Obećana zemlja kao kolevka rasizma

Obećana zemlja kao kolevka rasizma

AP Photo/Jae C. Hong, File


“Danas želim da kažem narodu Amerike i narodima u svetu da smo sada krenuli i da nema talasa rasizma koji može da nas zaustavi”, izjavio je u jednom od svojih govora Martin Luter King, čovek koji je život posvetio borbi za ravnopravnost Afroamerikanaca u Sjedinjenim Američkim Državama.

King je sredinom 20. veka sanjao drugačiju Ameriku. Sanjao je zemlju koja neće ličiti na šahovsku tablu na kojoj crne i bele figure stoje jedne naspram drugih, spremne na sukob. Sanjao je san u kojem te iste crne figure ne bi unapred gubile svaku bitku. Toliko je snažno verovao u taj san i takvu zemlju, da je na kraju i sopstveni život položio na temelju ideje da građanska prava ne zavise od boje kože.

Danas, 52 godine kasnije, u 21. veku ista ta Amerika gori zbog istog onog rasizma protiv kog se borio Martin Luter King.

  EPA-EFE/ENRIC FONTCUBERTA

EPA-EFE/ENRIC FONTCUBERTA

Okidač za masovne proteste, koji se širom SAD organizuju već osmi dan zaredom, bilo je nemilosrdno ubistvo Džordža Flojda u Mineapolisu. Scena u kojoj policajac Derek Šovin kleči na Flojdovom vratu osam minuta i 46 sekundi obišla je svet, a rečenica “I cant breathe” kojom je Flojd molio za pomoć, postala je parola koja se ovih dana može videti na ulicama Londona, Irana, Novog Zelanda, Brazila, ali i u ostalim gradovima koji su “ustali” u znak solidarnosti.

Dean Purcell/New Zealand Herald via AP

Dean Purcell/New Zealand Herald via AP

Tragični događaj koji je pogodio Ameriku, ali i čitav svet, pre svega zbog činjenice da se u 21. veku bavimo pitanjem rasizma, ponovo je na površinu izbacio važno pitanje koje Amerika konstantno ignoriše – Kako okončati sistemski rasizam u američkom društvu?

Ukoliko se oslanjamo na istoriju shvatamo da je ovaj problem gotovo nerešiv. Amerika je od pojave Martina Lutera Kinga, do Baraka Obame, kao prvog afroameričkog predsednika, prešla trnovit put, ali animozitet prema ljudima crne puti je i dalje je prisutan. Slučaj Džordža Flojda nije izolovan, postoje hiljade sličnih, a u nastavku teksta ćemo se prisetiti nekih od njih u poslednjih nekoliko godina…

AP Photo/Mary Altaffer

AP Photo/Mary Altaffer

Pojedini podaci pokazuju da je policija SAD 2015. godine ubila 102 nenaoružana afroamerikanca, a u 97 odsto slučajeva policajci koji su učestvovali u pucnjavi nisu optuženi za bilo kakav zločin.

Dontre Hamiltonu je 2014. godine dijagnostifikovana paranoidna šizofrenija. Zaposleni iz “Starbaksa” u državi Milvoki pozvali su policiju tvrdeći da Hamilton remeti javni red i mir. Jedan policajac odlučio je da bolesnog čoveka zaustavi i pretrese, nakon čega je usledilo guranje koje se završilo sa 14 metaka u Hamiltonovom telu.

Iako je Kristofer Manej bio optužen za ubistvo Hamiltona, prema odluci tužioca policajac je “opravdano postupio” .

Svake krivice oslobođen je i policajac koji je ubio Erika Garnera 2014. godine. Naime, Garner je umro u nepropisnom zahvatu policajca koji ga je zaustavio jer je na ulici prodavao cigarete. Garner je, ležeći na ulici na kojoj ga je držalo nekoliko policajaca, prije smrti 11 puta prostenjao “Ne mogu da dišem”.

EPA-EFE/CJ GUNTHER EPA-EFE/CJ GUNTHER

EPA-EFE/CJ GUNTHER EPA-EFE/CJ GUNTHER

Ovakva odluka prouzrokovala je mirne proteste širom amerike pod sloganom “Ne mogu da dišem”.

Ubistvo 18-godišnjeg nenaoružanog afroamerikanca Majkla Brauna u Fergusonu 2014. godine, spada u red onih koji su izazvali najveće nemire u SAD, zbog rasizma, u poslednjih nekoliko godina. Prema rečima svedoka Braun je bio nenaoružan i podigao je ruke u vazduh pre nego što je policajac pucao u njega.

Odluka, velike porote američke savezne države Misuri da se ne podigne optužnica protiv belog policajca za ubistvo afroameričkog mladića, dovela je do talasa nasilnih sukoba građana s policijom, tokom kojih je uhapšeno više desetina ljudi, a u nasilju je zapaljeno više zgrada i automobila.

EPA-EFE/JUSTIN LANE

EPA-EFE/JUSTIN LANE

Iako su demonstranti zbog ubistva Fergusona 2014. godine u više od 100 američkih gradova vikali “Ne pucaj”, dve godine kasnije smrtonosni pucanj ponovo je odjeknuo iz službenog oružja, ovaj put gradu Šarlot. Mrtav na ulicu pao je afroamerikanac, 43-godišnji otac sedmoro dece, Kit Lamont Skot.

Nasilje koje je usledilo na ulicama ovog grada je toliko eskaliralo da je proglašeno čak i vanredno stanje, a bilo je i mrtvih.

Sean Meagher/The Oregonian via AP

Sean Meagher/The Oregonian via AP

EPA-EFE/SHAWN THEW

EPA-EFE/SHAWN THEW

Takođe zbog rasizma, Amrikanci su još jednom završili na ulicama 2016. godine. Ovaj put zbog ubistva Afroamerikanca Filanda Kastila. Kastil iz Sent Pola u Minesoti ubijen je u automobilu, nakon što ga je policija zaustavila zbog razbijenog svetla na kolima. On je pokušao da pokaže vozačku dozvolu, ali su u njega ispaljena četiri metka pred očima devojke i njene četvorogodišnje ćerke. Za razliku od prethodna dva slučaja, policajac je optužen za ubistvo, jer je sudija zaključio da nije bilo opravdano to što je iskoristio prekomernu silu.

Na osnovu prethodno navedenih slučajeva može se pogrešno razumeti da iza svakog problema sa rasizmom u Americi stoji policija. Ali nije tako. Rasizam je duboko ukorenjen i nalazi se u svakoj pori američkog društva. Afroamerikanci se sa neprijatnostima i diskriminacijom susreću gotovo svakodnevno kako na ulici, tako i na poslu.

(AP Photo/Wong Maye-E)

(AP Photo/Wong Maye-E)

Koliko je teško biti Afroamerikanac u SAD, osetio je na svojoj koži i Ahmad Arberi, koji je ubijen ove godine. Crnog mladića ubila su dva belca dok je džogirao u predgrađu Bransvika u Džordžiji.

U nedelju popodne 23. februara Ahmad (25) je išao na trčanje, kao i svakog prethodnog dana. Posle nekog vremena naišao je na beli pikap u kojem su bili Mekmajklovi, otac (64) i sin (34), koji su ga napali i ubili sa dva hica iz vatrenog oružja.

AP Photo/Rich Pedroncelli

AP Photo/Rich Pedroncelli

“Želeo bih još dugo da živim. Ali to sada nije bitno. Hoću da se ispuni Božja želja. Sanjao sam obećanu zemlju. Možda ja tamo neću stići, ali crnci hoće. Nisam više zabrinut ni zbog čega”, reči su koje je Martin Luter King izgovorio u svom poslednjem govoru. Iako je od tog govora prošlo više od pola veka, čini se da je njegova Amerika i dalje daleko od obećane zemlje za Afroamerikance.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar