MUTI MERKEL: Izbeglička majka, apostolka globalizacije, dobitnik ili gubitnik?

Zbog nje su kaiš stegli Španci, Portugalci i Italijani. Zbog nje su Grci odavno već prestali da buše nove rupe na kaišu i na kraju ga bacili u more. Pre tri godine u Berlinu su je zvali "muti" (majka). Taj epitet izgubila je kada je postala imigrantska majka. Šezdeset odsto Nemaca protivi se njenoj imigracionoj politici

Za nemačku kancelarku Angelu Merkel 2015. bila je godina trijumfa. Njene reči upućene pre svega izbeglicama iz Sirije, ali i iz drugih delova Bliskog istoka, da su dobrodošli u Evropsku uniju navele su milione da spakuju kofere i upuste se u opasnu avanturu prelaska Sredozemlja do najbogatijeg kopna na svetu. Te reči su joj u delu evropske i svetske javnosti obezbedile status nove majke Tereze, svete zaštitnice ljudskih prava. Te reči su joj 2015. donele i titulu osobe godine, koju tradicionalno dodeljuje američki nedeljnik Tajm. Taj list ju je tada proglasio "kancelarkom slobodnog sveta". Maja ove godine časopis Forbs deseti put zaredom proglasio ju je najmoćnijom ženom sveta. A onda je došao jun, tačnije 23. dan tog meseca, kada su Britanci referendumskim izjašnjavanjem rekli "ne" članstvu u Evropskoj uniji. Za zapadni svet počela je time nova era. Da nije reč o incidentu već o trendu, koji tek treba da doživi svoj uspon, svedoči i odluka američkih birača da za predsednika izaberu magnata iz oblasti izgradnje nekretnina Donalda Trampa.

U ovakvim političkim okolnostima, ni dve nedelje posle izbora nesvakidašnjeg republikanskog kandidata za novog stanovnika Bele kuće, Angela Merkel saopštila je da će se i četvrti put, na izborima u jesen sledeće godine, kandidovati za produženje stanarine u kancelarijatu u Berlinu. Listovi poput Njujork tajmsa i Fajnenšel tajmsa ocenili su da je Angela Merkel "poslednja linija odbrane i poslednji lučonoša liberalnih zapadnih vrednosti". Ja bih tu zastala. Mnogo puta sam u poslednjih nekoliko meseci pročitala da je neki političar populista, a neki drugi liberal. I svaki put imala sam isti gorki ukus u ustima. I svaki put mi je pred očima bio lik ministra propagande Trećeg rajha Jozefa Gebelsa, i to onaj sa crno-bele fotografije, a kroz glavu su mi prolazile njegove reči (koje su u međuvremenu prerasle u jedan od postulata modernog PR-a): "Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina." U ovom slučaju hiljadu puta ponovljena laž jeste upotreba reči "liberal". Šta je liberal?

Njen poziv milionima ratom osiromašenih i sluđenih ljudi sa Bliskog istoka da nasele Evropu jeste ništa drugo do mudar ali i ciničan ekonomski potez

Ako pitate Džona Loka, oca te političke ideologije iz 17. veka, on bi vam nesumnjivo odgovorio da svaki pojedinac ima pravo na život, slobodu i privatnu svojinu, a da kraljevske porodice ta prava narušavaju time što polažu "božansko pravo na tron", dok država opet ta prava narušava nametanjem ove ili one vrste društvenog ugovora pojedincu. Iz Lokove premise su tokom 18. veka izrasle francuska i američka građanska revolucija. No, iz iste premise izrastao je i socijalni liberalizam koji su, na primer, usvojili britanski laburisti posle Drugog svetskog rata omogućivši naciji prvo besplatno zdravstvo u istoriji. Dakle, reći da je neko liberal u 21. veku zahteva podrobnije objašnjenje o kakvoj vrsti liberalizma je reč. Ono što ideolozi prećutkuju, a novinari slepo prepisuju, jeste da kada u današnje vreme za nekog kažete da je liberal, u stvari hoćete da kažete da je neoliberal. U čemu je razlika i zašto je ona bitna za slučaj "Merkel"?

Neoliberalizam je čedo 20. veka. On je više ekonomski nego politički kredo. Zasniva se na privatizaciji, fiskalnoj strogosti, deregulaciji tržišta, smanjenju javne potrošnje i slobodnoj trgovini. Po svemu navedenom, Angela Merkel je klasični neoliberal.

Njeno insistiranje na nemešanju države u ekonomiju već je legendarno. Zbog nje su kaiš stegli Španci, Portugalci i Italijani. Zbog nje su Grci odavno već prestali da buše nove rupe na kaišu i na kraju ga bacili u more. Zbog nje bankarski sektor Evropske unije nikako da dobije neophodnu finansijsku injekciju kakvu je pod Bušom juniorom i Obamom dobio američki. No, koliko je neoliberalizam isto što i liberalizam? Liberalizam sve gore navedene ekonomske slobode ostavlja pojedincu. Time pospešuje utakmicu na tržištu. Liberalizam je dao krila malom i srednjem preduzetništvu, a time i usponu srednje klase. Međutim, neoliberalizam se ne bavi pojedincem. Neoliberale zanima globalna trgovina. Za njih je globalizacija novi Novi zavet. Za njih su dogovori o slobodnoj trgovini najvažniji deo političke agende.

Takva je i Angela Merkel. Reagujući na Bregzit, ona je poručila Britaniji "da požuri sa otcepljenjem jer Evropa ne može da čeka. Mora što pre da potpiše Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini i investicijama".

Na stranu krajnje nedemokratsko mešanje u unutrašnja pitanja druge države, koja jedina ima pravo da odluči kako i kada će pokrenuti član 50 Lisabonskog sporazuma i početi razvod sa EU. Opasni deo izjave nemačke kancelarke počiva u tome što je na najveći politički zemljotres u posleratnoj istoriji Zapada reagovala insistiranjem na Transatlatskom sporazumu kao prioritetu iznad svih ostalih. Inače, kao i njegov transpacifički brat, i Transatlantski sporazum je misterija. Javnost malo šta zna o sadržini mamutskog dokumenta o kojoj se godinama pregovara bez učešća javnosti i bez trunke transparentnosti. Bregzitu nimalo naklonjeni levičarski britanski dnevnik Indipendent poručio nam je još prošle godine da imamo šest razloga da se plašimo ovog sporazuma. On bi stavio tačku na besplatno zdravstvo i školstvo, stroge evropske ekološke i prehrambene regulative (umesto kojih bi nas čekala lavina genetski modifikovane hrane i novih vrsta pesticida), doveo do masovnog odliva radnih mesta u zemlje sa jeftinom radnom snagom (mnogo jeftinijom nego u Srbiji), ugrozio privatnost građana i napravio svet po meri bankara i multinacionalnih korporacija, koje bi čak mogle da tuže države, dok države to pravo ne bi imale. Dakle, mnogo smo se udaljili od Džona Loka i njegove brige o pojedincu. Stigli smo do neoliberalizma i njegove brige za multinacionalne korporacije.

I zato, kada čitamo da je neko liberal, u današnjem orvelovskom medijskom patkogovoru, to znači da je taj neko suštinski apostol globalizacije. Kada opet čitamo da je neko populista, reč je o antiglobalisti. Naravno, reagujući na posledice svetske ekonomske krize (čiji je prauzrok neoliberalizam), antiglobalisti se opet dele na levičare i desničare. Međutim, kod (neo)liberala ta podela ne postoji.

Dakle, kada sve ovo znamo, ko je Angela Merkel? Ona je svakako prva među apostolima globalizacije u ovom trenutku. U tom svetlu, ona prestaje da bude izbeglička majka. Njen poziv milionima ratom osiromašenih i sluđenih ljudi sa Bliskog istoka da nasele Evropu jeste ništa drugo do mudar ali i ciničan ekonomski potez. Umesto da, kako njen omiljeni Transatlantski sporazum nalaže, odlije nemačku proizvodnju na jeftinije kontinente, ona uvozi jeftinu radnu snagu kako bi fabrike ostale gde jesu. I dakle, gde je tu liberalna briga za pojedinca, kako nemačkog ili evropskog, tako i bliskoistočnog? Izgubljena je sa dodatkom sufiksa "neo" na liberalnu osnovu.

Kada smo već kod neoliberala i populista, (neo)liberalna zapadna elita poslednjih dana sa zluradom fascinacijom čitala je poruku Angele Merkel novoizabranom Donaldu Trampu. "Nemačka i Amerika vezane su zajedničkim vrednostima: demokratijom, slobodom, kao i poštovanjem vladavine prava i dostojanstva svakog pojedinca bez obzira na poreklo, boju kože, veru, pol, seksualnu orijentaciju i političke stavove. Saradnja sa SAD mora da bude zasnovala na tim vrednostima." Dodatnu težinu ovim rečima daje i činjenica da je 9. novembar, dan kada je Tramp izabran, godišnjica Kristalne noći - nacističkih napada na sve što je jevrejsko 1938. godine, ali i pada Berlinskog zida 1989. godine. Ova Angelina poruka Donaldu za neoliberale je dokaz da se svet okrenuo naopačke jer je, uz američku političku, odbrambenu i ekonomsku pomoć, denacifikovana Nemačka postala bastion vrednosti zapadne demokratije, a same SAD su u međuvremenu dale svojim ekonomski izolacionističkim, rasističkim, seksističkim i drugim retrogradnim snagama da preuzmu dizgine državne uprave. Kada bi svet bio crno-beli, i ova bi konstatacija pila vodu.

