OPSESIJA DUGA 20 GODINA

Čak i u samom državnom aparatu SAD, među ljudima na važnim položajima, mali broj je znao šta se tačno događa u Indokini

U vreme velikog razočaranja u vezi s ratom u Indokini i na opšte nezadovoljstvo svojih kolega u Pentagonu, američki sekretar odbrane Robert S. Maknamara je 17. juna 1967. godine odobrio rad na analizi kako i zašto su se SAD angažovale u ratu u Vijetnamu. Prema uputstvima Maknamare, studija je trebalo da bude „objektivna enciklopedija". Podaci o ulozi SAD u ratu u Indokini su do tada bili vrhunska tajna.

Konačni rezultat ovog obimnog rada bio je toliko smeo i osetljiv da je štampano samo 15 primeraka. Rad na studiji trajao je godinu i po dana, a na njoj je intenzivno radila ekipa od 36 vojnih i civilnih stručnjaka. Zvaničan naziv izveštaja je „Istorija procesa donošenja američke politike u vezi s Vijetnamom". Studija Pentagona ima više od 7.000 strana, u kojima se detaljno opisuje američko angažovanje u Indokini u periodu od Drugog svetskog rata do maja 1968. godine, kada su počeli mirovni pregovori u Parizu i kada je tadašnji američki predsednik Lindon Džonson objavio ograničenje daljeg vojnog učešća SAD i nameru da se povuče.

SKRIVENE AKCIJE

Zahvaljujući ovom izveštaju javnost je, s velikim zakašnjenjem, imala priliku da se upozna sa činjenicom da su sve četiri američke administracije, pod predsednicima Harijem Trumanom, Dvajtom Ajzenhauerom, Džonom Kenedijem i Lindonom Džonsonom, svakom svojom odlukom sve više bile angažovane u „odbrani Vijetnama od komunizma". Trumanova odluka da pruži vojnu pomoć Francuskoj u kolonijalnom ratu protiv komunističkog Vijetnama direktno je uvukla SAD u Vijetnamski rat i postavila kurs američke politike. Trumanova administracija nije imala jasan stav u vezi sa konfliktom koji je izbio još 1945. godine između Francuske i Vijetnama i koji je kasnije doveo do pravog rata.

Naredna odluka Ajzenhauerove administracije da spase Južni Vijetnam od komunističke dominacije i napor da umanji značaj režima u Severnom Vijetnamu doveli su do direktnog kršenja Ženevskog sporazuma o Indokini iz 1954. godine.

Kenedijeva administarcija je transformisala politiku „ograničenog rizika" u politiku „opšte aktivnosti", koja je ostavila sledećem predsedniku SAD, Lindonu Džonsonu, da bira između proširenja ratnih opcija i povlačenja. Iako je Džonson dugo bio neodlučan, njegova administracija je počela s razradom plana proširenja sukoba u proleće 1964. godine, skoro godinu dana pre nego što je američka javnost delimično saznala o jačini angažovanosti u ratu. Plan proširenja vojnog pritiska sukoba, kao i bombardovanje iz 1965. godine, počeli su da se realizuju uprkos mišljenju vladine obaveštajne službe da se time neće sprečiti pružanje pomoći Vijetkongu. Bombardovanje se pokazalo nedelotvornim u roku od nekoliko meseci. Iste godine, paralelno s pripremom javnog mnjenja za godine direktnog američkog angažovanja koje će uslediti, procene stručnjaka su ukazivale na to da ni avioni ni trupe koji su se već borili u Južnom Vijetnamu neće doneti željene rezultate.

Među dokumentima Pentagona nalaze se i dokazi o prikrivenoj vojnoj delatnosti, ali oni najvećim delom nisu javno objavljeni jer bi imali velikog uticaja na javno mnjenje. Prikrivene vojne delatnosti, zbog svoje tajnosti, tretiraju se kao podaci o kojima javnost ne bi trebalo da zna. Tako je, na primer, u maju 1965. godine, kako bi se održala tajnost, u javnost plasirana informacija o petodnevnoj pauzi bombardovanja u Vijetnamu sa obrazloženjem da je važno dozvoliti izviđačkim avionima da „preispitaju čitavu situaciju u Severnom Vijetnamu, komunikacije i linije za vezu". Stvarni razlog ove pauze bio je taj da se omogući tajnim dostavljačima da izveste Hanoj o „prestanku i odustajanju" kako bi glavni grad Severnog Vijetnama prestao sa ustaničkom delatnošću u Južnom Vijetnamu. Ovaj zahtev za predaju je, sasvim očekivano, odbačen, a naoko miran gest pauze u bombardovanju zapravo je za cilj imao da omogući politički korak ka eskalaciji vazdušnog rata protiv Severnog Vijetnama.

Predsednik Lindon Džonson je objasnio u telegramu upućenom generalu Makvelu Tejloru, tadašnjem američkom ambasadoru u Sajgonu, sledeće: „Želim da iskoristim ovu pauzu kako bi ona imala velikog odjeka u svetu. Treba da shvatite da je moja namera u ovom slučaju da raščistim dve mogućnosti: uspostaviti mir ili povećati vojne aktivnosti, što će zavisiti od reakcije komunista."

SUMNJE U ISHOD

Ovako oštri detalji u dokumentima Pentagona pokazuju da tvorci ovakve politike, rukovodeći ljudi koji su donosili odluke, pritom na pouzdanim položajima i vrlo obrazovani, nikada nisu sumnjali u svoje mogućnosti da pobede. Tako je Mekdžorž Bandi, bivši dekan Univerziteta Harvard, potom specijalni predsednikov pomoćnik za pitanja nacionalne odbrane, zahtevao potpuno bombardovanje Vijetnama, samouvereno naglasivši: „Ovaj program je jeftin u odnosu na cenu poraza u Vijetnamu. I ako ne uspe - što može da se desi - vrednost napora koje uložimo prevazići će njihovo stvarno koštanje."

Američki generali pomenuti u ovoj istoriji opisani su kao ljudi „koji su navikli na pobede". Pisani jezik koji su koristili bio je krajnje suvoparan. Njihovi opisi poseduju samo „izbore" - „izbor A", „izbor B" - zatim „scenarije" za ratne planove, fraze kao što su „šire akcije" i „vojni pritisak", kojima se objašnjava ratna delatnost... Konflikt u Indokini je, prema događanjima i njihovim stavovima, u tom periodu dostigao stadijum u kojem nije trebalo upotrebiti razmišljanje - oružje i novac, ta velika snaga, mogu komandovati svačim!

Sve četiri američke administracije, od Trumana nadalje, smatrale su svojim zadatkom da preduzimaju akcije protiv komunista u Vijetnamu. Naročito je krajem šezdesetih godina američka vlada bila ubeđena da je SAD dovoljno snažna da rat dovede pod svoju kontrolu. Istovremeno, viši službenici Džonsonove administracije su shvatili da ne bi trebalo provocirati Kinu ili tadašnji SSSR i uvlačiti ih u rat. Krajem 1967. godine i neki zvaničnici u vladi SAD su počeli da iznose svoje sumnje u opravdanost angažovanja Amerike u Vijetnamu. Džon Meknotom, na primer, kaže:
„Čini mi se da pokušavamo da nametnemo svoj stil ljudima koji se u svemu znatno razlikuju od nas i koje ne možemo da razumemo. Kao što ne možemo da razumemo ni mlade generacije koje stasavaju u našoj sopstvenoj zemlji. Imam utisak da nas to neće nigde odvesti. I samo javno mnjenje, iako nedovoljno obavešteno o stepenu angažovanosti na ovom terenu, počinje da nas osuđuje i da se deli u dve suprotstavljene grupe."

VRHOVNI SUD UZ MEDIJE

Iz izveštaja Pentagona se vidi da su najviši službenici administracije svoja obaveštenja, odluke i slično dobro sakrivali od štampe i Kongresa, pa čak i od vladine birokratije.
Tajna studija Pentagona otkrila je, između ostalog, da je samo nekoliko dana posle Ženevskog sporazuma Državni savet bezbednosti Ajzenhauerove administracije konstatovao da ovaj sporazum predstavlja „propast", te da se stoga odobravaju akcije koje će sprečiti dalju ekspanziju komunizma u Vijetnamu. Ove odluke Državnog saveta bezbednosti, kako Pentagon dalje iznosi, značile su da su SAD imale „direktnu ulogu u konačnom rušenju Ženevskog sporazuma". Takav stav bio je u suprotnosti sa stalnim uveravanjem nekoliko američkih administracija da je Severni Vijetnam kriv za propast Ženevskog sporazuma.

Prema odredbama tog sporazuma, Vijetnam je trebalo podeliti na dve zone, ostavljajući mogućnost ujedinjenja posle izbora predviđenih za 1956. godinu. Uvođenje stranih trupa, kao i upotreba teritorije Vijetnama u vojne svrhe, ovim sporazumom bila je strogo zabranjena. SAD, koje se nisu pridružile zemljama potpisnicama ugovora, obećale su da se neće mešati u sprovođenje dogovorenih odredaba. Ali poduži izveštaj priključen uz studiju Pentagona detaljno opisuje kako je Ajzenhauerova administracija poslala grupe agenata da sprovedu tajni rat protiv Severnog Vijetnama istog trenutka kada je istekao rok Ženevskog sporazuma.
Godinama je postojanje tog izveštaja uspešno skrivano, ali su 1971. godine novinari „Njujork tajmsa" uspeli da dođu do dokumenata iz studije. Ovaj list je 13. juna 1971. godine počeo da objavljuje seriju članaka zasnovanih na pomenutom materijalu. Posle objavljivanja prva tri nastavka Ministarstvo pravde SAD je privremeno zabranilo dalje objavljivanje. Zabranu je izdao Državni okružni sud južne oblasti Njujorka, a vlada je prihvatila stav da bi „dalje javno objavljivanje ovog materijala moglo da prouzrokuje velike štete po bezbednost naroda". Zbog toga je zahtevana potpuna zabrana ovih članaka.

Međutim, odobrenje za dalje objavljivanje je ipak dato posle sudskog procesa koji je trajao 15 dana. „Tajms", „Vašington post", kao i neki drugi časopisi koji su istovremeno počeli sa objavljivanjem tekstova, tvrdili su da se ovaj materijal upravo tiče nacije i da ne može štetno da utiče na njenu bezbednost. Autori studije Pentagona, kako je objavio „Njujork tajms", bili su Nejl Šean, na čijim istraživanjima je izveštaj baziran, te Hedrik Smit, E. V. Kenvorti i Foks Baterfild.
Vrhovni sud SAD je 30. juna 1971. godine odobrio novinama da nastave sa objavljivanjem članaka. Glasanjem (6:3) sudije su oslobodile štampu i isključile svaku mogućnost da dođe do bilo kakve ponovne zabrane štampanja. Iste godine su delovi tajnih dokumenata, do kojih su mediji došli, a što nikako nije kompletan izveštaj, objavljeni u Zapadnoj Evropi, Australiji i Kanadi, kao i u tadašnjoj Jugoslaviji, gde je štampa dala veliki publicitet tadašnjim događajima u SAD.

UNIŠTAVANJE SPORAZUMA

U proleće 1954. godine, kada su francuski položaji u Indokini počeli naglo da slabe, a Ženevska konferencija da se približava, Ajzenhauerova administracija je dva puta nagovestila Francuskoj da je spremna da interveniše američkim snagama. U Pentagonovoj studiji se navodi da javnost nije bila obaveštena s koliko ozbiljnosti je razmatrano pitanje vojne intervencije u užem Ajzenhauerovom krugu.

Kada je, 21. jula 1954. godine, Ženevski sporazum zaključen, sve velike sile izuzev SAD bile su zadovoljne. Francuska, Britanija, Sovjetski Savez, Kina, u izvesnoj meri i Severni Vijetnam verovali su da su završili s ratovanjem, a da su svoje konflikte i neslaganja preneli u političke okvire.

Međutim, u izveštaju Pentagona se navodi da je američka administracija zauzela drugačiji stav. Na sastancima od 8. i 12. avgusta Državni savet bezbednosti došao je do zaključka da je sporazum „katastrofa" i da omogućava komunizmu „veliki korak unapred, što može dovesti do gubitka čitave jugoistočne Azije". Savet je ostao dosledan stavu zauzetom još pre održavanja konferencije, da se SAD neće pridružiti sporazumu koji im ne odgovara. Tadašnji državni sekretar Džon Foster Dals verovao je da su za zaustavljanje širenja komunizma u Vijetnamu neophodne brze akcije. Dalsov stav u vezi sa Ženevskom konferencijom mogao s videti iz telegrama koji je poslao ambasadoru SAD u Sajgonu 11. decembra 1955. godine:

„Mi, svakako, ne bi trebalo da učinimo ni najmanji korak korak kojim bismo ubrzali proces raspada Ženevskog sporazuma, ali ne treba da učinimo ni najmanji napor da udahnemo život u njega."

Samo godinu dana pre shvatanja propasti takve politike, u novembru 1967. godine, oko 500.000 američkih vojnika bilo je angažovano u Južnom Vijetnamu. Iste godine u Sajgon je doputovao predsednik SAD Lindon Džonson, opet s pričama da će Amerika sačuvati Južni Vijetnam. Međutim, otpor ratu dobio je zamah i u samoj Americi, gde je u oktobru 1967. organizovan „Marš na Pentagon".

NASTAVIĆE SE

Milionske žrtve političke agonije

Rat u Indokini odneo je ogroman broj civilnih žrtava, čiji broj nikada nije tačno utvrđen, a okončan je 30. aprila 1975. godine kapitulacijom Južnog Vijetnama. Rat se vodio na teritoriji Južnog Vijetnama i u pograničnim krajevima susednih država Kambodže i Laosa, uz povremene kampanje bombardovanja Severnog Vijetnama.
U dvadesetogodišnjem ratu poginulo je, zvanično, oko 58.000 Amerikanaca, 75.000 Francuza i dva miliona Vijetnamaca, civila i vojnika.
Južni Vijetnam je do 1954. godine bio francuska kolonija. Većina stanovništva se protivila francuskoj vlasti. Nakon značajnih vojnih gubitaka Francuska je tražila izlaznu strategiju. Pod njenom kontrolom se još nalazio jug zemlje, ali je sever bio pod upravom Vijetnamaca. Ženevskim sporazumom iz 1954. godine Vijetnamu je data puna nezavisnost, ali je bio podeljen na dva dela. Na severu, koji je imao veći broj stanovnika, formiran je komunistički sistem vladavine pod vođstvom Ho Ši Mina, a jug je privremeno bio monarhija. Kasnije je referendumom promenio svoje uređenje u republiku pod vođstvom predsednika Ngoa Din Zjema.
Ugovor iz Ženeve predviđao je da se posle izbora na severu i jugu izabere vlada koja će ujediniti zemlju. Međutim, Južni Vijetnam je na kraju to odbio tvrdeći da vlast na severu nikada neće dozvoliti održavanje pravednih izbora, kao i da je sever brojniji pa samim tim u prednosti.
Severni Vijetnam je posle toga počeo da naoružava i ubacuje na jug zemlje snage pod nazivom Vijetkong. Južni Vijetnam je formirao svoju vojsku, što je rezultiralo građanskim ratom. Severni Vijetnam je zvanično negirao svoju umešanost, ali je kontinuirano snabdevao Vijetkong preko mreže puteva u Kambodži i Laosu, koje su bile formalno neutralne, da bi se krajem šezdesetih godina i sam aktivno uključio u konflikt.
Severni Vijetnam i Vijetkong imali su snažnu podršku Istočnog bloka sa Sovjetskim Savezom na čelu, a južni deo zemlje imao je podršku Zapada. Australija, Južna Koreja, Novi Zeland, Tajland, Filipini i SAD poslali su svoje trupe 1964. godine, čime je konflikt i konačno internacionalizovan. Oni su podržali Južni Vijetnam zbog takozvane domino teorije, po kojoj se verovalo da bi, ako Južni Vijetnam postane komunistički, ostale države u regionu kao domine promenile državno uređenje i postale komunistički orijentisane.
Kraj rata označila je opsada Sajgona krajem aprila 1975. godine. U 16.30 29. aprila ambasador SAD beži iz Sajgona, s njim i diplomate drugih zapadnih zemalja, a sutradan u rano jutro poslednji vojnici SAD napuštaju Sajgon i Vijetnam. Istog dana, 30. aprila 1975, zvanično je prestao da postoji Južni Vijetnam. Sutradan, 1. maja 1975, Sajgon je kršten imenom Ho Ši Min, a 1977. proglašena je Socijalistička Republika Vijetnam.