MONIKA LEVINSKI v2.0

Danas se, iako politički neistomišljenici, „Njujork tajms" i „Njujork dejli njuz" pitaju kako to da su feministkinje s levog dela političkog spektra neme kada se mediji danima naslađuju nepotkrepljenim insinuacijama da je Niki Hejli do fotelje u UN došla preko Trampovog kreveta

Sjedinjenim Američkim Državama traje sezona dodela nagrada za prošlogodišnje uspehe filmske i muzičke industrije. Iako je vreme za govoranciju laureata poslovično drakonski ograničeno, mnogi od njih su, kroz istoriju ovakvih ceremonija, koristili njihovu ogromnu gledanost za promociju sopstvenih političkih stavova. Najbolje je upamćen potez Marlona Branda, koji je poslao Sačin Malo Pero, glumicu, koja je po majčinoj liniji iz naroda Apača, da u njegovo ime odbije Oskar za istorijsku ulogu u Kopolinom „Kumu". Pre 45 godina Malo Pero pokušala je da održi politički govor o diskriminaciji i stereotipizaciji američkih starosedelaca u holivudskim filmovima. Nije joj bilo dozvoljeno da taj govor završi. Tako milioni gledalaca nisu čuli njenu rečenicu: „Kada indijanska deca gledaju televiziju, a ona gledaju filmove, i kada vide kako se njihova rasa prikazuje u tim filmovima, njihovi umovi povređeni su na način koji većina nikada neće moći da spozna." Bila je 1973. godina i smatralo se da politici nema mesta na dodeli nagrada američke Akademije za filmsku umetnost i nauku.

Najnoviji film Stivena Spilberga „The Post" bavi se upravo tom erom. Tačnije, bavi se 1971. godinom, kada se „Vašington post" uzdigao do današnjeg statusa objavljivanjem „Pentagonskih papira", koji su javnosti obelodanili američke zakulisne igre vezane za Vijetnamski rat. Tada se prvo „Njujork tajms", a za njim i „Vašington post", našao u klinču s Niksonovom administracijom. Ta pravna borba bila je uvertira u mnogo slavniju aferu „Votergejt", koja će tu administraciju konačno i srušiti. Ni Spilberg ni glavni glumci - holivudska aristokratija Meril Strip i Tom Henks - ne kriju da su nastojali da povuku paralelu između odnosa Niksonove i Trampove administracije prema medijima. Film je nominovan za dva Oskara.

Umetnost je kroz istoriju ne samo u službi politike svojih mecena već i duboki i istinski komentar svog vremena i vladajuće politike. Dakle, Spilberg se poneo kao pravi filmski veteran. Koristio je svoju umetnost da ukaže na ono što ga kao građanina u eri lažnih vesti brine. Pre nekoliko dana Robert de Niro je svojoj dugogodišnjoj koleginici Meril Strip dodelio nagradu američkog Nacionalnog odbora za filmsku kritiku za najbolju žensku ulogu baš u tom filmu. Dvoje starih prijatelja čak su podelili zajedničku emociju poljupcem na sceni. Taj trenutak imao bi mnogo veću političku težinu da mu nije prethodio De Nirov govor, u kojem je predsednika SAD nazvao „idiotom" i „glavnokomandujućom bebom". Dakle, danas ima mesta za politiku na dodelama nagrada.

Kao i ceremonija povodom Zlatnog globusa, ovogodišnja dodela Gremija protekla je u duhu borbe protiv seksualnog uznemiravanja s pozicije moći. Filmske zvezde su zato na dodelu Globusa masovno došle u crnom. Trijumf je bio govor medijske megazvezde, a od te večeri i mogućeg predsedničkog kandidata Demokratske stranke na sledećim izborima - Opre Vinfri. Iskusna voditeljka ni sekunda se nije odmakla od teme i utonula u jeftino politikantstvo. Njene reči dodatno su ojačale pokrete „I ja" i „Vreme je", koji od afere „Vajnstin" bujaju na globalnim društvenim mrežama. Time se diskurs pomerio za još jedan pedalj - politika ne samo da je dozvoljena na ceremonijama dodela nagrada već, ako za to imate dara, možete tako da pokrenete i sopstvenu političku kampanju. Pre nekoliko dana zvezde muzičke industrije svoju podršku borbi protiv seksualne diskriminacije dale su simboličnim zadevanjem bele ruže na visokomodne toalete. Umetnici su pesmom, ali i govorima izražavali svoje političke stavove. A onda je voditelj, britanski komičar Džejms Korden, najavio unapred snimljeni segment, najavu za nagradu za najbolje pročitanu knjigu u audio-formatu. Tu su zvezde poput Šer i Snup Doga čitale odlomke iz trenutnog antitrampovskog bestselera Majkla Vulfa „Vatra i bes".

Poslednja u nizu interpretatora bila je Hilari Klinton. Time je preplitanje politike i šou-biznisa probilo četvrti zid i prešlo u meta stanje. Internet je, naravno, eksplodirao. Tramp je cinično tvitovao da je „čitanje odlomaka iz knjige 'lažnih vesti' sjajna utešna nagrada kada izgubite predsedničke izbore". Američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli ocenila je da je segment ubio dodelu Gremija tvitujući: „Ne uništavajte sjajnu muziku đubretom. Neki od nas vole muziku bez uplitanja politike u nju." Njen tvit ima dodatnu težinu kada se zna da knjiga „Vatra i bes" (bez dokaza, doduše) insinuira da je bivša guvernerka Južne Karoline do Ist Rivera došla preko kreveta - nikog drugog do predsednika Trampa. Iako je ambasadorka Hejli te tvrdnje oštro demantovala u levičarsko orijentisanim američkim medijima, nazvavši ih „odvratnim", ni jedna jedina feministkinja niti istaknuta ličnost iz pokreta „I ja" i „Vreme je" nije stala u njenu odbranu. Samo mesec dana ranije, Hejlijeva je, reagujući na izbacivanje tri člana Kongresa s Kapitol hila zbog seksualnog uznemiravanja, rekla: „Ponosna sam na žene koje su javno istupile. Ponosna sam na njihovu hrabrost i snagu, koja menja ne samo politiku već i Holivud i sve druge industrije."

Hejlijeva nije ustuknula ni kada ju je voditelj Si-Bi-Esa pitao da li se to odnosi i na žene koje optužuju predsednika Trampa. „Žene koje optužuju bilo koga, treba čuti." Danas se, iako politički neistomišljenici, „Njujork tajms" i „Njujork dejli njuz" pitaju kako to da su feministkinje s levog dela političkog spektra potpuno neme kada se mediji danima naslađuju nepotkrepljenim seksualnim insinuacijama na njen račun? Pitaju se i gde su Hejline prethodnice Medlin Olbrajt i Samanta Pauel. Najzad, ja se pitam gde je Hilari Klinton, koja sebe prikazuje kao majku najnovijeg američkog feminističkog talasa. I time stižemo do odgovora šta se dešava kada politika kidnapuje legitiman socijalni problem! U atmosferi borbe za glasove, i najozbiljnije društveno pitanje postaje profano. Pojavljivanje Hilari Klinton na dodeli Gremija lako je dekonstruisati. Ona se, još od borbe s miljenikom mladeži Bernijem Sandersom, upinje da se dodvori toj ciljnoj grupi. Gremiji su, po njenom mišljenju, idealna prilika za to.

S druge strane, Les Munves, prvi čovek Si-Bi-Esa, koji emituje dodelu Gremija, uvlačenjem Hilari u šou ubija dve muve jednim udarcem -čini uslugu staroj prijateljici, a skandalom povećava rejting muzičkog šoua, koji je ove godine pao na najniže grane u svojoj istoriji. Međutim, suština svega je da ovako očajnički politički nastupi nikoga više ne mogu da prevare. Publika zna da prepozna šta je autentično, a šta puko šmiranje. Pregledala sam sve medije, od onih najuticajnijih do onih namenjenih jasnim ciljnim grupama poput latinoameričke ili afroameričke. Niko nije podržao Hilari Klinton. Dakle, ako je politika već isprepletena sa šou-biznisom, onda je zaključak jasan: negativna kampanja nikada ne urađa plodom. I zato Hilari treba da se više uplaši Opre nego Trampa ako reši da ponovo trči trku za Belu kuću 2020. godine. Za Niki Hejli, s druge strane, nema zime. Ona je sasvim sama odbranila boje američkog feminizma.