RUSIJA NA ZAPADU: Da li je ovo novi hladni rat?

RUSIJA NA ZAPADU: Da li je ovo novi hladni rat?


Odnosi između Rusije i Zapada su na novom nivou. Ali kako treba opisati trenutnu situaciju?

Postoji puno slobodnih razgovora o novom “hladnom ratu” , upoređivanje današnjih tenzija sa gorkim ideološkim i vojnim rivalitetom koji je postojao između Sovjetskog Saveza i Zapada od 1950-ih do kraja osamdesetih godina.

Međutim, takva poređenja mogu biti pogrešna.

“Hladni rat”, kaže Michael Kofman, viši istraživač u CNA korporaciji i saradnik na institutu “Wilson Center’s Kennan”, “bio je takmičenje koje je rezultiralo bipolarnim sistemom, gde se dve supersile, kako sa ekonomskim, tako i vojnim prednostima takmiče u oblikovanju međunarodne politike.

“Njihove univerzalističke ideologije učinile su ovu konkurenciju neizbežnom, kao i distribucijom vlasti u to vreme.”

Nasuprot tome, kaže on, današnja konkurencija nije rezultat ravnoteže moći ili univerzalističke ideologije, već “svesnih odluka lidera, strategija koje su oni vodili i serije definisanih neslaganja u međunarodnoj politici”. I to nisu bile “predodređene ili neizbežne”.

“Meka moć”

Dok gospodin Kofman veruje da bi Sjedinjene Države odigrale značajnu ulogu, skala i egzistencijalna priroda sukoba nisu ništa poput hladnog rata, niti je Rusija u svakoj poziciji da fundamentalno menja ravnotežu moći ili strukturu trenutnog međunarodnog sistema. “Ukratko”, kaže gospodin Kofman, “uzroci i karakter sukoba su različiti”.

Tokom stvarnog hladnog rata u Evropi je postojao oružani mir, dok su se stvarne bitke vodile širom sveta od Angole do Kube i na Bliskom istoku. Današnje borbene linije su uglavnom mnogo bliže granicama Rusije – Gruziji i Ukrajini.

Postoji veoma različita ravnoteža između Rusije i Zapada. Rusija takođe ima veoma ograničenu “meku snagu”, bez atraktivne internacionalističke ideologije za “prodaju” širom sveta.

Da li je Hladni rat bio bitka za globalnu dominaciju između dve univerzalističke ideologije – kapitalizma i komunizma – za šta je zaista stvarna konkurencija između Rusije i Zapada?

Gospodin Kofman kaže da je za Rusiju “reč o njenom opstanku kao moći u međunarodnom redu, a takođe o zadržavanju ostataka ruske imperije”.

“Ruski lideri”, kaže on, “su očajni da izbegnu dalje fragmentaciju ruskog uticaja i teritorije. Oni ne vide način da to rade bez održavanja odbrambenih država i nametanju svoje volje susedima kako bi osigurali svoje granice”.

Za Sjedinjene Države, gospodin Kofman kaže, ovo je konfuzan konflikt. “Jedan aspekt toga”, dodaje on, “je klasična priča o uzbuđenosti i previše produženju, to jest, previše liberalne ideologije i nedovoljno razmišljanja o međunarodnoj politici. Bez ikakvih ovlašćenja da ospore američki uticaj tokom dve decenije, Vašington je s pravom iskoristio kako bi izgradio ono što je želeo, ali svako širenje uticaja i moći mora na kraju dovesti do povećanja troškova, a ti troškovi počinju da se množe u lopatama”.

“Sindrom neprijateljske deprivacije”
Sve je više jasno da Rusija i Kina u tom pogledu nisu preuzele i ne pretvaraju se na liberalne osnove post-hladnog reda. I nema načina da Zapad nametne svoju volju na ove moći. Dakle, u tom smislu, “velika sila politike” se vratila.

Međutim, mnogi komentatori kažu da Zapad takođe ima neku odgovornost za trenutnu situaciju, a igranje nove ideje o hladnom ratu može samo pogoršati stvari.

Lajl Goldštajn, profesor istraživanja u SAD Naval Var College, kaže: “Mnogi na Zapadu kao da su podlegli neprijateljskom lišavanju sindroma “posle Hladnog rata”.

“Izgleda da su situacije u Gruziji i Ukrajini ponudile potrebnu priču za novi hladni rat”,  kaže on.

“Međutim, ove situacije su neverovatno komplikovane, a oni koji su najviše upoznati sa ovim regionom shvataju da su obe situacije rezultat  kolapsa Sovjetskog Saveza sa srodnim identitetom i graničnim pitanjima”.

Dakle, kakva je snaga danas Rusija?

Gospodin Kofman je opisuje kao “slabu veliku moć”. On kaže da je “dosledno potcenjena jer istorijski zaostaje za Zapadom u tehnologiji, političkoj i ekonomskoj sofisticiranosti, ali Moskva dosledno udara iznad svoje ekonomske težine u međunarodnom sistemu”.

Rusija nije, kaže on, “opadajuća regionalna sila, već sasvim suprotno”.

“Zaista, posle perioda unutrašnjeg balansiranja, vojnih reformi i modernizacije, Rusija je više nego sposobna da drži zemlju u svom istorijskom dvorištu, projektujući moć u druge susedne regione, i kako se može videti, dostići preciznu kaznu dalekim protivnicima putem ne-vojnih sredstava. ”

U zemljama NATO-a, puno se govori o tome da trošimo više na odbranu i ponovo se pripremamo za borbu protiv onoga što se zove “konkurentski konkurent”.

Možda će biti potrebna dodatna potrošnja za odbranu – zapadni saveznici su previše brzo tražili mirnu dividendu nakon hladnog rata. Ali kakvu vojnu pretnju Rusija predstavlja za NATO?

Prof. Goldstein kaže da su ruske snage znatno slabije u odnosu na one u SAD-u i NATO-u. Međutim, dodao je on: “Rusija je uložila mudro u poslednjih 15 godina, tako da je sačuvala određene nišne mogućnosti koje mu daju neke prednosti.”

Na primer, NATO nema pravog protivnika ruskog taktičkog nuklearnog sistema Iskander, a to bi moglo dovesti do dileme za komandante NATO-a u pogledu toga da li će kapitulirati ili eskalirati. Rusija takođe ima impresivne sposobnosti u artiljeriji i elektronskom ratu.

“Izbor ratova”
Ruski kapaciteti u sajber i informacijskom ratu su najočigledniji i predstavljaju najvažnije izazove. Ponovo, mediji su upropašćeni diskusijom o naizgled novom fenomenu – tzv. “Hibridnom ratu” – menjanju i zamućenju granica između mira i rata, na kojem se Rusija smatra novim gospodarom.

Kao što gospodin Kofman napominje, “velika sila nije monohromatska pretnja”. “Uistinu”, kaže on, “Rusija je i snažna vojna sila u njenom bližnjem okruženju, baš kao što ima dokazanu sposobnost da sprovede politički rat, sajber-rat i lako ospori informacioni domen”.

Ali gospodin Kofman odbacuje fiksaciju hibridnim ratom, rekavši da je to “samo neumoljiva zapadna reakcija, nakon decenija izbora ratova protiv neprijatnih protivnika, do konfrontacije sa drugom moći koja je sposobna za čitav spektar konflikata”.

Prof. Goldstein takođe kaže da je opsesija hibridnim ratom problematična. “Prava opasnost je pogrešno izračunavanje koje bi moglo da izazove vrući rat koji eskalira van kontrole u ​​ Siriji ili, najopasnije, u Ukrajini”.

“Pozivanje Natovog blefa”
Takozvani “hibridni” rat u Ukrajini je zapravo pokazao da je “pravi rat sa uglavnom konvencionalnim snagama”, kaže Prof. Goldstein. On uverljivo tvrdi da razlog zbog kojeg SAD i Nato nisu osporavali aneksiju Krima nisu imali nikakve veze sa “hibridnim ratom”, a sve što se tiče stvarne vojne ravnoteže i činjenice da su Krim i istočna Ukrajina smatrani delom ruskih “ključnih interesa”. Kremlj je, kaže on “jednostavno NATO obmana”.

Drugi problem je taj što Zapad ne sme koristiti ispravne alate u svojim naporima da utiče na ponašanje Rusije. Zaista, možda nije sasvim jasno o tome šta zapravo želi od Rusije.

“Većina dosadašnjih alatki se odnosi na obezbeđivanje saveznika i rešavanje problema u politici saveza”, kaže Kofman, “ali ne postoji vidljiva teorija kako uticati na ponašanje Rusije”.

“Diplomatske mere”, dodaje on, “dobre su u održavanju političkog jedinstva, ali niko u rukovodstvu čak ne zna šta želi iz Moskve. Samo pokušavajući da Rusiju” zaustavi “ili se povuče iz međunarodne politike ili da kapitulira u Ukrajini, nije ozbiljno razmišljanje – blago rečeno. ”

Diplomatska proterivanja šalju signale o jedinstvu i rešavanju, ali verovatno neće promeniti mišljenje u Moskvi. Većina stručnjaka kaže da je to samo privredna poluga koja će primorati Rusiju da proceni stvarnu cenu svojih akcija.

Ali iznad toga, politika mora prema Moskvi biti proučena kroz osnove, imajući u vidu da reperkusije od haotičnog kolapsa Sovjetskog Saveza i dalje puno igraju neke tri decenije kasnije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar