NEKA SILA BUDE S NJIMA

Tajne vojne svemirske programe i misije u poslednjih nekoliko godina intenzivirale su Rusija i Sjedinjene Američke Države. U posthladnoratovske igre dve sile ubacila se i Kina kao tehnološki inovacioni džin. Za tu zemlju naučnici kažu da bi uskoro mogla da zameni Rusiju i postane glavni svemirski konkurent Amerikancima

Nula dva, zašto se ne katapultiraš? Nula dva? Leonov, šta se, zaboga, događa? Čovek je lud. Kunem ti se. Takav nam baš i treba. Amerikanci planiraju šetnju svemirom. Naš „Voshod" mora poleteti prvi... Ova scena iz novijeg ruskog filma „Svemirski šetač" opisuje bespoštednu trku Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza u osvajanju svemira šezdesetih godina prošlog veka. Možda je malo ko pored Nila Armstronga i Jurija Gagarina čuo za Alekseja Leonova, sovjetskog kosmonauta koji je prvi šetao svemirom. A Leonov je imao podjednako važan i težak zadatak. Morao je da zadrži prednost Sovjetima nakon Gagarinov podviga. Ono što je isticalo tog ruskog avijatičara bili su nekonvencionalnost i nepredvidivost, a ne činjenica da je „imao dobre ocene i da je voleo da slika", kako su zvanično isticali u medijima. Deset sedmica pre američkih kolega, 18. marta 1965, u misiji „Vostok 2",  Leonov je u skafanderu, vezan pet metara dugom sajlom za letelicu, šetao kosmosom tačno 12 minuta i 9 sekundi. Povratak u brod se zakomplikovao. Njegov skafander se naduvao zbog razlike u pritisku i nije mogao nazad u letelicu. Bez dozvole kontrolnog centra odlučio je da smanji pritisak u kombinezonu i brzo uleti u komoru. Bio je potpuno mokar. Za samo nekoliko sekundi izgubio je čak šest kilograma.

Nedavno, u osamdesetoj godini, Leonov je upitan za kulminirajuću krizu između SAD i Rusije kada je odgovorio:

„Između astronauta nikada nije postojala granica. Onog dana kada taj koncept bude dopreo do svesti političara, naša planeta će izgledati drugačije." Trka u svemiru oko toga ko će prvi poslati čoveka u vasionu, postaviti satelit, orbitera ili sondu, koja će zemlja otkriti novo nebesko telo, pa sve do projekata antiraketnog štita s neverovatnim mogućnostima ciljanja s nebesa protivničkih meta na zemlji, doveli su do munjevitog razvoja tehnologije i približavanja čoveka nepreglednom kosmosu. Taj trend je opao posle završetka Hladnog rata, ali se poslednjih godina sve veći broj zemalja uključio u svemirsko nadmetanje. Osnivaju se nove svemirske državne agencije, saradnja se globalizuje, pišu se novi zajednički projekti, letelice se šalju u nepoznato... Početak godine obeležili su prolazak letelice „Nju horajzons" Američke kosmičke agencije pokraj Ultima Tule, dalekog nebeskog tela za koje naučnici ističu da nas može naučiti mnogo toga o procesima koji su obrazovali Sunčev sistem, i uspešno sletanje kineske sonde „Čange 4" na udaljenu, takozvanu tamnu stranu Meseca.
Spejs džem

- Kinezi su imali uspešne eksperimente na svojim svemirskim stanicama. Za razliku od Evropske svemirske agencije i Nacionalne vazduhoplovne i svemirske administracije SAD (NASA), koje se bave istraživanjem Sunčevog sistema, Kinezi su se koncentrisali na nisku orbitu i Mesec, dok je fokus Rusa na Međunarodnoj svemirskoj stanici. To Kini omogućava ne samo prestiž u domaćoj i međunarodnoj politici već i tehnološki napredak koji im je bio van domašaja. Pre desetak godina Kinezi su doneli partijsku odluku da ulažu u inženjering i nauku, s obzirom na zavidni ekonomski napredak koji su već ostvarili. Trenutno imaju najjače superračunare, teleskope, dva rolera na Mesecu, od kojih je jedan nefunkcionalan, orbitere, svemirske stanice s ljudskom posadom, isključivo njihovom. Dobar deo tih misija ima komponentu nepoznatu široj javnosti zato što je određeni procenat misija vojnog karaktera. I oni to ne kriju - istakao je za medije predsednik Astronomskog društva Srbije Nemanja Martinović.

Kina je relativno nov igrač u svemirskoj trci. Za tu zemlju naučnici kažu da bi uskoro mogla da zameni Rusiju i postane glavni svemirski konkurent Sjedinjenim Državama. Naime, do sada je Amerika, pored Rusije, imala najrazvijeniju tehnologiju i svemirske programe. Vasionsko nadmetanje Amerikanaca i Rusa imalo je smisla tokom Hladnog rata. Posle gotovo tri decenije zatišja, saradnje dve sile u brojnim misijama te zajedničke izgradnje Međunarodne svemirske stanice (ISS), svemirska borba ponovo dobija na značaju. Kooperativnost je naglo prekinuta 2014. godine, kad je došlo do zaoštravanja krize u Ukrajini. Uprkos diplomatskim intervencijama, Amerika je tražila najefikasnije načine za izolovanje Rusije. Sankcije su izgledale kao realna i ozbiljna politička opcija, koja s početka nije trebalo da uključuje i saradnju dve države u svemiru. Naime, u tom trenutku je američki spejs-šatl program bio trajno obustavljen, a astronauti, oprema i namirnice u Zemljinu orbitu su se godinama podizali isključivo ruskim raketama „sojuz". Prekid saradnje s Rusijom tada je direktno mogao da ugrozi posadu na ISS-u. NASA se stoga oglasila 4. marta 2014. najavljujući da je s „Rusijom sve normalno". Međutim, nedugo nakon zvanične objave, u javnost je procurio interni memorandum koji osvetljava vrlo jasan stav da se „saradnja s Rusijom prekida". Dokument upućen zaposlenima u NASA potpisao je Majkl O'Brajen, administrator za međunarodne i međuagencijske odnose. Povod slanja memoranduma - tekuće kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine. Stejt department je suspendovao sve kontakte NASA s ruskom vladom i agencijom „Roskosmos", odlaske u Rusiju i uzvratne posete, bilateralne susrete, imejl komunikaciju, telekonferencije i video-konferencije. „U ovom trenutku očekuje se da operativne budu samo aktivnosti oko Međunarodne svemirske stanice", naveo je O'Brajen. Iako su ruske kontramere tada bile očekivane, Vladimir Putin nije prekinuo projekat ISS, u koji su bile uključene i Evropa, Japan i Kanada. Tehnička i tehnološki podrška, ali i finansijski razlozi, sprečili su izbacivanje NASA iz tog programa. Za svakog transportovanog astronauta NASA plaća 71 milion dolara. Upletena u spor oko Ukrajine, NASA je prekinula odnose s „Roskosmosom", ali je i zatražila od američkog Kongresa da ne smanjuje dalje finansiranje agencije. Istovremeno, predstavili su plan da se u Americi razvije program kako bi se obnovila lansiranja sa američkog tla i da se eventualno angažuju privatne američke kompanije za letove američkih astronauta. Trebalo je na svaki način smanjiti zavisnost od ruskog partnera. Za ovih nekoliko godina dve države su, barem kad je reč o svemiru, pokušavale da zaobiđu političke nesuglasice.

Međutim, politika je ozbiljno uzdrmala saradnju pre nešto više od deset dana. Naime, pripreme za posetu direktora „Roskosmosa" Dmitrija Rogozina agenciji NASA obustavljene su jer su predstavnici vašingtonskog establišmenta kritikovali te planove. Rogozin je trebalo da poseti SAD u drugoj polovini februara, a planiran je i njegov susret s predstavnicima „Boinga" i direktorom svemirske kompanije „Spejs iks" Ilonom Maskom. Direktor NASA je otvoreno rekao da je povukao poziv Rogozinu zato što je želeo da se „prilagodi interesima senatora". Time je dovedena u pitanje i realizacija zajedničkog rusko-američkog programa izgradnje stanice za svemirske brodove na Veneri, misije pod nazivom „Venera D".

Ono što je interesantno jeste da su Sjedinjene Države, odnosno njen predsednik Donald Tramp, avgusta prošle godine najavili formiranje „svemirskih snaga", što su predvideli i vojnim budžetom za 2019. godinu. Prema budžetskom planu, razvoj i implementacija „održive svemirske satelitske arhitekture" treba da budu završeni do 31. decembra 2022. godine. Takođe, planirano je da se u okviru svemirskih snaga formira jedinica koja će biti zadužena za orbitalne bombe, koje su bile aktuelne u sovjetsko-američkom nuklearnom nadmetanju u periodu od 1965. do 1971, ali se od njih odustalo 1967, kada je postignut sporazum o zabrani testiranja i postavljanja oružja za masovno uništavanje u kosmosu. Takve najave Vašingtona uzbunile su rusku stranu, koja je oštro reagovala ističući da to potvrđuje težnju Vašingtona za vojnom dominacijom u svemiru.

- Ovi napori predstavljaju direktnu potvrdu da Vašington ne namerava da odustaje od tendencija upotrebe sile u svemiru, sa čime je nastupala i prethodna administracija. Moskva daje prednost korišćenju i istraživanju svemira u isključivo miroljubive svrhe - navodi se u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova Rusije.

U ovom trenutku nijedna zemlja nema oružje u svemiru, ali se prema međunarodnim sporazumima zabrana razmeštanja odnosi samo na oružje za masovno uništenje. Misije Kine, Rusije i Amerike su prilično misteriozne poslednjih godina, a prema rečima Nemanje Martinovića, trenutno se „iznad naših glava odvija aktivna tajna misija američkog vazduhoplovstva":

- U orbiti je već 400 i nešto dana potpuno automatizovani bespilotni spejs-šatl „Iks37B". Prvih nekoliko godina mi nismo znali da postoji ta misija. A onda je samo američko vazduhoplovstvo objavilo posle druge, treće misije: e, ljudi, vidite šta mi imamo! Zna se da su poslali neke satelite i pretpostavlja se da u kargo delu tog šatla postoji laser koji služi za uklanjanje satelita i svemirskog otpada. U 2019. je planirano šest misija.

Tramp i njegovi prethodnici samo nastavljaju ideju američkog predsednika Ronalda Regana (1981-1989). On je 23. marta 1983. predstavio svoj projekat Strateške odbrambene inicijative (Strategic Defense Initiative - SDI), koja je predviđala da se vojnoj komponenti pridoda istraživanje i korišćenje kosmosa, što je u široj javnosti postalo popularno pod imenom „Rat zvezda" (Star Wars). Za veći deo javnosti to je bila fantastika, a manjem, bezbednosno svesnom delu javnosti pokazano je da je s „Ratom zvezda" startovala nova etapa trke u naoružanju između dve supersile, SAD i Sovjetskog Saveza. Projekat „Rat zvezda" nije prouzrokovao brigu mirovnjacima, već pojedincima u redovima američkih oružanih snaga koji su shvatali koliko je taj program kompleksan pa su se s pravom pitali da li je uopšte izvodljiv. Razlog je ležao u tome što su neki analitičari imali pristup strogo poverljivoj studiji simulacije strateškog raketnog napada na SAD, koja je obavljena u nacionalnom laboratoriju „Lorens Livermor". U simulaciji neke stvari su bile previše proste, ali to nije bila realnost, već simulacija.

Naime, simulacijom je bilo zamišljeno da je Sovjetski Savez na SAD ispalio 1.400 interkontinentalnih balističkih raketa, prema kojima su SAD usmerile svoj protivraketni štit. Tu stvar počinje da se komplikuje. Po simulaciji SAD je uspela da presretne i uništi 90 odsto raketa (oko 1.260) u svemiru u fazi pre nego što su te rakete svoje bojeve glave usmerile prema izabranim ciljevima. Drugi sloj protivraketne odbrane je takođe efikasno uništio 90 odsto (oko 306) od preostalih 340 raketa, tako da se teoretski treća, ujedno i poslednja faza protivraketnog štita suočila samo sa 34 protivnikove rakete. Matematički je bilo moguće utvrditi da je ukupna efikasnost protivraketnog štita u simuliranom napadu bila 99,9 odsto pouzdana.

Zaključak sve tri studije bio je da projekat SDI može suštinski da umanji obim pretnji masovnim uništavanjem. Međutim, kritički nastrojeni stručnjaci su rekli „ne" ovoj opciji. Stručnjaci, i to oni koji su bili objektivniji i realniji, svoje sumnje su potkrepili serijom pitanja: kako razlikovati prave bojeve glave od mamaca; da li bi u prvoj fazi odbrane u svemiru uspelo da se presretne oko 90 odsto ispaljenih balističkih raketa; da li će programska oprema softver sistema borbenog upravljanja i kontrole protivraketnog štita sigurno delovati pa čak i kod ekstremnih opterećenja, kada u milisekundama treba primiti i obraditi više od 100.000 informacija koje treba koordinisano kroz odluke realizovati; da li je moguće obezbediti borbenu otpornost samog protivraketnog štita i omogućiti njegovo nesmetano delovanje, pa čak i pod neposrednim raketnim napadom, da li je moguće raketni štit u potpunosti izgraditi s raspoloživim budžetskim sredstvima...

Godinu dana posle Reganove odluke o razvoju protivraketnog štita bile su završene prve tehnološke i strateške studije. U tu svrhu formirana je Organizacija za stratešku odbrambenu inicijativu (Strategic Defense Initiative Organizations - SDIO), koja je bila odgovorna za naučni razvoj i realizaciju programa „Ratovi zvezda". Bez obzira na izrečene sumnje u realizaciju čitavog projekta o kreiranju novog protivraketnog štita, predsednik Regan se 1986. uz podršku ministra odbrane odlučio da je posle šestomesečnog istraživanja i studiranja došao trenutak da počne proces nabavke prvih elemenata, prve faze sistemske arhitekture budućeg protivraketnog štita SAD (Strategic Defense Initiative Phase I Architecture). Reganovu odluku su na odboru za odbrambene nabavke bez posebnih zadrški odobrili godinu dana kasnije.

Isto, ali malo drugačije

Posle serije eksperimenta i lobiranja stekli su se svi uslovi da se krene u finalizaciju projekta, koji je bio zakazan za 1989. godinu. Međutim, te planove poremetio je izbor novog predsednika SAD, kada je, umesto Regana, došao Džordž Buš stariji, ali i radikalna promena političkih i bezbednosnih prilika, što je ceo projekat „Ratovi zvezda" odložilo na neodređeno vreme. Pao je Berlinski zid, čelične stege u Istočnoj Evropi su popustile, što je ukazivalo na to da se Hladni rat bliži svom kraju, a time i strah od mogućeg napada balističkim raketama od Sovjetskog Saveza.
Sa ovim preimenovanjem zvanično je okončana era Reganove Strateške odbrambene inicijative, koja je obeležila poslednji period Hladnog rata. Međutim, to nije značilo da su se Sjedinjene Države odrekle raketnog štita. Njegov razvoj je nastavljen, ali u drugačijem izdanju. Današnja sistemska konstrukcija protivraketnog štita SAD je, kada se uporedi s Reganovom Strateškom inicijativom, po tvrdnjama američkih stratega više racionalna i iz svemira pomerena bliže Zemlji, ali je ipak i dalje naučno i tehnološki veliki podvig.

Kada je reč u ruskim planovima u periodu Hladnog rata, sovjetska protivsatelitska odbrana stavljena je u puno borbeno stanje 1. jula 1979. godine. Istog dana su VK A. Savin i V. Kovtunenko počeli s jačim, univerzalnim projektom odbrane, a juna 1982. su strateške nuklearne snage bile na velikom testu, s obzirom na to da su Rusi presreli i uništili američki špijunski satelit. U narednom periodu, Sovjetski Savez se opredelio da naučnoistraživačku aktivnost u kosmosu obavlja pomoću kosmičkih brodova i orbitalnih stanica s ljudskom posadom. SSSR je intenzivno radio i na gradnji raketoplana sličnom američkom „Šatlu". Institut „Energija" je imao veoma važnu ulogu pri gradnji orbitalnih plovila kakav je bio „Buran", čiji je prvi eksperimentalni let izveden novembra 1988. godine, ali bez posade.

Privatizacija kosmosa

Svemir nije isključivo rezervisan za vladine agencije. Privatne kompanije ušle su u oblast svemirskog istraživanja i razvijaju ovaj sektor daleko brže od zvaničnih vlada. To naročito važi za Sjedinjene Američke Države. U istraživanju i tehnologijama najdalje su otišle tri američke kompanije - „Spejs iks", „Blu oridžin" i „Virdžin galaktik". Njihov glavni cilj jeste smanjivanje troškova putovanja u svemir kako bi se ljudima omogućilo da vide Zemljino okruženje. „Spejs iks" je 2002. osnovao Ilon Mask, investitor, preduzetnik, inženjer i izumitelj. Ta kompanija dizajnira, proizvodi i lansira rakete, i prva je privatna firma koja je otišla do ISS 2012, a danas tamo putuje redovno noseći teret, ali ne i astronaute. „Spejs iks" je dizajnirao svoju raketu „Falkon 9" i svemirski brod „Dregon" s planom da pošalje astronaute na Mars 2023. godine.
„Blu oridžin" je 2000. osnovao Džef Bezos, koji planira da lansira ljude u svemir, ali s drugačijim fokusom nego „Spejs iks" - svemirski turizam. „Blu oridžin" ima za cilj komercijalne, pristupačne, suborbitalne ljudske letove. Kompanija je razvila vertikalno lansirno vozilo „Nju Šepard", imenovano po prvom američkom astronaut u svemiru Alanu Šepardu. Ovo vozilo može dostići visinu od 100 kilometara, što je granica koja se koristi kao početak svemira. Raketa se potom vraća na Zemlju, slećući vertikalno. Probni letovi bez ljudi su obavljeni s uspehom. Put do svemira i nazad ovim vozilom traje oko 10 minuta.
„Virdžin galaktik", kompaniju koje se predstavlja kao prva svetska komercijalna svemirska linija, osnovao je preduzetnik Ričard Brenson 2004. Kompanija planira da u suborbitalni svemir prenese šest putnika i pruži im šestominutno iskustvo bestežinskog stanja, tokom leta koji traje oko dva i po sata. Tehnologija „Virdžina" se razlikuje od prethodne dve kompanije. Lansiranje u svemir se ne obavlja sa tla, već iz aviona.