Latinska Amerika
Povratak Venecuele na Zapad
Venecuela je najavila nameru da pristupi BRIKS-u jer BRIKS igra vodeću ulogu u izgradnji novog sveta i otvara dinamičan put ka multipolarnom svetu, rekao je predsednik Venecuele Nikolas Maduro. Zemlja, koja ima najveće rezerve nafte na svetu i gde je počela svetska eksploatacija "crnog zlata“ posle novih energetskih okolnosti u svetu koje su stvorene rusko-ukrajinskim sukobom, pojavila se u drugom svetlu pred Zapadom, a posebno pred SAD.
Drastična promena globalne situacije ne samo da nije uspela da zaseni neke međunarodne probleme za koje se čini da su regionalne prirode, već ih je, štaviše, izoštrila. Jedan od ovih "tinjajućih“ problema je situacija u Bolivarskoj Republici Venecueli (BRV), koja direktno utiče na interese niza velikih svetskih aktera.
Internacionalizacija venecuelanskog sukoba bila je puna rizika, koji su pre ili kasnije mogli da utiču na mnoge aspekte međunarodnog političkog i ekonomskog života. Zbog toga potreba za praćenjem krize u Venecueli ne samo da nije otklonjena, već će pre ili kasnije zahtevati nove snage i pažnju, iako se u ovom trenutku čini da je izgubila na oštrini.
Kina je specifična po tome što je Peking tragao za srednjom linijom kompromisa između Nikolasa Madura i pristalica Gvaida, s ciljem maksimalnog očuvanja kineskih političkih i ekonomskih potencijala u Venecueli. Stav SAD bio je i još uvek je, ali ne isključivo, motivisan željom Vašingtona da "nagrize“ podršku međunarodnoj i domaćoj poziciji ne samo Karakasa, već i Havane, kao i da ograniči manevarski prostor Rusije i Kine u Latinskoj Americi. Ministar inostranih poslova Venecuele Ivan Gil ocenjuje da Venecuela nema pouzdanijih partnera od Rusije, Kine i nekih zemalja Latinske Amerike.
Iako Vašington smatra Venecuelu pripadnikom "antiameričkog bratstva“, u poslednje dve godine američka administracija je promenila politiku. Madura i dalje podržavaju Kina, Iran, Rusija, Turska, kao i levičarske Bolivija, Kuba, Salvador, Meksiko, Nikaragva, a sada Brazil i Urugvaj. Moskva i Peking upozorili su Vašington da se ne meša u Venecuelu i tamo poslali humanitarnu pomoć.
Sankcije su popustile, omogućavajući prvo kompaniji "Ševron“, a zatim evropskim naftnim kompanijama da crpe naftu u Venecueli. Tadašnji ministar spoljnih poslova Feliks Plasensija rekao je da isporuke nafte Sjedinjenim Državama mogu biti nastavljene, pod uslovom da Vašington poštuje suverenitet i vladu Venecuele.
Povećana prodaja nafte u Venecueli sugeriše da kupci, distributeri, osiguravajuće kuće i drugi u naftnoj industriji sada vide znatno smanjen napor SAD da prestane da sprovodi zvanične sankcije. Podrška SAD venecuelanskoj opoziciji je smanjena, a najviši zvaničnik Bele kuće za Latinsku Ameriku i tadašnji američki ambasador posetili su Karakas da se sretnu sa ličnostima iz Madurove vlasti. Nedavno je pregovarač za taoce za Vladu SAD ponovo posetio Karakas.
U vreme Trampove administracije situacija je bila drugačija i u regionu. Prisustvo ruskih, kineskih i iranskih aviona naljutilo je SAD, koje same u međuvremenu drže trupe u susednim zemljama Latinske Amerike. Tamo već duže vreme vode sistematsku politiku koja treba da spreči širenje levičarskih ideja. Dakle, Tramp je čak pomenuo da bi mogao da pozove Brazil u NATO nakon što tamo dođu na vlast desničarske snage.
U Brazilu je na vlasti bio Žair Bolsonaro koji je delio Trampov antilevičarski i antikomunistički entuzijazam. Bolsonaro je rekao da neće dozvoliti da "Venecuela postane nova Kuba ili Severna Koreja“. Odnosno, bio je spreman da podrži američke vojne operacije u Venecueli, iako to može dovesti do dugotrajnog gerilskog rata. On je ranije rekao da bi SAD mogle da uspostave vojnu bazu u Brazilu nakon što je Rusija poslala vojnu pomoć Venecueli. Iran je takođe najavljivao da će poslati pomorske snage u spasavanje Madura.
Venecuela je u to vreme pokušala da uspostavi saradnju i sa Iranom. Diplomate su boravile na turnejama po Bliskom istoku, gde su pokušavale da pridobiju podršku Sirije i Libana, a Karakas je primao delegacije iranskih zvaničnika.
Američki zvaničnici smatraju da je glavna opasnost u regionu Kina. "Ne postoji niko drugi u Latinskoj Americi, sa mogućim izuzetkom Kube, ko kontroliše sudbinu Nikolasa Madura i njegovih pristalica koliko Kina“, pisao je "Njusvik“.
Tako je potpredsednik SAD Majk Pens govorio o opasnosti od Kine, rekavši da "za zapadni vojni savez NATO predvođen SAD predstavlja veću pretnju od Rusije“. Kina poriče da je poslala trupe u Venecuelu, ali publikacija citira izveštaje da je prodala oružje u vrednosti više od 615 miliona dolara Karakasu i da je takođe ponudila pomoć u obnavljanju električne mreže.
Trampova administracija stvorila je strukturu koja je veliku pažnju posvetila Venecueli. U Stejt departmentu bio je specijalni predstavnik za Venecuelu sa osobljem, što je bio Eliot Abrams, zamenik pomoćnika državnog sekretara u birou za zapadnu hemisferu za Venecuelu i Kubu, i američki ambasador u Venecueli koji se nalazi u Bogoti i vodi Kancelariju za poslove Venecuele u tamošnjoj američkoj ambasadi. Sva ta infrastruktura je sada nestala pa je količina pažnje koja se posvećuje Venecueli u američkoj ambasadi u Bogoti i Stejt departmentu veoma smanjena.
Sve ovo nije samo rezultat raspoloženja Bajdenove administracije, nego i njena reakcija na slabost ili kolaps demokratske opozicije. Opozicioni poslanici u Narodnoj skupštini glasali su za zamenu Gvaida, koga su SAD priznavale za predsednika, "trijumviratom“ nepoznatih ličnosti. Gvaido je bio predstavnik razjedinjene opozicije Venecuele od 2019, kada se pozvao na Ustav i preuzeo privremenu funkciju predsednika uz podršku SAD i drugih država koje su odbacile reizbor predsednika Nikolasa Madura iz 2018. godine kao lažan.
Tri od četiri glavne opozicione grupacije – Pravda na prvom mestu, Demokratska akcija i Nova era – podržale su poslednjeg dana prošle godine nacrt zakona o svrgavanju Gvaida i stvaranju petočlane komisije za upravljanje stranom imovinom, posebno američkom rafinerijom „Citgo“, podružnicom državne naftne kompanije PDVSA.
Pre tri godine, ruska kompanija "Rosnjeft“ objavila je da prekida poslovanje u Venecueli i da prodaje celokupnu imovinu u zemlji. I više od toga, "Rosnjeft“ je prodao imovinu u Venecueli ruskoj vladi.
O parametrima ruskog prisustva u venecuelanskom naftnom biznisu, početkom 2020. godine pisao je časopis "Forbs“. Prema navodima magazina, "ruske kompanije danas kontrolišu više od 70 odsto nafte proizvedene u Venecueli“. I sada sve to postaje vlasništvo i kontrola Vlade Rusije. Kako se kaže: "Ovo je snažan potez!“
Nikolas Maduro došao je na vlast 2013. godine, nakon smrti Uga Čavesa, i preuzeo zemlju sa ekonomskim problemima sa kojima se Venecuela suočavala tokom poslednje decenije. Naftna industrija Venecuele erodirala je nakon nacionalizacije, pri čemu je državna naftna kompanija PDVSA patila od upravljanja političkim imenovanjima i oštrim sankcijama koje sprečavaju prodaju nafte preferiranim kupcima. Istražujemo uticaj rusko-ukrajinskog rata na izvoz nafte iz Venecuele.
Venecuela se nalazi veoma često u zajedničkim projektima s Rusijom i Kinom, ali ona se oslanja i na kineske kredite. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov prilikom aprilske posete Karakasu najavio je čitav niz područja saradnje.
"Dogovorili smo praktične mere za proširenje trgovinske i investicione saradnje, kontakte među poslovnim krugovima, uzimajući u obzir trenutnu realnost. Imamo brojne projekte u oblasti proizvodnje nafte, razvoja gasnih polja, poljoprivrede, medicine i farmacije, komunikacija, svemira, novih tehnologija. Povećaćemo obim i tempo saradnje u svim ovim oblastima. U tu svrhu energično koristimo postojeće mehanizme, uključujući međuvladinu rusko-venecuelansku komisiju na visokom nivou“, rekao je Lavrov.
Nedavno su Venecuela i Kina potpisale zajedničku deklaraciju o učešću u projektu Međunarodne kosmičke stanice. "Strateški savez Venecuele i Kine pokriva sve aspekte saradnje i danas svedoči o priznavanju napora bolivarske vlade u razvoju nauke u našoj zemlji“, saopštila je ministarka nauke i tehnologije Venecuele Gabrijela Himenes.
Planirano je da se Međunarodna naučna kosmička stanica Rusije i Kine lansira i počne rad u dve etape od 2025. do 2035. godine.
Ipak, ako govorimo o daljoj budućnosti, onda je ekonomski potencijal Venecuele svakako veliki. Rad tamošnjih američkih naftnih kompanija neće imati primetan uticaj na današnje globalno tržište nafte, ali u principu, za nekoliko godina, uz odgovarajući iznos kapitalnih ulaganja i garancije vlasti, zemlja bi se mogla vratiti na obim proizvodnje od dva i po do tri miliona barela dnevno i čak da ih premaši. Tehnologije prerade i prerade nafte stalno se usavršavaju i postaju jeftinije. Pre ili kasnije, Venecuela će, gotovo bez sumnje, ponovo zauzeti mesto koje joj pripada na tržištu nafte. Postavlja se pitanje – čije će kompanije vaditi ovu naftu – američke, kineske, ruske?
Venecuelu čekaju novi predsednički izbori 2024. godine. Huan Gvaido teško da može da računa na novi nalet popularnosti, ekonomska situacija u zemlji ostaje teška. Izlaz i za vlast i za opoziciju, čiji su mnogi predstavnici i dalje pristalice socijalizma i čavizma, poput predsednika Nikolasa Madura, mogu biti pregovori i postizanje dogovora o učešću u vlasti. Tako je opšta dozvola za rad "Ševrona“ izdata istog dana kada su venecuelanske vlasti i opozicija, uključujući predstavnike Gvaida, potpisali sporazum u Meksiko Sitiju o osnivanju fonda kojim upravljaju UN za finansiranje zdravstvenih i obrazovnih programa. Ovo je bio prvi pozitivan rezultat interakcije vlasti i opozicije nakon obustave prethodne runde pregovora u oktobru 2021.
SAD imaju i druge razloge da obrate pažnju na Venecuelu, koji nisu nužno povezani sa situacijom na energetskom tržištu. Broj izbeglica iz te latinoameričke zemlje od 2017. godine iznosi više od sedam miliona, što pogoršava migracionu situaciju u Centralnoj i Južnoj Americi, a to direktno utiče na situaciju u Sjedinjenim Državama i njihovu unutrašnju politiku. Osim toga, Samit Amerika, održan u Los Anđelesu u junu 2022. godine, jasno je pokazao izuzetno nizak nivo poštovanja prema Vašingtonu od strane latinoameričkih zemalja. Jedan broj predsednika je, pod ovim ili onim izgovorom, odbio da ode kod Bajdena nakon što se saznalo da predstavnici vlasti Kube, Venecuele i Nikaragve nisu pozvani u Los Anđeles.
Naravno, mnogo toga može da se desi pre 2024. godine, ali korak ka dijalogu i interakciji od strane Sjedinjenih Država i opozicije koju oni podržavaju prijatno je iznenađenje u kontekstu akcija Vašingtona u Latinskoj Americi poslednjih godina. Sada je teško da je moguće dati preciznije prognoze. Venecueli Sjedinjene Države nisu posebno naklonjene, ali ostaju najprofitabilniji potencijalni trgovinski partner. Rusija i Kina su daleko, što nameće ograničenja ekonomskim odnosima. Čak i direktni letovi za razvoj turizma između Rusije i Venecuele ostaju izuzetno retki; a pogon za proizvodnju automata „kalašnjikova“ trebalo je da bude završen 2019. godine, ali do sada to nije urađeno.
Štaviše, ako je, prema Pentagonu, 2000-ih godina većina ugovora o isporuci oružja Venecueli pripadala Rusiji, onda je 2010-ih pripala Kini. Ukupan obim prodaje kineskog naoružanja, prema američkom Ministarstvu odbrane, od 2007. do 2019. godine premašio je 600 miliona dolara. Uz pomoć odbrambenih kompanija, prema izvorima Rojtersa, Kina je nedavno uspostavila izvoz nafte iz Venecuele u iznosu od oko 42.000 barela dnevno.
U vojnopolitičkom smislu, spekulacije o ruskom napredovanju u Latinsku Ameriku, posebno kada se oslanjaju na Venecuelu, bile su prilično aktivne u američkim medijima do februara ove godine, ali su praktično nestale kako se razvijala specijalna vojna operacija u Ukrajini. Ruski strateški bombarderi "Tu-160“ posetili su Venecuelu u okviru vežbi pre više od četiri godine. U svakom slučaju, očigledno je da ova zemlja trenutno nije u centru konfrontacije velikih sila, pa je i obnavljanje proizvodnje nafte američkog „Ševrona“ od malog značaja. Čak se i 2024. može pokazati da nije toliko važna u tom pogledu – tada se očekuju izbori ne samo u Venecueli, nego i SAD i EU.