Prvo pitanje za neoliberale jeste na koji način mogu da povežu zapadne demokratske vrednosti sa najavama nečijeg četvrtog uzastopnog mandata? Zamislite da umesto imena "Angele Merkel" stoji, na primer, "Vladimir Putin". Da li bi i to bila odbrana zapadnih demokratskih vrednosti? Smejete se i vi, znam. Dakle, ovde je bitno o čijem četvrtom mandatu je reč. Pošto je reč o Angeli, sve je demokratski. No, da li je? Setimo se samo još jedne predsednice vlade i neoliberalke - Margaret Tačer. I ona je, kao i Angela, bila popularnija u svetu nego kod kuće. I ona je sledila ekonomske imperative ne hajući za opstanak radničke klase i proteste sindikata. I ona je bila u 11. godini vladavine. I dok je bila na sastanku sa evropskim liderima, momci kod kuće rešili su da joj izvuku crveni tepih ispod nogu. Isto se dogodilo i još jednom neoliberalu (pardon, neolaburisti) Toniju Bleru. Doduše, tek pošto je uništio automobilsku industriju i brodogradnju, bacio na kolena državno školstvo i zdravstvo, napravio rekordan javni dug, a zatim zemlju gurnuo u iračku ratnu avanturu, od koje je basnoslovni profit video samo Britiš petroleum (ispumpavši million funti vrednu iračku naftu dnevno).

Već sada je jasno da su evropske sankcije Rusiji zbog Ukrajine, aneksije Krima i odbrane Asada u Siriji mrtvo slovo na papiru. Barem onakve kakve je nacrtala i zacrtala sama Angela. Ne žele ih ni Tramp, ni Fijon, ni Le Penova

Ograničenje broja uzastopnih mandata nije od juče. Praktikovali su ga naširoko još stari Grci i Rimljani. I to sa razlogom. Retko koja ličnost može da ostane u dodiru sa realnošću posle osam godina vladavine. A Angela je, iako je nesumnjivo stabilna i jaka ličnost, izolovana već 11 godina u zgradi nemačkog kancelarijata, koja se usamljeno kao bunker uzdiže nasuprot zgradama novog i starog parlamenta ušuškana u drveće berlinskog Tirgartena. Njene reakcije na Bregzit i Trampa govore da joj nova realnost ne prija. A tek joj neće prijati kada u proleće 2017. godine Francuzi budu odlučivali između Marin le Pen i (po svoj prilici) Fransoa Fijona. Ko god da pobedi, pridružiće se Trampovom taboru. I Angela će do jeseni i nemačkih izbora biti izolovanija nego ikada bez čak tri spoljnopolitičke osovine na koje je navikla.

Već sada je jasno da su evropske sankcije Rusiji zbog Ukrajine, aneksije Krima i odbrane Bašira al Asada u Siriji mrtvo slovo na papiru. Barem onakve kakve je nacrtala i zacrtala sama Angela. Ne žele ih ni Tramp, ni Fijon, ni Le Penova. Britanci su ambivalentni. Ne želi ih otvoreno ni mađarski premijer Orban, ni novi bugarski kolega Radev. Prikriveno, ne želi ih većina evropskih država, svesna da ruska energetska sila Boga ne moli. Time je spoljnopolitički prodor Angele Merkel na Istok završen. A šta može da očekuje kod kuće?

Kada je reč o njenoj stranici - Demohrišćanskoj uniji - ona nema izbora. Ukoliko se ne kandiduje i četvrti put, poraz na izborima je zabetoniran jer ne postoji ličnost koja bi je zamenila. Doduše, ja ne bih tako omalovažavala demokratsko-liderski kapacitet nemačke desnice. Da mene pitaju, pustili bi Angelu da mirno i trijumfalno ode u penziju i dirigentsku palicu prepusti ministarki odbrane Ursuli fon der Lejen. Ona je tvorac "bele knjige" o novoj nemačkoj odbrambenoj doktrini, veliki pobornik čvrsto ujedinjene Evrope sa zajedničkom odbranom i NATO-a. Samo čvrst militarizam gospođe Von der Lejen preoteo bi dosta glasača mnogo dešnjoj Alternativi za Nemačku naredne jeseni. Međutim, da li zbog unutarstranačkih sukoba ili nečeg drugog, na čelu ostaje Angela.

Kada sam pre tri godine izveštavala o nemačkim parlamentarnim izborima, u Berlinu su je zvali "muti" (majka). Taj epitet izgubila je kada je postala imigrantska majka. Šezdeset odsto Nemaca protivi se njenoj imigracionoj politici. Glavni profiter je antiimigraciona Alternativa za Nemačku, koja pre tri godine nije ni postojala, a pre dva meseca je na izborima u Merkelinoj matičnoj državi Merklenburgu - Zapadnoj Pomeraniji prestigla kancelarkine demohrišćane. Danas Alternativa za Nemačku ima zastupnike u 10 od 16 nemačkih saveznih država. Na septembarskim izborima u Berlinu, koji je svojevrstan lakmus-test nemačkog javnog mnjenja, osvojila je podršku 20 odsto građana zapadnog i čak 40 odsto građana istočnog dela glavnog grada (da, nevidljivi Berlinski zid još čvrsto stoji!).

Od Angelinog imigrantskog debakla profitira i levi partner u nemačkoj velikoj koaliciji - Socijaldemokratska partija. S obzirom na to da je nemačka spoljna politika uspešnija od unutrašnje, a lider socijaldemokrata Štajnmajer je šef diplomatije, ova stranka može, sa razlogom ili ne, da se zakiti perjem svih uspeha u inostranstvu u predizbornoj kampanji. To pokazuje i njen zasad vodeći status među biračima. No, ne okreću samo socijaldemokrate leđa. Najava četvrte uzastopne kandidature veoma rezervisano je dočekana u redovima Hrišćanske socijalne unije - mnogo dešnje bavarske sestre Merkelinih demohrišćana. Lider CSU Horst Zehofer traži zaokret u politici prema imigrantima i godišnju kvotu od 200.000 pridošlica kao preduslov opstanka ove večite koalicije nemačke desnice i bavarske poluautonomne rimokatoličke konzervativne elite sa 59 poslanika u Bundestagu.

Dojče banka želi državni intervencionizam i porast kamatnih stopa. Od Angele teško da će to dobiti. Od socijaldemokrata ili Alternative za Nemačku dobiće sve što traži već prvog dana. Dakle, jasno je da Angeli preti izmicanje crvenog tepiha iz finansijskih krugova, što je svojevrsna ironija za jednog neoliberala

I da bi ova priča o neoliberalizmu napravila pun krug, tu je i Dojče banka, najveća opasnost po opstanak nemačke, ali i evropske privrede. Već mesecima čelni ljudi ove institucije traže od Angele Merkel da, poput Buša i Obame, upumpa državni novac u evropski bankarski sektor. Letos su bankari smatrali da će im 150 milijardi evra biti dovoljno. No, pošto je od prošle godine Dojče banka izgubila tri četvrtine vrednosti akcija na tržištu, ta suma više ne deluje realno. Čak 75.000 milijardi dolara (dakle, 75 biliona) kapitala ove banke je u derivatima. Njihova vrednost je 20 puta veća od nemačkog bruto nacionalnog proizvoda i pet puta veća od celokupne ekonomije Evrozone. Dojče banka je na sve to suočena sa oko 15 milijardi dolara kazne u SAD, koje sada žele i pokretanje istrage o eventualnom sukobu interesa pošto je ova institucija kompanijama Donalda Trampa do sada pozajmila oko 300 miliona dolara. Ovih dana čelni ljudi glavnog evropskog bankarskog buldožera (ako izuzmemo glavne banke londonskog Sitija) ponovo su se oglasili vapajem da je "dosta žongliranja tanjirima od strane centralnih banaka". Dojče banka želi državni intervencionizam i porast kamatnih stopa. Od Angele Merkel teško da će to dobiti. Od socijaldemokrata ili Alternative za Nemačku dobiće sve što traži već prvog dana. Dakle, jasno je da Angeli preti izmicanje crvenog tepiha iz finansijskih krugova, što je svojevrsna ironija za jednog neoliberala.

Njen biograf Štefan Kornilijus ovako je opisao Angelu Merkel posle 11 godina na vlasti: "Ona je ostala poslednja na nogama, a to je čini istovremeno i jakom i slabom. Ona je stub stabilnosti, poslednji zid na koji ljudi mogu da se oslone." No, kao što i sama Angela zna, zidovi se ruše, zidaju se novi, a da bi bolje ocenila njihovu jačinu, mora da izađe iz zidova berlinskog kancelarijata i na terenu proveri snagu temelja koje je postavila. Ima li šezdesetdvogodišnja kćerka luteranskog sveštenika snage za to na gradilištu na kom preko noći niču novi postbregzitovski temelji Evrope?document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);