RUSKA ŠAPA NA CRNOM KONTINENTU

Postojalo je nekoliko teorija krajem sedamdesetih o tome zašto Sovjetski Savez dve decenije širi uticaj u afričkim zemljama, posebno u Ugandi, Angoli i Etiopiji. I to sa priličnim uspehom. Lenjinisti su pretpostavljali da je glavni cilj ruske revolucije širenje komunizma i da je Afrika eksploataciono i politički isplativa. Drugi su bili mišljenja da je afrički kontinent idealan za ostvarivanje principa "maksimum-minimum", odnosno maksimalni dobici u pogledu širenja sovjetskog uticaja, uz minimalne rizike za SSSR. Za neke je takva ideja bila ohrabrena američkim naporima da zauzdaju sovjetsko mešanje u unutrašnja pitanja Angole i drugih država. Postajao je i stav da je primarna politika Sovjeta pripremanje za rat i da je svaka aktivnost podređena tom cilju. U sklopu toga, nagađalo se da Rusi grade baze na strateški važnim pozicijama kako bi na najbrži i najlakši način mogli da napadnu zapadne sile. Ideja je bila i da se takvim pozicioniranjem preseku trgovinske rute i zapadnim zemljama onemogući pristup nafti i sirovinama. Uprkos raspadu SSSR, padu komunizma i izmenjenoj slici sveta, sve tri teorije o širenju ruskog uticaja u Africi ponovo su oživele.

Krajem sedamdesetih Centralnoafričkom Republikom (CAR) vladao je car Žan-Bedel Bokasa. Bio je popularan u narodu iako je mučio zatvorenike i brutalno se obračunavao sa političkim protivnicima. Na funkciju je došao 1966. godine, a 1976. se proglasio carem i organizovao ekstravagantno krunisanje po ugledu na Napoleonovu ceremoniju. Francuska vlada koja mu je pomogla da osvoji vlast, srušila ga je posle tri godine. Danas, četrdeset godina kasnije, Francuza u ovoj zemlji nema. Od stranih vojnika, u Bokasovoj palati ostali su jedino Rusi.

Njihovo prisustvo je stvorilo uverenje na Zapadu da Vladimir Putin sklapa nova partnerstva i rekonstruiše hladnoratovska savezništva kroz planiranje velikih građevinskih projekata, sklapanje ugovora o trgovini oružjem vrednih više milijardi dolara i organizovanjem tajnih operacija.

- Rusi žele da se infiltriraju u Centralnoafričku Republiku, tako da naprave osu uticaja preko Sudana na severu i do Angole na jugu. Francuze mrze kao staru kolonijalnu silu, a američke trupe su otišle. To je zemlja slobodna za uzimanje - izjavio je za "Njuzvik" visoki zvaničnik Ujedinjenih nacija za bezbednost u Banguiju, glavnom gradu CAR.

Centralnoafrička Republika, država bogata mineralima, razjedinjena je i nestabilna zemlja, razorena unutrašnjim sukobima. Muslimanska koalicija pobunjenika je 2013. srušila vladu, zbog čega su hrišćanske zajednice formirale paravojnu miliciju poznatiju kao antibalake. U nemirima je stradalo na hiljade ljudi, a situacija se stabilizovala izborom Fostina Arhangea Tuadere za predsednika 2016. godine. Ali samo nakratko. Tuadera se oktobra prošle godine sastao u Sočiju sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovom, koji mu je obećao oružanu donaciju uprkos embargu UN na naoružavanje, kako bi mogao da obuzda pobunjenike koji pod kontrolom drže tri četvrtine teritorije. Rusi su navodno poslali arsenal od hiljade pušaka, pištolja, raketnih bacača, mitraljeza i protivavionskih topova, kao i 175 instruktora za obučavanje na improvizovanoj akademiji u palati Berengo.

- Naša pomoć je u skladu sa opštim naporima međunarodne zajednice - poručili su iz ministarstva spoljnih poslova Rusije. Tudera jeste odbio pomoć Rusa u pregovorima sa pobunjenicima u komšijskom Sudanu, ali nezvanični izvori tvrde da to nije sprečilo ruske pregovarače da se uključe u igru. Oni su se navodno sastali u severnom regionu sa bivšim glavnim pobunjenikom Majklom Djotodiom, nekadašnjim stanovnikom Sovjetskog Saveza, koji je stekao obrazovanje u Rusiji. Spekuliše se i da ruski vojni instruktori obučavaju nacionalnu armiju i u kampu u Sibutuji. U tom gradu u blizini teritorije pod kontrolom pobunjenika tri ruska novinara su ubijena krajem jula.

Zapadni zvaničnici tvrde da se Rusi ne mešaju samo u vojna pitanja u CAR. Prema njihovim rečima, Rusija je navodno organizovala patrole, konvoje na nacionalnom nivou i potpisala je koncesije za rudarstvo. Veruje se i da predsednik CAR drži Ruse u obezbeđenju i u nacionalnom savetu za bezbednost, zbog čega je Vašington poslao novog vojnog savetnika u američku ambasadu u Banguiju - potpukovnika Marka Čoatea. Takav potez odudara od šire strategije Bele kuće o povlačenju američkih trupa iz Afrike, o čemu su početkom meseca govorili i nezvanični izvori bliski Donaldu Trampu. Ali, te najave treba uzeti sa rezervom, jer lako može biti reč o probnim balonima američke administracije. Istu taktiku svojevremeno je demonstrirao Tramp najavivši povlačenje vojske iz Avganistana. Umesto toga, predsednik je poslao pojačanje u tu zemlju.

Centralnoafrička Republika nije jedina interesna sfera Rusije. Za Kremlj, ali i Zapad, mogu biti zanimljivi i Čad, Kamerun, Demokratska Republika Kongo, Sudan i Južni Sudan. Te države takođe su pogođene krvavim nemirima i islamskim pobunama, što ih čini idealnim plenom svetskih sila i njihovih težnji da jačaju vojno-industrijski kompleks. Naoružavanje vlada i pobunjenika pogubno je za lokalno stanovništvo tih zemalja. Izveštaji su pokazali da ogromne žrtve podnose civili, dok se intenzivira siromaštvo i raseljavanje. Postoji ogromna zabrinutost od povećanja broja migranata, što bi Evropi dodatno otežalo rešavanje migrantske krize. Pored Centralnoafričke Republike, pažnju Zapada privukli su novi, prijateljski odnosi Rusije sa prepoznatljivim NATO saveznicima - Marokom i Alžirom, i posebno Egiptom, nekada najbližim arapskim prijateljem Vašingtona. Poslednjih godina te veze su slabile, dok su kontakti Moskve i Kaira jačali. Putin je u aprilu čestitao generalu Abdelu Fatahu el Sisiju pobedu na predsedničkim izborima u Egiptu, a krajem prošle godine, prilikom posete toj zemlji, ruski predsednik se dogovorio o izgradnji nuklearne elektrane, kao i otvaranje industrijske zone. Takođe, potpisan je nacrt sporazuma kojim se omogućava ruskim vojnim avionima da koriste vazdušni prostor i baze Egipta. Zanimljivo je da Putin i El Sisi podržavaju generala Kalifa Haftara u susednoj Libiji, nasuprot zvaničnim vlastima u Tripoliju, koje su priznale UN. Ruske snage trenutno se nalaze blizu granice Egipta sa Libijom.
Moskva pokušava da povrati i Angolu, bogatu gasom i naftom. Nimalo slučajno, ta država je bila prva stanica ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova na nedavnoj turneji oko Istočne i Južne Afrike.

- Saradnja Rusije i Angole bi trebalo da ponovo ojača. Pre svega u oblasti obrazovanja, energetske politike i vojne saradnje. Mi i dalje smatramo da su afričkim problemima potrebna afrička rešenja. Međunarodna zajednica bi morala da poštuje odluke Afrikanaca kako jedan sukob treba da se reši i da pritom pruži moralnu, političku i finansijsku pomoć za obuku osoblja za mirovne misije. Rusija je aktivno učestvovala u tome - rekao  je Lavrov posle sastanka sa predsednikom Žoao Lorensom i ministrom spoljnih poslova Manuelom Domingosom Augustom. Putinov ministar je potom nastavio turneju posetom Namibiji, Mozambiku, Zimbabveu i Etiopiji.

- Cilj afričkog putovanja ruskog ministra je povratak Rusije u Afriku. Afrika je kontinent koji se veoma brzo razvija. Njen politički i ekonomski značaj raste. Rezultat promene globalnog odnosa snaga je konkurencija novih partnera na kontinentu. „Bez Afrike nema odgovora na goruće probleme novog veka, kao što su klimatske promene, terorizam ili transnacionalni kriminal - naglasio je bivši diplomata Jevgenij Korendjasov u intervjuu za "Dojče vele".

U vreme Hladnog rata Moskva je podržavala pokrete za nezavisnost u mladim afričkim zemljama, između ostalog i SWAPO u Namibiji koji je trenutno vladajuća partija. U toj zemlji Lavrov je posebno naglasio jake veze dve države i podržao zahteve Afričke unije da Afrika dobije stalno mesto i u Savetu bezbednosti UN. Poslednja zemlja koju je obišao bila je Etiopija, najstariji ruski partner u Africi. Diplomatski odnosi dve države traju već 120 godina.

Rusija ima posebne odnose sa Sudanom. Predsednik te države Omar al Bašir, optužen za genocid i ratne zločine od strane Međunarodnog krivičnog suda, posetio je Moskvu prošle godine. Al Bašir se interesovao za kupovinu ruskih aviona i PVO sistema i pozvao Ruse da izgrade vojnu bazu u njegovoj zemlji, a na obali Crvenog mora. Sve u cilju suzbijanja agresije SAD.
Pored vojnih dogovora, Putin je na samitu BRIKS u Johanezburgu najavio velike investicije u energetskom sektoru.

- Podvukao bih da Rusija planira da pojača razvoj energetskog sektora u afričkim državama. U razgovorima smo sa Angolom, Mozambikom i Gabonom o implementaciji naftnih i gasnih projekata. Na polju nuklearne energije nudimo našim afričkim partnerima izgradnju industrije od temelja. To je vrlo važno s obzirom na to da 600 miliona ljudi na ovom kontinentu nema električnu energiju. Takođe, to nije jedina sfera saradnje. Tu su i polja agrokulture, zdravstvene zaštite i razvoja masovnih komunikacija, geologije - zaključio je ruski predsednik.

Najmanja država sa najviše baza
Sjedinjene Države imaju najveću stalnu vojnu bazu u najmanjoj afričkoj državi Džibuti, površine od svega 23.200 kvadratnih kilometara i sa manje od jednog miliona stanovnika. Nakon terorističkih napada 11. septembra, SAD su u ovoj zemlji osnovale kamp "Lemonijer", svoju jedinu trajnu vojnu instalaciju u Africi u cilju borbe protiv terorista u Jemenu i na Rogu Afrike.
Džibuti je bivša francuska kolonija, pa stoga i Francuska ima nekoliko baza na toj teritoriji u kojoj se obučavaju i Nemci i Španci. Italijani takođe imaju bazu, kao i Japan, kojem je to prva prekomorska vojna postava. I Kinezi su postavili svoje uporište u Džibutiju, dok ga Saudijska Arabija trenutno gradi. Postoje i navodi da Indija razmatra da uzme parče "najskupljeg vojnog imanja na svetu", a ukoliko se i to ostvari, gotovo svaka velika svetska sila, osim Rusije, imaće svoju bazu u Džibutiju.