NEKA ČEKA TRAMP

NEKA ČEKA TRAMP

(Ludovic Marin, Pool via AP)


Najveći kamen spoticanja među saveznicima je realizacija Matisove doktrine 30-30-30-30 od 2020. godine za svih 28 članica i druga povećanja budžeta za dodatnih četiri odsto do 2024, nabavka novog naoružanja i opreme

Ovogodišnji samit NATO-a, koji je trebalo mnogo toga da redefiniše u odnosima među samim saveznicima i najavi prihvatanja nove doktrine kako bi se moglo brzo reagovati na potencijalne pretnje, a to se pre svega odnosi na Rusiju, ostao je pomalo u zapećku kada se pojavio ekscentrični Donald Tramp sa svojim scenskim nastupom. Ni ovaj put nismo ostali uskraćeni za medijski skandal pred samo otvaranje, kada je milijarder na funkciji predsednika supersile osuo paljbu po najvažnijem savezniku SAD u Evropi, Nemačkoj.

Tramp je optužio Nemce da previše šuruju s Rusima misleći na izgradnju gasovoda „Severni tok 2“. Rekao je: „Mi treba da vas štitimo od Rusa, a vi pravite dogovore s Rusijom“. Generalni sekretar NATO-a Stoltenberg ostao je zatečen Trampovim nastupom, a video-snimak s radnog doručka govori sve. Međutim, ni Nemci mu nisu ostali dužni pa su i oni osuli paljbu po Trampu, da bi on par sati kasnije, prilikom susreta s Merkelovom, pričao potpuno drugu priču kao da pre toga ništa uvredljivo nije rekao. Tramp je na samit NATO-a, koji se ove godine održavao u novootvorenoj zgradi u Monsu, došao sa predubeđenjem da sam NATO svojim delovanjem više nije dobar za Amerikance. Njegove reči su: „Alijansa je loše strukturisana, slabo opremljena i loše finansirana da bi se suočila s dva najveća bezbednosna problema, agresivnom Rusijom i terorizmom koji preti s Bliskog istoka i iz Severne Afrike“.

Zatim je usledio novi šok od Trampa kada je izrekao nešto što za 69 godina istorije tog saveza nijedan američki predsednik nije, a to je da su neke članice direktno krive što su se pomenute pretnje pojavile pred Alijansom aludirajući na Nemce i njihove gasne poslove s Rusima. Drugo što Tramp zamera saveznicima jesu premala izdvajanja za odbranu i opremanje, i naglašava da se u samom NATO-u neke stvari moraju promeniti te da Amerika više ne može da obezbeđuje znatna vojna i finansijska sredstva umesto drugih članica.

Koliko je veliko nerazumevanje s obe strane Atlantika, govori i autorski tekst Nikolasa Bernsa, bivšeg američkog ambasadora pri NATO-u, koji je u „Njujork tajmsu“ napisao da je prilikom posete nekim članicama Alijanse dve nedelje pred samit u Briselu ostao zaprepašćen koliko su Sjedinjene Države pale u očima saveznika jer Tramp ima podršku jedino među populistima koji su na vlasti u Mađarskoj, Poljskoj i Italiji. Najveći problem po mišljenju Bernsa u čitavoj priči jeste to što lideri pobrojanih zemalja žele da ukinu sankcije Rusiji, državi koja se po američkom stavu direktno mešala u predsedničke izbore pre dve godine.

Prst u oko

Kada se medijski cirkus završio i vrata samita se zatvorila za javnost, počeli su ozbiljni razgovori na dve teme koje su najveći kamen spoticanja među saveznicima: prva je realizacija Matisove doktrine 30-30-30-30 od 2020. godine za svih 28 članica, a druga povećanje budžeta za dodatnih četiri odsto, nabavka novog naoružanja i opreme, što su pojedine države shvatile kao da im Tramp gura prst u oko pa je i tu došlo do razmimoilaženja.

Američki sekretar za odbranu i bivši general Džejms Matis, zvani i „besni pas“, prošle godine predložio je prvo unutar Pentagona novu doktrinu za obuzdavanje Rusije 30-30-30, a onda ju je izložio i u Briselu. Prema Matisovoj ideji, članice NATO-a bi trebalo do 2020. godine da transformišu svoje armije tako da Alijansa u svakom trenutku, odnosno za 30 dana, ima spremnih 30 bataljona (oko 20.000 vojnika), 30 eskadrila (350 borbenih i transportnih aviona) i 30 brodova na raspolaganju kako bi mogla da obuzda Rusiju u slučaju potencijalnog konflikta, ali i da te snage budu spremne za delovanje na bilo kojoj tački planete. To bi značilo da sve članice budu stalno spremne za delovanje sa svim ofanzivnim elementima i elementima za podršku.

Ovoj ideji blagoslov je dao i sam Tramp, koji je u njoj video mogućnost da se pojedine članice više angažuju u borbenim misijama i da u skladu s planom koji je Matis izneo u sedištu NATO-a u Monsu sve evropske članice osposobe svoje vojske za novu doktrinu. Međutim, pojavila se i sumnjičavost koliko će od tih 30-30-30-30 biti spremno na papiru, a koliko u realnosti, s obzirom na katastrofalno stanje u pojedinim vojskama.

(Ludovic Marin, Pool via AP)

(Ludovic Marin, Pool via AP)

Prema Matisovoj ideji, članice NATO-a trebalo bi do 2020. godine ponovo da transformišu svoje armije da bi Alijansa u svakom trenutku, odnosno za 30 dana, imala spremnih 30 bataljona (oko 20.000 vojnika), 30 eskadrila (350 borbenih i transportnih aviona) i 30 brodova na raspolaganju kako bi mogla da obuzda Rusiju

„U pogledu Matisove doktrine 30-30-30-30 jasno je, naravno, da je u pitanju volja SAD da se ojača borbena sposobnost članica NATO-a za izvođenje borbenih dejstava na najkompleksnijim savremenim bojištima, bilo u okviru kolektivne odbrane ili u okviru operacija kao što je ona u Avganistanu. SAD su ranije prigovarale da evropske vojske ne žele da učestvuju u borbama. Upravo to i jeste cilj koncepta 30-30-30-30, da evropske armije budu sposobne za borbu. Međutim, nije problem u tome da li su evropske armije sposobne za borbu, već u tome da li evropska politika i evropska društva imaju volje za to da se bore u Avganistanu i sličnim mestima“, kaže profesor sa Fakulteta društvenih nauka dr Klemen Grošelj, koji se bavio ovom doktrinom.

Prema njegovim rečima, problem je delom tehničke prirode i vezan je za naoružanje evropskih armija.

„Uprkos tome, problem što se evropske armije ne bore jeste političke i društvene prirode. To Matis i SAD nisu nikada posve razumeli. To proizlazi iz jedinstvenog strateškog razmišljanja, koje u Evropi ne postoji, odnosno onoliko koliko postoji, manje se temelji na konceptu moći nego što je to u SAD slučaj“, dodaje Grošelj. Na pitanje „Ekspresa“ u vezi sa realizacijom doktrine 3030-30-30 u Sloveniji, Grošelj kaže da će to za ovu članicu NATO-a biti veliki izazov zbog nedostatka kadrova, sa čim se susreće slovenačka vojska.

„Ako budu prihvaćeni odgovarajući zahvati na području finansiranja i još više na boljoj kadrovskoj popuni slovenačke vojske, Slovenija će moći da obezbedi ono što se od nje traži. Ako to ne bude mogla da obezbedi, suočiće se sa ozbiljnim izazovima“, naglašava on.

Ko će dati četiri odsto

„Odziv evropskih država u velikoj meri će biti uslovljen time šta je zapravo namena ove doktrine. Ako je namena samo obezbeđivanje borbenih mogućnosti evropskih armija, to će više od doktrine i sredstava zavisiti od političke volje država članica NATO-a da učestvuju u borbenim operacijama izvan okvira kolektivne odbrane (na primer, u Avganistanu i drugde). U SAD, naime, preterano gledaju na tehničke mogućnosti evropskih članica NATO-a i pritom zaboravljaju da više od doktrine i tehničkih vidika odluka država da učestvuju u borbenim aktivnostima zavisi od političke volje. Politička volja za učešće u različitim manjim ili većim borbenim operacijama ne postoji.

Veliku pažnju Tramp je na samitu NATO-a 2018. posvetio i problemu izdvajanja dodatnog novca za odbranu. Alijansa se pre dve godine obavezala da će trošiti najmanje dva procenta budžetskih sredstava po zemlji. Međutim, ovaj put Tramp je pripremio novi kolač za članice, ali punjen solju umesto čokoladom.

On je pred njih izneo zahtev da izdvajanja za odbranu povećaju na čak četiri odsto BDP-a do 2024, a najkasnije do 2030. godine, zbog čega je usledio šok nekih zemalja članica Alijanse.

„Ocenjujem da je dostizanje sadašnjih dva odsto BDP-a za mnoge članice NATO-a veliki javno-finansijski izazov, a kamoli četiri odsto. Koliko će države nameniti za odbranu, uslovljeno je i percepcijom ugroženosti, i većina država članica EU, sa izuzetkom Poljske i baltičkih zemalja, ne oseća se neposredno ugroženo do te mere da bi za odbranu namenilo više od dva odsto BDP“, kaže Grošelj.

„Trampov zahtev za četiri odsto BDP-a u većini članica NATO-a neće biti prihvaćen. Osim toga, sama percepcija ugroženosti među državama članicama NATO-a je različita. Međutim, države koje se nalaze u blizini Rusije osećaju se s te strane ugroženo, dok većina država na jugu vidi kao ključnu opasnost ilegalne migracije i pritisak na sopstvene granice“, dodaje Grošelj.

Prema njegovom mišljenju, od svega rečenog zavisiće koliko će države nameniti za odbranu i sam Trampov pritisak za povećanje izdataka za odbranu neće biti dovoljan.

„U pogledu razvoja kapaciteta unutar odbrambenih sistema na primeru Slovenije, ali i mnogih drugih članica NATO-a, mnogo veće pitanje od novca jeste pitanje da li su one sposobne obezbediti odgovarajuće kadrovske potencijale kojima će popuniti sopstvene oružane snage. S pitanjem manjka kadrova suočava se većina evropskih članica NATO-a. Osim toga, veoma je važno pitanje kakva će biti reakcija na američke pritiske u ključnim državama članicama NATO-a i EU (Francuska i Nemačka). Kako kaže, najverovatnije će se zbog toga jačati samostalna evropska odbrambena perspektiva. To je vidljivo ne samo iz reči ključnih evropskih političara već i iz pobuda da se ojača ne samo vojna saradnja (francuska inicijativa za formiranje snaga za brzo reagovanje – Rapid Reaction Force RRF) već i povezivanje evropske odbrambene industrije, pre svega nemačkog i francuskog vojnoindustrijskog kompleksa. Tako da se možda američka očekivanja da se izdaci za odbranu evropskih članica NATO-a preliju u veću nabavku naoružanja i vojne opreme od američkog vojnoindustrijskog kompleksa neće ostvariti“, dodaje Grošelj.

Traže dogovor

„Zato evropske članice NATO-a ne žele da pristanu na momentalno povećanje izdvajanja za odbranu i žele da se to dogodi postepeno do 2024, a da uporedo s tim bude ponovo izgrađen zajednički evropski vojnoindustrijski kompleks. Sve očiglednije je da u velikom delu EU polako shvataju da SAD nisu više takav partner kao što je to bilo u prošlosti. Nažalost, polako izjave i dela predsednika Trampa o trgovinskim odnosima sa EU dobijaju odziv i na evropskoj strani“, kaže na kraju profesor Fakulteta društvenih nauka dr Klemen Grošelj.

Prema podacima koji su objavljeni prošle godine, Sjedinjene Države, koje su najveća ekonomija trenutno, na NATO troše 3,6 procenata, iza njih je odmah Nemačka, a slede Velika Britanija, Grčka, Poljska i Estonija, dok ostale zemlje za odbranu izdvajaju 1 do 1,2 odsto BDP-a. Tramp je drugog dana predložio da SAD svoja izdvajanja povećaju na pet odsto ako ostale članice za to predvide četiri odsto BDP-a.

Iako je NATO, prema Trampovim rečima, ostao snažan i jak, izgleda da nije tako jer inicijativa za formiranje evropskih kolektivnih bezbednosnih snaga jača, i za nju se, pre svega, zalažu Nemci i Francuzi. Da li je to kraj NATO-a kakav sada postoji ili je u pitanju samo trenutna kriza, ostaje da se vidi.

Da li je Sergejev bio Matisov vizionar

Neke analitičare poput Grošelja trenutno stanje u NATO-u u vezi s doktrinom 30-30-30-30 podseća na nekadašnjeg ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva (ministar odbrane u vreme najveće krize ruske vojske), koji je sanjao o 21 puku (21.000 vojnika) visokog stepena borbene spremnosti. Naravno, Sergejev to nikada nije uspeo da ostvari. Na kraju, čitava priča se završila na nekoliko pukova padobranaca VDV, nekoliko pukova 4. kantemirovske tenkovske divizije i 2. tamanske divizije, dve brigade KOV (136, 205. kozačka u Buđenovsku) i nekoliko eskadrila jurišne i lovačke avijacije, odnosno ukupno 10.000 vojnika, koji su zatim poslati u Dagestan u leto 1999.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar