Svet
10.06.2016. 08:46
ekspres
BOKANOV IDEJNI VODIČ KROZ AMERIČKE IZBORE: Borba za dušu Hilari Klinton i periku Donalda Trampa
Da li će bivša Prva Dama, bez trunke šarma, talenta i ljudskosti postati opasna marioneta nevidljivih ruku globalne politike na ivici svetskog rata, ili će se desiti čudo, uzdrmati šahovska tabla, i na čelo SAD doći samouki biznismen sa jasnom idejom o tome “šta ne treba da se radi”
Kad govorimo o američkoj politici i njihovom izbornom sistemu uvek smo začuđeni time kako je toliko lako tamo otvoriti firmu, a ,opet, toliko teško napraviti partiju. Za razliku od nas, gde stvari stoje sasvim obrnuto.
Posebno je to čudno kada imamo u vidu da su Sjedinjene Američke Države u stvari federacija pedesetak poprilično autonomnih zemalja, gde svaka ima svoju policiju (sa drugačijim uniformama od ostalih im kolega), svoje sudstvo i zakone, svoja politička i državna tela i institucije i bezbroj uređenih, bogatih, urbanih metropola. I u svemu tome - samo dve ogromne i svemoćne partije što se smenjuju na vlasti i poneki ekscentrični, nezavisni kandidat pride (kao garnirung i tragikomični «dokaz slobode izbora»).
Formalno gledano, stvari ne stoje baš sasvim tako jednostavno i, rekao bih, bizarno.
Dva džina i mnogo autsajdera
Osim «plave», Demokratske stranke (Blue State) sa znakom tvrdoglavog, žilavog magarca i njoj suprotstavljene «crvene», Republikanske stranke (Red State) sa simbolom nepopustljivog i snažnog slona u svom partijskom grbu, postoje (od iole ozbiljnijih i u javnosti vidljivih) - i Zelena i Libertarijanska stranka.
Ali to nije sve, iako se, sa ove naše daljine, skoro ništa od onoga što ćemo ovde navesti – ne vidi i ne oseća kao deo realne, ozbiljne i uticajne politike.
Tu su, danas: Američka i Nezavisna američka partija na krajnjoj desnici (i jedna i druga imaju motto:«In God we trust»), fundamentalističko-hrišćanska Ustavna partija i nacionalna Partija platiša poreza; pa, zatim, umerene stranke poput: Građanske, Reformističke, Moderne «vigovske», Ujediniteljske, Veteranske, Piratske, Partije američke solidarnosti...; te brojne partije na krajnjoj levici: stranke Socijalističke alternative, Socijalističke akcije, Socijalističke jednakosti, Socijalistička radnička partija, stranke Socijalizma i oslobođenja, Mira i slobode, Radnička svetska, Socijalistička radnička...i mnoge druge, šarolike i jednako nemoćne, unapred osuđene na neuspeh i odsustvo ma kakvog bitnijeg uticaja u društvu.
Naravno, postoje i lokalne, regionalne stranke sa ciljevima vidljivim već u njihovom nazivu: Havajska partija za nezavisnost, Ujedinjena nezavisna partija(u Masačusetsu), Nezavisne partije Oregona i Minesote i mnoge druge, njima slične.
I kako je moguće da baš nijedna od ovih partija ne stvori makar nekog zaista zanimljivog lidera, harizmatičnog govornika, originalne i dovoljno popularne javne ličnosti ili dovoljno uticajnog intelektualca?
Zar onoliko američkih medija ne može da proizvede ili podigne iz anonimnosti makar ponekog, za njihove čitaoce i gledaoce interesantnog političara?
Zemlja koja ima reditelje i producente što mogu da vas nateraju da se rasplačete nad sudbinom praseta, slončeta ili pingvina ne može da obasja interesovanjem šire publike bar ponekog među hiljadama vođa i funkcionera svih ovih, doslovno bezbrojnih strančica i partijica?! I da time unese bar malo ritma, dramaturških preokreta, neophodne uzbudljivosti i dobrih vibracija u inače tradicionalno nezanimljive, višemesečne promocije uvek istih lidera dve najjače stranke («plave» i «crvene»)?!
Kako je sve počelo...
A na samom početku (bilo je to 1789) Amerika je dobila svog predsednika, koji nije bio predstavnik nijedne partije, već stvarni ujedinitelj svih građana svoje tek oslobođene zemlje.
Bio je to Džordž Vašington.
Ali, nakon njega, doslovno odmah počinje stvaranje brojnih (danas većinom nepostojećih, odavno ugašenih) partija. Prvo su se formirale Federalistička i njoj neprijateljska Antifederalistička (Demokratsko-republikanska) stranka.
Prvu je vodio Aleksandar Hamilton i imala je program prilagođen najimućnijoj klasi tek oslobođene zemlje (sa centralnim bankarskim sistemom i jakim vezama sa Engleskom), a onu njoj suprotnu je predvodio harizmatični Tomas Džeferson i ona je imala sasvim suprotan program i plan aktivnosti od režimskih «federalista».
Zatim se Demokratsko-republikanska stranka 1824. godine pocepala na Demokratsku (začetak one današnje Demokratske stranke) i Stranku «vigovaca» («protivnika tiranije», nastalu kroz nostalgično sećanje na rodoljubive «Američke vigovce» koji su 1776. uspešno oslobodili Ameriku od engleske vlasti).
To je bio početak unutrašnjeg političkog života u modernim Sjedinjenim Američkim Državama prve polovine XIX veka.
A onda se u drugoj polovini tog istog, XIX veka, sve ubrzo pretvara u kontinuiranu borbu Demokratske i tada formirane Republikanske stranke (nastale 1854, delom od tada već ugašene Stranke «vigovaca»). S tim što su njihove međusobne pozicije bile upravo suprotne onim današnjim.
Naime, demokrate su decenijama uporno podržavale ropstvo, krupne zemljoposednike sa juga Amerike i strateško odvajanje od država sa jakim abolicionističkim pokretom. A republikanci su u to vreme bili liberalni zastupnici «jednakih prava za sve», ogorčeni protivnici ropstva i južnjačkog konzervativizma.
Konfederacija je bila, rekli bismo bez preterane dileme, sasvim uz Demokratsku stranku, a Unija (na čelu sa Abrahamom Linkolnom) za republikance.
To se promenilo (za 180 stepeni) tek znatno kasnije, početkom XX veka (u takozvanoj Progesivnoj eri, od 1890-1914), kada ove dve partije staju na svoje današnje ideološke i političke pozicije, pa demokrate postaju kosmopolite, neo-liberali i zastupnici «ljudskih prava» i tržišne privrede, a republikanci u svoj program i političku akciju uvode jak patriotski naboj i tradicionalni konzervativizam na samoj granici klasičnih desničarskih stavova.
Neočekivani trojac u trci za predsednika
Kada su završeni oni prošli izbori i (kao i uvek) na dan kada je (20. januara 2013) demokrata Barak Obama položio zakletvu i održao tradicionalni Inauguracioni govor, znalo se da on više ne može biti predsednik, jer mu je to već bio drugi (i poslednji, po važećim američkim zakonima) mandat. I odmah su pale pretpostavke ko će biti kandidati na sledećim izborima.
Svi važni i uticajni analitičari su se tada žestoko obrukali, jer niko nije (ni izdaleka) pogodio ko će biti na čelu demokrata i republikanaca tokom izborne trke 2016. godine.
Pretpostavljalo se da će ispred Republikanske stranke to biti Džeb Buš (drugi sin Džordža Buša starijeg i mlađi brat Džordža Buša mlađeg), ili, možda, Kris Kristi (guverner Nju Džersija, politikolog i bivši državni pravobranilac), a da će demokratski kandidat biti neko tipa Kori Bukera (super uspešnog političara i obrazovanog sociologa, novopečenog senatora, prvog Afro-Amerikanca na tom položaju u istoriji Nju Džersija, još relativno mladog, nekadašnjeg talentovanog sportistu školovanog na Stenfordu, Oksfordu i Jejlu)...
Niko se nije nadao utrci tri, činilo se, rashodovana lika, beskrajno daleko od medijske slike idealnih kandidata za ovu priliku.
Besna, prevarena žena bivšeg predsednika (sa globalno čuvenom aferom u Oralno-ovalnoj sobi) i levičarski sedamdesetpetogodišnji «šezdesetosmaš» (koji je u svoju, Demokratsku stranku ušao tek prošle godine) na jednoj, i bizarni, raspričani i provokacijama skloni njujorški bogataš sa prepoznatljivom svetlo-narandžastom, blajhovanom perikom, na drugoj strani.
Na prvi (a, Boga mi, i na drugi) pogled, to deluje kao pad i degradacija čak i u poređenju sa poslednjih nekoliko izbornih trka, bez preteranih uzbuđenja i ičeg posebno zanimljivog.
Ali, ako se malo bolje pogleda, stvari dobijaju sasvim drugačiji izgled, kontekst i smisao. I postaju više nego interesantne, posebno za nas koji znamo da je reč o najvažnijim ovogodišnjim izborima na planeti (od kojih, na razne načine, zavisi mnogo toga u svakoj zemlji sveta, od one najmanje pa do one najveće).
Naime, u trci za predsednika su se pojavila, posle dugo vremena, čak dvojica otvorenh protivnika vladajućeg demokratsko-ratničkog, grabežljivog i ratnohuškačkog američkog establišmenta.
Jedan iznutra, sa te iste, demokratske, one vladajuće strane, a drugi spolja, sa druge strane političkog I IDEOLOŠKOG fronta.
Protivnici establišmenta
Barni Sanders je do skoro (upravo ga je, u finišu njihove međusobne trke, ipak pobedila ultra-establišmentska kandidatkinja, gospođa Klinton) sa levičarskih pozicija ubeđenog protivnika američkog «intervencionizma» (što je ublaženo ime za imperijalističko osvajanje tuđih teritorija i ničim izazvano porobljavanje čitavih naroda) pisao nove stranice istorije politike i izbora u, činilo se, potpuno iznutra okupiranoj zemlji.
Poput tipova iz «MASH»-a ili «Kvake 22», bliži Martinu Luteru Kingu i Malkomu Iksu nego novo-demokratskoj društvenoj eliti, Barni (dete poljskih Jevreja koji su jedva izbegli pogrom u rodnoj zemlji i preko okeana potražili svoje parče «američkog sna») bez pardona je objavio svoje čelično «NE!» svima onima koji bi morali da ga slušaju i bez roptanja izvršavaju njegove naredbe da je, nekim čudom, uspeo da pobedi «politički korektnu» i korporacijski-poslušnu Hilari.
Kao da je istinski čovek, ljudsko biće od krvi, mesa i karaktera, izgubilo od (ne baš najbolje napravljenog) čovekolikog robota, istina sa ženskim polnim karakteristikama, beskrupuloznim karakterom i fanatičnom voljom kojom nadoknađuje sve druge, bezbrojne mane i nedostatke i gazi sve pred sobom.
Svojevremeno nije ispela da pobedi tada dosta mlađeg i energičnijeg Obamu na unutarstranačkim izborima, ali je ovog puta uspela da se nametne i ipak nekako uđe u poslednji krug, na samo korak od velikog uspeha ili potpunog neuspeha.
A na drugoj strani se neimar i vlasnik pompezne njujorške «Tramp Kule» (Trump World Tower) mangupski osmehuje i 'ladno obećava kako će Ameriku opet učiniti (ne na siledžijski, već na suštinski način) velikom - šarmantno i svakodnevno izvaljujući za današnje prilike apsolutno nedopustive šale i komentare & političke hiper-ultra-nekorektne izjave.
Što ga više napadaju (ne može da se dogodi nijedan skup njegovih, sve brojnijih pristalica, a da se «sa strane» odmah ne organizuju protesti i neredi njegovih mrzitelja), on je sve uporniji na svom putu razbijanja predrasuda, matriksovskih situacija i nekontrolisane (ili strogo kontrolisane, kako vam drago) virtuelne realnosti.
Tramp razbija sve tabue i predrasude, govori sve ono što se još odavno ne sme (i na mnogo nižem nivou od ovog), razbija svoje protivnike svojom urođenom samouverenošću, nedostupan koruptivnim «nemoralnim ponudama» i otporan pred stalnim pretnjama koje dobija u mitraljeskim medijskim rafalima.
Dvojica neustrašivih protivnika uglađenih vašingtonskih vezira i poglavnika, čudni dvojac što sa nezabeleženim prezirom gledaju na takozvane «američke jastrebove», udružili su se, iako u ideološkom, stranačkom i političkom sukobu, protiv svevlasti bezdušnog i neljudskog globalizma, svako sa svoje strane ideološkog fronta.
Iako mnoge njihove pristalice nisu mogli da izdrže sve one manje bitne (ali ne i male) razlike između siromašnog emigrantskog sina i prebogatog preduzetnika i dugogodišnjeg milijardera, pa su među njima padale teške reči i joše teži predmeti (od kamenica do zapaljivih «molotovljevih koktela»), između Donalda Tvrdoglavog i Barnija Nepotkupljivog možemo lako prepoznati onu najvažniju od svih bliskosti – nepristajanje na odozgo (ko zna kad i od koga) propisana «pravila igre», ona po kojima igra svoj predizborni ples savršeno dresirana Hilari Klinton.
Zbog toga sam rešio da ovde napravim mali pregled ideološke pozadine koja stoji iza svakog od ova tri dojučerašnja kandidata (iako su danas «u ringu» samo njih dvoje: Donald i Hilari).
Bez toga je teško ma šta razumeti u zbrci pojmova, obećanja i leporečivih obraćanja na temu bilo koga od njih troje.
I kada se sunce bude podiglo na horizontu tog možda i istorijskog utorka (posle prvog ponedeljka u novembru: ove godine biće to 8. novembra), pobediće ili predstavnica svega onog što je zauvek pokvarilo odnose Srbije i SAD ili njen ne samo republikanski, već pravi i suštinski protivnik.
Ili – ili.
Sanders i Ruzveltov revolucionarni plan
Barni Sanders (Bernard «Bernie» Sanders, 1941) se ostrvio na uticajne američke korporacijske vampire i berzanske špekulante, rešio je da se bori protiv prevelikih socijalnih razlika u današnjoj Americi, za opštu zdravstvenu zaštitu, besplatno fakultetsko obrazovanje, te protiv (vidljivih i nevidljivih) plutokratskih upravljača samo naizgled demokratske zemlje.
I mnogi ga, i među simpatizerima i među kritičarima, pogrešno razumeju i u njemu vide samo levičarskog fanatika «evropskog (iz 1968) tipa», anarhistu i potpuno nerealnog političara.
Ne znaju da mister Sanders, sa sve svojim sloganom «Budućnost u koju vredi verovati!», u stvari predstavlja ponovno objavljivanje Ruzveltovog nikad realizovanog plana, njegovog političkog testamenta poznatog pod nazivom «Second Bill of Rights».
Reč je o smelom planu velikog američkog državnika i reformatora koji pretpostavlja ozbiljnu reviziju i potpuno preispitivanje takozvanih «američkih vrednosti», te kritiku etatističke politike i klasičnog liberalizma.
Reč je, ukratko, o povratku «države blagostanja», poznatu i kroz njen nama vremenski bliži, kanadski i skandinavski model.
Nakon javnog iznošenja ovog velikog plana (novog «nju dila»), Ruzvelt je stradao. Po Emanuelu Džosefsonu («Čudna smrt predsednika Ruzvelta», iz 1948), koju sam nedavno čitao, Ruzvelt je umro pod, u najmanju ruku čudnim i sumnjivim okolnostima, pojačanim time što posle njegove iznenadne smrti uopšte nije ni izvršena autopsija (koja je, po zakonu, morala da se izvrši). Pa su počele da se ispredaju nimalo naivne priče da je ubijen metkom ispaljenim mu u potiljak (što je bio utisak lokalnog sveštenika koji ga je prvi video odmah nakon smrti), na imanju u Džordžiji, kao i da je sistemski trovan i na kraju otrovan...
U svakom slučaju, posle Ruzveltove smrti njegov kovčeg sa telom nije bio otkriven, već je odmah zapečaćen i kraj njega je bila naoružana garda, ne samo na sahrani, već i godinama posle toga.
Zvanično je umro od izliva krvi u mozak...
Ruzvelt, inače Holanđanin poreklom, je bio protivnik bacanja atomske bombe na Japan, imao je planove za oslobađanje bivših engleskih kolonija u Aziji, nije bio po volji Staljinu, a u aprilu 1945. je izgleda dao nedopustivu podršku saudijskom kralju Ibn Saudu, egipatskom kralju Faruku i etiopskom caru Hajle Selasiju u njihovom jedinstvenom otporu stvaranju države Izrael.
Po mnogima ga je, u stvari, ubila ova neočekivana i nedopustiva podrška arapskim protivnicima jevrejske države u nastajanju (a možda i Čerčilovi ili Staljinovi ljudi, ali, i ništa manje sumnjivi, njegovi mnogobrojni i veoma moćni američki protivnici), i to nakon još većeg, prethodno počinjenog «greha»: Ruzveltove revolucionarne i neočekivane «Druge Povelje o pravima» iz 11. januara 1944. godine.
On se tada obratio Kongresu i javno (preko radija) iščitao građanima Amerike svoj sveobuhvatni plan sa predlogom garancije osam novih (pretežno socijalnih) prava za sve građane Amerike.
Posle punih dvanaest godina vlasti (smrt ga je prekinula nakon po četvrti put dobijenih izbora) i već pomenutog New Deala iz 1932, ovakva proklamacija o dužnosti američke države da se potrudi oko bitnog olakšanja života svojih građana i neophodnog uravnoteženja ogromnih razlika u načinu života između najsiromašnijih i najbogatijih Amrikanaca, sa posebnim osvrtom na kontrolu bankarskog i, uopšte, finansijskog sektora (koji se u to vreme već skoro oteo iz državne kontrole), dovela je Frenklina Dilano Ruzvelta pred smrtnu presudu.
Šta se zaista desilo sa najvećim američkim predsednikom XX veka verovatno nećemo nikada do kraja i sa sigurnošću saznati, ali možemo sa lakoćom povezati Sandersove ideje i planove sa ovim (u medijima nepominjanim) izvorom i inspiracijom, od pre sedamdesetak godina...
Ozbiljno-neozbiljni klovn Donald i korporativna žena-robot
Kada je reč o Donaldu Trampu (Donald John Trump Sr, 1946), iza njegove spoljašnje, prividno «nedovoljne ozbiljnosti» stoji ozbiljan plan jednog veoma sposobnog preduzimača i rođenog glumca.
Svoje glumačke sposobnosti je pred svima već uverljivo pokazao pre desetak godina svojom fantastično popularnom TV serijom (iz žanra reality show-a) «Šegrt» (The Apprentice), kada je ovaj program proglašen najgledanijom emisijom u Americi u takozvanom «prajm-tajmu». I sve to upravo zahvaljujući njemu...
Tramp je osamdesetih zaradio ogromno bogatstvo u raznim sferama biznisa, ali je devedesetih skoro sve izgubio, upadajući u ogromne dugove. Da bi se zatim ponovo vratio u sedlo i opet postao bogati posednik elitnih nekretnina na Menhetnu, vrednih nekoliko milijardi dolara.
Ali, šta on to glumi i skriva od opasnih, nemilosrdnih pogleda nevidljivog žirija na predstojećim izborima? Koja je to ideološka koncepcija koju on zastupa, brani i promoviše?
Tramp, u maniru raspričanog klovna (sa sve svojom famoznom riđom perikom, što podseća na njegovo škotsko poreklo i sindrom matorog švalera) u stvari nimalo naivno - insistira na geopolitičkoj ideji o balansu moći i ekvilibrijumu u kome Amerika neće izigravati svetskog policajca umešanog u sve prljave poslove, terorizam, prevrate i ratove širom planete.
On time na svoj način nastavlja mudru, opreznu i pragmatičnu politiku opisanu u knjigama i delovanju Henrija (Hajnca Alfreda) Kisindžera, državnog sekretara kod više predsednika SAD, Nobelovca sa Harvarda, apologetu real-politike i ravnoteže snaga u svetu, po kojoj svaka država učesnica treba da očuva svoj položaj i sopstvenu bezbednost, uz poštovanje svačijih realnih očekivanja.
To je, opet, nastavak mudre Meternihove politike posle Napoleonovih osvajanja, onog diplomatskog «modus vivendija», sa rezultatima u konkretnoj funkciji nacionalnih interesa i nacionalne bezbednosti.
U Kisindžerevoj interpretaciji, koja stoji ideološki iza Trampovih tirada, krije se univerzalna politika multipolarnosti, uz obavezno razumevanje protivnika, a ne samo primenu gole agresije i podsećanje na (relativni, u odnosu na kasnija vremena) izolacionizam tvoraca Američke Republike.
Takođe, uz ovaj spasonosni i preventivni izolacionizam, kroz Kisindžerovu strategiju se opet vraćamo do Meterniha, ali i Bizmarka i njegov koncepta «neophodne saradnje Istoka i Zapada». S tim što Tramp nekadašnju evropsku Svetu Alijansu protiv revolucije sada preobražava u saveznički REALNI savez protiv terorizma.
Tramp uspostavlja i «hrišćanski kod» interkontinentalnih veza koje postoje između SAD i Ruske Federacije, razmišlja o budućnosti Evrope kroz određene garante njene stabilnosti. Oštro se odriče ideala i strategije «hladnog rata», ističe značaj reda, stabilnosti i ravnoteže među nacijama (a, posebno, među imperijama).
Kao i njegovi učitelji, Tramp se bori protiv ratobornog (i najčešće naivnog) neo-konzervativizma i jednako krvožednog pseudo-liberalnog, plutokratskog fanatizma.
On je za opreznu i pragmatičnu spoljnu politiku, suspenziju ekspanzionizma i militarizma (koji ne sme da dominira u spoljnoj politici), za dobronamerne poteze i diplomatiju pomenute bizmarkovske «real-politike» na moderan i Americi moguć način.
To sve je, dakle, miljama daleko od onog prvog pogleda na riđokosog Donalda, što zabavlja i sablažnjava medijske pratioce izbora i dežurne političke analitičare, koji ga, svi od reda, potcenjuju i ne razumeju ni šta on hoće, ni šta neće (ni pod razno), koji su mu planovi i kako bi on vodio američki narod i, posebno njihove oružane snage. U njegovoj, kisindžerovskoj, bizmarkovsko-meternihovskoj opciji, postoji šansa da naša planeta ne uđe u svetski rat tokom sledećeg mandata novoizabranog američkog predsednika.
Hilari Klinton (Hillary Diane Rodham Clinton, 1947), za razliku od svojih suparnika i protivnika, predstavlja korporativni kapitalizam, plutokratsko-liberalni fašizam, fundamentalizam takozvanih “ljudskih prava” (kao u Islamskoj državi), oduzimanje dece roditeljima od strane državnih službi i još toliko toga negativnog i pretećeg.
Ona je simbol jednostranosti američkog političkog imperativa, sa idejom nasilnog pretvaranja svih političkih režima u svetu u “vladavinu demokratije” po američkom modelu (diktature i demokratije, silom i kroz već mnogo puta isprobane tehnike CIA-e)...
Amerika je, tako gledano, predodređeni globalni lider, agresivno i totalitarno nametnut, sa vizijom nekakve “izbaviteljske uloge Amerike”. To je crno-beli svet “vukova sa Vol Strita”, bez dijaloga, pun siktave osvetoljubivosti, gde je, kada je reč o unutrašnjoj politici, jedino važno “koliko si dobar u svom poslu”.
Pred sobom imamo “etiku” čiste sebičnosti, psihopatsko, apsolutno odsustvo empatije i kompleks više vrednosti. A najvažnija od svih vrlina ovog ideološkog koncepta i životnog stava je teorija tobožnje “VRLINE SEBIČNOSTI” (virtue of selfishness). Verovali ili ne, to je i temelj američkog neoliberalnog pogleda na svet – pohvala sebičnosti kao životnog principa.
I to nije samo soroševska priča, već ima malo dublje i čvršće korene.
Ajn Rend, surova inspiracija Hilari Klinton
Kod nas je još uvek neispričana priča o prometejskoj pobuni Alise Zinovjevne Rozenbaum (1905-1982), mnogo poznatije kao Ajn Rend, koja je pubertetske ideale (“čini šta ti je volja”) podigla na nivo “antidogmatske dogme” i životne mudrosti i postala, rekao bih, najuticajniji politički mislilac modernog Zapada.
Ajn Rend je protivnik svake saosećajnosti i altruizma, opisujući ih kao nedopustive slabosti “pripadnika krda”. Ona zastupa ultimativni egoizam (Ajn ga zove “zdrav razum”), veličajući ličnu sebičnost i “sreću po svaku cenu”, pa makar i preko leševa. Postavlja lične interese iznad svih verskih, nacionalnih i državotvornih ideala, pa čak i najsvetijih, najintimnijih ljudskih osećanja. Ona svoju postavku stvari naziva “filozofijom objektivizma” i to je neka vrsta darvinovskog “Porekla vrsta” u društvenoj teoriji.
Dižući individualne slobode na rang božanskog, odbacuje smisao ljudske zajednice onakve kakva nam je poznata u istoriji, predstavljajući je kao prepreku samostalnom razvijanju “izuzetnih pojedinaca”, samosvesnih predatora.
A ona je, malo je reći uzor Hilari Klinton i svim njenim prijateljima, saradnicima, savetnicima i istomišljenicima.
“Vrlina sebičnosti” je, tako, omiljena knjiga Alana Grinspena, predsednika Američke centralne banke i Federalnih rezervi SAD, sigurno najvećeg krivca za svetsku ekonomsku krizu 2008. godine i čitave “čikaške škole ekonomije”, gde se plutokrate predstavljaju kao Ničeovi nadljudi novog doba. Potpuno nov svet, totalno drugačiji od svih prethodnih, po meri robotizovanih bezdušnika iz vlasničkih struktura novog poretka sveta.
A neka vrsta “Biblije” ovih elitnih grabežljivaca je čuvena utopija Ajn Rend, “Pobunjeni Atlas” (Shrugged Atlas), objavljen 1957. godine na prosto neverovatnu temu štrajku pobunjenih tajkuna koji tako bacaju svetsku privredu na kolena, spremni da, ako treba, unište i sebe, ali da ne ni po koju cenu ne dopuste “mešanje države u njihov posao” niti “ma kakva ograničenja” njihovog delovanja. Glavni junaci knjige su finansijski baroni (četiri musketara modernog doba), a njihovi protivnici su prikazani kao obični paraziti i slabići, nedostojni naše čitalačke pažnje i ljudske brige.
Verovali ili ne, ova knjiga je dugo vremena bila druga po popularnosti najuticajnija knjiga u posleratnoj Americi (tokom osamdesetih i početkom devedesetih), odmah posle “Biblije”.
Tako je u literaturi promovisan, pa onda i na Univerzitetima i unutar Demokratske stranke kreiran “novi čovek”, beskrupulozan i prosvećen na jedan, hrišćani bi rekli “luciferijanski” i “prometejski” način.
Uz Rendinog “Ravnodušnog Atlasa”, u obaveznu lektiru menadžera, bankara, preduzetnika, finansijskih magova i drugih junaka našeg doba spada i njen jednako ideologizovani “Veličanstveni izvor” (Fountainhead) iz 1943. godine, štampan i prodat u preko 40 miliona primeraka.
Bitka za dušu Amerike
Uz sve ograde, ipak možemo reći da ovog puta imamo fenomen “povratka političkog” u američku predizbornu kampanju. Pre toga, u nekoliko prošlih kampanja i izbornih trka imali smo samo imitaciju politike, simulakrum bez zaista različitih i idejama ispunjenih političkih akcija. Razlika Al Gora i Džordža Buša juniora je bila samo kozmetička, za razliku od one iz ove godine.
A od vremena Bila Klintona imamo na sceni neprikriveno uništenje Ruzveltove ideje zauzdavanja bankarskog sektora i delovanje samo jedne dimenzije američke politike.
To, naravno, ne znači da Tramp ima neke ozbiljnije šanse da pobedi Klintonku, bez obzira na očiglednu masovnu podršku najrazličitijih slojeva američkog društva jednom pravom “američkom Amerikancu”, toliko različitom od matriksovskih klonova iz Matriksa (mnogostruko, neprebrojivo umnoženi Mr. Smith na svim nivoima državne administracije).
Suviše je toga u igri da bi nadstrukture američkog društva i njihov namerno zakomplikovan sistem glasanja (sa sve “elektorima”) dopustili velike, kopernikanski-radikalne reforme i promene sa trajnim posledicama (bar ne bez građanskog rata). Nažalost, ali je tako.
Svet je postao šahovska tabla po kojoj geopolitički velemajstori povlače svoje, za običan um (bez privilegovanih i dobro skrivenih informacija) teško razumljive i apsolutno nepredvidljive poteze. I tu nema prostora za naše preterano pametovanje “šta će biti kad će biti”.
Ono na šta možemo da utičemo je naš lični stav i pokušaj življenja što realnijeg života, bez strahova i preteranih nada, sa jačanjem naših unutrašnjih vrednosti, znanja i vrlina. Tada nas ne može pobediti nijedan uglađeni ajn-rendovski predator sa nalakiranim kandžicama i ušećerenom PR bajkom o njoj kao “prvoj ženi predsedniku Amerike”.
Koliko je to samo različito od nekadašnjih lidera Sjedinjenih Država, iz vremena velikog Frenklina Ruzvelta ili, na primer, jednog sasvim originalnog (hrišćanskog i socijalističkog) demokrate, poput Henrija Džordža (1839-1897), političara i ekonomiste koji je svojom ljudskom veličinom, pameću i plemenitim (nepotkupljivim) karakterom nadrastao svoju sopstvenu ideologiju i postao poštovan čak i od svojih protivnika (zbog čega je bio u Americi jedno vreme popularniji i čitaniji od svih pisaca svog vremena, pa čak i Šekspira).
Henri Džordž nije uspeo da pobedi na izborima za gradonačelnika Njujorka 1886. godine (tada je, od nekog sasvim anonimnog kandidata tadašnjih moćnih industrijskih lobija, izgubio ne samo on, već i čuveni republikanac Teodor Ruzvelt, budući predsednik SAD), ali je zato imao najposećeniju, najveličanstveniju i najdostojanstveniju sahranu u istoriji grada i države Njujork (sa više tuge i učesnika nego kada je sahranjivan u atentatu ubijeni Abraham Linkoln).
A kada je umro grof Lav Tolstoj, na njegovom stočiću kraj uzglavlja je bio “Progres i siromaštvo” tog istog Henrija Džordža, odmah uz Bibliju i Amijelove “Intimne dnevnike”.
Takvih ličnosti je sve manje u svetskoj, pa i u američkoj politici. Najčešće su tu prisutni sve brojniji i poslušniji tehnomenadžeri koji se neće previše petljati u svoj posao, niti koristiti svoje samo formalne ingerencije.
Zato su danas (sutra će biti još više) važni svi oni kandidati koji nisu olovni partijski vojnici i ajhmanovski-ravnodušni izvršioci dobijenih naređenja odozgo. Pa makar bili ekscentrici, jedva hodali pod teretom godina ili nosili bizarne perike, svejedno. Važno je da se u dobro čuvanu kofu sa crnom bojom ubaci bar jedna kap bele. Makar kao podsetnik da ništa ne mora onda kad nas uče i ubeđuju “da se mora”. I da još uvek nije sve izgubljeno.
Zato će tog osmog novembra 2016. godine, u jesenji utorak, Amerika birati svog 45. predsednika (ali i čitav Predstavnički dom Kongresa, trećinu Senata i novog potpredsednika), međutim, još više - pokazaće pred očima celog sveta koliko joj je još ostalo one snage, pionirske energije i neugasivog entuzijazma koji su je svojevremeno uzdigli iz kolonijalnog položaja, oslobodili od engleskog tutorstva i indijanske opasnosti. Videćemo koliko je svest o unutrašnjoj opasnosti jača od svih propagandnih laži o “spoljnim neprijateljima” i novom “hladnom ratu”.
A da li će bivša Prva Dama (u pauzi između Barbare i Lore Buš), jedan od najneuspešnijih Državnih sekretara u istoriji SAD, uokvirena finansijskim aferama i suđenjima koja su se završila pre nego što su i počela, bez trunke šarma, talenta i ljudskosti (o ženstvenosti neću ni da govorim), postati opasna (naoružana predsedničkom funkcijom) marioneta nevidljivih ruku globalne politike na ivici svetskog rata, ili će se desiti čudo i na čelo savezne policije i vojske doći samouki biznismen sa jasnom idejom o tome “šta (više) ne treba da se radi”, to ostaje da se vidi za tih pet meseci od danas.
Hoće li se uzdrmati šahovska tabla ili ćemo samo dobiti novu kraljicu koja će, dan nakon inauguracije, postati uredni pijun na mestu za nju određenom?
Videćemo, svojim očima, sasvim uskoro. var d=document;var s=d.createElement('script');
Komentari
