Izrael
Još jedan početak svetskog rata
Bio je šesti oktobar 1973. godine. U Izraelu se obeležavao Jom Kipur, najsvetiji i najsvečaniji dan među Jevrejima.
Dan kada u Izraelu sve stoji, kada je sve posvećeno miru i molitvi. Istog dana, iste godine, širom Bliskog istoka obeležavao se i Ramazan.
Baš na taj dan izbio je Jomkipurski, Ramazanski, odnosno Oktobarski rat. Egipat i Sirija, potpomognuti arapskim saveznicima, pokrenuli su iznenadnu ofanzivu protiv Izraela. Cilj napada bio je vraćanje Golanske visoravni i Sinajskog poluostrva koje je od 1967. kontrolisao Izrael.
Iako su bili zatečeni napadom, Izraelci su posle velikih početnih gubitaka zbili redove i uzvratili kontraofanzivom. Dvadeset dana kasnije izraelska vojska se nalazila na 100 kilometara od Kaira koji je bio bez ikakve zaštite, a Egipat je od totalnog poraza spasila isključivo geopolitička igra država koje nisu direktno učestvovale u ovom sukobu.
Pedeset godina kasnije, baš na godišnjicu Oktobarskog rata, u Izraelu je ponovo neko zaspao na dužnosti. Ovaj put iza iznenadnog napada stajao je Hamas.
Na Izrael se sručila kiša raketa, dok je više desetina naoružanih Hamasovca uspelo da prođe maksimalno utvrđenu granicu između Izraela i Pojasa Gaze i otpočne više istovremenih napada na izraelske lokacije. Mnogo civila je ubijeno, ali i zarobljeno.
Izrael je napadnut sa kopna, vazduha i mora… Otpočela je najambicioznija operacija Hamasa do sada, koja je prema prvim procenama planirana mesecima, a Izrael se suočio sa do tada nezapamćenim gubicima.
Rušenje mita o svemoćnom Mosadu
Ko je zakazao? Bilo je najčešće pitanje koje se postavljalo u subotu 7. oktobra. Prst je najčešće upiran u izraelsku obaveštajnu službu koja očigledno nije predosetila ovaj scenario.
Kako je napravljen ovakav propust ukoliko se zna da Izrael ima verovatno najiscrpnije i najbolje finansirane obaveštajne službe na Bliskom istoku. Decenijama živi mit o moćnom Mosadu i Šin Betu koji su tokom istorije izvodili niz uspešnih operacija i uklanjali mnoge pretnje po Izrael.
Šok je utoliko veći ako se uzme u obzir da su duž tesne granične ograde između Gaze i Izraela postavljene kamere, bodljikava žica, senzori za kretanje i da postoje redovne vojne patrole… Ništa od pomenutog nije sprečilo pripadnike Hamsa da uđu u Izrael preko mora i pomoću paraglajdera. Izrael je osramoćen kao nikada do sada i neko će za ovo morati da odgovara čim se rat okonča.
Odgovor na ovo pitanje, ali i mnoga druga koja stoje otvorena otkako je prva raketa pala na teritoriju Izraela, pokušali smo da dobijemo od Hasana Hajadar Dijaba, stručnjaka za Bliski istok i dugogodišnjeg novinara hrvatskog”Večernjeg lista“.
“Nekoliko je faktora koji su odigrali ključnu ulogu u celoj priči. Ukoliko se osvrnemo na hronologiju događaja u poslednjih godinu dana, lako ćemo zaključiti da ovo što se desilo nije nikakvo iznenađenje… osim samim Izraelcima. Pre svega, treba istaći da je moral vojske pao. Obaveštajna služba, vojna služba, sadašnja, bivša, svi su upozoravali na to da je 37.000 vojnih rezervista odbilo uključivanje u vojsku. Od toga 191 pilot je odbio da bude deo vojske jer ne žele da rade sa ovom vladom. Takođe, izraelsko društvo podeljenije je nego ikada. Vi mesecima imate proteste koji konstantno traju. Netanjahu se pored svega toga bavio samo reformom pravosuđa. Treba istaći da više od polovine njegove vlade nema vojnog iskustva i ona se bavila više spasavanjem Netanjahua nego sigurnošću Izraela. Takođe, ono što nikako ne smemo da izostavimo jeste činjenica da je došlo do potcenjivanja protivnika. Danas svi upiru prstom na Mosad i druge državne službe koje su bile usredsređene na unutrašnje probleme Izraela jer su mnogi smatrali da će doći do građanskog rata. Ali, neko ipak postavlja obaveštajnu službu, ministra odbrane i druge… Ovo se dogodi kada se spoje bahatost i propust politike i obaveštajnih službi. Zbog toga za mene ovo što su izveli Hamasovci i nije toliko iznenađenje“, ističe sagovornik ”Ekspresa“, a potom se osvrće na sam napad Hamasa na Izrael za koji kaže da je bez sumnje dugo pripreman.
“Koliko god Hamas bio dobro obučen, jednu ovakvu operaciju ne može da sprovede skupina iza koje ne stoji država. Pre samog napada neutralizovani su skoro svi radari, kamere, senzori… Izrael je sve vreme verovao da će se, ukoliko dođe do napada, on desiti kroz tunele. Ako se sećamo, Izraelci su napravili betonski zid u zemlji, dubine osam metara, koji je koštao milijardu evra.“
Prema nekim informacijama koje su se pojavile u stranim medijima, nakon što se napad dogodio Egipat je više puta upozorio izraelsku stranu da se sprema nešto veliko, ali da su izraelski zvaničnici bili fokusirani na Zapadnu obalu.
Diab kaže da ne zna da li su Egipćani zaista upozorili Izraelce, ali da sumnja da bi Mosad propustio takvu priliku. Međutim, sagovornik”Ekspresa“ podseća na sličnu situaciju od pre 50 godina.
“Ono što znam jeste da je 1973, pre napada Sirije i Egipta na Izrael, kralj Husein upozorio Izrael da Arapi pripremaju napad, ali su oni mislili da laže. Do napada je kao što znamo, došlo.“
Krvava enklava
Svega nekoliko sati od početka napada na Izrael građanima se obratio Benjamin Netanjahu.
“Građani Izraela, mi smo u ratu. I mi ćemo pobediti“, poručio je.
Ono što je posle njegove izjave usledilo bilo je više nego očekivano. Na oružje se diglo 300.000 rezervista, što je najveća mobilizacija u istoriji Izraela. Pojas Gaze je pod blokadom i konstantnim vazdušnim napadima Izraela. Ujedinjene nacije saopštile su da je do sada više od 230.000 ljudi primorano da napusti svoje domove, a najveći broj sklonište je potražio u školama i skloništima koja su pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija.
Pojas Gaze je 41 kilometar duga i 10 kilometara široka teritorija koja se prostire između Izraela, Egipta i Mediteranskog mora. Tu živi oko 2,3 miliona ljudi zbog čega je to jedan od najgušće naseljenih prostora na svetu.
Ovaj maleni, uski pojas od 2007. godine kontroliše Hamas - palestinska militantna grupa koja se zarekla na uništenje Izraela i koja je do sada pokrenula više ratova. Hamas u celini, ili u nekim slučajevima njegovo vojno krilo, proglašen je terorističkom grupom u Izraelu, SAD-u, Evropskoj uniji, Velikoj Britaniji i drugim velikim silama.
Danas je ta grupa koju po mišljenju mnogih direktno podržava i finansira Iran, pokrenula rat za koji mnogi misle da bi mogao iz korena da promeni Bliski istok.
“Ja neću upirati prstom u Iran, ali znamo ko finansira, obučava i naoružava Hamas. Operaciju koja je izvedena jedna organizacija kakva je Hamas ne može sama da sprovede. Oni su imali tehnologiju koja je mogla da neutrališe izraelske radare... Hamasovci su objavili snimke na kojima se videlo da su izraelski vojnici spavali, dakle, nije bilo nikakvog otpra. Kada pričamo o izraelskoj vojsci mi se sećamo prethodnih decenija kada je Izrael pobeđivao i po dve, tri arapske vojske istovremeno... Međutim, zaboravljamo jednu važnu činjenicu, a to je da se paradigma rata promenila. Vratimo se na 2006. do koje je Izraelska vojska važila za nepobedivu. Jedna mala skupina poput Hezbolaha je te 2006. godine u ratu koji je trajao 33 dana porazila Izrael. Ne kažem to ja kao novinar i analitičar ili neko ko je bio na licu mesta i izveštavao, to je rekla izraelska služba. Hamas ima neverovatnu tehnologiju, a ovo što su izveli dokaz je da izraelska vojska više ne važi za nepobedivu. To je prošlost. Čak i izraelski analitičari kažu da Izrael nema tu snagu koju je imao pre 50 godina“, smatra Hasan Hajdar Dijab.
Rat se ne dobija iz vazduha
Ako je suditi po izjavama Benjamina Netanjahua, Izrael će tek demonstrirati svoju snagu.
“Tek smo na početku“, rekao je Netanjahu i dodao:”Ono što ćemo uraditi našim neprijateljima idućih dana, kod njih će odzvanjati generacijama.“
Analitičari su odmah počeli da analiziraju ovu izjavu izraelskog premijera i po mišljenju mnogih, ovo je nagoveštaj da bi narednih dana moglo da dođe do kopnene ofanzive na Gazu. Međutim, Diab nije siguran da bi do ovakvog scenarija moglo da dođe.
“Izraelci već sada imaju veliki broj žrtava. Oni ovakav napad nisu doživeli u svojoj istoriji. Pitanje je da li su spremni za kopnenu akciju koju bi morali da pokrenu ukoliko žele pobedu u ovom ratu… Jer, najlakše je bombardovati iz vazduha. Moram ponovo da se vratim na 2006. kada je Izrael za 33 dana sravnio sa zemljom jug Libana. Međutim, kada su krenuli u kopnenu ofanzivu na Hezbolah, Izraelci su ostali bez 170 tenkova ’Merkala’, po njihovom priznanju, jer su ih na terenu čekali borci Hezbolaha u tunelima. Hamasova infrastruktura je ista kao i Hezbolahova. Hamas je u međuvremenu stekao veliko vojno iskustvo, vodili su mnogo ratova od 2007. godine. Pitanje je da li je Izrael spreman da toliko žrtvuje. Ukoliko pokrenu kopnenu ofanzivu, mogli bi da izgube na hiljade vojnika.“
Momentum
U ovom trenutku niko ne može da predvidi koliko će rat trajati i kakav bi njegov ishod na kraju mogao da bude. Još uvek je mnogo otvorenih pitanja. Međutim, ne možemo a da se ne osvrnemo na momenat u kom je došlo do rata.
Pre svega treba istaći da je rat došao u trenutku kada je Benjamin Netanjahu bio praktično na konopcima. Izraelsko društvo je podeljenije nego ikada, ali je mesecima na nogama pre svega zbog reforme pravosuđa na kojoj premijer Izraela insistira. Netanjahu je rat, koliko kog paradoksalno zvučalo, doneo mir među samim Izraelcima, ujedinio ih je i danas se smatra izdajnikom svako ko je protiv odluka koje u cilju odbrane zemlje Netanjahu donosi.
Takođe, još važnije je osvrnuti se na period koji je obeležilo zbližavanje Izraela sa određenim arapskim državama, ali pre svega sa Saudijskom Arabijom.
Cela priča je deo inicijative iza koje stoji SAD, a koja je pokrenuta još u vreme Donalda Trampa. Inicijativa je nazvana Abrahamov sporazum i predstavlja ambiciozan pokušaj da se izmeni slika Bliskog istoka, da se dođe do trajnog mira, ali pre svega ojača položaj Izraela. Za vreme Donalda Trampa Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Maroko potpisali su sporazume o normalizaicji odnosa sa Izraelom, ali ono što je trebalo da bude kruna ovog plana jeste zbližavanje Jerusalima i Rijada. Dogovor koji bi Saudijska Arabija, kao vodeća sila arapskog sveta, uspostavila sa Izraelom otvorio bi vrata da još zemalja sa arapskom i muslimanskom većinom prizna Izrael.
Kako stvari stoje, Izrael i Saudijska Arabija bile su na korak do istorije. Netanjahu je pre svega dvadesetak dana na Generalnoj skupštini UN rekao da je Izrael na korak istorijskog Izraela koji vodi do mirovnog sporazuma sa Saudijskom Arabijom.
“Mir između Izraela i Saudijske Arabije zaista će stvoriti novi Bliski istok“, dodao je.
Danas kada je svet preplavljen slikama i snimcima razorenog Pojasa Gaze postavlja se pitanje da li bi rat mogao da odloži istorijsko zbližavanje Izraela i Saudijske Arabije. Teško je zamisliti da bi Muhamed bin Salman, kao”zaštitnik“ Meke, Medine i muslimanskog sveta, mogao da nastavi sa normalizacijom odnosa sa Izraelom, a da se makar ne suoči sa pobunom u svojoj zemlji. Drugo pitanje koje se postavlja jeste da li bi ovaj rat, u neku ruku, mogao da ujedini arapski svet. Sagovornik”Ekspresa“ smatra da do značajnijeg ujedinjenja neće doći.
“Ukoliko pričamo o Egiptu i Jordanu konkretno, te zemlje veruju da je garant njihove sigurnosti to što imaju dobar odnos sa Izraelom. Saudijska Arabija bi po mom dubokom uverenju sada već mogla malo da stane sa zbližavanjem sa Izraelom. Bin Salman danas govori kako je uz Palestince... Ali, mislim da, realno gledajući, od svih arapskih zemalja koje su potpisale sporazum o normalizaciji odnosa sa Izraelom, nijedna ne utiče na same pokrete otpora od Hamasa do drugih. Nema ništa od priča o tome da bi Arapi mogli da se naljute i reaguju. Jer Arapi nikada nisu uticali na odluke Palestinaca.“
Ukoliko ovaj plan na kome je Amerika dugo radila zaista propadne, najzadovoljniji će biti Iran. Nisu žrtvovali svoje ljude, nisu direktno upleteni u sukob, a skrenuli su sa koloseka ideju koja bi, makar u teoriji, mogla da dovede do dugotrajnijeg mira na Bliskom istoku.
Krvavije od Ukrajine
Kada govorimo o trajnom miru na Bliskom istoku, napad koji je Hamas izveo na Izrael mora da se tumači još na jedan način. On je direktna poruka Americi, Izraelu, Saudijskoj Arabiji, ali i ostalima koji misle da je mir na Bliskom istoku moguć ako u njega ne bude uključena i Palestina.
Pričati danas o bilo kakvom miru na Bliskom istoku neumesno je jer niko ne može ni da pretpostavi šta će od njega ostati ukoliko se u rat uključe i druge države, odnosno vojne organizacije... Pre svega Hezbolah.
Hajdar Diab smatra da će ovaj rat dugo trajati i da su sve opcije otvorene. U razgovoru za naš list on ističe da je Hezbolah bio jasan i glasan kada je rekao da oni nisu neutralni i da će se uključiti u rat ukoliko bude bilo potrebe.
“Ukoliko Hezbolah uđe u rat, to neće biti samo rat na severu Izraela, već će on uključiti i Siriju, a znamo koliko je Hezbolah jak. Iranska revolucinarna garda ima više od 30 i 40 hiljada dobrovoljaca iz Avganistana, Jemene i da ne nabrajam. Svi oni su obučeni u Siriji i samo čekaju trenutak kada će krenuti na Izrael. Videli smo da je vođa Huta rekao da su oni spremni da pošalju na desetine hiljada pripadnika i da će učestvovati u ratu tako što će slati dronove... Sve zavisi kako će se situacija odvijati. Bliski istok ostaće isti ukoliko rat ostane na Pojasu Gaze, ukoliko se proširi, doći će do velikih promena. Ono što je veoma važno jeste da je Hezbolah stekao veliko iskustvo u ratovanju. Oni više nisu samo odbrambene gerilske skupine. Hezbolah je u oslobodio velike gradove i danas imaju veliko iskustvo u ratovanju i osvajanju. Ukoliko uđu u Izrael, biće svega i svačega. Krajnji cilj Irana i Hezbolaha, odnosno Hamasa i Islamskog džihada jeste uništenje Izraelske i stvaranje Palestinske države. Slušao sam često kako se mnogi boje nuklearnog rata zbog sukoba u Ukrajini. Govorio sam da su to gluposti. Međutim, ukoliko Izrael dođe u situaciju da bude napadnut sa svih strana i ukoliko njegova država i opstanak budu ugroženi, ne bih isključio da će baciti atomsku bombu na Liban, Siriju, ili Zapadnu obalu.“
Otvaranjem novog ratnog žarišta direktno se skreće pažnja sa rata u Ukrajini. Zelenski već upozorava na to. Rat koji se desio na Bliskom istoku u neku ruku odgovara Rusiji jer reflektori više nisu upereni na istok Evrope, ali istovremeno stavlja na muku Ameriku koja će morati da bira ko joj je draži - Izrael ili Ukrajina. Amerika je Izraelu poslala najskuplji ratni nosač aviona ikada izgrađen, i na taj način svima stavila do znanja kakav će odnos imati prema ovom ratu. Drugačije ni ne može. Bajdena uskoro očekuju izbori i pitanje je da li bi ijedan američki predsednik u ovakvom trenutku uskratio Izraelu svoju pomoć. Ali šta će biti sa Ukrajinom?
“Opstanak izraelske države doveden je u pitanje. Amerikanci će sve naoružanje koje je bilo namenjeno Ukrajini slati Izraelcima. I šta će Zelenski sada, ko će mu pomoći? Videćemo da li će Bajden zbog izbora i zbog mogućeg opstanka Izraela okrenuti leđa Ukrajincima i prepustiti ih na milost i nemilost Rusiji. Kada su Azerbejdžanci krenuli na Jermeniju šta se desilo, šta su Amerikanci uradili, jesu li im pomogli? Ništa. I onda Lavrov kaže: ’Učite od istorije’. Jer Amerikanci će vam okrenuti leđa prvom prilikom. I to će se dogoditi sa Ukrajincima... Ukoliko se ovaj rat na Bliskom istoku proširi i ukoliko u njega uđu Hezbolah i Iran, Amerikanci neće moći na dva fronta“, zaključuje Diab.