PRVI RADNI DAN: Dok se na ulicama “dešavao narod” Tramp ispunio tri predizborna obećanja

PRVI RADNI DAN: Dok se na ulicama “dešavao narod” Tramp ispunio tri predizborna obećanja

(AP Photo/Pablo Martinez Monsivais)


I dok su američki mediji jedva stizali da jave sve što se desilo u prvih osam sati Trampovog mandata, novi stanovnik Bele kuće mogao je spokojno na počinak. Već prvog dana ispunio je tri predizborna obećanja

U ovom tekstu ću se zadržati samo na živim predsednicima i njihovom prvom danu u Beloj kući. Čeprkanjem po arhivama došla sam do sledećih saznanja. Džimi Karter, najstariji među živim predsednicima, prvi radni dan proveo je prilično produktivno, ali bez većih ambicija da zatrese nebo i zemlju. Potpisao je izvršnu naredbu broj 11.967, koja se odnosila na uslove pod kojima državni tužilac muškarcima oprašta to što se nisu na vreme javili u vojni odsek.

Džordž Buš stariji prvu izvršnu naredbu potpisao je tek peti dan po preuzimanju dužnosti. Njome je uspostavio komisiju za reformu federalnog Zakona o administrativnoj i zakonodavnoj etici. Dakle, bavio se čišćenjem svog dvorišta.

Bil Klinton uradio je nešto slično, i to već na sam dan inauguracije. Odobrio je tekst moralnog kodeksa kog svojim potpisom i zakletvom moraju da se pridržavaju svi imenovani službenici izvršne grane vlasti. Klintona je u Ovalnom kabinetu prvog radnog dana dočekalo i pismo Buša starijeg sledeće sadržine:

“Kad sam ušao danas u ovu kancelariju, osetio sam istu zadivljenost i poštovanje koje sam osetio i pre četiri godine. Znam da ćeš i ti osetiti to isto. Želim ti da ovde budeš srećan. Nikada nisam osetio usamljenost koju su drugi predsednici opisivali. Biće teških vremena, dodatno otežanih kritikama, koje ćeš smatrati nepravednima. Nisam baš neki savetodavac, ali nemoj dozvoliti da te kritike obeshrabre ili skrenu sa zacrtanog kursa. Dok ovo budeš čitao, ti ćeš biti naš predsednik. Želim sreću tebi i tvojoj porodici. Tvoj uspeh je sada uspeh naše zemlje. Navijam za tebe. Srećno. Džordž.”

Divan primer dostojanstvene predaje vlasti. Njegov sin, Buš mlađi, prvog dana se odmarao od inauguracionog bala. Pio je kafu s roditeljima, divio se munjevito preuređenom Ovalnom kabinetu, upoznavao Belu kuću, mada je u njoj njegov otac proveo četiri godine i družio se s građanima koji su platili kartu za tu privilegiju.

Barak Obama nije se odmarao. Prvog dana zamrzao je plate svim državim službenicima sa godišnjim zaradama većim od 100.000 dolara. “Narod steže kaiš, pa mora i Vašington”, prokomentarisao je Obama. Njujork tajms je o tome izvestio sa simpatijama. I to bi bilo to. Nadam se da i dalje čitate ovaj tekst jer do sada baš nije preterano uzbudljiv. Strpite se još malo.

Američko događanje naroda

Pre nego što se upustim u prvi dan Donalda Trampa na novom poslu, pozabavila bih se danom pre, danom kad se u Americi “događao narod”. Donald Tramp mora da je u nedelju zavideo Vladimiru Putinu, koji se onomad suočio s protestom grupe “Pusi rajot”. Ona broji tek nekolicinu žena. Anti-Trampov “Pusi rajot” brojao je stotine hiljada žena, imigranata, pripadnika manjina i LGBT zajednice. Na noge se digla Amerika koja ni u snu ne bi glasala za aktuelnog predsednika, Amerika koja ga se u najmanju ruku gadi, ne smatra ga legitimno izabranim jer nije dobio većinu glasova, a njegov mandat vidi kao aktivni udar na građanske slobode.

(AP Photo/Susan Walsh)

(AP Photo/Susan Walsh)

Trampa je uoči prvog radnog dana podržavalo tek 45 odsto stanovništva. Iza Obame, u istom periodu, stajalo je dve trećine naroda, a iza Džorža Buša mlađeg respektabilna većina od 57 odsto

Od protesta protiv Vijetnamskog rata SAD nisu videle ništa slično. Na najbrojnijem protestu u Los Anđelesu bilo je tri-četvrt miliona ljudi. U Njujorku nešto ispod pola miliona. U Čikagu više od sto hiljada. Žene s ružičastim štrikanim kapicama, čiji je oblik trebalo da nas asocira na ženski polni organ, u hiljadama su izašle i na ulice Bostona, Sijetla, Portlanda, Oregona i skoro svih većih američkih gradova. Nimalo veseo početak mandata najnepopularnijeg predsednika SAD u modernoj istoriji. Trampa je uoči prvog radnog dana podržavalo tek 45 odsto stanovništva. Iza Obame, u istom periodu, stajalo je dve trećine naroda, a iza Džorža Buša mlađeg respektabilna većina od 57 procenata.

Zanimljiv je i odnos većine prema manjini. Dok su žene na ulicama poručivale predsedniku šta mu sve zameraju (a lista je podugačka i dobrano utemeljena na njegovim predizbornim izjavama), Trampovi sledbenici su (neočekivano?) pomirljivo slegali ramenima i odvraćali da potpuno podržavaju Prvi amandman Ustava (pravo na slobodu govora), ne propuštajući da pritom naglase da očekuju da i druga strana to pravo ne uskrati njima. Medijski gledano, zavisno od kanala koji biste okrenuli, nalazili ste se u dva paralelna svemira, u dve Amerike koje imaju malo toga zajedničkog. Najviše me je dirnula učiteljica s kapicom na glavi koja je na ulicu izašla zbog svojih đaka imigranata, koji strahuju gde će živeti sutra. Poruke su bile dirljive, ljudske, lične i odraz su istinske zabrinutosti, pre svega za očuvanje ljudskih prava u zemlji koja sebe u nacionalnoj himni definiše kao “zemlju slobodnih i dom hrabrih”. Demonstranti su ceo svet podsetili koliko su krhka prava za koja su se njihovi preci vekovima borili. I ta poruka je snažno odzvanjala. Ali da li dovoljno snažno?

Protesti nisu imali vidnog vođu, niti formulisane ciljeve. Ta dva faktora već su smanjila oštricu potencijalnog političkog pritiska miliona na ulicama Amerike. Situaciju su za demonstrante dodatno pogoršali mediji koji su im bili naklonjeni, što je svojevrsan apsurd. Kako su u tome uspeli? Tako što su se, umesto temama koje muče očajne građane, a pre svega građanke, bavili igrom velikih brojeva. Tako je postalo najbitnije koliko je ljudi prisustvovalo inauguraciji Trampa za predsednika i da li je to više ili manje nego kad je Obama polagao zakletvu, da li je u ovom ili onom gradu u datom trenutku bilo stotinu hiljada demonstranata više ili manje i tako, ad nauseam (dok nam muka ne pripadne).

Medijska opsesija lažnim vestima rezultovala je prepucavanjem sa Trampovim saradnicima o brojkama, fotografijama, podacima iz gradskog saobraćaja. Nebitno je zamenilo bitno. Propuštena je tako velika prilika da se administraciji, koja još nije ni raspakovala kutije u Beloj kući, snažno stavi do znanja da narod neće tolerisati nasilne deportacije, ukidanje prava na abortus, istopolnih brakova i mnogo čega što demonstranti vide kao program novog predsednika. Tako je, umesto da preraste u ozbiljan pokret, sve više ličilo na ispuštanje pare iz “pretis lonca” kako ne bi eksplodirao. To je, pre svega, bila dobra vest za Trampa, koji je, poslovično, na proteste reagovao tvitom. U njemu se zapitao zašto ti ljudi nisu glasali.

Njegova logika jeste surova, ali donekle je i na mestu, jer da jesu, Tramp bi danas gledao na Central park iz istoimene kule na Petoj aveniji u Njujorku, a ne na aveniju Pensilvanija iz Bele kuće. Šta god da je tvitovao, novi američki predsednik, navikao na službenike koji titraju njegovom egu, suočio se sa svojim prvim porazom – činjenicom da ga veći deo zemlje ne podržava i da bi sledeći put mogli na ulice da izađu sa artikulisanijim idejama i jasnijim vođama. No, to su izazovi sa kojima Tramp tek treba da se suoči. Vratimo se njegovom prvom radnom danu.

Trampova verzija “nju dila”

Toga dana se naciji predstavio Tramp biznismen. No, ovoga puta nije bila reč o rijalitiju “Šegrt”. Dan je počeo sastankom sa čelnicima velikih američkih proizvođača. Ništa nije bilo slučajno ni nasumično u planiranju tog susreta. Pozvani su šefovi odabranih kompanija iz niza industrijskih sektora. To što su se u Beloj kući obreli prvi ljudi automobilskog giganta “Forda”, avioindustrijske perjanice “Lokid Martina” i 57 milijardi dolara teškog “Dau kemikala” nikoga ne čudi. No, tu su se našli i proizvođači bele tehnike iz “Virlpula”, odeće iz “Ander armora” i legendarni Ilon Mask, osnivač kompanije “Tesla”, koju mi u Srbiji volimo da držimo na oku uz mnogo simpatija. Poznato je da Mask i te kako brine o zaštiti čovekove okoline, a Tramp negira da je globalno otopljavanje realnost. Pa, kako to da ih vidimo zajedno i to već prvog dana nove administracije?

Odgovor je jasan. Sve kompanije predstavljaju najbolje i najinovativnije u američkoj proizvodnji. Poruka je takođe jasna. Bela kuća podržava američke proizvođače. I to ne samo na rečima. Nije slučajno ni da je za susret od više od 130 soba Bele kuće izabrana baš ona koja nosi ime predsednika Frenklina Delana Ruzvelta, tvorca “nju dila”, koji je SAD izvukao iz Velike depresije izazvane krahom berze iz 1929. godine.

Paralele sa današnjim trenutkom prilično su očigledne. Očigledne su i ambicije Trampa da se predstavi kao novi Ruzvelt. Gostima je odmah ponudio i svoju verziju “nju dila” ili barem jedan njen deo. Obećao im je smanjenje korporativne takse sa 35 na između 15 i 20 odsto, kao i kresanje državnih regulativa iz oblasti poslovanja za tri četvrtine.

Zauzvrat je zahtevao da radna mesta ne idu u inostranstvo. Onima koji ipak reše da grade fabrike van granica SAD obećao je paprene carine na uvoz robe na domaće tržište. Proizvođači su sastanak, na iznenađenje medija, napustili srećni i zadovoljni. Potencijalni udar medija da brine samo za korporacije, nova administracija odmah je amortizovala kako saopštenjem da će smanjivanje korporacijskog poreza pratiti i smanjenje dažbina srednjoj klasi, kao i izvršna predsednička naredba kojom je Tramp zamrzao zapošljavanje u svim delovima javnog sektora, osim u vojsci i zdravstvu. Time je tokom prepodneva prvog dana predsednik ispunio i prvo predizborno obećanje.

Učesnike nedeljnih protesta ispunjenje drugog Trampovog obećanja samo dan posle masovnih protesta mora da je ili dodatno razjarilo ili sasvim dotuklo. Naime, američki predsednik potpisao je i drugu izvršnu nardbu kojom je vaspostavljena regulativa iz doba Ronalda Regana, poznata kao “Politika iz Meksiko Sitija”. Njome država uskraćuje finansiranje svim nevladinim organizacijama koje obavljaju, promovišu ili informišu o prekidu trudnoće van granica SAD.

No, ispunjenje ovog obećanja razdragano dočekuje druga polovina Amerikanaca, koja danas maršira na mitingu “Za život” u Vašingtonu. Sezona “događanja naroda” time se nastavlja.

Međutim, popodnevni sati prvog radnog dana Trampove administracije doveli su do rezultata oko kojeg bi, barem nominalno, mogla najzad da se okupi podeljena nacija. Treće Trampovo predizborno obećanje koje je ispunjeno već prvog dana dugo će se pamtiti, i to daleko izvan granica Amerike. Jednim potpisom Tramp je poništio kontroverzni i ozloglašeni Sporazum o transpacifičkom partnerstvu (TPP), koji su posle sedam godina složenih i mahom tajnih pregovora postigli predstavnici dvanaest zemalja Pacifičkog oboda (bez Kine). Sporazum je potpisan 4. februara prošle godine u Ouklandu na Novom Zelandu, dok su hiljade glasno demonstrirale protiv njegovih 30 glomaznih poglavlja. No, dogovor nije ratifikovan, a Trampovom odlukom je i zvanično mrtav.

Toksičnost TPP-a po obične ljude tačka je okupljanja Trampovih i Sandersovih sledbenika. Čak je i Hilari Klinton, pod pritiskom većine u svojoj stranci, morala da podrži Sandersov stav u ostatku kampanje. Dakle, Trampovo “ubistvo” Transpacifičkog partnerstva dobra je vest za sve strane političkog spektra.

Treće Trampovo predizborno obećanje koje je ispunjeno već prvog dana dugo će se pamtiti, i to daleko izvan granica Amerike. Jednim potpisom Tramp je poništio kontroverzni i ozloglašeni Sporazum o transpacifičkom partnerstvu (TPP)

Šta je to tako sporno u TPP-u i zašto se on tiče celog sveta? Da se ne pravim pametna, citiraću Nobelovca i profesora ekonomije na Kolumbiji Džozefa Stiglica. On je još u avgustu (kao savetnik Hilari Klinton) istakao da je čak i Obamina administracija, čije je TPP čedo, priznala da suština sporazuma nije promocija trgovine i da bi njegov efekat po privredu bio negativan. Stiglic je dalje objasnio da bi komplikovane odredbe ovog birokratskog mastodonta, koje se odnose na zaštitu intelektualne svojine, dovele do vrtoglavnog rasta cena čak i najosnovijih lekova, a da bi klauzule o zaštiti investicija vezale ruke parlamentima država potpisnica jer bi svaka izmena zakona dovela do lavine tužbi moćnih advokata multinacionalnih korporacija. Ukratko, one bi postale suverenije od država.

“Korporativni interes postao je naš interes. Obični građani, pa čak ni kongresmeni, nisu mogli ništa da saznaju o sadržaju tog sporazuma”, upozorio je Stiglic. Tramp je na predizbornim mitinzima ponavljao iste argumente. Izrekli su ih i demonstranti u Ouklandu u Australiji, Kuala Lumpuru, na ulicama Tokija i mnogih drugih gradova koje zapljuskuje Tihi okean.

Danas, Tramp nudi bilateralne sporazume sa svakim ko bi da trguje. Najavljuje i obaranje ponosa i dike Klintonove administracije – Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA). I tu se slaže sa demokratom Stiglicom, koji upozorava na sporno poglavlje 11, koje pogoduje samo korporacijam, a posebno je pogodilo Kanadu. Sećajući se svojih dana u Klintonovoj administraciji, Stiglic je priznao da sporne odredbe datiraju još iz vremena republikanca Džordža Buša starijeg, koje su demokrate zadržale iz inercije. Ceh su platili obični ljudi. Ko se nadao da će Meksiko stati iza NAFTA – prevario se. Predsednik Enrike Penja Nijeto jeste podržao očuvanje slobodne trgovine u Severnoj Americi, no, nije odbacio pregovore. Da je NAFTA sledeća na dnevnom redu biznismena Trampa, jasno je već iz podatka da je sastanak dvojice predsednika usledio već u sredu.

A da Meksiko nema nameru da se konfrontira pokazuje i svojevrsan inauguracioni poklon novom američkom predsedniku – izručenje bosa nad bosovima, legendarnog šefa meksičkog narko-kartela Hoakima Guzmana, poznatijeg kao El Ćapo, koji se obreo u njujorškom zatvoru dok je Tramp izgovarao zakletvu na Kapitol hilu.

Prvi radni dan novog predsednika završen je sastankom sa republikanskim liderima u Kongresu. I dok su mediji jedva stizali da jave sve što se desilo u prvih osam sati Trampovog mandata, novi stanovnik Bele kuće mogao je spokojno na počinak. Već prvog dana ispunio je tri predizborna obećanja.

Jedno od njih ozbiljno je dovelo u pitanje ceo koncept globalizacije na kojem počiva svetska ekonomija u poslednje tri i po decenije. Na njegov ekonomski cunami odgovoreno je tek lakim povetarcem s Pacifika i pomirljivim vetrovima iz evropskog privrednog generatora Nemačke. Velika Britanija šalje mu vetar u leđa i premijerku Terezu Mej u goste koliko danas. Rušenje neoliberalnog ekomskog sna u jednom danu dobro je obavljeno po meri čoveka sa ogromnim egom kakav je Donald Tramp. Sada ga čeka teži deo posla i predizbornog obećanja – da globalnu zameni pravednom trgovinom i time smanji rastući jaz između bogatih i siromašnih. Za to jedan dan svakako neće biti dovoljan. Nadajmo se da će biti dovoljan jedan mandat.if (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar