Svet
19.01.2024. 22:25
Svet
23.01.2024. 15:00
Dejan Berković
Velika kriza
Nemačka: Protesti zapostavljenog staleža ili "antisistemski" pokret
Nemačka se suočava sa najvećom društvenom polarizacijom od kraja Hladnog rata i ujedinjenja zemlje.
Posle više nedelja oštrih protesta seljaka u Nemačkoj, novo zaoštravanje preti da parališe celu zemlju. Desetine hiljada razjarenih nemačkih seljaka kao nikada ranije u istoriji protestuju protiv “sistema“ i, kako kažu, “vlastitog robovanja birokratiji“. Traktori su se pojavili na auto-putevima i centralnim gradskim trgovima uz najave da će protesti biti nastavljeni. Razlog za proteste je najavljeno smanjenje i ukidanje nekih državnih subvencija, a posebno dodatno oporezivanje goriva za traktore.
Ovoga puta, nemački komentatori u ovome ne vide samo prosto nešto snažnije negodovanje tradicionalno zapostavljenog staleža, pa čak i u Nemačkoj, nego snažan “antisistemski“ pokret iza kojeg stoje druge snage, jer te proteste najdirektnije podržavaju Alternativa za Nemačku (AfD) i druge “antiliberalne“ grupacije. Protesti se porede sa napadom na vašingtonski Kapitol u januaru 2021. i pokušajem napada na zgradu Rajhstaga u avgustu 2020. Slike odaju osećaj ugroženosti, moći i superiornosti, konačnog dokaza o povlačenju superiorne elite, samo ukoliko su joj protivnici “dovoljno brutalni“.
U ovom se vidi ne samo erozija demokratije, koju ljudi ni ne primećuju, nego pretnja za razlaganje političkog sistema koji je odlično služio osam decenija i omogućio Nemačkoj da prosperira na stabilan i predvidljiv način, u toj meri da se činilo da ne postoji savršeniji politički sistem od nemačkog, jer on sve konflikte rešava dogovorom, a ne besnim uličnim nemirima.
Nemačka partijska scena jedna je od najstabilnijih evropskih hladnoratovskih političkih konstrukcija. Decenijama su u njoj postojale samo tri važne političke grupacije – socijaldemokrate, demohrišćani i liberali. Takav aranžman napravile su okupacione sile u Nemačkoj. Tokom Hladnog rata, pojava “zelenih“, kao reakcija na raspoređivanje američkih raketa na nemačkom tlu, bila je jedina inovacija. Od tada nije bilo značajnijih promena, iako je Nemačka zemlja koja se najviše promenila u Evropi. Okončanje Hladnog rata istovremeno je značilo ujedinjenje za sve Nemce, ali to nije uzdrmalo političku stabilnost zemlje. Ona je samo postala više samopouzdana i sigurna u svoj ekonomski uspeh koji je proširen snažnom ekspanzijom na istok, uz osvajanje ruskih tržišta i korišćenje ruskih sirovina. Finansijska kriza 2008. i pandemija kovida nisu pomerile nemačko društvo iz ležišta, ali čini se da jeste rusko-ukrajinski rat. Nemačka vlada predviđa da će ove godine imati pad bruto društvenog proizvoda (BDP) dok se bori s visokom inflacijom, povišenim cenama energije i padom proizvodnje. Ministarstvo ekonomije u novoj projekciji navelo je da će se BDP smanjiti za 0,4 odsto. Nemačka ekonomija suočila se sa ozbiljnim poteškoćama otkako je ruska invazija na Ukrajinu prošle godine izazvala porast inflacije, posebno cene energije. “U teškom geopolitičkom okruženju, izlazimo iz krize sporije nego što se očekivalo“, priznao je u saopštenju nemački ministar ekonomije Robert Habek. Nemačka privreda je na početku godine pala u recesiju i od tada se mučila da stane na noge.
Neminovno je da i društvena kretanja prate ovakav ekonomski trend. Sada je nemačka politička scena pred novim redizajniranjem. Jačanje Alternative za Nemačku (AfD), čini se, više nije uzgredna pojava koja može da se ignoriše.
Poslednja ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je ona pretekla socijaldemokrate i liberale, što se već pokazuje na pokrajinskim izborima, gde ova stranka postiže solidne, a ponegde i ubedljive rezultate. U prvom poslenovogodišnjem istraživanju, da se danas održavaju savezni izbori, CDU bi dobio 31 odsto glasova, AfD – 23, SPD – 16, “zeleni“ – 12 i “liberali“ samo 5 odsto glasova. Za savezne izbore, prema ispitivanju od juče, CDU bi dobio 29 odsto, pri čemu je već nekoliko nedelja uzastopno trend smanjivanja. AfD nastavlja da raste, sada na 24 odsto.
Ipak, ovo torpedovanje mejnstrim partija samo je pregled onoga što će regionalni izbori na jesen 2024. doneti u tri istočne nemačke države: Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu. AfD je trenutno najjača stranka u sve tri, sa 32 do 35 odsto.
Ako bi izbori bili u Tiringiji, Alternativa za Nemačku bi dobila najviše glasova, čak 36 odsto i gotovo mogućnost da vlada sama. To je rast od 13 odsto u poređenju sa izborima 2019. CDU je na istom, dok je levica pala 14 odsto. Rast AfD-a je ceo na račun levice. To je teško da se objasni, po čemu su ove dve grupacije slične da bi se simpatizeri s jedne, sasvim leve strane, prelili na drugu, krajnje desnu stranu.
U Brandenburgu bi na saveznim izborima AfD dobio 33 odsto, što je 15 odsto više nego na izborima 2021, dok SPD pada za 12,5 odsto, libarali za 5,5 odsto, a “zeleni“ samo za 1 odsto.
To je navelo sadašnjeg lidera demohrišćana Fridriha Merca da nagovesti da ne isključuje saradnju CDU-a i AfD-a na lokalnom nivou. Ta izjava bila je dovoljna da proizvede pravu buru u stranci koja će na kraju dovesti i do pravog rascepa u kome će biti stvorena nova politička stranka. Dovoljno je reći da ovakva praksa koja se povezuje sa nezrelim demokratijama i nerazvijenim unutarpartijskim demokratskim životom nije zabeležena u Nemačkoj u poslednjih 80 godina.
Štaviše, dok većina evropskih partija tvrde desnice moderira svoj diskurs u potrazi za moći, radikalno krilo AfD-a je pobedilo u ogorčenoj i dugotrajnoj borbi za unutrašnju dominaciju i ne čini se da želi da sakrije svoje radikalne stavove. Na partijskoj konvenciji u julu, Bjorn Hocke – lider AfD-a u Tiringiji i glavni ideolog i strateg stranke – izjavio je da “ova EU mora da umre da bi prava Evropa živela“. Ovo je bio proračunati eho nacističke ere koja je govorila da su nemački vojnici umrli u Staljingradu “da bi Nemačka mogla da živi“. AfD negira klimatske promene, želi da pretvori Evropu u “tvrđavu“ protiv migranata, poziva na “emancipaciju“ od Sjedinjenih Država, prijateljski i srdačno se odnosi prema Rusiji i Kini i omalovažava ono što naziva “sistemom“ – što znači nemačku predstavničku demokratiju.
Nekadašnji šef nemačke kontraobaveštajne službe, koja se zvanično zove Biro za zaštitu Ustava, Hans-Georg Masen, najavio je izlazak iz CDU-a i stvaranje nove političke stranke. U intervjuu pred Novu godinu, Hans-Georg Masen uputio je svojoj partiji i njenom lideru Fridrihu Mercu više otrovnih strelica. “Mercova unija“ nema “volju, snagu i prave ljude za novi početak“, rekao je Masen u intervjuu za jedan blog koji mnogi povezuju sa AfD-om, dodajući da CDU nije jasna opozicija “neosocijalizmu“ za koji tvrdi da ga je identifikovao u sada vladajućoj koaliciji SPD-a, “zelenih“ i liberala.
Samo nekoliko dana kasnije bilo je jasno da Masen potpuno okreće leđa CDU-u. Radije bi osnovao svoju stranku, kako je potvrdio u pred Novu godinu. On u skladu s tim želi da restrukturira svoj klub kome predsedava, a koji se zove “Unija vrednosti“. Ovaj klub označava se kao mesto okupljanja desničarskih ekstremista CDU-a i CSU-a, kao i onih oko njih, a da iz njihovih redova stižu kritike na račun sopstvene stranke i pohvale za AfD.
Mnogi dolaze iz CDU-a i AfD-a, drugi iz manjih partija između – i vide jaz u vlastitoj zastupljenosti. Demohrišćani su za njih, kažu, “previše levičarski“ i žele “previše države“. A AfD? Previše su bliski autokratama poput Vladimira Putina. “Mi smo u suštini AfD bez Rusije“, objašnjava jedan od ljudi koji su u najužem krugu inicijatora za stvaranje nove partije.
Ono što je još važnije od osnivanja nove partije jesu tvrdnje da je upravo Masen ideolog desničarske zavere. Aktuelni predsednik Biroa kancelarije za zaštitu ustavnog poretka Tomas Haldenvang godinama je bio jedan od Masenovih zamenika. Sada pokušava da se što više distancira od svog bivšeg šefa pa je uveo rigidan kurs protiv starih i novih desničarskih ekstremista u zemlji. Ali svaka nova Masenova akcija obesmišljava te napore.
Političari sada pozivaju da se Masenov mandat sagleda veoma pažljivo. Neki čak traže istragu o tome, postavljajući pitanje da li je nekadašnji prvi čovek kontraobaveštajne službe “radikalizovan“ tek nakon prisilne ostavke na funkciju ili je već pre toga razvio svoju sklonost ka ultradesničarskim pozicijama. U kojoj meri je Masen imao politički uticaj na rad i akcije nemačke kontraobaveštajne službe? Koliko je ideološko bilo njegovo gledanje na AfD u to vreme i kako je njegov mandat imao uticaja na rast i razvoj AfD-a? Prostije rečeno, sumnja se da je možda Masen bio iza uspona i jačanja AfD-a.
Kada ga je 2012. godine tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih (CSU) postavio na čelo Kancelarije za zaštitu ustavnog poretka, Biro u Kelnu bio je u dubokoj krizi. Za njega su govorili da je “kolekcionar“, ali Masen ga je pretvorio u “lovca“. Službu koja bi trebalo da pronađe teroriste, špijune i hakere i spreči napade. U početku je bio prilično uspešan. Pokrenuo je novi odbrambeni centar protiv terora zdesna i levice, a sajber zaštita je profesionalizovana. Ovaj advokat po profesiji želeo je da Biro za zaštitu ustavnog poretka dovede u ravnopravan položaj sa mnogo moćnijom i bolje opremljenom obaveštajnom službom – Bundesnachrichtendienst (BND), pa je do kraja njegovog mandata broj zaposlenih porastao je za oko 1100 na 3500.
Masen je bio predan svom poslu. Počinjao je da radi veoma rano i ostajao do kasno. To je tražio često i od svojih podređenih.
Iako je imao veliko poštovanje za kancelarku Angelu Merkel, Masenovo shvatanje sveta srušilo se kada je ona odlučila da prihvati stotine hiljada izbeglica u leto 2015. On sam je oduvek bio za veoma restriktivnu imigracionu politiku.
Već je u svojoj doktorskoj tezi napisao: “Ono što danas karakteriše pravo azila u Evropi jeste njegova zloupotreba.“ Odluka Merkelove da granice ostanu otvorene za njega je bila greška istorijskih razmera. On je iza kulisa napravio front protiv kancelarkine politike i ogradio se od “kukavica u CDU-u“. Kada se pojavio zajedno sa svojim prijateljem, šefom federalne policije Diterom Romanom, na sastanku glavnih urednika novina, jedan učesnik je posle toga rekao: “To je bilo veoma blizu pobune.“
Kako je Masen gledao izbeglice koje dolaze, on je takođe jasno stavio do znanja po odlasku sa funkcije: “Pre trideset godina nisam se pridružio CDU-u da bi danas u Nemačku došlo 1,8 miliona Arapa.“
On je 13. novembra 2015. bio na sastanku sa drugim šefovima evropskih obaveštajnih službi u Luksemburgu. Radilo se o proceni pretnje koju predstavlja “Islamska država“. Grupa se složila: teroristima nisu potrebni potoci izbeglica da bi prokrijumčarili napadače u Evropu, to može drugačije. Iste večeri teroristi ID-a izvode napade u Parizu u kojima je poginulo 130 ljudi, a islamisti su se takođe razneli ispred fudbalskog stadiona gde je Francuska igrala protiv Nemačke. Neki od napadača prerušili su se u izbeglice, a da nijedna služba to nije primetila. To je takođe bio poraz za Masena.
Ubrzo posle napada, on je, kako se navodi, zahtevao da Šesto odeljenje njegovog Biroa, koje je odgovorno za islamizam, sastavi sve informacije o mogućim ekstremistima među izbeglicama, kao i da državne institucije takođe budu time snabdevene. Tunišanin Anis Amri je 19. decembra 2016. godine uleteo traktorom u božićnu pijacu na berlinskom Brajtšajdplacu, usmrtivši 13 ljudi i ranivši mnoge.
Zbog toga se postavlja pitanje da li čovek koji je bio opsednut ovim pitanjem može da ima nepristrasno viđenje stranke kao što je AfD, čiji je život od 2015. pa nadalje uglavnom bio propaganda protiv izbeglica?
AfD je stranka koja je osnovana 2013. Iako su se mnogi članovi i lideri AfD-a radikalno izražavali, Masen nije smatrao da bi oni trebalo da budu predmet obrade njegovog biroa, što on to danas otvoreno govori.
Obaveštajne agencije u saveznim državama ubrzo su videle stvari potpuno drugačije. Na sastanku šefova biroa 2016. godine, šef jednog od regionalnih biroa upitao je zašto se još ništa ne radi u AfD-u, tvrdeći da su izjave lidera tiringijskog AfD-a Bjorna Hekea bile dovoljne za početni slučaj. Masen je odgovorio da tamo nema ničega, tako da ništa nije učinjeno. I dan-danas postoji sumnja da se Masen nije samo opirao praćenju AfD-a, već je i davao partijske savete kako da izbegne da bude na meti službi.
Da li je upozorio AfD?
U novembru 2015, u vreme kada AfD još nije bio u Bundestagu, Masen se dva puta sastao sa tadašnjom liderkom stranke Frauke Petri. Recimo, na sastanku u Ministarstvu unutrašnjih poslova Sara, na kom se raspravljalo o AfD-u i njemu bliskim desničarskim ekstremističkim grupama, zaključeno je da će uskoro biti dovoljno razloga da stranku u Sarlandu nadgleda Biro za zaštitu Ustava. Prema tvrdnjama jednog člana rukovodstva AfD-a, Masen je, kako se navodi, upozorio Petrijevu na ekstremističke aktivnosti u Sarlandu na svom sledećem sastanku sa njom, odmah zatim savezna centrala stranke saopštila je da će raspustiti organizaciju u Saru.
Masen i dan-danas odbacuje optužbe da je savetovao AfD i njegove političare rečima: “Nije savet ako Biro za zaštitu ustavnog poretka poziva stranke da se odvoje od podgrupa ili pojedinaca koji su verovatno bliski terorizmu ili ekstremizmu.“
Sve do danas, Masen nije otkrio o čemu je tačno razgovarao sa političarima AfD-a, a niko iz službe nije ga pratio na tim sastancima. Masenove veze sa AfD-om su takođe značajne jer kao predsednik nije poslušao ni svoje stručnjake. Već 2017. godine, stručnjaci odeljenja za desničarski ekstremizam želeli su da se bave ne samo AfD-om, već i novim desničarskim “Institutom za državnu politiku“, Getom Kubišekom i njegovim časopisom “Secesija“. Masen je to odbacio rekavši da nema dovoljno zaposlenih za to.
Da li je Masen bio pristrastan u svojim odnosima sa “novom desnicom“? On je uvek odbacivao takve optužbe, rekavši da se uvek bavio svojom profesijom “na politički neutralan način u skladu sa etosom nemačkih državnih službenika“.
Sa njegove tačke gledišta, to je išlo ovako za vreme dok je bio šef Kancelarije za zaštitu Ustava: deklarisana federalna politika bila je da se njegov biro fokusira na nasilne ekstremiste i da država motri na one koji nisu spremni da koriste nasilje. Tada je takođe prekinuto posmatranje članova levičarske stranke u parlamentu od strane savezne vlade. U gotovo nijednoj drugoj evropskoj zemlji, osim Nemačke, kontraobaveštajna služba ne prati političke stranke.
Oko 2016. godine, prema Masenovim rečima, “SPD, zeleni i levičarski mediji“ zahtevali su od Biroa da nadgleda AfD. On je jasno stavio do znanja da bi to bilo u suprotnosti sa pravilima službe. Borba protiv nasilnog desničarskog ekstremizma bila je “visok prioritet“ pod njim, a nekoliko neonacističkih grupa je demontirano. Suprotno idejama bliskih saradnika i Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova, on je za tu svrhu dobio veliki broj radnih mesta i mnogo novca od Bundestaga. On “naglašeno odbacuje“ optužbe da gaji simpatije prema AfD-u ili “desničarske ekstremističke aspiracije“. Tvrdnja da je “neopravdano odložio“ ispitivanje zapažanja Kancelarije za zaštitu Ustava bila je “jednostavno lažna“.
Sastanak na kome će definitivno da odluče hoće li da osnuju novu partiju i da učestvuju na narednim izborima najavljen je za 20. januar u Erfurtu. Za novu partiju se tvrdi da se stvara da bi bila “most“ između CDU-a i AfD-a posle sledećih izbora kada bi Masen mogao da se pojavi kao uverljivi pretendent na neke vodeće državne položaje.
U svakom slučaju, pukotine u nemačkoj društvenoj koheziji praćene su novim polarizacijama na političkoj sceni, nešto manje od dve godine pred nove nemačke parlamentarne izbore koji će biti održani u jesen 2025. Bez obzira na to kako će oni biti završeni, jasno je da će biti drugačiji od svih posleratnih izbora, ne samo po svom sadržaju, nego i prema mogućim dugoročnim posledicama ne samo za Nemačku, nego i Evropu u celini.
Komentari
