KAKO SU SOVJETSKI RAKETAŠI OBORILI AMERIČKI ŠPIJUNSKI AVION U-2

KAKO SU SOVJETSKI RAKETAŠI OBORILI AMERIČKI ŠPIJUNSKI AVION U-2


Špijunski avion LokidU-2 (Lockheed U-2, “Dragon Lady”) u centar interesovanja javnosti dospeo je na jedan neslavan način, kada ga je 1. maja 1960. godine iznad Sverdlovska ( danas Jekaterinburg) oborila sovjetska PVO. Da stvar bude gora (po SAD), pilot Frensis Geri Pauers preživeo je katapultiranje, a zatim, zarobljen od strane Sovjeta, pred medijima priznao je svoju špijunsku aktivnost.

Ovaj događaj veoma je uzbudio svetsku javnost i otkrio da Sjedinjene Države preko svoje obaveštajne službe CIA ( Central intelegence agency) špijunira iz vazduha svog najljućeg rivala. Ovo je priča o jednom od najvećih špijunskih skandala u Hladnom ratu koji je zaoštrio odnose dve supersile u momentu kada je trebalo da sledi delimično otpljavanje između Ajzenhauerove administracije i Gensekretara KP SSSR-a Nikite Sergejeviča Hruščova.

u2 2

Ova priča svoj početak imala je u dalekom gradu Peševaru u Pakistanu 1. maja 1960 godine. U rano sunčano jutro oko 5.20 sati pilot metalik sivog špijunskog aviona U-2 za koji su Amerikanci tvrdili da se koriste za meteo istraživanja, ulazio je u kabinu svog aviona. Pred njim je bila marš-ruta leta duga 6.120 km koja je išla od Pakistana – Avganistana – kroz Sovjetski Savez ka Murmansku – severnih obala Norveške – Finske – do mesta Boden u Norveškoj, gde je letelica trebala da sleti. Ova misija je bila specifična jer je to po prvi put trebalo da bude kompletno preletanje teritorije Sovjetskog saveza od juga ka severu. Glavni razlog zašto je takva misija ranije odlagana nije se nalazila u nedostatku doleta, ili baze sletanje već u sumnji da će takav prelet i obaveštajni podaci koji budu prikupljeni aerofoto kamerama biti vredni truda.

To rano jutro u Pešavaru je bilo veoma toplo, a pilot koji se nalazio u skafanderu ispod koga je imao vuneno odelo da ga greje od hladnoće tokom leta na velikim visinama, liptao je od znoja sa čvrsto pričvršćenom kacigom.

u2 7

Iako je pilot Frensis Geri Pauers trebao da poleti tačno u 6 sati, dozvola za start je data tek u 6.20. Pauers se sa svojim U-2 poleteo i trebalo mu je samo nekoliko minuta da uleti u vazdušni prostor Avganistana. Da će tog dana krenuti nešto naopako uočilo se svega par minuta po poletanju, kada je imao manju nezgodu sa automatskim pilotom. Međutim, problem je brzo otklonjen i let je nastavljen rutinski. Čak i sam ulazak u Sovjetski Savez je prošao neopaženo i nije bilo nikakvih problema sve dok se U-2 nije počeo da se približava gradu Sverdlovsku. Pauers je prešao orjentir koji je obeležavao polovinu puta i sve je izgledalao da će ovo biti još jedna uspešna misija, ako se izuzme manji tehnički problem. Međutim, tada je usledio pogodak rakete V-75 Volhov (SA-2) s čime je avion onesposobljen.

Moćni sovjetski radari, već su uočili stranu letelicu na svojim ekranima odmah po ulasku u sovjetski vazdušni prostor što je bio signal za uzbunu dežurnih PVO jedinica.

u 2 4

Iznenadno zavijanje sirena za uzbunu proparala je mirno prolećno jutro u sovjetskoj raketnoj bazi u okolini Sverdlovska. Dežurna posada PVO već je trčala prema svojim raketnim stanicama da momentalno stupe u dejstvo i obore uljeza. Dok su neki gledali u nebo pitali su se gde je cilj? Zašto visoko na nebu nema nikakvih kondenzacionih tragova? Jedino ko je mogao da vidi nepoznatu letelicu, koja je tada letela na 21.000 metara visine bile su posade radara. Lansirne rampe su oživele kako se cilj primicao, a zatim se posle par sekundi začuo jak pucanj, zatim šištanje i zaglušujuća buka koja je označila da su rakete ispaljene i da lete prema svom cilju.

Za to vreme Geri Pauers nije ni imao pojma šta se to dole dešava i da prema njemu jure salve raketa. On je bio zauzet oko održavanja kontrole leta svog aviona starajući se da održava visninu i pravac. Iznenada usledio je šok! Pauers je u trenutku osetio udar eksplozije. I dok se avion propinjao skinuo je pogled sa instrument table i pogledao u nebo koje je oko njega bilo narandžaste boje. Gotovo istog trenutka nos njegovog U-2 krenuo je nadole u strmo obrušavanje. Pauers je shvatio da je došao trenutak kada je morao da spasava svoj goli život dok je letelica strmoglavo padala. Momenat u kome je on uspeo da se izvuče iz uništenog aviona bio je na 12.200 metara visine.

U 2 3

Pilot oborenog U-2 uspeo je da se katapultira. Bio je ošamućen od događaja koji su se munjevito menjali iz sekunde u sekund. Jedva da je proteklo nekoliko trenutaka dok je mirno sedeo u svom avionu, a već se našao na hladnom nebu iznad SSSR-a hitajući prema zemlji. Prema njegovim kasnijim svedočnjima, istakao je, da  je u trenutku pogotka samo razmišljao o domu svog detinjstva u Kentakiju, i pitao se da li će ikada više videti svoju Ameriku. Kroz glavu mu je prolazila gomila sećanja pa je u trenutku katapultiranja čak zaboravio da povuče ručicu svog padobrana dok je padao. Dok je njegov zbunjeni mozak pokušao da  naredi povlačenje ručice, nastupio je oštar trzaj jer je na visini od 4.600 metara od zemlje padobran se otvorio automatski, a belo narandžasta kupola padobrana se raširila i klatila iznad njegove glave.

Dok je padao, prema njegovim rečima na prostoru gde je trebao da se spusti pokazali su se pejzaži slični onima u Kentakiju. Pad je bio suviše tvrd, a od udara na zemlju se skoro onesvestio. Paures je rekao da jedino čega se seća, bilo je da mu je prišao jedan seljak da mu pomogne. Kada je ustao oko sebe je video gomile muškaraca, žena i dece koji su okupili da vide ko je čudni posetilac sa neba.

Sovjetska verzija priče

Sovjetski izvori o ovom događaju navode kako je data prva uzbuna čim je primećen avion nege u 5:36 sati po lokalnom vremenu, odnosno kada su radari registrovali ulazak nepoznate letelice u SSSR. U-2 je već tada preleto Taškent, Sir Darju, napravio krug oko Aralskog jezeram a zatim se letelica usmerila prema gradovima Trock, Čeljabinsk i dalje prema Sverdlovsku. Sećanja visokih sovjetskih rukovodilaca govore da je u komandi bila velika nervoza, posebno kada se telefonom javio ministar odbrane maršal Rodion Malinovski, a za njim usledio je i poziv Hruščova sa jednim pitanjem zašto avion – uljez nije oboren, a imaju najbolji raketni sistem u svetu koji im je država stavila na raspolaganje.

U 2 7

Maršal Malinovski je posle obaranja izjavio, da je U-2 srušen namerno iznad Sverdlovska, da pilot ne bi mogao izjaviti kako je slučajno zašao u Sovjetski vazdušni prostor.

Decenijama kasnije, isplivale su dodatne informacije, kako je U-2 leteo na visini od 22.000 metara, te da je brzina sa kojom se kretala letelica bila  750 km/h. Kompletni zadatak obaranja U-2 prepušten je general majoru Jevgeniju Korušovu.

Interesantno je, da ruska literatura navodi angažovanje i lovačke avijacije tačnije dežurne pare lovaca MiG-19, za čijim komandama su bili kapetan Boris Ajvazjan i pilot poručnik Sergej Safranov, koji su bili bazirani na sverdlovskom aerodromu. Pored njihovih letelica našao se i presretač Su-9, koji je inače trebao da se iz remontnog zavoda Novosibirsk prebaci u jedinicu u Branovičima- Belorusija. Međutim, tokom preleta zbog nepovoljnih meteo uslova zajedno sa svojim kolegom je sleteo na aerodrom Koljcovo. Pilot Su-9, Igor Mentjukov svedočio je da su 1. maja 1960, nešto posle 7 časova on i njegov kolega kapetan Anatolij Sakovič podignuti u vazduh, da bi dobili maršutu leta prema Čeljabinsku. Ubrzo im se radio vezom obratio i komandant vazduhoplovne armije , general-major avijacije Jurij Vovk koji ih je obavestio da imaju samo jedan zadatak, da sruše i obore protivnički avion koji je uleteo u prostor Sovjetskog saveza. Tokom leta, posle kratkotrajne radio tišine od 17 minuta, naređeno je pilotima da odbace dopunske rezervovare goriva i uključe forsaž. Piloti su lovce ubrzali do 1,9 maha i dosegnuli visinu od 20 km. Nakon toga saopšteno im je da je cilj udaljen 25 km.

U 2 9

Prema Mentjukovom svedočenju, kada je uključio radar ekran je bio prikiriven smetnjama ikao je po poletanju radio normalno. Zbog ovoga je prešao na vizuelno uočavanje, a na 12 km od cilja dobio je informaciju da cilj izvodi zaokret. Stanje sa radarom se popravilo pa je mogao videti i kako cilj ponire. Onda je Mentjukov napravio zaokret i krenuo za avionom uljezom. Prima informaciju da je promašio cilj za 8 km, da isključi forsaž i smanji brzinu. Prema njegovom kmazivanju, on se iznervirao jer na komandnom mestu nisu znali upotrebu i navođenje Su-9. Ubrzo posle toga kako on kaže dobio je naređenje da izlazi iz zone dejstva jer su se ispred njega pojavili odblesci eksplozije raketa, a isti zakvi pojavili su se i s desne strane.

Prvo gađanje U-2 izveli raketaši iz raketnog diviziona kojim je komandovao kapetan Nikolaj Šelduko. Međutim, U-2 je već napusito zonu uništenja i počeo da obilazi Sverdlovsk, pa ga zbog toga prve salve raketa nisu dosegnule.

Zapravo, pilot  Mentjukov sa svojim avionom se već nalazio u zoni eksplozija Šeldukovih raketa. On je izveo zakoret i pokušao da se izvuče, uključivanjem forsaža u poniranju. Visina leta je pala na 15 km, a brzina naglo skočila na  2.300 km/h. Dok je uključivao forsaž radi povećanja brzine, upalila se lampica za gorivo zbog čega je morao hitno da sleti.

Tada su naređenje za poletanje dobili piloti Ajvazjan i Safranov, koji su poleteli i posle par minuta, dok su tražili vizuelno cilj videli su odblesak raketa, a zatim i neke delove kako padaju. Međutim kako oni tvrde, videli su delove rakete posle samolikvidacije, a ne U-2 kako su misli. Špijunski avion nisu otkrili, a da bi se popeli na visinu od 20 km morali su da koriste dinamičku petlju ili polupetlju imalman.

Za to vreme stanice za otkrivanje i praćenje precizno su odredile koordinate cilja i supeli da u radarski snop uhvate U-2. Cilj je bio u vatrenoj zoni jednice, međutim, U-2 je zauzeo novi kurs leta. Pritisak među raketašima je rastao jer je sa velikom preciznoću trebalo odrediti trenutak lansiranja rakete, inače će U-2 nastaviti da krstari nebom. Na sreću radarski snop je odmah zahvatio avion, a komanda puka je raktenim divizionima naredila: „cilj uništiti“.

Dok je prva raketa sevnula prema nebu, rakete na lansirnim rampama 2 i 3 su ostale. Svi su tvrdili da je kvar u pitanju, međutim glavni inženjer jedinice, major Vasilij Borocov je pregledom utvrdio da se ne radi o kvaru nego se zapravo kabina za naovđenje se našla između rakete i aviona ( kada se zabranjuje gađanje).

u2 5

Za to vreme dok su rakete letele ka Pauersu on se približavao Sverdlovsku. Prema njegovim sećanjima, on je tad ponovo uključio foto kameru i drugu izviđaču opremu i napravio zaokret za 90 stepeni ka jugositočnom delu grada. Prema njegovim rečima tad je čuo prigušeni zvuk eksplozije i na nebu video svetlost narandžaste boje. Odmah se avion nosem nagnuo ka dole i krilo se odvojilo od trupa. Kasnije je utvrđeno da je raketa eksplodirala iza aviona i da su parčići bojeve glave probili repne površine i krila, ali nisu dotakli kabinu. Pilot je bio živ, a u skladu sa uputstvima trebalo je da uništi avion prekidačem pored sedišta. Eksplozija koja bi usledila raznela bi avion i pilota u paramparčad, ali umesto toga Pauers je doneo odluku da iskoči iz aviona i u tome je uspeo. Nekoliko sekundi kasnije komandant susednog raketnog diviziona dobio je naređenje da još jednom gađa U-2 i da uljeza uniti po svaku cenu. Divizion je lansirao dve rakete koje su se našle u blizini raspadnutih delova letelice i akivirale.

Posle prizmeljenja Pauersa, osim gomile znatiželjnik meštana, pristigli su pripadnici lokalne jedinice milicije i KGB i u roku od par časova već je bio u zatvoru Lubjanka. Nakon nekoliko, dana vest o njegovom zarobljavanju već je obišla svet i izazvala niz međunarodnih reprekusija. Otkazana je značajna konferencija koja je trebala 16. maja da se održi u Parizu, povučen je poziv Ajzenhaueru da poseti Sovjetski Savez (u junu te godine), a izvesno popuštanje među supersilama, koje je do tada ostvareno, suspendovano je.

Pauers je predstavljao odličnu nagradu za Sovjete i on je neprekidno ispitivan u zatvoru Lubjanka. U sredu 17.avgusta 1960 izveden je pred sudu u Moskvi, a suđenje je izazvalo ogrmoni publicitet domaće i svetske javnosti kojoj je omogućeno da prati ovo suđenje. Hruščovu je idealno poslužilo da se SAD diskredituje. Roman Rudenko sovjetski javni tužilac naglašavao je da, je svojim postupkom Pauers hteo da uruši sovjetsko društvo, njegov razvoj i da izazove rat i da su SAD ovim činom zapravo zaustavile put razoružanju. Suđenje je završeno 19. avgusta kada je izrečena Pauersu presuda od 10 godina zatvora. Na njegovu sreću on je izdržao 20 meseci kazne, a 10. februara 1962 godine razmenjen je za sovjetskog obaveštajca Rudolfa Abela, koga su Amerikanci ranije uhvatili, osudili i držali u zatvoru.

Sovjeti su analizom obaranja U-2 utvrdili da je u toku preleta ovog špijunskog aviona iznad teritorije SSSR-a utrošeno 14 raketa zemlja-vazduh. Takođe utvrđeno je i da se zbog eksplozije u blizini špijunskog aviona pilotsko sedište nagnulo napred pa su se Pauersove noge našle ispod instrument table pa nije mogao da se katapultira. Ostalo je samo jedini način da pokuša samostalno iskakanje iz aviona koji je propadao. Na visini od 10.000 metara iskočio je iz pogođenog aviona i izbegao smrt pošto je raketa drugi put pogodila ostatke njegove letelice.
S druge strane i Amerikanci su sproveli istragu i utvrdili da na aerodromu Peševar pukovnik Vilijam Šelton, Pauresu je rekao da, Sovjeti nemaju rakete zemlja-vazduh koje mogu da gađaju avion na ovako velikim visinama. Ostalo je međutim nejasno da li je on to izrekao zbog toga što je informaciju krio ili nije raspolagao obaveštajnom informacijom da oko svih sovjetskih političkih i ekonomskih centar raspoređni raketni sistemi PVO S-75 Divna, koji su mogli da obaraju protivničke avione na visinama od preko 20.000 metara. Takođe, Paursu nije rečeno i za postojanje lovačkih aviona Su-9 sa mogućnošću leta na velikim visinama.

Moskva je angažovala specijalnu komisiju, koja je imala samo jedna zadatak, da prikupi svaki delić oborenog U-2 po poljima i zaseocima i njihovo slanje u Moskvu. Drugog maja delovi aviona pronađeni su razbacani na površini od 20 kvadratnih kilometara. Svaki delić aviona, sakupljen na terenu  je poslat u Moskvu, gde je donesena bila odluka o pripremi izložbe dokaza. Zanimljiva stvar je i to da Sovjeti nikada nisu pronašli crnu kutiju iz oborenog U 2.

 

 

Istorija U2

Strategijski izviđački avion Lockheed U-2, “Dragon Lady”, nastao je kao državni tajni projekat kojeg je finansirala CIA. Pojavio se sredinom 50-ih godina (prvi let 1. avgust 1955). Ideja i konstrukcija su realizovani na lokaciji prozvanoj „Lisičja jazbina“ (Skunk Works) firme Lockheed. Njegove vrlo važne visinske i doletne mogućnosti rešio je Clarence “Kelly” Johnson, tako što je u jednu konstrukciju objedinio karakteristike jedrilice i mlaznog aviona. U vreme nastajanja projekta Amerikanci nisu posedovali RS koji bi ga mogao dostići. Podcenjivački odnos prema ruskoj raketnoj tehnici im je bio podsticaj da ga razviju do operativnog nivoa. Prema njihovim saznanjima, lovački avioni SSSR-a bi jedva mogli dostići 18.300 metara, a njihove rakete nisu mogle da dostignu ovaj avion na 22-24.000 m. Kako se ovaj avion, normalno znatno unapređen, i danas koristi, to su materijali koji su upotrebljeni, ostali strogo čuvani. Saznanja stečena obaranjem od strane Rusa i Kineza, ostala su samo njima. Dakle avion je, u vreme koje mi opisujemo, mogao da uspešno dugotrajno leti na visini od 21.300 m(70.000 ft) pri krstarećoj brzini od 690 km/h. Tada mu je dolet iznosio oko 2.300 km, ali je upotrebom dopunskih rezervoara on povećan na oko 6.000, a kod poslednjeg modela U-2S čak na 10.308 km. Njegova cena od 22.5 milliona dolara, za prvih 20 aparata (iz marta 1955.) pretvorena u današnji novac je neverovatna. U ovu cenu nije uračunata najsvremenija optička i eketronska oprema za AFS i elektronsko izviđanje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar