U fokusu
17.09.2023. 17:15
Svet
26.09.2023. 16:00
Dragan Bisenić
Aktuelno
Severna Koreja ili kako opstati sam protiv svih
Severnoj Koreji ne samo da je uspelo da preživi sama, nego i da diktira svoje uslove tamo gde bi drugi već odavno položili oružje.
“Ako želite da nađete najveštijeg stručnjaka za diplomatiju, pogledajte onda na primer Severnu Koreju. Procenite sami: država, koja je bez obzira na svoju potpunu ekonomsku zavisnost od Sovjetskog Saveza i Kine, mogla da vodi potpuno nezavisnu spoljnu politiku, kreira život po svojim ubeđenjima, ne pretvarajući se u marionetu niti Moskve, niti Pekinga. Posle propasti socijalističkog bloka, bez obzira na pritiske država celog sveta, odlučila je da dođe do vlastitog nuklearnog oružja, konstruiše rakete, da dobija pomoć, a opet da radi ono što hoće, a još da s vremena na vreme preti najmoćnijoj vojnoj sili na svetu.“ To su rečenice profesora Seulskog univerziteta i istaknutog stručnjaku za Severnu i Južnu Koreju Olega Kirjanova, koje on često upotrebljava kada treba da govori o spoljnoj politici Severne Koreje.
Korejski lider Kim Džong Un sastao se s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Vladivostoku i pored velikog negodovanja SAD. Bela kuća apelovala je na Severnu Koreju da ne prodaje naoružanje Rusiji koje bi ona upotrebila u ratu u Ukrajini. Visoki rukovodilac Stejt departmenta Viktorija Nuland upozorila je da je sastanak Putina i Kim Džong Una “velika greška“. Uz to, američki zvaničnici su ismejali ruskog predsednika da “ide sa šeširom“ i “moli za pomoć“ u svom statusu “međunarodnog izgnanika“.
Severnokorejski predsednik otputovao je posebnim vozom ka severoistočnoj granici Severne Koreje. Njegovo poslednje putovanje u inostranstvo 2019. godine bilo je takođe u Vladivostok kada se sastao s Putinom prvi put nakon propasti pregovora o nuklearnom razoružanju Severne Koreje sa bivšim predsednikom SAD Donaldom Trampom.
Ti sastanci sa Trampom koji je imao veliku ambiciju da okonča američko-korejski konflikt i redovni kontakti sa ruskim predsednikom Putinom ukazuju da je severnokorejska diplomatija jedna od najsposobnijih na svetu jer je za svoje ciljeve uspela da iskoristi interese velikih država. Oni lukavo sukobljavaju države jednu s drugom, znaju da blefiraju kada je to potrebno, mogu da dovedu situaciju na granicu pravog sukoba, ali svi znaju kada je potrebno da se učini korak nazad, kako ne bi došlo do stvarnog rata.
U unutrašnjoj politici rukovodstvo zemlje u kojoj vlada učenje “đuče“ deluje isključivo prema vlastitim pogledima, bez obzira na inostrano javno mnjenje, čime uopšte ne mogu da se pohvale druge savremene države. Severnoj Koreji ne samo da je uspelo da preživi sama, nego i da diktira svoje uslove tamo gde bi drugi već odavno položili oružje.
Našavši se početkom 1990. u veoma komplikovanom spoljnopolitičkom, ali i ekonomskom položaju, Severna Koreja se suočila s realnom pretnjom prestanka postojanja države, koja nije mogla da izdrži izazove tadašnjeg vremena i nagomilane probleme. Podrška Moskve sasvim je nestala, a Peking ju je mnogostruko smanjio. U svakom scenariju oslanjanja na vlastite snage, severnokorejska ekonomija nije nikada bila samodovoljna niti bi ikada mogla to da bude. Nestalo je SSSR-a, a rukovodstvo nove Rusije ne samo da je u odnosima sa Severnom Korejom zauzimalo neutralni stav, nego često i suprotstavljeni pravac, što se posebno zapažalo od 1992. do 1996. godine.
Kina, koja se ponašala manje drastično, uspostavila je diplomatske odnose sa Južnom Korejom i počela mnogo uzdržanije da se odnosi prema Pjongjangu. U takvim okolnostima pojačan je pritisak zapadnih država, Japana i Južne Koreje. Jednostavno rečeno, više nije bilo nikakvih garancija za Severnu Koreju da će opstati na političkoj karti sveta. Primeri zemalja Istočne Evrope, gde se prema ranijim vladama nisu odnosili posebno blago, poput Čaušeskua u Rumuniji, nije inspirisalo rukovodstvo Severne Koreje, koje nije bilo spremno na radikalne promene, a ni sistem sa snažnim kultom ličnosti za to nije davao manevarskog prostora.
Severna Koreja suočila se s potpuno neprijateljskim okruženjem, ekonomskom krizom i nužnošću da preživi u tim uslovima. Narod nije bio pripremljen da izađe na ulice i traži demokratiju i promene, ali je svejedno želeo da pokuša i te okolnosti nije bilo mogućno ignorisati. U takvim uslovima rukovodstvo Severne Koreje osmislilo je određeni koncept, koji mu je omogućio da od okolnih zemalja dovoljno dugo dobija ekonomsku pomoć. To je pomoglo rukovodstvu zemlje da garantuje određeni stepen standarda za život stanovništva, ali i za to da ostane na vlasti. Okolnosti su se promenile, ali je severnokorejska šema bila ista. Kako je praksa pokazala, bila je veoma prosta, ali efikasna i delotvorna.
Ona se sastojala uglavnom u sledećem: u početku se jednim ili drugim izgovorom provocira napetost. Povodi su bili različiti – od nuklearnih testova, sukoba na granici, artiljerijskih gađanja u demilitarizovanoj zoni. Najvažnije je bilo da se privuče pažnja, kako bi bilo nemoguće da se ignoriše postojanje Severne Koreje. Paralelno su išle izjave zvaničnih predstavnika Pjongjanga, kojima se obećavalo “pretvaranje sveta u plamen“, pretvaranje prestonica pojedinih država u svetu u “nuklearne pepeljare“. Sve te izjave mediji u svetu su odmah preuzimali i podgrevali atmosferu do granice rata.
To bi trajalo neko vreme, a onda bi novim provokacijama i snažnim izjavama bio stvaran utisak da rat stvarno počinje. Svi se naprežu, a neki se stvarno spremaju za rat. Držeći svet u napetosti, Pjongjang bi onda dao izjavu: “Mi smo protiv rata! Možda da pregovaramo?“ Na to se protivnici slažu s različitim stepenom entuzijazma. Tokom pregovora dolazi do stavova o smanjivanju napetosti i razvoju saradnje.
Tada Pjongjang na različite načine stavlja do znanja da saradnja pretpostavlja sledeći pristup: Severna Koreja se odriče ratne retorike, odlaže oružje, a zainteresovane države treba da ukažu pomoć – robom široke potrošnje, sirovinama i nastavkom korejskog “Projekta za mir i razvoj“, što je bilo drugo ime za korejski energetski projekat.
Bilo je različitih varijanti zahteva iza kojih je obično dolazilo još nekoliko rundi pregovora tokom kojih je Pjongjang dobijao dovoljno ozbiljne pomoći, pa bi se situacija za neko vreme smirila i stabilizovala. Koncept koji je funkcionisao bio je: napetost – dovođenje napetosti do vrhunca i tačke preloma – predlog za početak dijaloga – pregovori – dobijanje pomoći – smirivanje i stabilizacija. Posle nekog vremena, Pjongjang bi nalazio novi razlog za pogoršanje odnosa i šema bi počela ponovo da funkcioniše.
Žrtve u tom postupku najčešće su bile SAD, Južna Koreja i ponekad Japan. Upravo su ove zemlje, a takođe Kina i Rusija, bile glavni davaoci pomoći koja je omogućavala Severnoj Koreji da drži glavu iznad vode. Nuklearno-raketni program Severne Koreje i stvaranje mehanizma “šestorke“ uz učešće Severne i Južne Koreje, SAD, Kine, Rusije i Japana, za njeno rešavanje, predstavljalo je još jedan efikasan mehanizam za prikupljanje pomoći, tako što je odabranoj zemlji davao lažna obećanja o mogućnosti zamrzavanja tog programa ili prekida programa osvajanja tehnologije nuklearnog oružja.
Posmatrači bi mogli da zaključe da su sve akcije Severne Koreje postupci manijakalnih fanatika, koji su spremni u svako vreme da razgore plamen nuklearnog sukoba. Tome su doprinosile i najfantastičnije vesti kako osumnjičeni severnokorejski generali bivaju likvidirani topovskom paljbom ili nacionalne vođe pribegavaju još brutalnijim sredstvima, kojima se potencira njihova brutalnost, bezobzirnost i odsustvo svake uračunljivosti. Danas se može reći da su to bile fikcije koje su podstaknute od severnokorejskih propagandista, stvorene s ciljem da pokažu da je stepen neuračunljivosti severnokorejskih vođa toliko visok da početak nuklearnog sukoba za njih ne bi predstavljao nikakav problem. Te glasine našle su svoje dostojno mesto čak i u dokumentima UN.
Zbog svoje bizarnosti, one vrede da budu pobrojane: svim studentima naređeno je da imaju frizuru kao Kim Džon Un; Severna Koreja ima vladinu listu od 28 dozvoljenih frizura; Kim Džong Un hrani pse ujakom koga je brutalno ubio; Kim Džong Un streljao je svoju bivšu devojku zbog porno snimka; Severna Koreja uvela je smrtnu kaznu spaljivanjem; zamenik ministra odbrane streljan je topovskom paljbom; Kim Džong Il je deportovao niske Korejce kako bi ih uklonio iz korejske genetike; Kim Džong Il bio je paranoičan, antisocijalan, narcisoidan, sadista, šizoidan i šizopatološki tip, što su bili poremećaji od kojih su patili Hitler, Sadam Husein, Staljin...
Ipak, bilo je onih koji su stvari videli trezvenije. U septembru 2016. “Njujork tajms“ je pisao: “Severna Koreja nije sišla sa uma. Ona je u stvari isuviše racionalna za to.“ Zaista, da je rukovodstvo Severne Koreje stvarno bilo ludačko, sve bi se već odavno završilo ratom u kojem Severna Koreja svakako ne bi imala šansi da pobedi. Vođe Severne Koreje, međutim, znale su kada treba da se zaustave, a kada da povećaju napetost, dolazeći sasvim do opasnih krajnjih linija.
Stvaranje imidža zemlje s nepredvidljivim i gotovo neuračunljivim ponašanjem bilo je, po svemu sudeći, jedno od najosmišljenijih rešenja u tvrdom i svakako neosetljivom svetu diplomatije i spoljne politike, gde nema stalnih prijatelja, već stalnih interesa. U suštini, Severna Koreja sasvim dosledno je primenjivala “drama teoriju“ Najdžela Hauarda koja je promenila i dopunila “teoriju igara“.
Najvažnija dopuna odnosila se da veću šansu na dobitak u sukobu imaju oni koji pribegavaju iracionalnijim rešenjima i većim rizicima. Jednostavnije rečeno: “Ko reskira – profitira.“ Poznavaoci prilika cinično su govorili: “Ako je suša ili su velike poplave, očekujte novu krizu jer će Pjongjangu biti potrebna pomoć.“
Najgora varijanta razvoja događaja za Severnu Koreju bila je da zainteresovane zemlje prestanu da je shvataju ozbiljno i prestanu da veruju u stvarnu mogućnost početka rata. Zbog toga je Pjongjang upotrebljavao sledeću taktiku: lansiranje rakete, a ako nema reakcije, onda će se sve to ponoviti na granici. Ako ni to ne bi dalo rezultat, onda bi se sprovelo testiranje nuklearne bombe ili počela lokalna vojna akcija.
Za države koje su imale manje-više prijateljski stav prema Severnoj Koreji, Kini i Rusiji primenjivan je drugačiji pristup. Na susretima su govorili o “rastućoj humanitarnoj katastrofi“, “očekivanju ozbiljne gladi“ uz podsećanje na “decenije tradicionalnog prijateljstva“. Oni su, neretko, podsećali: “Vi ste bili ti koji ste stvorili našu državu.“
Jedno od najčešćih pitanja koje zainteresovani građanin sveta verovatno postavlja jeste: “Zašto će tako siromašnoj i maloj zemlji nuklearna bomba i interkontinentalne rakete? Zar nije bolje da se taj novac potroši za razvoj ekonomije i poboljšanje života građana?“
Bez udubljivanja u istoriju, mora se reći da se nuklearni program u Severnoj Koreji nije pojavio u glavama nepredvidljivih manijaka koji su se našli na čelu države, nego zbog sasvim pragmatičnih razloga.
Jedan od razloga je to što je Severna Koreja zaključila da je odbrana nuklearnim oružjem jeftinija od odbrane konvencionalnim oružjem. Tako se stiglo do procene da nuklearno oružje nema alternativu. Severna Koreja našla je načine da stigne do atomskog oružja, usredsređujući se na njega i postigla je na tom polju značajne uspehe.
Severna Koreja ima brojnu armiju, ali njen osnovni zadatak nije odbrana granice zemlje, nego učešće u građevinskim projektima. Rashodi Južne Koreje na odbranu dvadeset puta su veći od rashoda Severne Koreje, a Južna Koreja ima sedmu vojsku po brojnosti u svetu. Kupovina samo 40 lovaca “F-35“ koštala je 2015. Južnu Koreju oko sedam milijardi dolara, a njeni godišnji troškovi su 35 milijardi dolara.
Procenjuje se da je Severna Koreja godišnje izdvajala oko milijardu dolara na stvaranje nuklearnog oružja. Pokazuje se da je osvajanje nuklearnog naoružanja danas jeftinije od troškova za konvencionalno naoružanje, ali i da, za razliku od konvencionalnog oružja, gotovo sigurno obezbeđuje odbranu suvereniteta zemlje.
Događaji koji su sledili na svetskoj sceni nakon dolaska Kim Džong Una na vlast 2010. dali su nove argumente nuklearnim naporima zemlje. “Arapsko proleće“, podrška zapadnih zemalja uklanjanju nepoželjnih vođa, a zatim primena sile u njihovom svrgavanju, definitivno su uverili novog severnokorejskog lidera da nema šta da očekuje u pregovorima sa Zapadom.
Svet
17.09.2023. 11:41
Kim Džong Un u Rusiji - oružje ali i balet, delfini, morž Miša... (FOTO)
Istina, još pre toga sudbina još jednog neprijatelja Zapada, iračkog predsednika Sadama Huseina, pokazala je da je potrebno težiti pravoj odbrambenoj moći, a ne gubiti vreme na tenkove i minobacače. Mogućne su bile različite procene Sadamovih diktatorskih poteza, ali jasno je da nije posedovao oružje masovnog uništenja. To su lično potvrdili, još se izvinjavajući, glavni protagonisti napada na Irak, američki predsednik Buš, državni sekretar Pauel i britanski premijer Toni Bler. To sve nije spaslo masovnog vojnog napada, okupacije zemlje i vešanja Sadama Huseina.
Napadi na Libiju 2011. zabili su poslednji ekser u mrtvački kovčeg bilo kakvih pokušaja da Severna Koreja odustane od nuklearnog programa, iako je sigurno da bi i bez toga Pjongjang našao načina da opravda to svoje nastojanje. Svejedno, predstavnici Severne Koreje izjavili su ne jednom: “Mi ne želimo da ponovimo sudbinu Libije.“
Mediji u Severnoj Koreji često su primerom Moamera Gadafija ilustrovali do čega dovodi pomirenje sa Zapadom i ispunjenje zapadnih zahteva. Gadafi je, kao rezultat pomirenja sa Zapadom, pristao da se odrekne svog nuklearnog programa, verujući zapadnim obećanjima o pomoći i ukidanju sankcija, ali stvarni problemi tek su ga čekali.
Varljivost nepouzdanih savezništava Severna Koreja nije ograničila samo na primere arapskih država. Ona je u tome još direktnija u razgovoru s Rusijom. “Ako ste mogli da sudbinu naroda Istočne Evrope predate bez ijedne reči, kako možemo da budemo sigurni da ćete biti na našoj strani kada dođe do sukoba“, pitaju diplomate Severne Koreje u razgovorima sa svojim ruskim kolegama.
Na kraju, u odbrani svog nuklearnog programa, Severna Koreja postavlja pitanje: “Zašto mogu drugi, a mi ne?“ Odgovor na to pitanje još nije formulisan.
Komentari
