Hasta la vista, Kastrova Kubo

Tramp je toliko pritisnuo Kubu da ona tapka u mraku, ali bukvalno.

Početkom nedelje ovo karipsko ostrvo je po treći put ovog meseca ostalo bez struje.

Prema zvaničnim podacima, više od deset miliona ljudi ostalo je u mraku na nekoliko sati.

Zbog toga je došlo i do delimično nasilnih protesta u glavnom gradu Kube Havani.

Kubansko rukovodstvo, suočeno s krizom i pritiskom iz SAD, deluje potpuno zbunjeno i dezorijentisano, a koliki je stepen krize najbolje pokazuje i činjenica da su ušli u pregovore sa SAD, zakletim neprijateljem, samo kako bi obezbedili sopstveni opstanak.

Tramp je Kubu pritisnuo i tokom svog prvog mandata (2017‒2021) kada je poništio neke oprezno sprovedene odluke administracije Baraka Obame koje su za cilj imale obnavljanje odnosa SAD i Kube.

Taj Trampov potez izazvao je olakšanje i oduševljenje kod kubanskih emigranata i njihovih potomaka širom sveta, a naročito kod onih u SAD među kojima je bio i sadašnji državni sekretar Mark Rubio, potomak kubanskih emigranata, koji priželjkuju pad Kastrovog režima i nasleđa.

Inače, kubanska dijaspora u SAD predstavlja važnu biračku grupu, naročito na Floridi, jednoj od onih država koje su presudne prilikom izbora predsednika SAD.

Od trenutka kada je krajem januara 2025. godine otpočeo drugi mandat na čelu SAD Tramp je pokazao čvrstu rešenost da u potpunosti, ovako ili onako, "disciplinuje“ Kubu.

Prethodno su SAD kidnapovale predsednika Venecuele Nikolasa Madura koji u zatvoru u Njujorku čeka početak suđenja pod optužbom za narko-trafiking.

Ovaj potez ne samo da je jasno pokazao za šta je Tramp sve sposoban, već je režimu na Kubi oduzeo i jednog od najbližih saveznika i najvažnijeg dobavljača nafte.

Čim je u januaru kontrolu u Venecueli preuzela potpredsednica Delsi Rodrigez, ona je, po Trampovom nalogu, potpuno obustavila već ionako smanjene isporuke nafte Kubi.

Istovremeno, od kraja januara SAD počinju blokadu pomorske rute ka ovom karipskom ostrvu i prete sankcijama zemljama koje probaju da isporučuju robu Kubi.

Ove mere prouzrokovale su nestašicu energenata, a kubanska vlada saopštila je da u zemlju već tri meseca nije stigla nijedna isporuka nafte.

Kada se ima u vidu i da je kubanska proizvodnja već godinama u opadanju i da ne može da zadovolji ni 30 odsto potreba, onda je jasno u kakvoj se energetskoj krizi nalazi ova karipska zemlja.

Komunistički režim u Havani se koprca, ali razgovori sa Vašingtonom pokazuju koliko je oslabljen.

Ipak, sa ostrva stižu vesti da u razgovorima sa SAD vlasti na Kubi odbacuju pregovore o političkom sistemu i predsedniku.

Zamenik ministra spoljnih poslova Kube Karlos Fernandes de Kosio izjavio je da politički sistem te zemlje, kao ni mandat predsednika Migela Dijas-Kanela, nisu predmet pregovora sa SAD.

On je na konferenciji za novinare istakao da su stavovi Havane po tom pitanju jasni i nepromenjeni.

"Mogu kategorično da potvrdim da politički sistem Kube nije predmet pregovora, a naravno ni predsednik niti funkcija bilo kog zvaničnika u Kubi nisu tema razgovora sa SAD“, rekao je Fernandes de Kosio.

Prethodno je, 17. marta, "Njujork tajms“, pozivajući se na izvore, pisao da administracija predsednika Trampa traži u pregovorima sa Kubom smenu predsednika te zemlje Migela Dijas-Kanela, kako bi se otvorio prostor za ekonomske promene na ostrvu, dok bi komunistička vlast nastavila da rukovodi zemljom.

Prema navodima četiri osobe upoznate sa pregovorima Vašingtona i Havane, američki pregovarači signalizirali su kubanskim zvaničnicima da predsednik Migel Dijas-Kanel mora da ode sa funkcije, ali da dalji koraci zavise od same Kube.

Prema navodima izvora, američka poruka da predsednik mora da ode nije izrečena kao ultimatum, već kao korak koji bi otvorio put za nove dogovore između dve zemlje.

Pojedini zvaničnici američke administracije smatraju da bi uklanjanje šefa države moglo da omogući strukturne ekonomske reforme koje, prema njihovom mišljenju, Dijas-Kanel ne bi podržao.

Kubanski zvaničnici uključeni u pregovore saglasni su da je njegova vlast problematična, ali nastoje da pronađu način da eventualna promena ne izgleda kao direktan diktat Vašingtona.

To što Tramp baš sada pojačava retoriku, stručnjak za spoljnu politiku sa Univerziteta u Kelnu Klemens Fišer objašnjava unutrašnjopolitičkim razlozima: to je "moguće pokušaj odlučnog poteza nakon što stvari u Iranu ne idu kako je želeo“.

Prema Fišerovim rečima, Tramp "mora da pokaže da je snažan predsednik“.

"S druge strane, mora da izbegne da vodi još jedan rat“, ističe Fišer.

Kubanski ekonomista Elijas Amor, koji živi u Španiji, smatra da je nestašica energije samo jedan, iako ozbiljan, aspekt aktuelne ekonomske krize na Kubi.

"Osim kratkog perioda oporavka, kubanska ekonomija opada još od početka pandemije korone 2020. i to u proseku za 2,75 odsto godišnje. U 2025. pad je iznosio čak pet odsto. Kubanska ekonomija je u najgorem stanju još od ’Specijalnog perioda’“, rekao je Amor za Dojče vele.

On objašnjava da kubanski režim "Specijalni period u mirnodopsko vreme“ naziva vreme duboke recesije koja je pogodila zemlju nakon raspada Sovjetskog Saveza.

"U roku od četiri godine realni prihodi su tada pali za čak 90 odsto. Privremenim reformama, uključujući postepeno otvaranje turističkog sektora, vlada pod Fidelom Kastrom uspela je da ostvari delimičan oporavak. Pravi oporavak, međutim, usledio je tek kada je Hugo Čavez preuzeo vlast u Venecueli i preuzeo ulogu glavnog sponzora umesto SSSR-a“, pojašnjava Amor.

Početkom nedelje, potpredsednik vlade i ministar trgovine Oskar Perez-Oliva, inače pranećak braće Kastro, izjavio je da je Kuba spremna za otvorene trgovinske odnose sa američkim kompanijama i investicije Kubanaca koji žive u SAD.

To, međutim, za SAD nije dovoljno.

Državni sekretar Rubio zahteva drastične promene da bi se prevazišla disfunkcionalna ekonomija.

Ni oslobađanje određenog broja političkih zatvorenika verovatno neće zadovoljiti Vašington.

Prema španskoj organizaciji za ljudska prava Prisoners Defenders, Kuba je krajem februara u zatvoru držala 1214 političkih zatvorenika.

Ipak, Marija Hoze Espinosa, direktorka Centra za angažman i zagovaranje u Americi (CEDA) iz Vašingtona, ne misli da je režim pred neposrednim kolapsom.

"Državni aparat – Komunistička partija, bezbednosne snage i vojnoekonomski sistem (GAESA) – i dalje je relativno zatvoren“, kaže Hoze Espinosa.

Pukotine se ipak pojavljuju. Predsednik Migel Dijaz-Kanel smatra se manje-više zamenljivim partijskim funkcionerom i oslabljenim liderom.

Suštinske promene na Kubi mogla bi da pokrene samo vojska i porodica Kastro.

"Porodica Kastro je ta koja kontroliše i vodi pregovore sa Sjedinjenim Državama“, kaže za Dojče vele Ted Henken, stručnjak za Latinsku Ameriku sa Univerziteta u Njujorku.

Pored potpredsednika vlade Perez-Olive, kao rastući faktor moći smatra se i unuk Raula Kastra, Raul Giljermo, poznat kao El Cangrejo (Rak).

"Sve ukazuje na to da oni zastupaju interese porodice Kastro i da će na ovaj ili onaj način voditi vladu“, kaže Henken i dodaje da će, čak i s novom generacijom, strukturne reforme uslediti tek za nekoliko godina.

Interesantno je da kubanske vlasti ne isključuju ni mogući sukob sa SAD.

Zamenik ministra spoljnih poslova Kube Karlos Fernandes de Kosio izjavio je da se kubanska vojska priprema za moguću vojnu agresiju SAD.

On je upozorio da bi bilo "naivno“ ignorisati rizik od sukoba u svetlu rastućih tenzija između dve zemlje.

Fernandes de Kosio je u intervjuu za NBC News rekao da su oružane snage Kube "uvek spremne“, kao i da se trenutno dodatno pripremaju za scenario potencijalne vojne agresije.

"Bilo bi naivno ne razmatrati mogućnost sukoba, imajući u vidu ono što se dešava širom sveta“, rekao je on, dodajući da se kubansko rukovodstvo ipak iskreno nada da do toga neće doći i da ne vidi opravdanje za takav razvoj događaja.

Komentarišući dešavanja u Karibima, Darko Obradović iz Centra za stratešku analizu za "Ekspres“ kaže da se Kuba približava zatvaranju svog geopolitičkog ciklusa koji je započeo pre 66 godina.

"Od kada je Fidel Kastro uspostavio svoj režim lične diktature Kuba je imala malo svetlih istorijskih tačaka i više je delovala kao usamljeno ostrvo u američkom moru. Uz nekoliko hladnoratovskih epizoda koje su proslavile Fidela Kastra lično, malo šta je ostalo osim šećerne trske i najboljih cigara na svetu“, ističe Obradović.

Dodaje da je Kuba bila pravi avanturista Hladnog rata.

"Slali su svoju vojnu pomoć u Angolu i druge afričke zemlje, njihovi ’revolucionari’, a u stvari borci, odigrali su ulogu i u Latinskoj Americi. Najrizičniji trenutak bila je Kubanska raketna kriza koja je svet približila nikad bliže otvorenom sukobu dve, u tom trenutku, vodeće sile ‒ SAD i SSSR“, podseća Obradović.

Naglašava da je Kuba, nakon što su ti dani prošli, dobila račun koji mora da plati.

"Godine sankcija, izolacije, označavanja terorističkom pretnjom sada stižu na naplatu“, kaže Obradović.

On objašnjava da nova američka strategija nacionalne bezbednosti predsednika Trampa ne predviđa prostor za ruske i kineske eksponente na zapadnoj hemisferi.

"Na primeru Irana vidimo da je takav stav globalan, a ne lokalan kako su tumačili neoprezni krugovi. Posle Venecuele, Kuba se nalazi na gubitničkoj strani“, kaže Obradović.

Podseća da su decenijama kubanski instruktori, zloglasno nazivani "crnci“ zbog crnih uniformi, održavali vlasti i organizovali pobune u Južnoj Americi.

"Kubanski obaveštajci i bezbednjaci bili su strah i trepet Latinske Amerike. Zauzvrat Kuba je dobijala u robno-robnoj razmeni preko potrebne energente. Ovaj ciklus prekinut je uklanjanjem venecuelanskog uzurpatora Nikolasa Madura i od tada je poprilično jasno da se režim u Havani nalazi pred slobodnim padom“, pojašnjava Obradović.

Dodaje i da ekonomska kriza na Kubi nije nastala 2026. godine, već da ona ima decenijski kontinuitet.

"Tokom prvih pukotina koje se javljaju pre šest godina režim u Havani implementira kinesku tehnologiju za kontrolu civilne populacije. Do savršenstva je zavedena kontrola interneta i svim strancima je komunikacija omogućena samo posredstvom domaćih kartica. Režim je brutalno slomio duh protesta 2019‒2020. godina. Ali ono na šta u Havani nisu mogli računati jeste globalni pad ruske moći i kineska uzdržanost“, kaže Obradović.

Objašnjava da je sve čemu prisustvujemo deo šire slagalice koja će se sa istorijske distance nazivati lanac događaja na suzbijanju osovine Rusija‒Kina‒Iran i njihovih priključenih satelita.

"Koliko je nepravedan odnos Rusije bio prema Kubi govore i dokumenti arhiva iz Kongresne biblioteke. U njima sam Kastro konstatuje da su ga Rusi uvukli u konfrontaciju da bi na koncu kupovali njegove proizvode ispod tržišne cene“, ističe Obradović.

Kaže i da je slom trenutnog fidelističkog režima u Havani ono što se naziva Rubijevim zaveštanjem.

"Potomak emigranata sa Kube državni sekretar Rubio nikada nije birao reči kada su u pitanju komunisti, bili oni u Pekingu ili Havani. Marko Rubio je verovatni kandidat na budućim američkim izborima, a zahvaljujući Fidelu Kastru kubanska zajednica nije nimalo zanemarljiva sa svojom širom latinoameričkom maticom. Svi ti ljudi su pobegli u SAD zbog terora, siromaštva kako bi našli bolje životne uslove“, podvlači Obradović.

Smatra da je malo verovatno da će doći do vojne intervencije SAD.

U ovom trenutku na Kubi nastupaju teške posledice u snabdevanju čime se pokazuje koliko su vlasti nesposobne i koliko je njihova geopolitička orijentacija bila pogrešna.

"Treba očekivati intenziviranu informacionu kampanju koju će pratiti jasni zahtevi iz Vašingtona. Pred kubanskim vlastima je da odaberu dijalog u upravljanju krizom jer šansi pred američkim naletom nemaju“, kaže Obradović.

Dodaje da se mogu očekivati i ulični neredi i protesti kao posledica opšteg lošeg stanja u zemlji.

"Ukoliko dođe do brutalnosti od strane vlasti u Havani, ne treba isključiti ograničenu američku demonstraciju moći“, smatra ovaj analitičar.

Naglašava da se obrazac delovanja SAD u slučaju neposlušnosti Kube već nazire.

"U slučaju da Kuba odbije američki poziv na dijalog i pregovore, sledi potpuna ekonomska i plovna blokada, ograničena operacija na terenu, i normalizacija odnosa. Još smo daleko od realizacije ovog scenarija jer predsednik Tramp uvek daje nekoliko meseci da se napravi ’dogovor’“, zaključuje Obradović.

Revolucija koja je samu sebe pojela

Kubanska kriza 2.0

Kubanska kriza 2.0

Svet 25.03.2026. 18:16

Revolucija koja je samu sebe pojela