POVRATAK NA PRIRODNI POREDAK " AGENDA ZA EVROPU": Kako su katolički militanti skovali plan za preobikovanje EU, ovo je ključni ideolog

Pre pet godina najuticajniji evropski neokonzervativni aktivisti, političari i intelektualci sastančili su po evropskim metropolama ne bi li skovali zajednički program. Njihov manifest ‘Povratak na prirodni poredak: Agenda za Evropu’, koji je nedavno u javnost dospeo zahvaljujući istraživačkim novinarima nemačko-francuske televizije Arte, suština je budućnosti koju priželjkuju: evropska društva utemeljena na pravnom poretku u skladu sa ‘prirodnim zakonom’, sa potpunom zabranom abortusa, suzbijanjem ‘homoseksualizma’, kontracepcije i zakonskim otežavanjem razvoda.

Kao ključni cilj naveli su poništavanje efekata ‘kulture revolucije’, pre svega seksualne, ističući da je u zapadnoj civilizaciji preostalo deset do 20 godina života. Za promovisanje ‘izvornih moralnih načela’ članovima se predlaže preuzimanje i izvrtanje jezika, umrežavanja, lobiranje, manipulisanje javnosti i ciljanje pozicija u evropskim pravosudno-političkim institucijama. Iako su se u međuvremenu Agendi za Evropu pridružili desetak organizacija, koncept, metode i razmere fanatizma u njenom ključnom dokumentu više od ičega prizivaju jedno ime – Plínio Corrêa de Oliveira.

Kontroverzni katolički intelektualac iz Brazila, koji je preminuo pre više od 20 godina, duhovni je otac Fondacije Vigilare i pedesetak drugih organizacija koje deluju u deset evropskih država. Sve one sledbenice su učenja organizacije Tradicija, porodica i vlasništvo (TFP), koju je de Oliveira osnovao 1960-ih.

Zahvaljujući analizi Neila Datte, sekretar Evropskog parlamentarnog foruma o populaciji i razvoju (EFF), saznali smo da se tamo nalazi i nekoliko organizacija koje potpadaju pod TFP.

Datta je analizom sadržaja nepotpisanog manifesta zaključio da bi ključni izvor informacija mogao biti Jakob Cornides, zaposleni radnik Evropske komisije i pravni savetnik instituta Ordo Iuris, poljskog ogranka TFP-a, koji deluje i u Hrvatskoj, sudelujući u raspravi o zakonu o abortusu.

Ko je Plínio Corrêa de Oliveira

Plínio Corrêa de Oliveira, čovek kog simpatizeri nazivaju ‘modernim krstašem’, osnovao je TFP kao reakciju na velike društvene promene što su zahvatile Južnu Ameriku 1960-ih. Iako su ga mučile ponešto liberalne promene u Crkvi zahvaljujući Drugom vatikanskom koncilu, Kubanska revolucija i širenje levičarskih pokreta koje je prezirao, neposredni povod za akciju bila mu je agrarna reforma u Brazilu. Grupa sitnih i krupnih buržuja predvođenih imućnim de Oliveirom, koji su u jednoj bezbednosnoj proceni američkog State Departmenta opisan kao beli muškarci kojima su najvažniji porodična loza, vlasništvo nad velikim rančem i gomila dece, veleposedničku poziciju je pretvorila u versko-političku doktrinu. Zemljišne reforme u korist siromašnih okarakterisane su kao antihršćanski komunistički eksperiment. Zahvaljujući harizmi osnivača, veštom marketingu i sposobnosti da se poruka prenese na šire slojeve, koncept Tradicije, porodice i vlasništva dosta uspešno je promovisan kao interes najnižih klasa, premda ih je u viziji poželjne budućnosti TFP-a čekalo mesto posluge. Status žena pritom nije bio uslovljen klasnom pozicijom – one su u svakom slučaju bile ‘drugorazredne’. Iako malobrojnog članstva, TFP-u su ulične kampanje, deljenje časopisa, letaka i pisama, uz dobre političke veze, brzo omogućili javno etabliranje. Ipak, procvat delatnosti dogodio se nakon uspostave diktatura u Brazilu, Argentini i potom u Čileu. Diktature su prigrlile TFP kao versku legitimaciju nasilne i nedemokratske politike, i to na obostrano zadovoljstvo. Po pojedinim analizama, TFP je u smernicama poželjnoga društva još u šezdesetima opravdavao nasilje kakvo je bilo prisutno u vojnim diktaturama. U okolnostima cenzure i likvidacija intelektualaca i običnog stanovništva, oni su se glasno i žestoko bavili levim skretanjima u Katoličkoj crkvi. Crkvena borba za siromašne, jačanje sindikata, egalitarizam i socijalno pravednije društvo – teologija oslobođenja – bila je po mišljenju de Oliveire najopasniji rasadnik marksističkih ideja. Njegovi ljudi nemilosrdno su se obračunavali s ‘komunističkom infiltracijom’ u vrh latinoameričke Crkve.

Paralelno sa širenjem organizacije u javnost su srazmerno brzo počele izlaziti i brojne priče o kontroverznim metodama vođe TFP-a i najbližih saradnika. Bivši članovi organizacije opisivali su ih kao sektu u kojoj de Oliveira beatificira samoga sebe i svoju majku i koja maloletnicima ispire mozak u brojnim kampovima za obuku, gdj ih se uči i baratanju oružjem. Iako su lokalne vlasti krajem sedamdesetih u Francuskoj zatvorile školu njihove podružnice zbog opasne indoktrinacije dece, stvar je eskalirala u Venecueli, odakle su proterani 1984. Tamo je pokrenuta istraga nakon što ih je više roditelja optužilo za psihičko otuđivanje dece od porodice. Progonu je dopriniela i sumnja da su njihovi sledbenici pripremali atentat na papu Jovana Pavla II. tokom poseta Venecueli. Tri godine pre toga, pojedini francuski mediji pisali su o povezanosti TFP-a s jednim sveštenikom koji je u drugom prilikom pokušao ubiti papu. Francuski parlament opisao je 1995. TFP kao pokret sličan kultu, a deset godina posle u izveštaju za kancelariju francuskog premijera preporučeno je da se stavi na listu nadziranih organizacija. Godine 1998. u Kanadi su TFP-ovci označeni kao ‘verska paravojna grupacija’, dok ih se u drugim zemljama, s naglaskom na Južnu Ameriku, povezuje s članovima fundamentalističkih organizacija, fašističkih falangi i ljudima s filonacističkom prošlošću. Iako nemaju vrhovno nadzorno telo, već na različite načine deluju na lokalnim nivoima, svim pripadajućim organizacijama zajednička je borba za povratak ‘prirodnih zakona’.

U SAD pod kontrolom

Iako u SAD-u do danas deluje jedna od najjačih podružnica, nadležne službe te zemlje nisu blagonaklono posmatrale njihovu delatnost. To, između ostalog, pokazuju i procene koje su za američki Kongres izrađivale južnoameričke ambasade, objavljene pre nekoliko godina na WikiLeaksu. Komentarišući nerazjašnjenu seriju terorističkih napada protiv vlasnika medija i liberalnih sveštenika u više brazilskih gradova, američka ambasada 1976. godine opisuje TFP kao ‘ekstremističku desničarsku organizaciju’. U martu 1979. na zahtev jednog kongresmena, koji je čuo ‘zabrinjavajuće’ informacije o organizaciji što traži dozvolu za otvaranje škole u Njujorku, takve ocene se ponavljaju. Američke službe procenile su da se radi o ‘paravojnoj organizaciji čiji se članovi obučavaju da koriste automatsko oružje i antigerilske taktike’, dok je iz Argentine došla ocena da je riječ o ‘ultradesnim, antikomunističkim, kontrarevolucionarnim katolicima’.

Iako su u američkom TFP-u imali problem sa vlastima, u isto vreme nastojali su se približiti tajnim službama, s kojima su delili prezir prema demokratski izabranim levim vladama u Južnoj Americi. Vrhu CIA-e članovi TFP-a poslali su studiju koja upozorava na širenje levičarskih pokreta, nudeći se za sve dodatne informacije o problematici. Sudeći prema jednom dopisu iz arhiva CIA-e, TFP je ponudio i da podriva leve vlade u nekim zemljama. ‘Organizacija pod vodstvom Oliveire navodno ima sposobnost i motivaciju preduzeti korake da zaustavi širenje komunizma u Portugalu’, napisao je predsednikov savetnik za spoljnju politiku George W. Anderson zameniku direktora CIA-e Vernonu A. Waltersu.

‘Pretpostavljam da bi za svaki preduzeti korak TFP tražio novac od SAD-a. Ako želite dodatne informacije, molim vas da kontaktirate gospodina Schlaflyja’, poručio mu je Anderson. Gospodin Schlafly, u tom trenutku predsednik Svetske antikomunističke lige, bio je pored Paula Weyricha i MortonaBlackwella jedan od ključnih pojedinaca za širenje TFP-ove agende u Severnoj Americi.

Njih trojica pripadala su krugovima koji će za vreme predsedništva Ronalda Reagana – Blackwell mu je bio i savetnik – postati poznati kao Nova desnica. Reč je o pokretu koji je imao velik doprinos u drastičnim političkim promenama u SAD-u čije se posledice osećaju do danas. Neoliberalnoj eri pridali su neokonzervativizam kao versko aminovanje finalnog rastakanja sindikata, socijalne države, progresivnih poreza i drugih ostataka Nju Dila. Po mišljenju brojnih istoričara, upravo su neokonzervativci, pored verskog, najviše forsirali ekonomski fundamentalizam.

Sedamdesetih i osamdesetih  metode Nove desnice izučavali su i razvijali aktivisti TFP-a, primenjujući ih u novim podružnicama po svetu. Prikupljanje finansija i simpatizera, širenje seta fundamentalističkih uverenja kroz proteste i politički uticaj, otvaranje škola za oblikovanje budućih lidera i kampova za indoktrinaciju maloletnih krstaša nešto je što se danas smatra standardom u delovanju takvih organizacija. Padom komunističkog bloka te će taktike biti korištene za novi fokus TFP-ovih organizacija koje su postale opsednute borbom protiv posledica kulturne/seksualne revolucije ili, rečima de Oliveire, Četvrte revolucije. Srednjovjekovna vladavina aristokrata više se javno ne spominje, iako su pojedini predstavnici evropskih kraljevskih loza članovi i donatori njihovih organizacija. Teolozi koji su ih proučavali ističu da je njihovo približavanje vrhu Katoličke crkve, koja je decenijama zazirala od njihovih metoda, nastupilo nakon smrti de Oliveire 1995. godine. Tada je krenula frakcijska pravna bitka za nekretnine i nasleđe TFP-a koja je trajala gotovo deset godina. Jednoj frakciji sud je dodelio pravo korištenja imena u Brazilu, dok druga operiše po Severnoj Americi i Evropi.

Iako verski analitičari kažu da je TFP ublažio fanatični prezir prema umerenim učenjima katoličkih poglavara, krajem prošle godine Vatikan je suspendovao vođu frakcije koju je institucionalno priznao. Biskup JoãoScognamiglio Clá Dias smenjen je nakon što je otkriven snimak u kojoj članovi organizacije kroz postupak nedozvoljenog egzorcizma ćaskaju sa sotonom.

Crkva je zbog ovih i sličnih priča možda odlučila stati na kraj bizarnostima sledbenika de Oliveire, ali je s druge strane, pokazao je podržala inicijativu Agenda za Evropu, čiji manifest više od ičega odiše duhom i učenjima kontroverznog brazilskog krstaša. U potonju inicijativu uključene su i organizacije iz druge frakcije, među kojima su najistaknutiji predstavnici istočnoevropskih zemalja, gdje se zadnjih godina kroz izgradnju neliberalnih demokratija stvara ambijent za njihov rast, slično kao za južnoameričkih diktatura sedamdesetih. Upravo ovaj skup organizacija kroz referendume, peticije i druge demokratske metode godinama vešto napada ‘protivprirodne’ nacionalne zakone, međunarodne norme za zaštitu ljudskih prava i postavlja svoje članove u evropske institucije i izvršnu vlast pojedinih zemalja. Oni možda više ne koriste nasilne alate svojih uzora i ne vode kultove, ali žudnje, klasne pozicije i ciljevi ostali su identični.

Sudeći prema sadržaju citiranog manifesta neokonzervativaca, istu mračnu distopiju priželjkuju i druge vodeće fundamentalističke organizacije u Evropi. Utoliko je sasvim sigurno da iza tog dokumenta ne stoji isključivo učenje osnivača TFP-a; ipak je reč o svetonazornom konsenzusu organizacija i pojedinaca koji dolaze iz različitih društvenih ambijenata i pogleda na ekonomska pitanja, piše portal Novosti