Svet
27.01.2022. 12:10
Svet
28.01.2022. 06:05
Milan Mišić
Geopolitički poker
Podgrevanje Hladnog rata
Utisak je da dosad nije bilo tako mnogo razgovora – mediji ga opisuju i kao pregovarački maraton – i tako malo rezultata. Dve strane – Rusija, koja je te razgovore inicirala sa jedne i Zapad (čitaj Amerika) sa druge strane – akteri su geopolitičkog pokera u kojem je ulog nova bezbednosna arhitektura u Evropi i, posledično, na planeti.
Pregovarački proces pokrenut je virtuelnim jednosatnim dijalogom predsednika Džoa Bajdena i Vladimira Putina u decembru, da bi se nastavio na nižem nivou kako bi se konkretnije preciziralo šta svaka strana hoće i postoji li prostor za dogovor. Tome su bile posvećene tri januarske pregovaračke runde održane u Ženevi, Beču i Briselu.
Kad je podvučena crta, pokazalo se da je jaz u ovom momentu nepremostiv: ni Moskva ni Vašington ne žele da odstupe od svojih pozicija pa će se sporazumevanje po svoj prilici nastaviti tek kad se dve strane usaglase kako da počnu iz početka.
Ovo ne znači da nema nikakvog rezultata: rezultat je sama činjenica da su stavljene karte na sto. Među analitičarima nema konsenzusa čija pozicija je u ovom momentu jača. Nema, međutim, sporenja oko činjenica da je Rusija na granicu sa Ukrajinom, kako se tvrdi u Kijevu, izvela oko 100.000 vojnika pod punom ratnom spremom i da je Zapad najavio da će, krene li ta armada preko granice, Moskvi uvesti sankcije kakve dosad nisu viđene. A one bi podrazumevale izopštenje Rusije iz međunarodnog sistema plaćanja, ograničavanje pristupa zapadnim proizvođačima poluprovodnika neophodnih za vojnu industriju, pa i direktno sankcionisanje ruskog predsednika.
Ruske zahteve formulisao je sam Putin: Rusija od NATO-a, najvećeg vojnog saveza u istoriji (30 zemalja članica) zahteva da obustavi dalju ekspanziju primanjem zemalja koje su nekada bile deo Sovjetskog Saveza. To se pre svega odnosi na Ukrajinu i Gruziju, kojima je članstvo obećano na NATO samitu u Bukureštu još 2008. godine – ali ne samo na njih.
Rusija zatim zahteva da bude pitana, što de fakto podrazumeva njen veto, na razmeštaj stranih NATO trupa na teritorijama istočnih članica koje su nekad bile deo SSSR-a (danas se to sve češće pominje i kao "ruski svet“), kao i obustavu vojnih vežbi na njihovoj teritoriji. Rusija takođe želi da Amerika prestane da svoje NATO saveznike štiti taktičkim nuklearnim oružjem i raketama kratkog i srednjeg dometa.
U suštini, Rusija zahteva da joj se prizna sopstvena sfera uticaja, na sličan način kako je to "Monro doktrinom“ Amerika još u prvoj polovini 19. veka za svoj zabran proglasila Južnu Ameriku.
Pravne garancije
Putin je ovo prvi put izneo 18. novembra, kada je na sastanku sa višim funkcionerima ruske diplomatije od Zapada zatražio "ozbiljne i dugoročne garancije za bezbednost Rusije“. To je zatim precizirao 1. decembra pred novoprispelim stranim ambasadorima, rekavši da su Rusiji neophodne „precizne pravne garancije, jer naše kolege dosad nisu ispunjavale ono što su nam obećavale“.
Ukrajina je kao razlog sporenja Rusije i Zapada u fokusu još od početka 2014. godine, kada je Rusija najpre vojno zaposela strateški važno ukrajinsko poluostrvo Krim i zatim ga, posle hitno organizovanog referenduma, proglasila svojom teritorijom. Nestabilnost Ukrajine zatim je povećana pobunama ruskog stanovništva na njenom istoku. Tamo su, uz rusku podršku, osnovane dve Rusiji naklonjene separatističke "republike“ Donjeck i Lugansk. U tamošnjem ratu čiji intenzitet oscilira, dosad je poginulo oko 13.000 ljudi sa obe strane.
Svet
22.01.2022. 10:11
U Ukrajinu stigla vojna pomoć SAD
Aktuelno rukovodstvo Ukrajine (geografski najveće zemlje Evrope ako se ne računa Rusija) od tada nastoji da ojača prozapadnu orijentaciju. Rusija to smatra direktnom i ozbiljnom pretnjom svojoj bezbednosti. Zbog toga je Putin zatražio da se NATO, čak i ako Ukrajina ne postane članica tog saveza, obaveže ne samo politički, nego i pravno, da na ukrajinskoj teritoriji neće biti vojne infrastrukture Alijanse.
Putin u pomenutim nastupima nije pomenuo nikakve ustupke koje bi zauzvrat učinila Rusija. Gomilanje trupa na granici sa Ukrajinom Putin je objasnio kao odgovor na produbljeno vojno partnerstvo Kijeva sa Transatlantskim savezom.
Očekivano, NATO je ruske zahteve odbacio. Njegov generalni sekretar, Norvežanin Jens Stoltenberg, izjavio je da "svaka zemlja mora da ima pravo da izabere sopstveni put (i saveznike), te da je reč o temeljnom principu "otvorenih vrata“ kada je reč o širenju Alijanse na bilo koju stranu.
Šta je obećano Gorbačovu
Zahtevi Rusije da prestane njeno "opkoljavanje“ koje za posledicu ima "egzistencijalnu pretnju“ na Zapadu se tumače i kao "pokušaj revizije ishoda Hladnog rata“. Moskva se, inače, poziva i na obećanja o NATO neširenju koja su joj data neposredno posle pada Berlinskog zida. Preciznije, na ono što je tadašnjem sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu obećao ondašnji šef američke diplomatije, državni sekretar predsednika Džordža Buša starijeg, Džejms Bejker.
Američka strana danas tvrdi da iako su možda neka obećanja u tom pogledu i davana, ona nisu uključena u finalni sporazum čiji su potpisnici Amerikanci, Evropljani i Rusi. Istovremeno, rusku stranu optužuju da 2014. nije ispoštovala svoj potpis na memorandumu iz 1994. kojim se, u zamenu za 1900 nuklearnih bojevih glava koje joj je predala novonezavisna Ukrajina, obavezala da će "poštovati nezavisnost, suverenitet i postojeće granice“ novog suseda.
Bilo je doduše usmenih obećanja o neširenju: jedno od njih je početkom 1990. dao ministar inostranih poslova Zapadne Nemačke Hans Ditrih Genšer tokom pregovora o ujedinjenju sa Istočnom Nemačkom – da "neće biti proširenja NATO teritorije na istok, dakle bliže granici sa Sovjetskim Savezom“.
U svakom slučaju, širenje NATO-a bilo je u senci žurbe Zapada da od onemoćalog Sovjetskog Saveza iznudi pristanak za ekspresno ujedinjenje dve Nemačke. Potom će, ne obazirući se na usmena obećanja, u NATO okrilje do danas biti primljeno sijaset zemalja centralne i istočne Evrope koje su bile sateliti Moskve – plus četiri bivše republike SFR Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Severna Makedonija) – kao i tri bivše sovjetske republike, Letonija, Litvanija i Estonija, čime je NATO izašao na granicu sa Rusijom.
Svet
25.01.2022. 11:47
Zapad Rusiji: Ako krenete na Ukrajinu odgovorićemo žestoko
"Ni centimetar na istok, govorili su nam tokom devedesetih – i šta se dogodilo: drsko su nas obmanuli i prevarili“, požalio se Putin na konferenciji za štampu održanoj u decembru.
Posthladnoratovski odnosi Rusije i NATO-a pamte i bolje dane: Rusija je 1994. bila prva zemlja koja je pristupila NATO programu bilateralne saradnje "Partnerstvo za mir“. Tri godine kasnije, 1997, lideri NATO-a i tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin potpisuju Osnivački sporazum o saradnji u kojem izražavaju odlučnost da "zajedno grade trajni i sveobuhvatni mir na Evroatlantskom prostoru na principima demokratije i kooperativne bezbednosti“.
U 21. veku, saradnja je obogaćena osnivanjem Saveta NATO–Rusija, koji je platforma za saradnju u borbi protiv terorizma, za krizni menadžment, dok 2002. Putin i lideri NATO zemalja potpisuju deklaraciju naslovljenu "Novi kvalitet odnosa NATO–Rusija“.
Za osam godina predsednika Baraka Obame bilo je pokušaja da se odnosi "resetuju“, a Rusija je na momente dragoceni partner Americi u povlačenju njene ratne infrastrukture iz Avganistana preko ruske teritorije.
U krizu se ulazi posle sve očiglednijih nastojanja Ukrajine da, nakon takozvane Majdan revolucije, svoj nacionalni brod usmeri ka Zapadu. Rusija, pozivajući se na potrebe nacionalne bezbednosti, uzvraća podsticanjem nereda čiji su akteri pripadnici ruske manjine u Ukrajini (više od jedne petine stanovništva od 44 miliona), što na kraju dovodi do aneksije Krima, zapadnih sankcija zbog toga i potonjih ruskih nastojanja da povrati status velike sile, u čemu, u kontekstu unutrašnjih političkih prilika u Americi (izbor Donalda Trampa za predsednika) uglavnom uspeva.
Da li će biti rata?
Posle neuspelog pregovaranja glavno pitanje je – da li će doći do prvog "vrućeg“ rata između dva nuklearno naoružana geopolitička rivala?
Pouzdanog odgovora, naravno, nema, ima samo mnogo ratoborne retorike. S obzirom na to da bi to bio sukob u kome je nemoguće da neko pobedi, reklo bi se da je u pitanju samo pokazivanje mišića i predstava koja je na obe strane namenjena ne samo globalnoj, nego i domaćoj publici, pri čemu Rusija mnogobrojne zahteve koje Zapad očigledno ne može da prihvati pravda tvrdnjama da je "saterana uza zid“ i da "mora da se brani“.
Svet
26.01.2022. 02:11
Bajden zapretio Putinu...
Ono što je olakšavajuća okolnost, to je da ono što Rusiju naročito žulja – ulazak Ukrajine i Gruzije u NATO – nije na neposrednom dnevnom redu niti u srednjoročnim planovima, dok je američko vojno prisustvo u članicama NATO-a koje se graniče sa Rusijom samo simbolično. Najviše američkih vojnika, njih oko 600, nalazi se u Litvaniji, dok je kolateralna dobit za Zapad u celini i SAD pojedinačno to što su redovi transatlantskog saveza u ovoj krizi postali zbijeniji.
Rusiji u ovom momentu realno ne odgovara da bude izložena novom paketu sankcija koje bi sigurno nanele znatnu štetu njenoj ekonomiji koja stagnira. To na neki način potvrđuje i činjenica da Putin nije oročio listu svojih zahteva prema Zapadu. Moglo bi se takođe reći da je ruski predsednik već isposlovao jednu pobedu: Rusija se i u ovom zapletu legitimisala kao globalna sila, što potvrđuju Bajdenovi sve učestaliji kontakti sa Putinom, prinudivši Ameriku i saveznike da bar za momenat na stranu sklone svoj glavni prioritet: rivalstvo sa Kinom.
Jedno je zasad sigurno: u dogledno vreme neće biti NATO-a u Ukrajini niti Ukrajine u NATO-u. Diplomate se jesu umorile, ali još nisu odustale.
Komentari
