IZBORI U FRANCUSKOJ: Predsednički tango za troje

Manje od tri meseca nas deli od prvog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj i, kao što se može očekivati, kotao kampanje je sve uzavreliji

U nedelju je svog kandidata najzad istakla i, uprkos nepopularnosti, trenutno vladajuća Socijalistička partija Francuske. S liderkom ekstremno desnog Nacionalnog fronta Marin le Pen, bivšim premijerom i vođom desničarskih republikanaca Fransoa Fijonom i nezavisnim kandidatom desnice i donedavnim ministrom ekonomije Emanuelom Makronom, koplja će u ime socijalista ukrstiti Benoa Amon.

Ko? Niste nikad čuli za najmanje dva od četiri glavna kandidata za novog šefa francuske republike? Ne čudi me. No, mi živimo u vreme kada birači, kojima je svetska ekonomska kriza iz 2008. godine trajno poljuljala poverenje u sve što dolazi iz vladajućih krugova, glatko odbijaju svaku ponudu elite. Tako je bilo u Britaniji prošlog juna. Tako je bilo u Americi u novembru. Tako je bilo u Italiji u decembru. Tako je bilo i kad je francuska republikanska desnica birala svog predsedničkog kandidata. Tako je i sada, kad su socijalisti glasali za ličnost koju bi voleli da vide na čelu države u kojoj nekadašnju perjanicu te partije predsednika Olanda podržava beznačajnih četiri odsto punoletnog stanovništva.

Ova predizborna kampanja u Francuskoj je amerikanizovana. Dve najjače stranke - Republikanci i Socijalistička partija prvi put su organizovale unutarpartijske izbore za predsedničkog kandidata po ugledu na SAD. Kao i u Americi, kandidati za predsedničkog kandidata (o, kako to rogobatno zvuči!) sučeljavali su se u debatama.

Svaki građanin Francuske može da glasa na unutarstranačkim izborima ukoliko plati određenu sumu. Republikanci su naplaćivali dva evra. Socijalisti, što zbog nepopularnosti, što zbog levičarskih uverenja, evro. Dakle, glasanjem u nedelju zaradili su najmanje 3,6 miliona evra

No, za razliku od Amerike, samo glasanje je organizovano ne po francuskim regionima, već u celoj zemlji istovremeno. Tako je za predsedničkog kandidata socijalista glasalo čak 3,6 miliona ljudi. To ne znači da ta stranka broji toliko članova. Svaki građanin može da glasa ukoliko plati određenu sumu. Republikanci su naplaćivali dva evra. Socijalisti, što zbog nepopularnosti, što zbog levičarskih uverenja, evro. Dakle, glasanjem u nedelju zaradili su najmanje 3,6 miliona evra. Njihovi desničarski rivali prijavili su u novembru prihod od devet miliona evra. Time su više nego pokrili troškove unutarstranačkih kampanja. Nije izvesno da je to i socijalistima pošlo za rukom.

Amerikanizacija francuskih predsedničkih izbora nije se zaustavila samo na organizaciji. I ishod je bio sličan. U novembru je sa začelja rivale prestigao autsajder - bivši premijer Fransoa Fijon. U nedelju se sličan scenario ponovio i među levičarima. Niotkuda se pojavio bivši ministar prosvete Benoa Amon. On je pre dve godine napustio vladu Manuela Valsa, s čijom se ekonomskom politikom nije slagao. U nedelju je Valsu pokazao da se s tom politikom ne slaže ni većina članova i simpatizera socijalista. Osvojio je 58 procenata podrške i priliku da osvoji Francuze levičare, koji su toliko razočarani vladajućom socijalističkom garniturom da očajavaju.

Ko je, dakle, taj levičarski autsajder koji je okrenuo socijaliste naglavačke? Dolazi iz Ivlina, oblasti čija istočna granica ulazi u atar Pariza, čije je sedište Versaj, nekada centar francuskog dvora, ali čiji je veći deo pokriven Ivlinskom šumom, nama poznatijom pod drugim imenom - šuma Rambujea. U njoj je i dvorac koji mi, ako niko drugi, pamtimo po pregovorima srpskih vlasti s kosovskim Albancima, čiji je neuspeh otvorio vrata ratu NATO-a sa SRJ 1999. godine. No, tada je Amon bio tek politički poletarac koji je, doduše, zapao za oko tadašnjem premijeru Žospenu i postao mu šef podmlatka. Nešto više od decenije i po kasnije, mediji novu socijalističku zvezdu u usponu vole da porede s nikad popularnijim veteranom američke politike, senatorom iz Vermonta Bernijem Sandersom, koji je u svojoj unutarstranačkoj kampanji za predsednika SAD, iako najstariji kandidat, kao malo ko mobilisao mlade da se zainteresuju za politički aktivizam. Pa da vidimo da li to poređenje stoji?

Sanders se u svojoj kampanji zalagao za uvođenje minimalne cene rada od 15 dolara na sat. Pod pritiskom članstva, tu politiku je kasnije preuzela i pobednica unutrašnjih izbora u Demokratskoj stranci Hilari Klinton. Benoa Amon nije Amerikanac pa je njegova vizija socijalne zaštite mnogo radikalnija. Naime, predlaže da se od sledeće godine uvede finansijska injekcija za svakog punoletnog građanina, bez obzira na to da li je zaposlen, student ili ne radi. Apanaža od 600 evra bi u roku od četiri godine porasla na čak 750 evra po punoletnoj glavi. Takvih je oko 50 miliona u Francuskoj. Grubom računicom stižemo do 37 i po milijardi evra mesečno. Kako namerava da pribavi toliki novac, Amon nije objasnio.

Njemu očigledno nije iz sećanja iščilelo da je njegov politički mentor Lionel Žospen dobio izbore 1997. godine na krilima obećanja da će radnu nedelju smanjiti na 35 sati. Pošto su Francuzi već dve decenije navikli na toliki obim rada, Amon sada ide korak dalje. Obećava postepeno smanjenje broja nedeljnih radnih sati na 32. To praktično znači uvođenje četvorodnevne radne nedelje. Sva ta štedra socijalna obećanja prati i logično nastojanje ovog bivšeg poslanika Evropskog parlamenta da ukine gornju granicu dozvoljenog budžetskog deficita u evrozoni od tri odsto BNP-a. Kažem logično, jer kako bi drugačije Amon ispunio svoja obećanja. Francuski budžetski deficit je trenutno 3,6 odsto. Državni revizori su još letos upozorili vlasti da će teško uspeti da smanje javnu potrošnju na u evrozoni dozvoljenu meru do kraja 2017. godine. I to bez Amonovih velikih socijalnih obećanja. Ukoliko se on bude na proleće uselio u Jelisejsku palatu, šanse da se održi fiskalna disciplina koje se drži kancelarka Merkel ravne su ne nuli, nego mnogo većem negativnom broju.

Amon želi i duboke institucionalne promene. Čuveni član 49 tačka 3, kojim se zakoni mogu usvajati bez skupštinske debate, želi da svede samo na budžetska pitanja. Želi i da ukine pravo političara na uzastopne mandate, da vrati „bele glasove", uvede potpuni proporcionalni izborni sistem i dozvoli stranim državljanima da glasaju na lokalnim izborima.

Druga okosnica Amonove kampanje je ekologija. Namerava da finansira zaštitu čovekove okoline kroz prihode od PDV-a, otarasi se dizela do 2025. godine, a proizvodnju električne energije pomoću atomskih centrala, koje čine okosnicu francuske energetike i najbezbednije su na svetu, svede na 50 odsto. Amon je, kao i Sanders u SAD, ekološki osvešćeniji od svojih stranačkih rivala. Želi da smanji prehrambeni otpad, ali i da pokrene oštru borbu protiv svih supstanci koje štetno utiču na ljudski endokrini sistem. Najvažniji su, naravno, pesticidi. Ono što Amon ne kaže jeste da time zatvara vrata bilo kakvim pregovorima o slobodnoj trgovini sa SAD, čija se prehrambena industrija zasniva na uzgoju genetski modifikovane hrane i skoro nekontrolisanoj upotrebi pesticida.

Treća okosnica Amonove kampanje je društvena reforma. Predlaže uvođenje policije za diskriminaciju, potpunu zaštitu uzbunjivača, legalizaciju veštačke oplodnje za neudate žene i istopolne parove, kao i ozakonjenje eutanazije i upotrebe kanabisa. Amonova spoljna politika ostaje velika nepoznanica. Jedino se zna da je čvrst zagovornik stvaranja palestinske države, što ga ponovo dovodi u koliziju sa aktuelnom američkom politikom. Dakle, kad sumiramo njegovu političku platformu možemo da zaključimo da je galski Sanders mnogo radikalnije levo nego što bi Sanders i pomislio da bude. Međutim, ono što ih vezuje jeste ideja socijaldemokratije posmatrana sa suprotnih strana Atlantskog okeana.

Ako mislite da je Amonov program kakofonija međusobno nepovezanih platformi, možda ste u pravu. No za to postoji debeli razlog, koji opet ukazuje na to da je reč o iskusnom političaru s jasnom strategijom. Naime, najnovija ispitivanja javnog mnjenja govore mu da u predsedničku trku ulazi sa četvrte startne pozicije. Na čelu je liderka ekstremno desnog Nacionalnog fronta, s četvrtinom biračkog tela iza sebe. Za petama joj je, s tri procenta manje, bivši premijer Fijon, koji je svoje Republikance s desnog centra pomerio u nekim oblastima čak i dešnje od Le Penove kako bi joj preoteo što više glasova. Međutim, u međuvremenu je Fijonov uspon zaustavljen pokretanjem istrage navoda da je svoju suprugu, Velšanku Penelopu platio pola miliona evra za fiktivne savetodavne poslove. Paradoksalno, sama Penelopa je kriva za ovakvu situaciju jer je u jednom intervjuu izjavila da „nikada nije imala nikakvu funkciju u muževljevom kabinetu". I dok tužioci rade svoj posao, a Fijon poziva narod da „ne brka njegovu suprugu s njegovom političkom platformom", podrška se topi.

Trenutno je Fijonu za petama donedavni ministar ekonomije Emanuel Makron, sa samo procentom manje, ali i tendencijom da ga za koji dan prešiša kao francuski brzi voz. Sa svojim socijalno-liberalnim pokretom „U hodu", osnovanim aprila prošle godine, Makron je čvrsto zauzeo poziciju u centru, upražnjenu prebegom Fijona udesno i nezapamćenom nepopularnošću predsednika Olanda.

Sve je izvesnije da će snage s Marin le Pen u drugom krugu odmeriti Emanuel Makron. No Benoa Amon je u nedelju iznenadio sve. Zato nije nemoguće da nas ponovo iznenadi. Nova politička realnost je da su autsajderi postali najveći favoriti

Gde onda Amon traži svoje glasove? Ako je suditi po njegovoj socijalnoj politici, oni će se protezati kroz sve siromašne društvene slojeve. Ako je suditi prema agrarnoj politici, oni će se proširiti na seljake. Ako je suditi po energetici, oni će se protezati na Zelene. Ako je suditi prema Amonovoj društvenoj reformi, oni će obuhvatiti i žene, ali i omladinu. Dakle, kakofonija počinje da prerasta u harmoniju zvuka, koji se menja zavisno od ciljne grupe kojoj se Amon obraća. Nije, dakle, njegov program nabacan, već skrojen da privuče što veći broj glasova u jakoj izbornoj konkurenciji.

Međutim, program je skrojen da privuče još nekoga - tačnije još dvoje predsedničkih kandidata pod Amonove skute. Već u pobedničkom govoru, predsednički kandidat socijalista je otkrio karte. „Treba da se ujedinimo sa ostalom levicom i ekolozima. Ideje koje nas dele nisu tako brojne. Progresivne snage nikada ne mogu da izgube ako se dogovaraju i grade zajedno", rekao je Amon razdraganim sledbenicima. Zatim je imenovao one kojima želi da pruži ruku. To su Janik Žado i Žan-Lik Melenšon. Nada se tome da će ekološki deo njegovog programa biti po meri Žadou, militantnom ekologu, evropskom poslaniku i lideru Zelenih, koji sa sobom nosi dva odsto biračkog tela. Međutim, za Amona je ključno da na svoju stranu pridobije Melenšona i njegovih deset procenata glasova Francuza. Time bi se, uz svojih 15 odsto, vinuo na prvo mesto u predsedničkoj trci.

No, da li je to moguće? Kao i Amon, Melenšon je bio tesni saradnik premijera Žospena ili, preciznije, njegovog ministra obrazovanja Žaka Langa. Međutim, Melenšon je socijaliste napustio pre osam godina i osnovao svoju Partiju levice, koja je prošlog februara mutirala u pokret „Nepokorena Francuska". Ova politička opcija zagovara stvaranje VI francuske republike, zasnovane na antiglobalizmu i distanciranju od NATO-a.

Privatno, Melenšon je veliki poštovalac latinoameričkih komunista i veliki branilac Džulijana Asanža. Kandidovao se za predsednika i na izborima pre pet godina, kada je osvojio 11 odsto glasova. Dakle, ako pogledate Amonov program, videćete da je on i po onome što definiše i po onome u čemu je namerno nejasan umnogome skrojen da pridobije Melenšona i njegove sledbenike. Međutim, Amon ne može da čeka na podršku levičarskih populista u drugom krugu jer sam teško da ima snage da tamo stigne. Zato je odustajanje kandidata Zelenih i „Nepokorene Francuske" u korist Amona pre prvog kruga imperativ za kandidata socijalista. I on to ne krije, što mu samo može doneti poene kod potencijalnih partnera.

Dakle, strategija Benoa Amona je jasna. No, znamo da je za tango potrebno dvoje. U ovom slučaju - troje. Ukoliko se trojica slože, desnicu čeka pravi izazov. Ukoliko Melenšon ostane galski tvrdoglav i ponovo se upusti u prvi izborni krug znajući da nema šanse, francuskog predsednika možemo samo tražiti desno od centra. Sve je izvesnije da će, u duhu neobičnih kandidata, snage s Marin le Pen u drugom krugu odmeriti Emanuel Makron. No Benoa Amon je u nedelju iznenadio sve. Zato nije nemoguće da nas ponovo iznenadi. Nova politička realnost je da su autsajderi postali najveći favoriti. Francuska bi nas iznenadila kada to postbregzitovsko pravilo ne bi potvrdila.