Džejk Salivan

Po balkanskom trnju do zvezda

U godini izbora, američki predsednik Džo Bajden blizu je nečega što bi moglo da se nazove “bajdenizam“.

To bi trebalo da odgovori na pitanje da li SAD imaju “veliku strategiju“ promenljivu “spolja“ i “iznutra“.

Ako je pitanje da li SAD imaju čvrsto koordinisan, efikasan pristup gde su ciljevi odgovarajući, a sredstva su pažljivo izgrađena da bi se poklapala sa ciljevima, onda je odgovor jasno “ne“. Pošten odgovor, međutim, zahteva da se kaže da je takva koherentnost bila retka u posthladnoratovskoj eri, bez obzira na administraciju. S druge strane, ako je pitanje da li Bajdenova administracija ima širok skup ciljeva ili ciljeva i skup sredstava ili političkih alata za postizanje tih ciljeva, onda može da se kaže da je odgovor pozitivan.

Ako bi se velika strategija Bajdenove administracije mogla sažeti u jednu frazu, to bi bila ‒ progresivna transformacija u zemlji i inostranstvu.

Bajdenova kampanja 2020. i njegova nova administracija ponudili su mešavinu restauracije i prilagođavanja spoljne politike Demokratske stranke. Na temu prilagođavanja, Bajden i njegov tim su u potpunosti priznali da su domaći i međunarodni prioriteti sada isprepleteni.

Saglasili su se da je Kina glavni strateški rival i da je nastupila era takmičenja velikih sila. Oni su usvojili trgovinsku politiku koja je skeptična prema otvaranju američkih tržišta, sa većom pažnjom na radnike nego na potrošače, zadržavajući barem neke od zaštitnih tarifa nasleđenih iz Trampove ere.

I u još većoj meri od Baraka Obame, Bajdenov tim je jasno pokazao svoju duboku averziju prema neobaveznim vojnim intervencijama u inostranstvu koje bi mogle da upletu Sjedinjene Države u velike napore za izgradnju nacije ili napore protiv pobunjenika. Sve je ovo predstavljalo ustupak stvarnosti iz Trampove ere, pa može da se kaže da je Bajden napola Tramp, mada ni jedan ni drugi to ne bi priznali ni za živu glavu.

Istovremeno, na mnogo načina, Bajdenov tim je takođe nastojao da vrati brojne spoljnopolitičke pretpostavke Demokratske stranke iz Obamine ere. To je, između ostalog, značilo bukvalno recikliranje Obaminih kadrova – povratak, kako ih sada u Americi zovu, “Obamanauta“. To je značilo vraćanje, pa čak i poboljšanje, mesta progresivnih socioekonomskih prioriteta u politici nacionalne bezbednosti SAD.

To je značilo povratak na pretpostavke dobre vere u vezi sa bilo kojim argumentom za ono što se ponekad naziva liberalnim svetskim poretkom “zasnovanim na pravilima“. Regionalno gledano, Bajdenov tim se vratio ka nadama iz Obamine ere u diplomatsko rešenje za Iran. Administracija se takođe vratila “obamanautovskim“ pretpostavkama u vezi sa Latinskom Amerikom.

Smatralo se da bi Rusija mogla biti geopolitički umirena, dok su SAD težile drugim stvarima. Čak i u vezi sa Kinom, priznajući potrebu za promenom od Obame, Bajdenovi zvaničnici razjasnili su svoju želju za “odgovornom“ konkurencijom, sarađujući sa Pekingom po pitanju netradicionalnih bezbednosnih pitanja.

Konačno, Bajden je otišao mnogo dalje od Obame ili Trampa u izjavi da će globalna borba protiv autoritarizma biti strateški centar njegove nove administracije.

Naravno, svi ovi prioriteti su ponekad bili više verbalni nego suštinski. I često su se sukobljavali jedni sa drugima. Ipak, deklarisani prioriteti Bajdenove velike strategije imali su veoma stvaran uticaj na američku politiku.

Velika strategija zahteva organizaciju. Organizacija Bajdenove strategije dobila je vrlo malo prostora za razvoj. Često otkrivamo, istražujući prošle administracije, da, iako njihovi kritičari u to vreme zaboravljaju predsednike, oni se ispostavljaju u dobru i zlu kao vodeća figura u oblikovanju sopstvene administracije. Shodno tome, ne treba odbaciti mogućnost da je jedini i najvažniji pojedinac u određivanju strateških prioriteta Bajdenove administracije predsednik Bajden.

Pored samog Bajdena, ključna figura je nesumnjivo njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan. Salivan zaista deluje kao desna ruka predsednika u pitanjima nacionalne bezbednosti. To nije uvek slučaj u toj poziciji. U Bajdenovoj administraciji, organizaciono, sve ide preko Salivana. On je i vodeći konceptualizator. Bez obzira na to koliko loše stvari budu, Salivan ne može biti preskočen. Poznavaoci odnosa u Beloj kući ističu da ga je Bajden ovlastio da igra ovu centralnu ulogu.

*Izvor: EPA / BLOOMBERG POOL / Al Drago*

Gledajući kroz oblake pare koje emituju različiti profajleri i svedoci likova američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana tokom godina, evo šta saznajemo: Salivan je “intelekt koji se pojavljuje jednom u generaciji“, prema Džou Bajdenu, i “talenat koji se pojavljuje jednom u generaciji“, “potencijalni budući predsednik“, prema Hilari Klinton.

“Nebo je granica“, kaže bivši zamenik državnog sekretara i predsednik Brukings instituta Strob Talbot. “On je neko izvanredne inteligencije i temperamenta.“ Salivan ima zadivljujuću “naviku da neprestano preispituje sopstvene pretpostavke“ i “metodičan, hiperanalitički stil“. On je “stvarno fin momak“ i “dobro ljudsko biće“ sa “samozatajnom srednjozapadnom skromnošću“ koji je “zaista dobar slušalac“ i “svi ga vole“.

Salivanov put do moći je zaista impresivan, od učenika iz srednje klase u Mineapolisu do diplomca Jejla, naučnika sa Rodosa, službenika Vrhovnog suda, pomoćnika predsednika Saveta za spoljne odnose i Brukings instituta, glavnog savetnika višeg senatora iz Minesote, savetnika za predsedničke kampanje i Hilari Klinton i Baraka Obame, zamenika šefa kabineta državnog sekretara, direktora za planiranje politike, savetnika za nacionalnu bezbednost potpredsednika i konačno savetnika za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država ‒ sve pre njegovog 45. rođendana. Ali takav meteorski uspon na vlast i dalje traži objašnjenje, čak i za kormilara lakog veslačkog tima Jejla.

Postoje dve anegdote, koje se često ponavljaju u stvaranju Salivanove legende, a koje imaju za cilj da osvetle njegov vrtoglavi uspon. Prva je iz juna 2009. godine, kada je predsednik Obama tražio smenjivanje člana osoblja za planiranje politike od državnog sekretara Hilari Klinton. Na sastanku sa Obamom, Belom kućom i zvaničnicima Stejt departmenta, Klintonova je, kako se izveštava, stala uz svoje osoblje.

Jedan od pomoćnika prisutnih na sastanku bio je Salivan, tadašnji zamenik šefa kabineta Klintonove. U “jednoj od retkih prilika kada su se Salivan i Klintonova razišli“, Salivan je podržao Obamin stav u odnosu na Klintonovu, svog šefa. Čitaoci profila bi trebalo da pokažu priznanje za Salivanovu nezavisnost duha, što je očigledno pokazao time što je stao na stranu predsednika Sjedinjenih Država.

Navodni rizik koji je preuzeo neslaganjem sa Klintonovom podrškom iranskim demonstrantima nagrađen je ubrzo nakon toga, kada je Obama poverio Salivanu da vodi tajne sastanke sa iranskom vladom, što je kulminiralo Zajedničkim sveobuhvatnim planom akcije (JCPOA) iz 2015. godine, inače poznatim kao iranski nuklearni sporazum. Otuda se ovaj sporazum uzima kao njegov i zbog toga je posebna meta Trampovog štaba.

Tramp, distopijska retorika i Džordž Kenan

Izbori u SAD

Svet 25.03.2024. 15:00

Tramp, distopijska retorika i Džordž Kenan

Bajden i Tramp: Idemo opet!

Repriza izbora iz 2020.

Svet 13.03.2024. 08:35

Bajden i Tramp: Idemo opet!

Druga anegdota odnosi se na Salivanovo putovanje u Mjanmar krajem 2012. Tokom ručka koji je Obama tamo priredio za Klintonovu i njeno osoblje predsednik se, navodno, obratio Salivanu ‒ do tada direktoru za planiranje politike ‒ za kratku istoriju zemlje. “Ne znam baš puno toga“, počeo je Salivan, a navodi “Forin polisi“, “pre nego što je krenuo u virtuelnu disertaciju na tu temu – nešto što kolege kažu da su ga viđale kako radi na desetine puta na bilo koji broj tema. Nekoliko nedelja kasnije, Obama je zatražio od Salivana da zameni (Entonija) Blinkena na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost tadašnjeg potpredsednika Bajdena.

Tokom četiri godine Trampove administracije, Salivan je bio vodeći član grupe spoljnopolitičkih demokrata odlučnih da nauče od 2016. i da krenu napred. Oni su razvili koncept “spoljne politike za srednju klasu“. Pomešana osećanja američkog biračkog tela u vezi sa globalizacijom i ratovima bila bi prepoznata i uračunata u političke poruke. Bajdenove inicijative o velikim investicijama za infrastrukturu, klimu i industrijsku politiku bile bi prihvaćene ne samo zbog sopstvenih zasluga, već i kao deo paketa namenjenog premošćivanju domaćih i međunarodnih prioriteta. Ovo bi uklonilo napade svake desničarske populističke kritike i sprečilo ponavljanje 2016. godine, učvršćujući progresivnu dominaciju američkom politikom. Ili se bar tako nadalo.

U formulisanju doktrine koju možemo da pripišemo Salivanu, a koja čini jezgro “bajdenizma“, posebnu važnost ima Salivanov govor na Brukings institutu iz prošle godine. Nedeljama su Džejk Salivan i njegov tim kreirali obraćanje koje se nominalno odnosilo na stavove administracije o ekonomiji. Ali to je zaista poslužilo kao kritika ortodoksnosti u američkoj prestonici, udarac američkom spoljnopolitičkom razmišljanju koje je bilo toliko istaknuto u pozlaćenim dvoranama Brukingsa i među dobrostojećim Vašingtonom.

Govor je izražavao putovanje na kojem je i sam Salivan bio šest godina. Nakon Trampove pobede nad Hilari Klinton, pokušao je da shvati zašto moderne tradicije američke spoljne politike nisu bile u skladu sa vrstom ljudi sa kojima je odrastao u Minesoti. Pomogao je da se stvori nova vizija koja je zaživela među demokratama i formirala okosnicu razmišljanja Bajdenove administracije o svetu nakon scena sa ožiljcima od 6. januara 2021.

Podstaknut dotadašnjim uspehom podrške Vašingtona Kijevu usred ruske invazije, sada je imao samopouzdanje da ponudi drugačiju viziju američke politike u zemlji i inostranstvu. Bio je to “bajdenizam“, koji je u potpunosti prigrlio predsednik, ali zamisao savetnika za nacionalnu bezbednost koji bi, zbog svoje mladosti, mogao da služi kao ideološki vođa unutar Demokratske stranke u decenijama koje dolaze.

“Bajdenizam“ koji je Salivan pomogao da se definiše nadahnuo je svaki kutak spoljne politike ove administracije. Fokus na domaćem frontu bio je jedan od razloga zašto je Bajden odlučio da se povuče iz Avganistana. Čvrsto verovanje u držanje američkih snaga podalje od rusko-ukrajinskog sukoba pomoglo je u oblikovanju odgovora Amerike. A decenije kineskog ponašanja u globalnoj ekonomiji koje nervira Amerikance navele su Bajdenov tim da usvoji neke elemente trgovinskog rata Donalda Trampa. Elementi trampizma koje su Bajden i Salivan usvojili ‒ iako bi verovatno više voleli izraz “populizam“ ‒ svesno su upotrebljeni jer bi mogli da pomognu Bajdenu da se odbrani od Trampovih ideoloških izazova njegovoj spoljnoj politici pred ovogodišnje izbore.

Da bi došao do ovog novog pogleda, Salivan je prvo morao da razbije ortodoksije istog tog establišmenta u sebi – iste ortodoksije koje je sada pokušavao da poništi u Brukingsu: da su globalizacija i slobodna trgovina bile neograničeno dobro, podižući ekonomiju i poboljšavajući živote ljudi u tom procesu. Ono što je bilo dobro za berzu, u stvari, bilo je odlično za sve. Uz dovoljno vremena, nabujali novčanici proizveli bi stabilnu srednju klasu, onu koja od svoje vlade zahteva svoja politička i ljudska prava. Čak i najrepresivniji režimi, mislilo se, na kraju bi se srušili pod teretom priliva kapitala. Dosledan pritisak preko zelenih novčanica učinio je najviše koristi za većinu ljudi.

Te teorije imale su decenije da se dokažu odmah posle Drugog svetskog rata. U Brukingsu, gde je to razmišljanje zavladalo i zastupano godinama, Salivan se spremao da tvrdi da je vreme da se krene dalje.

“Bili su to burni dani kada je glavni spoljnopolitički konsenzus bio da je globalizacija sila dobra“, prisećao se Salivan u intervjuu 2017. Bilo je, naravno, razloga da se ovo pomisli. Kapitalizam je pomogao da se Sovjetski Savez drži podalje, Kina još nije bila velika sila i izgradnja slobodnih ekonomija od neprijatelja ih je pretvorila u prijatelje. Globalizacija je, prema njenim pobornicima, imala korist od toga što je mnoge ljude učinila bogatima, dok je svet uopšte činila bezbednijim, a spoljnu politiku SAD manje skupom.

Talbot je jedan od njenih šampiona, nastavio bi da vodi, a zatim služio kao istaknuti čovek u Brukingsu. Da li je Salivan nameravao da se distancira od svojih verovanja tokom tih “opojnih dana“ možda je bilo namerno ili je možda bila srećna nesreća kalendara.

Umesto da bude slavljen kao popularan i uspešan, Bajdenov tim je ubrzo naišao na niz neočekivanih iznenađenja. Planirano povlačenje iz Avganistana pretvorilo se u sramotan fijasko. Vladimir Putin odbio je da se smesti na predviđeno mesto i umesto toga napao je Ukrajinu. Prilagođavanje je ključni aspekt velike strategije. Timu Bajdena se teško može zameriti što pokušava da se prilagodi iznenađenjima. Čini se da je problem u tome što u slučaju ove administracije čak i pokušaji adaptacije uvek skreću nazad ka suštinski pogrešnim premisama. Ako se “velika strategija“ posmatra kao međusobno povezani skup pretpostavki o interesima, pretnjama i sposobnostima, onda je Bajdenova administracija voljna da na svojoj listi navede većinu očiglednih nacionalnih interesa. Njoj, međutim, zameraju da postoji i prevelik naglasak na liberalnom svetskom poretku zasnovanom na pravilima. A poklič multilateralne saradnje oko liberalnog poretka zasnovanog na pravilima pokazao se manje moćnim nego što je Bajdenov tim očekivao. Ovaj koncept liberalnog poretka uključuje u sebe sve trenutne progresivne pretpostavke o poželjnosti određenih društvenih aranžmana u inostranstvu. Ovi aranžmani se onda definišu kao “nacionalni interesi“ SAD, a u stvari to nisu.

Na međunarodnom planu, predsednik je brzo otuđio ključne saveznike i partnere kao što je Saudijska Arabija. Kinezi nisu bili zainteresovani za saradnju pod respektabilno liberalnim američkim uslovima. A kod kuće, veliki deo američke javnosti ostao je neimpresioniran Bajdenovim spoljnopolitičkim vođstvom, dajući mu niske ocene po ovom pitanju kao i po većini domaćih stvari. Zato je sada “bajdenizam“ zajedno sa njegovim autorom, Džejkom Salivanom, pred velikim izazovom. Ali, čak i ako ishod izbora ne bude povoljan za Bajdena, Salivan ostaje velika nada Demokratske partije za njenu budućnost.

Pod mentorstvom Stroba Talbota

Godinama ranije, dok je bio na Pravnom fakultetu na Jejlu, Salivan je potražio Stroba Talbota, koji je nedavno imenovan za direktora univerzitetskog Centra za proučavanje globalizacije. Talbot ‒ arhetipski patricij koji je pohađao najbolje škole, vodio kampanju za Džordža Mekgoverna i bio vodeći autor časopisa “Tajm“ o sovjetsko-američkim odnosima pre nego što je ušao u Stejt department za vreme administracije svog prijatelja Bila Klintona ‒ postao je Salivanov mentor.

Strob Talbot nam je odlično poznat. Svoju karijeru novinara u “Tajmu“ brusio je kao dopisnik na beogradskim ulicama, a onda je postao jedan od najvažnijih ljudi američke politike na Balkanu tokom ’90-ih godina. Mir u Bosni bio je Holbrukov, a Kosovo je bilo Talbotov slučaj. Talbot je pre 25 godina bio alfa i omega svega što se dešavalo između Moskve i Vašingtona povodom NATO napada na SRJ. U tome mu je pomagao mladi saradnik Džejk Salivan koji je bio na gotovo svim Talbotovim sastancima. O svemu tome Talbot je napisao knjigu “Ruska ruka“ gde se nalazi i Salivanovo ime. Njih dvojica delili su ideologiju koja je bila mejnstrim među demokratskim i republikanskim strankama.

Izbori u Americi ili "sudar oldtajmera"