Planirana izdvajanja za odbranu u državnom budžetu za sledeću godinu (što bi, tradicionalno, moglo da bude promenjeno rebalansom), iznose 277.012.345.000 dinara ili gotovo 2,37 milijarde evra. Od toga, za plaćanje naručenih višenamenskih borbenih aviona "rafal" Srbija treba da izdvoji nešto više od 828 miliona evra.

"Srbija će u ovoj godini za vojsku izdvajati pet odsto BDP-a, to je dužna na osnovu Sporazuma o strateškom savezu sa NATO alijansom. Neće ubuduće da kupuje oružje od Kine nego od SAD", kaže Aleksandar Radić. "Istina, izdvajaće 3,5 odsto, dok sa 1,5 može da manipuliše na konto nekih građevinskih radova."

Na naše pitanje zbog čega bismo se morali takmičiti sa Slovencima i Hrvatima, pa još i sa Crnom Gorom i Albanijom po pitanju vojne moći, gospodin Radić kaže da je to propagandna fraza koja se koristi za javno mnjenje koje podržava vlast. 

"Za tu populaciju uvek je prijemčiva ta priča poređenja Srbije i Hrvatske, ali ignoriše se jednostavno činjenica. U ovom trenutku bez obzira na to šta Tramp radi, još postoji NATO. A NATO je na delu teritorije Srbije i NATO je svuda oko Srbije. I ne postoji poređenje Srbija – Hrvatska, nego Srbija – NATO. Nameće se direktno pitanje vojne moći Srbije i Hrvatske. Ali ni u tom momentu ne bih brojao tenkove, nego bih morao pre svega na prvo mesto da stavim moralni faktor, spremnost da se zaista vodi rat. Jer to je ono što nam se osvetilo 1991. godine. A ljudi izgleda da su zaboravili iskustva iz ratova ’90-ih godina. Naprosto, to je u Srbiji gurnuto iz javnog promišljanja u duboku pozadinu i svedoci tog vremena kao da su, ponekad imam utisak, namerno iščistili sećanje jer se stvara pojednostavljena slika o situaciji u kojoj, zapravo, kada su mobilisane jedinice Srbije nisu se baš nešto iskreno pokazale. JNA je ušla u rat sa 3000 tenkova, ušla je u rat sa neverovatnim količinama artiljerijskih oruđa, sa velikom prednošću u odnosu na Hrvatsku i desilo se ono što se desilo 1991. godine. Godina izdaje. Moramo da shvatimo da je moralni faktor najbitniji, ne busanje u prsa, kao što smo u to vreme imali radikale i razne paravojne grupe... Potpuno ista imena i prezimena ljudi koji su 1991. godine pričali kako će da izađu na Karlobag, a sada ovde pričaju kako se bore za Srbiju.
Znate, naprosto, meni kao sredovečnom čoveku, koji je i bio svedok tih vremena, ostavlja gorak ukus da neko ko je 1991. godine maštao da je negde na Jadranskom moru podno planina, sada nam objašnjava da je Kosovo Srbija i da će zaštititi Srbiju od Hrvatske. Ti ljudi su problem, ne oružje. A ako pričamo sada striktno o oružju, naše lažne patriote su zapravo najefikasnije oružje protiv nas. Oni nas ugrožavaju i više nego bilo koja neprijateljska raketa.
Da pričamo striktno o oružju, a Srbija je vojno neutralna zemlja? Srbija pokušava da nabavi vojno raznovrsna sredstva jer ne sme da ima slabu tačku. Jer mi ne možemo da se oslanjamo na partnersku podršku ni za jedan segment. Ali, ono što je posebno pohvalno za Srbiju jeste činjenica da je Srbija jedina od zemalja koje su manje po broju stanovnika, a koja ima zaokruženu proizvodnju naoružanja vojne opreme. Srbija u ovom trenutku proizvodi bezmalo više tipova oklopnih sredstava nego Nemačka ili Engleska. U ovom trenutku Srbija ima oklopnih vozila od kategorije šest i nešto tona, kategorije 12 tona, 14 tona, sve do 36 tona. Od takozvanog Aleksandra Ujedinitelja, malo je nezgrapno ime da zovete vozilo tako, preko Miloša, Miloša 2, rapa, M20, oklopnog transportera M21, Lazara 3, u par modifikacija, Lazanskog... Znači, srpska industrija može da pruži mnogo toga. I Srbija u ovom trenutku pokušava zapravo nemoguće, da kupi sva sredstva, što kod kuće, što u inostranstvu, ali da paralelno modernizuje vojsku sa svim sredstvima od automatske puške do višenamenskog borbenog aviona", govori Radić.

Pitanje, ako su Hrvatska, Crna Gora, Albanija u NATO savezu, te da je na Kosovu i Metohiji takođe NATO, zbog čega ove zemlje stvaraju nekakav vojni savez, što je opet izvesna pretnja za Srbiju? 

"Ta pretnja je prisutna, ali oni su članovi NATO-a. NATO je relevantan i dalje. Dok postoji NATO ili dok postoji neka druga organizacija, oni su u okviru NATO-a i NATO njima komanduje. A sporazum koji je potpisan između Zagreba, Tirane i Prištine samo potvrđuje da postoji koalicija koja negativno gleda ka Srbiji. Ali nijedan njihov mehanizam, unutrašnje oružane sile koje imaju, nije upotrebljiv bez NATO-a. Zvuči apsurdno, ali NATO je nama, koliko god da je omražen u javnom mnjenju u ovom trenutku, faktor koji sprečava eventualni radikalni razvoj. Problemi bi nastali onog momenta kada više ne bi postojao takav mehanizam i kada bi balkanske zemlje odlučivale, što se kaže, po nahođenju svojih političara.
Ali ponovo vam ističem da je moralni faktor tu broj jedan. Znači spremnost da prihvatite rat, volja da branite svoje zemlje je najvažnija. A zatim osposobljenost za to. Možete kupiti novu tehniku, ali mnoge zemlje su pokazale koliko može biti iluzija pokazivati svoju tehniku na smotrama ako nemate osposobljene i odlučne posade i ako nemate redovno snabdevanje rezervnim delovima i održavanje. Evo, to se desilo Venecueli. Venecuela je sve vreme pretila kako ima neka sredstva, a zapravo Rusi veoma loše održavaju svoje kupce rezervnim delovima i na kraju sada čitamo ruske analize – pa znate, njima one rakete nisu bile ispravne jer da su kupili rezervne delove... Čekajte, gde su kupili rezervne delove? Pa u Rusiji. I gde je onda problem? Venecuela je pokazala šta se može desiti kada mislite da kupovinom jednog, dva sistema protivvazdušne odbrane, koji su sofisticirani i većeg dometa, rešava problem. Ne, ne rešava problem. Pitanje je koliko ste stvorili duh u naciji, patriotizam i spremnosti za odbranu, a onda ovladali svom opremom i održavanjem opreme koju imate u rukama..."

Pričajući o najavi predsednika republike Aleksandra Vučića da će Srbija doneti zakon o obaveznom služenju vojnog roka od 75 dana, koji će stupiti na snagu krajem ove ili početkom naredne godine, Aleksandar Radić naglašava da je to neophodno. 

"Neophodno je podmladiti rezervu jer Vojska Srbije u ratu se razvija popunom rezervista. Mi nemamo vojsku koja ima brojno stanje u miru ekvivalentno ratnom. Naša vojska ima drastičnu razliku u brojnosti između mira i rata. Ona je, zapravo, jezgro ratne vojske, a da biste tu vojsku u ratu mobilisali vi morate da imate vojno sposobne vojne obveznike. Kako drugačije. Jedini način je kada se u ovakvoj situaciji služi vojni rok. Ali je problem u tome što se to odlaže. Jer mi postavljamo ta pitanja koja su na neki način proizvod sadašnjeg momenta. Srbija je prva u regionu ušla u proces modernizacije 2016. godine i u Srbiji je prvi put otvorena tema služenja vojnog roka 2017. godine. I onda smo ostali na repu događaja. Sada je Hrvatska prestigla Srbiju po pitanju odluke o služenju vojnog roka."

Ako pogledamo svet oko nas, u Ukrajini traje ozbiljan rat. Ratuje se u Siriji, Africi, a Donald Tramp, predsednik SAD, preti da će napasti Iran. Da li će se to dogoditi i da li bi taj rat poremetio za sada mirne odnose velikih sila?

"Postoji vrlo visoka verovatnoća. Nisam siguran da će to da se desi, ali veća je verovatnoća da će se to desiti, nego da se neće desiti. S tim da je problem američke strane što oni veruju da može da bude kratkotrajna intervencija jer sad je Tramp oduševljen onim što je urađeno sa Madurom. Međutim, Venecuela nije referentan ratni primer. Ali, ne odlučujemo vi i ja. Odlučuje on. A Tramp pred sobom ima pritisak Izraela. Ima izraelsko iskustvo. Izraelci su činili par godina unazad nemoguće. Hezbolah i njihove vođe su se činili kao istorijska činjenica koja je nesavladiva pa je na kraju Nasralah, lider Hezbolaha, izgubio život. Hezbolah ne postoji. A Hezbolah je izbacio iz stroja Izrael u jednom momentu. Njihov kompletan sistem rukovođenja i komandovanja. Sirija je promenjena. Izraelci su u samo jednom talasu, u dvanaestodnevnom ratu ubili 30 iranskih generala. E to su neki elementi koji mogu na američkoj strani da stvore ideju da je moguće voditi vremenski ograničenu vojnu operaciju sa velikim visokotehnološkim resursima, u kojoj će zapravo primarne mete biti ljudi koji su nosioci političkog i vojnog odlučivanja na iranskoj strani.
Ovo je direktna pretnja iranskim liderima, ono što rade Amerikanci u ovom momentu. Oni kažu liderima – vi ćete nam biti na udaru. Jer mi sada imamo znanja u obaveštajnom smislu i tehnologije koje mogu to da nam omoguće. Istina, Kina i Rusija će vojno, prvenstveno u naoružanju, pomoći Iran. Ali, Rusija i Kina su zapravo u strategijskoj defanzivi kada je reč o zaštiti njihovih interesa na energetskom sektoru (venecuelanske rezerve nafte su najveće). Ali u praksi Amerika ide dalje. Prvo, ono što je jako bitno, SAD potapa rusku flotu, tu novu flotu, sivu flotu. Stotine brodova plove morima sa identitetom koji je promenjen da bi omogućili transport nafte koju Rusija izvozi tim nekim mineralnim tokovima. Ta flota je pod udarom Amerikanaca i njihovih saveznika. A to je ozbiljno ugrožavanje ruske bezbednosti. Rusi imaju problem kako da zaštite svoj primarni strategijski interes. Nemaju ratne brodove, nemaju flotu kojom mogu to da provedu u delo.
SAD poseduju moćnu ratnu mornaricu, dva moćna nosača aviona i prateća ratna flota su već stigli u vode Irana, a pitanje je šta u ovakvim okolnostima mogu da urade Kina i Rusija. Praktično ništa. Kina i Rusija su u defanzivi jer ne mogu da se suprotstave Americi. Šta je glavni adut Kine i Rusije? Nuklearno oružje. Ako to ostavimo po strani kao neprihvatljivu temu, oni ne mogu konvencionalnim oružjem da uzvrate.
Pa Rusija je krenula u blickrig prema Ukrajini. Oni su hteli u jednom danu da reše problem, a evo prošle su četiri godine kako traje taj rat. Da li Rusija, sada kada je tokom januara imala toliko gubitaka, a tako malo napredovanja na terenu, može da očekuje da zaista ima scenario u kojem može da nekim kvalitetom, taktičko-tehničkim karakteristikama i brojnošću nekih sredstava koja dostavi Iranu, uzvrati Amerikancima. Iran može da uzvrati nanoseći neke gubitke, ali očigledno je da Amerikanci kalkulišu sa svojom premoći."

Na kraju, kakav je američki plan za budućnost NATO-a u Evropi i uopšte? 

"NATO postoji dugo. On je pokazao svoju svrsishodnost i pokazao je čvrstinu. Na kraju krajeva, Putinova kalkulacija iz 2022. godine da će doći do potpune destabilizacije NATO-a nije se ostvarila. NATO je suštinski svojevoljno održao Ukrajinu u životu. Jer bilo bi zaista uverenje u domenu političke fantastike da bi Ukrajina, bez podrške NATO-a držala front četiri godine. Od NATO-a su dobili milione projektila, raketa, haubica, tenkove, što je zapravo pokazalo da postoji unutar NATO-a visoka solidarnost. Amerika je, naravno, bila glavni arsenal. Ali NATO u Evropi je svrsishodan i dovoljno povezan. On može da doživi transformaciju unutar postojećeg formata ili, ako možemo da zamislimo radikalan scenario, i da se preimenuje. Ali zemlje koje su članice NATO-a u Evropi imaju vrlo uhodane, vrlo razvijene mehanizme saradnje koji nisu nijednog momenta dovedeni u pitanje, ako govorimo o političkoj motivaciji, a to je ono što je najbitnije. Često imamo situacije u kojima članice NATO-a i danas izvode neke operacije gde imaju drugi okvir. Recimo, u BiH je formalno misija Evropske unije koja je zamenila SFOR. I taj EUFOR čiji je? Znamo mi da je NATO. Šta je na Kosovu? Pa suštinski NATO. Da li taj suštinski NATO, kako piše u Rezoluciji 1244, može da bude bez Amerike... NATO održava mir na ovim prostorima", zaključuje Aleksandar Radić.