MITOVI O OBAVEŠTAJNIM SLUŽBAMA: I EU ima svoje tajne agente

Rad tajnih službi širom sveta prate mnogi mitovi, ali oni nisu uvek tačni, a rušenje zabluda spada u osnove demokratskog odnosa prema obaveštajnim službama, piše u tekstu za Dojče vele (DW) istoričar Kristofer Nering.

Netačno je, kako navodi Nering, da obaveštajne službe imaju samo države, a kao primer navodi skandal austrijskog vicekancelara Hansa Kristijana-Štrahea i zaključke stručnjaka da je čitavu operaciju i objavljivanje video snimka mogla da sprovede tajna služba.

Nering objašnjava da privatne tajne službe, koje klijentima nude prikupljanje informacija svih vrsta, postoje već decenijama. Prisustvo ovakvih službi naročito je jako u Istočnom bloku, gde su firme za bezbednost poslužile kao basen za prihvat bivših pripadnika tajnih službi.

Nering navodi i primer firme "Orbis biznis intelidžens", koja je vlasništvo bivšeg pripadnika britanske obaveštajne službe MI6 Kristofera Stila. Ova firma izazvala je veliku pažnju kada je objavila informacije o tzv. Trampovom dosijeu.

Lažne vesti nisu nova stvar koja se pojavila u digitalnom dobu, navodi se u tekstu. Socijalističke tajne službe istočne Evrope decenijama su imale odeljenja kojima je jedini zadatak bio fabrikovanje i širenje dezinformacija, što nikada zapravo nije prestalo, navodi Nering.

Još jedan mit je, kako navodi Nering, da Evropska unija nema obaveštajnu službu. U Briselu postoji Obaveštajni analitički centar EU (EU:INCTEN) koji dobija informacije tajnih službi od država članica i analizira ih, piše Nering, dodajući da je razlika što INCTEN ne sme da dolazi do sopstvenih informacija tajnim sredstvima, već se upućuje na javne informacije i podatke koje dobija od država članica.

Netačno je, piše Nering, da nad tajnim službama nema kontrole. Nepoverenje u službe široko je rasprostranjeno, jer se nakon svakog skandala štampa preplavi tekstovima o tome kako se tajne službe ne kontrolišu i da predstavljaju strano telo u demokratiji.

Međutim, zaduženi za kontrolu obaveštajnih službi su posebni kontrolni organi parlamenata, nadzorna tela, sudovi, opunomoćenici, mediji ili nauka, iako ta kontrola nije savršena - ona postoji.

Kako navodi Nering, možda najveći mit o obaveštajnim službama je taj da su podesno sredstvo svetske zavere. On ističe da mit ima realnu pozadinu, s obzirom na to da su pojedine tajne službe zaista bile upletene u prevrate, atentate, pokušaje pučeva i druge operacije.

Međutim, Nering kaže da su "vratolomne ideje teoretičara zavere" da službe kontrolišu svetska zbivanja, jer one imaju ograničene resurse kada je reč o osoblju i finansiranju, a zavise od svojih vlada.