KAKO JE RUSIJA ZAUSTAVILA GRUZIJSKU OLUJU NA KAVKAZU

KAKO JE RUSIJA ZAUSTAVILA GRUZIJSKU OLUJU NA KAVKAZU

(AP Photo/Musa Sadulayev, File)


Noć 7/8. avgust 2008 godine, posle šest dana koškanja između ruskih mirotvoraca i gruzijskih vojnika i policajaca na liniji razdvajanja nepriznate republike Južne Osetije, kuliminirala je snažnom artiljerijskom vatrom koju je iz artiljerijskih oruđa kalibara 122, 152 i 203 mm i upotrebom višecevnih bacača raketa BM-21 Grad, kalibra 120 mm i LARS 160 mm otvorila Gruzija.

Uraganska vatra koja je zasula prestonicu Južne Osetije Chinvali označila je početak operacije ” Čisto polje”, koju su neki autori i analitičari na Balkanu nazvali i ” Oluja na Kavkazu”. Naređenje za pokretanje ove operacije lično je dao nekadašnji gruzijski predsednik Mihail Saakašvili u popodnevnim časovima 7. avgusta.

U ranim jutarnjim časovima 8. avgusta čim je sunce izašlo sa svojih pozicija u pravcu Chinvalija, glavnog grada Južne Osetije krenulo je 12.000 dobro naoružanih gruzijskih vojnika svrstanih u tri pešadijske brigade uz podršku 75 tenkova dve oklopne brigade, oko 40 lakih oklopnih vozila tipa ” kobra” naoružanih bacačima granata kalibra 40 mm i puškomitraljezima.

(AP Photo/Darko Bandic, File)

(AP Photo/Darko Bandic, File)

Malobrojni ruski mirotvorci uz podršku lokalnih snaga krenuli su da pružaju žestok otpor uz znatne gubitke.

Rano jutro 8. avgusta, gruzijska avijacija napala je položaje branioca Južne Osetije. Pet aviona SU-25 RV Gruzije bombardovali su ciljeve nedaleko od sela Tkverneti, kao i konvoj humanitarne pomoći koji je upućen iz Severne Osetije.  Gruzijski napad u Chinvaliju, počeo je kada je 600 vojnika podržano tenkovima T-72 uspelo da potisne osetijske branioce, najpre prema centru, a kasnije i  na periferiju grada. U borbama su aktivno učestvovali gruzijski avioni SU-25 i helikopteri Mi-24.

(VIDEO) ŽARKO NEBO NAD KAVKAZOM: Ovako je izgledao rusko-gruzijski vazdušni rat 2008.

Ruska avijacija je počela aktivno da deluje na prostoru Južne Osetije istog dana tek posle 9 časova, kada je sa najmanje tri bombe bezuspešno napadnut gruzijski radar lociran blizu Gorija. Sat vremena kasnije usledio je napad dva ruska aviona po delovima gruzijske artljerijske brigade kod Gorija. Drugi talas ruskih vazdušnih udara usledio je istog dana kada je jedan avion sa dve bombe napao vojni aerodrom Vazijani. Dejstva po gruzijskim vojnim aerodromima nastavila su se bombardovanjem aerodrom Marneuli i kasarni u gradu Bolnisi. Usledila su još dva napada na Marneuli. Kao rezultat ta tri napada na aerodrom Marneuli, Rusi su uspeli na zemlji da unište 3 aviona AN-2, i nanesu ogromnu materijalnu štetu infrastrukturi.

Ruske snage tokom borbi su podržavali jurišni avioni SU-25. Poslednji napad ruskog vazduhoplovstva tokom prvog dana rata dogodio se u večernjim časovima, kada je pet aviona napalo gruzijsku artiljerijsku brigadu u Goriju.

(AP Photo/Shakh Aivazov, File)

(AP Photo/Shakh Aivazov, File)

Rat je eskalirao 9. avgusta kad je rusko vojno vazduhoplovstvo proširilo svoje operacije na celu teritoriju Gruzije. Tad je žestoko bombardovana luka Poti kad potopljen jedan brod za hidrografska istraživanja. Prvi talas ruskih vazdušnih udara 9. avgusta završio se napadom na ciljeve u naseljenim mestima 20 km južno od Tbilisija, u neposrednoj blizini naftovoda Baku- Tbilisi-Cejhan i granice sa Azerbejdžanom.

Rusi kreću u akciju

Nekoliko časova posle početka ratnih dejstava ruska armija je po naređenju predsednika Dimitrija Medvedeva ušla na teritoriju Južne Osetije. Odgovor Moskve bio je jako brz – ujutro u 05.30 časova 8. avgusta elementi 58. Armije i pridodatih jedinica ušli su u Južnu Osetiju kroz strateški važan tunel Roki, koji je dug oko četiri kilometra, a proteže se ispod rusko-gruzijske planinske granice i predstavlja jedinu kvalitetnu putnu vezu između južne ruske provinciju Severne Osetije i tadašnje severne gruzijske provincije Južne Osetije. Prve ruske trupe viđene su u Južnoj Osetiji oko 8 časova. Brza reakcija ruskih snaga bila je potvrda da je ruska vojska bila na visokom stepenu borbene gotovosti i da su odabrane jedinice samo čekale znak za akciju. Prodor ruskih trupa u Južnu Osetiju bila je najava za opasnu eskalaciju konflikta. Ruski tenkovi su istog dana oko 16 časova popodne ušli u Chinvali posle čega je došlo do direktnog i žestokog sukoba sa gruzijskim snagama.

Sporo napredovanje ruskih trupa kroz tunel Roki i loša putna infrastruktura do grada Chinvalija nije dozvolila Rusima da brzo rasporede svoje snage u zoni borbenih operacija. Iz tog razloga 9. avgusta ruske kopnene snage još uvek nisu počele krupnije ofanzivne operacije i umesto toga posvetile su se očuvanju svojih pozicija i brzom formiranju vojne sile koja će naneti konačan poraz gruzijskoj armiji. U zonu konflikta uvedeni su dodatni delovi 58. Armije i vazdušno-desantnih jedinica.

Ruske brodove koji su patrolirali obalama nepriznate Republike Abhazije, u 18.41 časova  10. avgusta napala su četiri gruzijska ratna broda. Sa ova četiri gruzijska ratna broda sukobila se ruska raketna korveta Miraž klase Nanočka III (projekat 1234.1). Pri čemu je korveta potopila gruzijsku raketnu topovnjaču Tbilisi, a teže oštetila tri broda od kojih i raketnu topovnjaču Dioskuria.

Ruska ofanziva nastavljena je i 11. avgusta. Naime, paralelno sa munjevitim kopnenim napredovanjem u pravcu grada Gori, rusko vojno vazduhoplovstvo je nesmanjenom žestinom proširilo kampanju na celu teritoriju Gruzije. Tada je jedan SU-34 neutralisao gruzijski radarski sistem RLS 36D6-M, korišćenjem protivradarske rakete. Istovremeno SU-34 korišćen je i za elektronsko ometanje PVO raketnih sistema Buk i Neva gruzijske vojske. Istovremeno dejstvovano je i po gruzijskim položajima u Abhaziji. U međuvremenu, u jutarnjim časovima, ruske desantne snage iz Abhazije ušle su u zapadnu Gruziju nakon čega su napali i uništili modernu vazduhoplovnu bazu Senaki sa ciljem da onemoguće njeno korišćenje za izviđenje vazdušnih udara po Abhaziji. U tom napadu ruski desantnjiki uništili su dva gruzijska helikoptera (jedan Mi-8 i jedan Mi-24). Poslednji napad ruske avijacije 11. avgusta dogodio se u 07.15 časova ujutro, kad su ruski avioni bombardovali poletno-sletnu stazu i okolne instalacije vojnog aerodroma Senaki.  U toku istog dana ruske kopnene snage su dodatno napredovale i uspele su da potpuno „očiste“ Južnu Osetiju od gruzijskih snaga, a već ujutro 12. avgusta započele su i da prelaze liniju razdvajanja Južne Osetije i Gruzije, sa ciljem uspostavljanja 25 kilometara duge demilitarizovane zone koja bi onemogućila buduće dejstvo gruzijske artiljerije po Južnoj Osetiji.

 

 (AP Photo/Sergei Grits)

(AP Photo/Sergei Grits)

Gruzijski slom

Suočena sa žestokim i beskompromisnim nastupanjem ruskim snaga, gruzijska armija se jednostavno slomila, te je počela panično i dezorganizovano da se povlači u pravcu Gorija, a zatim i u pravcu Tbilisija. Tokom povlačenja, gruzijski vojnici su za sobom ostavili veću količini modernog naoružanja. Poslednji zabeleženi napad ruske avijacije na Gruziju desio se 12. avgusta kada su ruski avioni  izveli niz udara po gradu Gori i okolini. Istog dana ruske snage su ušle u grad Poti na obalama Crnog mora.

Posle ovoga usledela je odluka predsednika Ruske Federacije Dimitrija Medvedova za prekid aktivne faze vojne operacije. Istog dana Rusija i Francuska donele su mirovni plan koji je sadržavao šest tačaka za rešavanje sukoba u Gruziji. Dokument je bio poznat kao Plan Medvedov-Sarkozi. Gruzijske vlasti se su složile sa planom, ali su tražile da se šesta tačka o statusu pro-ruskih regiona izostavi.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Ipak, i pored toga ruska vojska je nastavila sa borbenim aktivnostima i tokom narednih dana. Kao rezultat toga, 13. avgusta gruzijske snage su sa najmanje 1500 civila napustile dolinu Kodori, čime je zvanično stavljena tačka na gruzijsko prisustvo u Abhaziji. Sledećeg dana lideri Abhazije i Južne Osetije potpisale su mirovni plan.

Napredovanje ruske vojske u pravcu Tbilisija završilo se 15. avgusta kada su ruske trupe stale kod mesta Igoleti, na samo 55 kilometara od glavnog grada Gruzije. Gruzijski predsednik Sakašvili, mirovni plan potpisao je istog dana.  U toku narednog dana ruske trupe ušle su i uspostavile potpunu kontrolu u Goriju i Senaki, pri čemu su se temeljno posvetile zapleni i/ili uništenju gruzijskog naoružanja i vojne opreme. Istu sudbinu doživela je i luka Poti, gde su ruske snage uništile skoro sve plovne objekte gruzijske mornarice i obalske straže, a upotrebljiva sredstva odvukli su u Abhaziju.
Ruski predsednik Dimitrije Medvedov potpisao je mirovni plan 16. avgusta.

Organizovano povlačenje ruske vojske prema Abhaziji i Južnoj Osetiji započinje 18. avgusta, a završava 22. avgusta 2008. godine. Samo četiri dana kasnije, 26. avgusta, Rusija je zvanično priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, čime je definitivno stavljen kraj dugogodišnjih gruzijskih nastojanja za reintegracijom njenih buntovnih pro-ruskih regiona.

 (AP Photo/Alexander Merkushev, File)

(AP Photo/Alexander Merkushev, File)

Pozadina kratkog avgustovskog rata

I danas 10 godina posle okončanja ovog sukoba i dalje u vazduhu lebdi pitanje ko je i zbog čega tadašnjeg gruzijskog predsednika Saakašvilija gurnuo u ovu ratnu avanturu. O toj priči zašto se kontroverzni proamerički predsednik odlučio na rat postoje tri verzije:

Prva verzija: Saakašvili je delovao samostalno, iako ga je tadašnja državna sekretarka SAD upozorila da samostalno ne kreće u avanturu i ne stupa u vojni knflikt sa Rusijom. U razgovoru pokojnog premijera ruske vlade Jevgenija Primakova i ambasadora SAD u Rusiji Džona Bajerlia, on je rekao da su Sjedinjene Države još u aprilu te godine zaustavile Saakašvilija da uđe u konflikt sa Rusijom zbog Abhazije, dela teritorije koji je bio odcepljen. Da Saakašvili nije mogao da proceni štetu ako krene u takvu avanturu svedoči i Nina Burdžanadze tadašnja predsednica parlameta koja je nedelju dana posle intervencije nemačkim medijima izjavila da je bilo u vladi oni koji su računali na rusku intervenciju. Takođe otvorilo se i pitanje američkih vojnih instruktora i savetnika u gruzijskog armiji da oni na bilo koji način nisu znali da se priprema napad kao i rusko pregrupisavanje na granicama iako se ovaj prostor konstantno snima iz satelita..

Druga verzija: SAD su znale za vojnu akciju Saakašvilija i da nisu isključile mogućnost da gruzijska armija neće brzo doći do tunela Roki, već da će oni munjevito zatvoriti taj tunel čime će ruska reakcija na vojnom planu biti ograničena, a na političkom planu neće prevagnuti da Moskva naruši odnose sa Vašingtonom i sa NATO. Mnogi smatraju da je u ovome pogrešio analitički aparat Bele Kuće.

” Misliti kako Moskva neprestano neće odgovarati na sve napade na nju, posebno na Kavkazu – istorijskom regionu od posebnog interesa za Rusiju, u njenom neposrednom trbuhu – bilo je prosto naivno, napisao je Primakov u svojoj knjizi ” Svet bez Rusije”.

 (AP Photo/ Vladimir Popov)

(AP Photo/ Vladimir Popov)

Treća verzija: kaže da uticajni deo američkog rukovodstva sa kojima je Saakašvili bio u neposrednom kontaktu i vezi blagosiljao ga je da primeni silu, ne samo shvatajući već i računajući na neizbežnu vojnu reakciju Rusije. U prilog tome govori svedočenje Dejvida Filipsa – višeg naučnog saradnika Atlanskog saveta. Prema njemu izabran je savršen tajming Olimpijske igre u Pekingu, kada je Buš bio u Kini, a zamenjivao ga je potpresednik Čejni poznat po antiruskom raspoloženju. Čejni se po otpočinjnju sukoba i odgovoru Rusije odazvao da agresija Rusije na Kavkazu ne sme da ostane bez odgovora. Savetnik tadašnje bušove administracije neookonzervativac F. Kagan pristupio je kreiranju nove politike NATO posle gruzijskog rata. Prema njegovim rečima vojna doktrina NATO se ne može više zasnivati na principu odsustva pretnje članicama NATO od strane Rusije. Prema tome ciljevi alijanse trebaju da budu preispitani. Kagan je posebno pozvao narednu Obaminu administraciju da razmotri postavljanje avijacije za presretanje ruskih aviona nad Baltikom, što je i od 2010 učinjeno.

Stav Putina o ratu

U intervjuu CNN tadašnji ruski premijer Vladimir Putin je izjavio da su Saakašvilija na agresiju na Južnu Osetiju podstakli oni koji su nastojali da ojačaju predizborne pozicije, ” jednog od predizbornih kandidata za predsednika SAD”. Putin diplomatski nije izgovorio njegove ime, ali i bez toga bilo je jasno o kome se to radi ( senator Mekejn koji je bio nosilac nominacije Republikanske partije)  i koji ima ratobrone izjave prema Rusiji. Primkov dodaje i da je Mekejn stalno preko telefona razgovarao sa Saakašvilijem.

Gubici sukobljenih strana

Nateže gubitke pretrpila je gruzijska strana. Ruske snage su uspele da unište jednu trećinu opreme i naoružanja gruzijske kopnene vojske. Pri tome naročito su loše prošle gruzijske oklopno-mehanizovane jedinice kao i elitna artiljerijska brigada iz grada Gori. U velikom delu uništeno je gruzijsko vazduhoplovstvo – potvrđeno je obaranje tri gruzijska SU-25, kao i uništenje većeg broja letelica na zemlji, između ostalog dva avona L-29, tri aviona AN-2, jednog helikoptera Mi-8, dva helikoptera Mi-24 (ev. br. 004 i 005), jedan Mi-24 srušio se prilikom sletanja i uništen je jedan Mi-14 na zemlji. Tešku destrukciju pretrpila je i gruzijska PVO – uništena je većina gruzijskih vojnih i civilnih radara, dva bataljona S-125M, kao i veći deo bataljona Buk-M1 i raketnih sistema Osa-AK/AKM. Najveću štetu ipak je pretrpela gruzijska mornarica i obalska straža čiji su plovni objekti potpuno uništeni ili zaplenjeni i prebačeni u Abhaziju. Gruzijski gubici se procenjuju između 300 i 420 poginulih i 1747 ranjenih pripadnika.

Povrh svega, ruske snage su u Gruziji uspele da zaplene 65 modernizovanih tenkova T-72Sim (od kojih su 44 prebačena u Rusiju), 15 borbenih vozila pešadije BMP-2, veći broj drugih oklopnih vozila poput oklopnih automobila Otokar Kobra nekoliko samohodnih top-haubica Dana 152 mm, nekoliko vučnih haubica D-30 122 mm, određen broj raketnih sistema Osa-AK/AKM, određen broj raketnih sistema Buk-M1, nekoliko vučnih PAT ZU-23-2 23/2 mm, nekoliko samohodnih PAT Šiljka, veći broj hamera i lend rovera, kao i drugu vojnu opremu i naoružanje.
Rusi su imali 67 poginulih i 323 ranjena pripadnika. Izgubili su tri tenka (T-62M ev. br. 232, T-72B (M) i T-72B ev. br. 321), dva oklopna automobila BRDM-2, jedan oklopni transporter BTR-70, jedan oklopni transporter BTR-80, dva BMP-2, četiri BMP-1, jedan BMD-2, jedan MT-LB, kao i više nebobrbenih motornih vozila (20 vozila). RV Rusije izgubilo je sedam aviona, jedan helikopter Mi-24 je teško oštećen kao i tri jurišnika SU-25.  Južna Osetija imala je 162 poginula pripadnika, a Abhazija jednog poginulog i dva ranjena pripadnika.

 (AP Photo/Dmitri Lovetsky, File)

(AP Photo/Dmitri Lovetsky, File)

Rat u Gruziji predstavlja javni ruski povratak statusu velike sile. Ovo nije nešto što se tek sad dogodilo – to se odvija već godinama, sa rastućim intenzitetom uoči samog sukoba. Ovaj sukob je otvorio nove prilike. Ruski cilj je da iskoristi ovu priliku radi nametanja nove realnosti u čitavom regionu, dok su Amerikanci vezani na drugom mestu i zavisni od Rusa. Vojni sukob u Gruziji označio je kraj ruske inferiornosti na svetskoj sceni i poslao je snažnu poruku Sjedinjenim Državama, NATO i njihovim saveznicima kojom se upozoravaju na novu realnost u kojoj Moskva neće tolerisati dalje približavanje NATO njenim granicama, i da će se žestoko suprotstaviti bilo kakvom upadu u njene interesne zone. To smo videli i na Krimu 2014. godine, i  u Siriji od oktobra 2015. godine.

 

Južna Osetija u sastavu Rusije i Sovjetskog Saveza

Oseti (Osetini) su potomci Alana, sarmatskog plemena koje je u ranom srednjem veku primilo hrišćanstvo. Severna Osetija postala je deo Ruskog Carstva 1767. godine, a Južna Osetija 1801. godine.
Prostore Južne Osetije i Gruzije Rusija je anektirala 1801. godine, što je potvrđeno Gulistanskim sporazumom iz 1813. godine. Nakon revolucije u Rusiji 1917. godine, područje Južne Osetije postaje deo menjševističke Gruzijske Demokratske Republike, dok je područje Severne Osetije uključeno u Terečku sovjetsku republiku. Gruzijska menjševistička vlada optužila je Osete da sarađuju sa ruskim boljševicima, a serija osetskih pobuna izbila je između 1918. i 1920. godine, da bi se 1920. godine na području Južne Osetije dogodio sukob između snaga gruzijske menjševističke vlade i osetskih snaga koje su predvodili osetski i gruzijski boljševici. Tokom sukoba ubijeno je oko 5000 Oseta, a više od 13000 je naknadno umrlo od gladi i bolesti.
Pošto je 1921. godine Crvena armija zauzela Gruziju, nove sovjetske vlasti su u aprilu 1922. godine formirale Južnoosetsku autonomnu oblast, koja je bila deo Gruzijske SSR i Sovjetskog Saveza.

Gruzijsko-osetski sukob

Do ponovnog sukoba između Gruzina i Osetina doćiće u predvečerje raspada „velike države“.  Napetosti u regiji počele su rastom nacionalizma kod Gruzina i Oseta 1989. godine. Pre ovoga, ove dve etničke zajednice živele su u miru jedna sa drugom, izuzev u periodu između 1918. i 1920. godine. Postojao je i velik broj mešovitih brakova među pripadnicima dva naroda.
Južnoosetski narodni front (Adæmon Nыhas) formiran je 1988. godine, a sledeće 1989. godine Južna Osetija je iznela zahtev da joj se status uzdigne u rang autonomne republike. Javili su se i zahtevi za ujedinjenje sa Severnom Osetijom. Gruzijska vlada je 1989. godine proglasila gruzijski jezik kao jedini službeni jezik u zemlji. U sovjetsko vreme je uz gruzijski, službeni jezik bio i ruski, što je istaknuto u ustavima iz 1936. i 1979. godine. Ovo je izazvalo uzbunu u Južnoj Osetiji, čije vođe su zahtevale i upotrebu osetskog u njihovoj zemlji. Osetska manjina je i dalje zahtevala veću autonomiju, što nije odobravala gruzijska vlast.
Gruzijske vlasti su 1990. godine donele zakon kojim se zabranjuju sve regionalne partije, što je od strane Oseta protumačeno kao delo protiv Južnoosetskog narodnog fronta. Reagujući na ovo, Oseti su 20. septembra 1990. godine proglasili Južnoosetsku demokratsku republiku, a kontrapotez gruzijske vlade bilo je zvanično ukidanje autonomije Južne Osetije 11. decembra 1990. godine.
Krajem 1990. i početkom 1991. godine, izbili su nasilni incidenti i ratni sukobi, tokom kojih su napadnuta i spaljena mnoga osetinska sela, te gruzijske kuće i škole u Chinvaliju. Crni bilans ovih sukoba čini oko 1000 poginulih i između 60000 i 100000 izbeglica koji su izbegli ili u Severnu Osetiju ili u Gruziju. Mnogi Oseti iz Južne Osetije su se naselili u nenaseljena područja Severne Osetije iz kojih je 1944. godine Staljin izbacio Inguše, što je dovelo do sukoba između Oseta i Inguša na bivšem inguškom području. Samo 15% ukupne populacije Oseta danas živi u Južnoj Osetiji.
Godine 1992, Gruzija je pristala na prekid vatre kako bi izbegla veće sukobe s Rusijom. Gruzijska i južnoosetijska vlada su pristale na sporazum kojim se izbegava nasilje, a Gruzija je pristala da ne uvodi sankcije protiv Južne Osetije. Gruzijska vlada je, međutim, zadržala kontrolu nad nekim delovima teritorije Južne Osetije. Tada su osnovane osetijske, ruske i gruzijske mirovne snage. OEBS je 6. novembra 1992. godine, pokrenuo misiju u Gruziji kojom se nadziru mirovne operacije. Od tada do sredine 2004. godine, situacija u Južnoj Osetiji je bila relativno mirna. U junu 2004. započele su nove napetosti uzrokovane pojačanim gruzijskim težnjama da povrate kontrolu nad otcepljenom regijom. Događali su se razni slučajevi napada, bombardovanja i uzimanja talaca u kojima je poginulo ili ranjeno desetine ljudi. Prekid nasilja je ponovo dogovoren 13. avgusta, ali je često bio narušavan.

 

 

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar