Svet
01.01.2024. 13:05
Dragan Bisenić

Okultizam i geopolitika

Novi ruski zaokret ka Istoku

1
Izvor: Shutterstock

Barčenko je imao specijalnu psihotehničku laboratoriju. U njoj se bavio pitanjima telepatije, telekineze i bio je organizator ekspedicija na Severni pol.

Tu je tražio takođe izvore sadašnjih i budućih civilizacija. Severni pol ‒ Himalaji ‒ Tibet ‒ Balkan ‒ to je četvorougao u kome je trebalo da se stvore nove civilizacije.

Dovoljno je podsetiti se da se francuski okultista i ezoteričar 19. veka, Sen Iv d’Alveidre, čije je ideje delio i Aleksandar Vasiljevič Barčenko, pridržavao nordijske (hiperborejske) teorije naseljavanja belih Arijevaca u Evropi i Aziji.

Grci i Rimljani kao Sloveni

U njegovim spisima mogu se naći sledeće misli: "Kada je Filip Makedonski sa blagom ironijom uzvratio na oholost izaslanika Peloponeza, pitajući: ’Koliko je pravih Grka među vama?’, on im je nevino održao malu lekciju iz istorije jer je bolje od njih znao da su ’ždralovi’, ili totemisti ždralova, Kelto-Sloveni, stanovnici Epira, dok su samu staru Grčku naseljavali Sloveni i Pelazgi pre invazije revolucionarnih trgovaca iz Azije... Zaista, Balkanski Sloveni bili su pravi Grci; pravi Italijani bili su Kelto-Sloveni, koji su sišli, opet, sa planina – zapadnih i istočnih Alpa... Arijevci, grupisani u dodekapolise, širili su se od Italije do Grčke, od Balkana do Kavkaza, od Tauride do visoravni Tartarije, od Irana, Hiborijana do Evire, Nefila i cele Arijavarte... ’O Evira, uporište čistog zakona u Arijavarti.’ Tako kaže prvi Zaratustra, 28 vekova pre naše ere, 12 vekova pre Mojsija."

Pod uticajem ideja Pjotra Šandarovskog o "Ujedinjenoj radničkoj zajednici" koju je organizovao Georgij Gurđijev, Aleksandar Barčenko odlučuje da stvori tajno društvo sa okultnim obeležjima pod nazivom "Ujedinjeno radničko bratstvo", čiji je glavni cilj kolektivno proučavanje drevnih nauka i uspostavljanje kontakata sa tajnim centrima nestalih civilizacija.

Društvo je predvodio sam Aleksandar Barčenko, koji je napisao i povelju za novu organizaciju. O strukturi Bratstva znamo uglavnom iz svedočenja samog Barčenka. Na čelu organizacije bio je Savet koji su činili "očevi osnivači". Svi članovi Bratstva bili su podeljeni na dva stepena – braću i studente. Za postizanje stepena brata bio je potreban niz uslova – "odricanje od imovine, moralno usavršavanje i postizanje unutrašnje smirenosti i harmonije". Barčenko je, međutim, verovao da se on sam još nije popeo na tako visok nivo.

Bratstvo je imalo svoju simboliku. Bila je to crvena ruža sa laticama belog ljiljana i krstom, što je trebalo da znači "potpunu harmoniju". Znak ruže i krsta je jasno pozajmljen od rozenkrojcera, a ljiljan je, prema Barčenku, iz kasnosrednjovekovnih rasprava "Madafana" ("Zlatno doba restauracije") i "Univerzalne moći muzike" Atanasijusa Kirhera. 

Tokom ovog perioda, Barčenko je proveo nekoliko meseci u Mongoliji. Tamo je naučio nešto o "kalačakri", odnosno "točku vremena" ili "vremenskim ciklusima" iz budističkog učenja. Počeo je da veruje da je njegov naglasak na materijalnim česticama i njegovim pojmovima istorijskih ciklusa i bitke između vojske Šambale i invazijskih sila nagovestio komunistička načela dijalektičkog materijalizma.

Želeo je da sa tim upozna više boljševičke funkcionere pa je po povratku u Moskvu sa nekima od njih organizovao kružok za proučavanje kalačakre. Najuticajniji učesnik bio je Gleb Bokij, gruzijski šef specijalnog ogranka sovjetske vojne obaveštajne službe (OGPU, preteča KGB-a). Bokij je bio glavni kriptograf ove tajne službe i koristio je tehnike dešifrovanja u vezi sa paranormalnim pojavama.

Nemoguće je ne podsetiti se da je 1926. godine Nikolaj Rerih, silazeći sa Himalaja, nakratko posetio sovjetsku Rusiju, gde se sastao sa naučnikom mistikom Barčenkom i, po svemu sudeći, pričao o Šambali, legendarnoj zemlji u kojoj se kriju tajna znanja. Tamo je preko sovjetskog ministra inostranih poslova Čičerina poslao pismo sovjetskom narodu.
Podsećajući na pisma Blavatske sa Mahatmi sa Himalaja, Rerih je rekao da je i ovo pismo stiglo sa himalajskih Mahatmi. U pismu je pohvaljena revolucija jer je, između ostalog, "eliminisala pošast privatne svojine" i "pomogla da se uspostavi jedinstvo Azije". Kao poklon od Mahatmi, doneo je šaku tibetanske zemlje da je razbaca po grobu "našeg brata, Mahatme Lenjina". Iako se Šambala ne pominje u ovom pismu, ono održava teozofski mit o dobronamernoj pomoći gospodara Centralne Azije u uspostavljanju mira u svetu, ovoga puta u skladu sa Lenjinovom mesijanskom misijom.

Rerih je navodno planirao da 1934. godine poseti Jugoslaviju i sretne kralja Aleksandra, ali te godine ubijen je Aleksandar Karađorđević, a Rerih je krenuo na svoje drugo putovanje po Centralnoj Aziji, u pratnji bliskog prijatelja i saradnika američkog predsednika Frenklina Delana Ruzvelta, ministra poljoprivrede Henrija Volasa. Ekspediciju je finansirala američka vlada, ali je prava Rerihova ideja bila da stvori nezavisnu državu kojoj bi on bio na čelu. U pozadini celog plana bili su Staljin i NKVD, a kada je američka strana to otkrila, odmah je prekinula kontakte s Rerihom i napustila sve ranije projekte.

Ubrzo se kao takmac u ovoj zakulisnoj borbi pojavljuje i nacistička Nemačka. Hitler šalje nekoliko ekspedicija na Tibet pod rukovodstvom Ernsta Šefera koje su obavljene 1931‒1932. i 1934‒1936, 1939‒1940. Pored Šefera, tim je uključivao antropologa, geofizičara, snimatelja i tehničkog direktora. Čini se da je glavni zadatak tima bio merenje lobanja Tibetanaca kako bi se pokazalo da su oni bili preci Arijevaca i da su tako predstavljali prihvatljivu srednju rasu između Nemaca i Japanaca.

Moguće je samo pretpostaviti da li je sredinom tridesetih godina političko rukovodstvo SSSR-a definitivno odustalo od ovih utopijskih projekata. Bokij i njegovi saradnici, oko 600, uhapšeni su 1937. i mahom streljani. Rerih nije uhapšen jer je bio u Indiji. Ipak, ideja o formiranju novog tipa komunističke civilizacije na Balkanu, može se reći, nastavila je da i dalje živi u glavama sovjetskih političkih rukovodilaca. Posle okončanja Drugog svetskog rata postavljano je, ne jednom, pitanje stvaranja Socijalističke Federacije Balkanskih Zemalja.

KGB je tek 1948. obnovio delovanje Specijalnog odeljenja, sakupljajući preostale materijale i ljude. Pošto su posle rata odlomili bezmalo pola Evrope, u vrhu sovjetskih komunista stvoren je projekat nove komunističke partije. Ali on je dugo ostao neiskorišćen i tek je Hruščov to pitanje ponovo pokrenuo ’60-ih godina.

Spoljna politika kao duhovno pitanje

Rerih i njegovi sledbenici i poštovaoci danas doživljavaju svoju revalorizaciju u Rusiji. Izložba će biti otvorena sve do 10. marta 2024, a u Rusiji se održavaju brojne konferencije koje su posvećene značenju Reriha i njegovog nasleđa za savremenu Rusiju. Još više, od kada je Rusija proglasila Evroaziju kao svoj spoljnopolitički cilj, viđenje Reriha umnogome je izmenjeno i njemu se pridaje sve veći značaj. 

Tek ove godine Rusija se doktrinarno vratila spoljnoj politici kao civilizacijskoj formi svetskih odnosa, evroazijskom pravcu razvoja i nasleđu koje su za sobom ostavili neumorni tragaoci za "Šambalom", idealnom zemljom Istoka. Od Reriha do Bokija i Barčenka, spoljnopolitička doktrina nije bila samo prosta računica odnosa snaga, nego je postala i duhovno pitanje.

U samom Konceptu spoljne politike Ruske Federacije koji je usvojen 31. marta ove godine navodi se da je Rusija "izvorna zemlja-civilizacija", uporište ruskog sveta, jedan od suverenih centara svetskog razvoja, koji igra jedinstvenu ulogu u održavanju globalne ravnoteže snaga i obezbeđivanju mirnog i progresivnog razvoja čovečanstva.

Savremena ruska spoljnopolitička misao prihvata da Rusija danas nije supersila, ali da se vraća vlastitoj, originalnoj spoljnopolitičkoj ideji. Kako je rekao ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, govoreći na sastanku ruskog predsednika Vladimira Putina sa stalnim članovima Saveta bezbednosti o novom Konceptu ruske spoljne politike, "ovo je dokument strateškog planiranja" koji razvija spoljnopolitičke odredbe Strategije nacionalne bezbednosti odobrene 2021. godine. 

U periodu sadašnjih "revolucionarnih promena u svetu", kako se ocenjuje trenutno stanje, kada konačno nestaje "neravnopravni model razvoja", ruska budućnost sada su i zvanično antiamerikanizam i Evroazija. Tako se Evroazija prvi put pominje već u četvrtoj rečenici dokumenta, a ukupno 24 puta. Češće od nje kao geografski pojam pominje se samo Rusija.

Kao odgovor na neprijateljske akcije Zapada, Rusija namerava da brani svoje pravo na postojanje i slobodan razvoj svim raspoloživim sredstvima. 

"Zaokret ka Istoku" nikako nije prvi u istoriji ruske spoljne politike ‒ ponavljan je svaki put i sa zavidnom redovnošću u proteklih najmanje 200 godina, nakon krize (urušavanja) ruskih odnosa sa Zapadom (prvobitno Evropa). Još značajnije je da se Rusija redovno vraćala "restauraciji" ovih odnosa (što se na kraju dogodilo u poslednjim "sovjetskim decenijama", kulminirajući spoljnom i unutrašnjom političkom "perestrojkom"). Tako je bilo u svim fazama ruske istorije i pod svim prethodnim režimima. Sadržaj i faktori koji su uticali na ovakve promene u odnosima Rusije i Zapada su temeljno proučavani u istoriji međunarodnih odnosa. Ali, ovoga puta postoje mnogi izgledi da sve bude drugačije. Vrata Evropi nisu zatvorena, ali će njihovo otvaranje, po svemu sudeći, ići sporije nego ikada do sada. Zbog toga će "nova Evroazija" postati operativna politika kao nikada ranije u ruskoj politici.

Najvažnije osnovne ideje nove ruske spoljne politike koju je predstavio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, a potpisao predsednik Vladimir Putin bile su već izložene i razvijene u ranijim nastupima ruskog predsednika, od marta 2014. kada je Krim pripojen Rusiji, pa do godišnjice ulaska u Ukrajinu, 24. februara ove godine. Tu su važni Putinovi govori 2014. na skupu Valdajskog kluba, sa četvrte predsedničke inauguracije 2018. i tri prošlogodišnja govora, 21. februara o događajima u Ukrajini, 24. februara o sprovođenju specijalne operacije u Ukrajini i 18. marta sa okupljanja "Za svet protiv nacizma". 

Jedan od strateških ciljeva Rusije jeste pružanje podrške saveznicima i partnerima Rusije u promovisanju zajedničkih interesa, obezbeđivanju njihove bezbednosti i održivog razvoja, bez obzira na to da li saveznici i partneri dobijaju međunarodno priznanje i članstvo u međunarodnim organizacijama.

Pored toga, Rusija najavljuje da će ubuduće vojno štititi svoje saveznike, što je svojevrsni ruski ekvivalent članu 5 Povelje NATO-a. Istovremeno, nakon dugog puta, to je konačna kodifikacija "Putinove doktrine". 

Vodeći projekat Ruske Federacije u 21. veku naziva se "pretvaranjem Evroazije u jedinstveni svekontinentalni prostor mira, stabilnosti, međusobnog poverenja, razvoja i prosperiteta". Kako je navedeno, Rusija je spremna da gradi odnose sa zemljama iz svih regiona sveta, pojača saradnju sa Latinskom Amerikom i doprinese daljem razvoju Afrike kao prepoznatljivog i uticajnog centra svetskog razvoja. Od posebnog značaja za Rusiju je sveobuhvatno produbljivanje veza i koordinacije sa prijateljskim suverenim globalnim centrima moći – Kinom i Indijom.

Zanimljivo je da je ovaj dokument objavljen nakon susreta ruskog i kineskog predsednika, što upućuje na veliku verovatnoću da je "izglancan" tek kada je na tom susretu postalo jasno da Kina prihvata evroazijsku politiku Rusije. Pored toga, može da se nasluti da je ovaj dokument refleksija mogućnosti dublje i šire vojne saradnje dve zemlje, pa i u izvesnim pogledima najava njihovog vojnog saveza. To se posebno odnosi na najavu vojnog zaustavljanja neprijateljskih zemalja i sprečavanja napada na sebe i svoje saveznike.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
15.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve