Posle Bregzita – Škotzit?

Za Nikolu Sterdžen, „prvu ministarku“ Škotske, dilema nije više „da li“ nego „kada“.

Reč je o drugom referendumu na kome treba da se odluči da li će Ujedinjeno Kraljevsko Velike Britanije i Severne Irske imati jednu konstitutivnu članicu manje, a Evropa (i EU) jednu državu više.

Posle pobede na izborima održanim 6. maja Škotska nacionalna partija (SNP), čija je Sterdženova liderka, bila je za jednog poslanika kraća od većine, ali je to nadoknađeno koalicionim partnerstvom sa osam poslanika Zelene partije, čime je vladajuća većina postala nesporna.

Nesporan je i njihov zajednički programski cilj: da posle 314 godina, koliko je u okrilju Britanije, Škotska postane nezavisna država, i kad to postigne, vrati se u članstvo Evropske unije, u kojem je, kao deo Ujedinjenog Kraljevstva, provela 47 godina.

Ovo će biti drugi pokušaj škotske secesije: prvi referendum o nezavisnosti održan je u septembru 2014, uz pristanak Londona, i na njemu je za ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu glasala ubedljiva većina: rezultat je bio 55,3 prema 44,7 u korist onih koji su smatrali da ništa ne treba da se menja.

Odziv na tom plebiscitu bio je najveći od kako je tamo uvedeno univerzalno pravo glasa: 84,6 odsto, što znači da je ovo shvaćeno kao nešto što se tiče svakog Škotlanđanina.

Zašto je onda posle sedam proteklih godina razlaz Škotske sa ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva, odnosno Engleskom, Velsom i Severnom Irskom, ponovo na dnevnom redu?

Zbog Bregzita, britanskog izlaska iz Evropske unije koji je izglasan na referendumu 2016. i realizovan krajem prošle i početkom ove godine. Škotlanđani su tada takođe glasali protiv: njih 62 odsto bilo je za ostanak u EU. Razlaz sa Evropskom unijom Škoti su zato doživeli kao „diktat Engleza“, a ono što njihove secesionističke impulse podstiče danas jeste i ekstremno negativan stav koji gaje prema aktuelnom premijeru Borisu Džonsonu.

SNP, nacionalistička, ali i socijaldemokratska (i u svakom slučaju populistička) partija osnovana je 1934. godine, a svoj najveći uspon doživela u ovom veku: na vlast je prvi put došla 2007. i od tada je drži već 14 godina. Tema osamostaljenja je međutim starija od uspona ove partije: secesionistički pokret začet je tokom 70-ih godina prošlog veka i bio podstican škotskim nezadovoljstvom zbog načina na koji su u Londonu kontrolisani prihodi od nafte koja se vadila iz škotskog priobalja u Severnom moru.

Da bi se škotski nacionalisti primirili, vlada u Londonu pristala je da 1999. osnivanjem parlamenta u Edinburgu Škotska dobije nešto više autonomije od one koju je dotle imala: prenete su joj nadležnosti u oblastima zdravlja, obrazovanja, ekologije i poljoprivrede, dok je London zadržao spoljnu politiku i trgovinu, odbranu, energetiku i glavninu poreza.

Ta kalkulacija je međutim bila pogrešna – škotski nacionalisti su dobili nova krila. Nezavisnost, s manifestom „škotska budućnost je škotski izbor“, bila je glavna tema u kampanji za ovogodišnje izbore, pre svega zbog „promenjenih okolnosti“ u odnosu na one koji su pratili referendum iz 2014. Paradoksalno je da je podsticaj secesiji bilo i vanredno stanje koje je iznudila pandemija – pokazalo se da je vlada Nikole Sterdžen u sučeljavanju sa zdravstvenom krizom bila mnogo efikasnija od centralne vlade premijera Borisa Džonsona, čime je neutralisan jedan od glavnih argumenata unionista – da Škotska sama nije u stanju da se nosi sa nekom ozbiljnom situacijom.

Vanredne zdravstvene okolnosti su i razlog zbog čega Nikola Sterdžen ovoga puta neće žuriti: zakon o novom referendumu za otcepljenje na dnevnom redu parlamenta će se naći tek kad se zdravstvene prilike unormale, što znači negde iduće godine. Dotle treba da se razreši i dilema koja 2014. nije postojala – ima li Škotska pravo da ponovo organizuje sveopšte izjašnjavanje o nezavisnosti.

Premijer Boris Džonson je naime najavio da, za razliku od Dejvida Kameruna, koji je 2013. kao tadašnji premijer odobrio škotski secesionistički referendum, on to neće nikako učiniti, s obrazloženjem da se takva izjašnjavanja vrše „jednom u generaciji“.

Pravno, Džonson je u pravu: član 30 Zakona o Škotskoj iz 1998, koji definiše nadležnosti novoosnovanog škotskog parlamenta, predviđa da neke stvari koje ostaju u nadležnosti Londona – a u to spadaju i pitanja „unije kraljevina Škotske i Engleske“ – moraju da budu odobrene od premijera. To znači da bi u slučaju da Džonson stavi veto spor dospeo do britanskog Vrhovnog suda.

Protiv argument secesionista je da „ako narod Škotske kaže da želi referendum, demokratski principi nalažu da se to prihvati kao njihovo pravo“. U suprotnom, Britanija bi se od dobrovoljne unije svojih članica – Škotska je svojevoljno ušla u uniju sa Engleskom još 1707 – preobrazila u prisilnu.

Spor će dakle prevashodno biti politički, a tek potom pravni. Kad je reč o tome, Nikola Sterdžen ovoga puta u proces osamostaljenja ulazi sa mnogo više samopouzdanja nego što ga je 2014. imao Aleks Salmond, njen prethodnik na položaju „prvog ministra“ – što je zvanična titula predsednika škotske vlade. Istraživanja javnog mnjenja naime pokazuju da je broj pristalica nezavisnosti u postojanom porastu – danas se za nezavisnost izjašnjava nešto više od 50 odsto Škotlanđana, dok je među onima u dobu između 16 i 34 godine za osamostaljenje njih čak 70 odsto.

Ako do novog referenduma zaista dođe, u Škotskoj neće biti problema sa referendumskim pitanjem, koje je u referendumskim praksama često tako naštimovano da proizvede rezultat koji žele njegovi organizatori. I na drugom plebiscitu o nezavisnosti, pitanje će biti ono koje postavljeno i na prvom: „Da li bi Škotska trebalo da bude nezavisna zemlja?“ – sa dva ponuđena odgovora: „da“ i „ne“.

Pravo glasa imali bi svi legalni rezidenti Škotske stariji od 16 godina, bez obzira na svoju nacionalnost (Škotska je poslednjih decenija bila popularno odredište migranata, pre svega iz Istočne Evrope i Južne Azije – najviše se doselilo Poljaka, oko 90.000, i Pakistanaca, oko 50.000).

Škotska inače ima 5,5 miliona stanovnika, što je manje od deset odsto ukupne populacije (68 miliona) Ujedinjenog Kraljevstva – ali zauzima jednu trećinu njegove teritorije (geografski, to je prostor za oko deset odsto manji od Srbije). Sa BDP-om od 200 milijardi dolara spada u bogatije delove Evrope – i jedno od boljih mesta za život i rad. Od njenih izvoznih proizvoda svakako je najpoznatiji viski, čija industrija, sa svim pratećim lancima snabdevanja, zapošljava oko 20.000 ljudi. Paradoks je međutim što je oko 80 odsto škotskih viski kompanija u rukama stranih vlasnika.

Nema dakle hitnih ni ekonomskih, ni političkih, pa ni istorijskih razloga da se nešto menja, a promene ne bi bile dobrodošle naročito sa stanovišta Londona kao prestonice Ujedinjenog Kraljevstva koje bi izlaskom Škotske bilo ozbiljno uzdrmano. Pogođena bi naročito bila „meka moć“ Britanije, nekadašnje „imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi“.

Škotska je oduvek bila deo te meke moći, a na njenoj teritoriji, nedaleko od najvećeg grada, Glazgova, jeste i ona „tvrda“: britanske baze sa nuklearnim raketama. SNP naime zagovara Škotsku kao malu severnoevropsku državu bez nuklearnog oružja na svom tlu, ali istovremeno želi da bude članica NATO-a, alijanse koja se, pored američkog, oslanja i na nuklearne arsenale dve svoje evropske članice: Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. To je doduše u ovom momentu samo „slon u sobi“, problem koji je prisutan, ali se o njemu ne govori.

Prema jednoj analizi Četam hausa, Kraljevskog instituta za međunarodne odnose iz Londona, osamostaljenje Škotske uticalo bi i na poziciju i prestiž UK u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je već duže vreme izložen kritikama da njegov sastav, utvrđen posle Drugog svetskog rata, ne odgovara današnjem rasporedu i odnosima svetske moći, pa bi nove realnosti u Londonu dale novi zamah zahtevima za reformu najvažnijeg organa UN.

Škotlanđani bi svakako da do razlaza dođe na što usaglašeniji način. Nema međutim zasad analiza šta bi im donelo uspostavljanje granice sa ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva, odnosno sa Engleskom, granice koja bi, zbog ambicija Edinburga da se ekspresno učlani u EU, neizbežno morala da bude „tvrda“: podrazumevala bi pasošku, odnosno imigrantsku kontrolu, carine i druge formalnosti koje komplikuju svakodnevicu. Primer Bregzita međutim pokazuje da, kad je motivisan politikom, razlaz ne mora da bude poduprt računicom mogućih dobiti i izvesnih šteta.

Protivrečne su i procene koliko bi vremena trebalo da se nezavisna Škotska učlani u EU: da li bi, zbog svojih sa EU korpusom prava već usklađenih zakona i razvijenih institucija, to mogla da postigne ekspresno ili bi morala da stane u red sa balkanskim pretendentima za članstvo u briselskom klubu. U svakom slučaju, kandidaturu Škotske morala bi da odobri svaka pojedinačna članica EU, što bi moglo da bude delikatno za Španiju, s obzirom na njen problem sa secesionistički nastrojenom Katalonijom.

S druge strane, EU bi svakako likovala jer bi, posle Bregzita, „Škotzit“ – secesija Škotske – bila kompenzacija za odlazak Velike Britanije, pa bi Edinburg ipak, zvanično ili nezvanično, imao poseban tretman. Pogotovo što nije reč o nečemu što će se dogoditi sutra ili prekosutra – ako se zaista dogodi.