SLOVENIJA NA PREKRETNICI: Dežela između tajkuna i EU

SLOVENIJA NA PREKRETNICI: Dežela između tajkuna i EU


Slovenci su konačno prihvatili srpski kapital, ali im se ne sviđa to što je Miodrag Kostić hotel “Kempinski palas” u Portorožu platio koliko i svoju jahtu, a Dragan Šolak golf igralište na Bledu četiri miliona evra manje nego što je dao Breni za 51 odsto Grand produkcije

Nužda zakon menja, pa se tako i slovenačka ekonomija, dugo godina skrivana iza akcionarskih hobotnica pod kontrolom države, u kojima se više nije znalo ko je kome vlasnik, lagano počela otvarati prema stranom kapitalu. Doduše, u vlasništvu stranaca samo je pet odsto preduzeća, ali ona ostvaruju veću dodatu vrednost po zaposlenom od kompanija u domaćem vlasništvu i zapošljavaju 110.000 ljudi, što je više od petine ukupnog broja zaposlenih.

Od srpskih biznismena među strane investitore u Sloveniji prvi se upisao Veselin Jevrosimović, čiji je “Komtrejd” krajem 2007. kupio slovenački “Hermes soft lab” za oko 40 miliona evra. Potom je 2008. zrenjaninska fabrika deterdženata “Beohemija-Inhem” za šest miliona evra kupila proizvođača kućne hemije “Šampionku” iz Renče, da bi pravi šok izazvala prodaja “Fruktala”, jednog od brendova kojim su se Slovenci najviše ponosili, a čiji je vlasnik 2011. za 35,5 miliona evra postao “Nektar” iz Bačke Palanke. Tako je okončana bajka u kojoj su Slovenci decenijama kupovali srpsko voće, a onda nam ga prerađeno i upakovano u tetrapak prodavali po nekoliko puta većoj ceni.

Osim “Fruktala”, i mnogi drugi brendovi po kojima je Slovenija bila prepoznatljiva poslednjih godina postali su vlasništvo stranaca. O tome zašto se to dogodilo ekonomista Jože Mencinger, po jednima tvorac slovenačkog ekonomskog čuda zasnovanog na konceptu “prodaj samo ono što moraš da prodaš i ne prodaj ništa što nije neophodno prodati”, po drugima glavni krivac što je Slovenija, ekonomski lider u SFRJ, danas gotovo na začelju Evropske unije, za Ekspres kaže:

– Kada je 2008. došlo do ekonomske krize, vlast u Sloveniji sve je učinila pogrešno: pod uticajem politike banke su odjednom zaustavile reprogramiranje kredita “tajkunskim” preduzećima i zatražile da se dugovi vrate, što je mnoge firme odvelo u stečaj. Preduzeća u vlasništvu “tajkunskih” korporacija počela su se prodavati, nekoliko naših tajkuna našlo se u zatvoru, a nekoliko “tajkuna” sa teritorije bivše Jugoslavije dobro se snašlo i jeftino kupilo firme i brendove.

A pre deceniju i po, nakon takozvanih demokratskih promena u Srbiji, ovom novinaru Mencinger je dao intervju čiji je naslov “Opet ćemo vas iskorišćavati” aludirao na međurepubličke odnose u bivšoj Jugoslaviji, u kojoj je Slovenija svoju ekonomsku snagu delom gradila na jeftinim sirovinama poreklom iz Srbije. I bio je u pravu. Od tada do danas Slovenci su masovno širili poslove u Srbiji, registrovano je oko 1.500 slovenačkih firmi i predstavništava, uloženo više od pola milijarde evra. Istovremeno, poslovi srpskih kompanija u Sloveniji mogu se nabrojati na prste jedne ruke. A i te kako su pokušavali. Koliko se samo Miroslav Mišković upinjao da, sa svojim tadašnjim partnerom Milanom Bekom, preuzme kontrolni paket akcija “Merkatora”.

Zašto je Mišković kao investitor bio neprihvatljiv u vreme kad je imao podršku Koštunice, koga su Slovenci doživljavali kao nacionalistu, a prihvatljiv je danas kad nema podršku Vučića i kad se njegovi advokati bore da ospore presudu kojom je osuđen na pet godina zatvora?

Opsesiju kupovinom najvećeg slovenačkog trgovinskog lanca Mišković nije skrivao ni u retkim neformalnim susretima sa odabranim novinarima. U jesen 2005. u jednom restoranu u Moskvi, uz njegovu omiljenju votku “ruski standard”, dva sata smo “smišljali” strategiju kako da “zeznemo” Slovence. Ali sve je bilo uzalud. “Merkator” je završio u rukama najbogatijeg Hrvata, vlasnika “Agrokora” Ivice Todorića, a Mišković je na slovenačko tržište, doduše u velikom stilu, stupio tek prošle godine kao investitor izgradnje hotela “Interkontinental” u Ljubljani, u koji će “Delta holding” uložiti 42 miliona evra. I tako će, nakon godina zaziranja od kapitala iz Srbije, prvi hotel sa pet zvezdica u slovenačkoj prestonici, viši čak i od Kristalne palate, izgraditi srpska firma! Šta se to u međuvremenu dogodilo? Zašto je Mišković kao investitor bio neprihvatljiv u vreme kad je imao podršku Koštunice, koga su Slovenci doživljavali kao nacionalistu, a prihvatljiv je danas kad nema podršku Vučića i kad se njegovi advokati bore da ospore presudu kojom je osuđen na pet godina zatvora?

Mencingerov oponent Rado Pezdir, slovenački Robin Hud, kako ga zovu zbog njegove borbe protiv korupcije, smatra da je kriza 2008. pokazala da je, poput socijalističke, i kapitalistička priča Slovenije – šuplja.

– Privredni rast bio je utemeljen na velikim državnim investicijama i nepokrivenim dugovima bankarskog sistema. Umesto da se razvija privatni sektor, cela ekonomija postala je talac parabankarski finansiranih tajkuna sa jakim osloncem u politici. Ti tajkuni mogli su da rade mimo zakona, a kad je postalo jasno da nisu izgradili nikakve imperije nego finansijske piramide, njihova propast sa sobom povukla je ogroman deo drugih preduzeća i banaka. Ta politika, čiji je otac Jože Mencinger, Sloveniju je prvi put dovela u poziciju da gleda u leđa Česima, Slovacima, a uskoro će i Estoncima. Danas u Sloveniji nema ni kapitala ni investicija, ne otvara se dovoljno preduzeća i radnih mesta, situacija je naprosto besperspektivna – kaže za Ekspres Rado Pezdir.

U toj, kako kaže Pezdir, “besperspektivnoj” situaciji decembra 2013. obnovljena je redovna avio-linija Beograd-Ljubljana, ali ni to nije pomoglo srpskim biznismenima da u većem broju polete ka slovenačkom tržištu. Te godine jedino je “Pink internešenel” Željka Mitrovića preuzeo slovenačku “TV3 medijas”, sve ostalo završilo se na najavama i javno iskazanom interesu za učešće u privatizaciji pojedinih kompanija. Tako je preduzeće “Drenik ND” najavljivalo kupovinu “Palome” (prodata poljskom fondu “Abris kapital”), “Nektar” da je zainteresovan za “Radensku” (prodata češkoj kompaniji “Kofola”), “Farmakom” Miroslava Bogićevića da će ulagati u “Cinkarnu Celje” (uspeli su jedino da prodaju akumulatore slovenačkoj policiji).

A onda su, uz Miškovića, na slovenačko tržište stupili još neki veliki igrači iz Srbije. Miodrag Kostić je za 25 miliona evra kupio hotel “Kempinski palas” u Portorožu, a niška AIK banka, čiji je on većinski vlasnik, došla je u posed 13,88 odsto akcija Gorenjske banke. Kupovinom Kredi banke iz Kragujevca, koja se od 2010. nalazila u sastavu Nove kreditne banke Maribor, u slovenački bankarski sektor ušli su i Andrej Jovanović i Bojan Milovanović, nekadašnji vlasnici kompanije “Marbo”. I, konačno, kompanija “Džerard enterprajzis” Dragana Šolaka, predsednika “Junajted grupa”, u čijem su sastavu vodeći kablovski operateri Telemah (Slovenija, BiH, Crna Gora) i srpski SBB, operater satelitske televizije Total TV, NetTV plus, vodeći internet provajder, kao i TV kanali Sport klub, N 1, Sinemanija, Ultra, Lov i ribolov, Grand produkcija, od “Sava rizorta” kupila je golf-teren na Bledu za 11 miliona evra.

Iako su po visini investicija jedva domašili 100 miliona evra, sudeći po pisanju tamošnjih medija, ove poslednje srpske akvizicije nisu se dopale Slovencima. A i kako bi kad se kao prodavci nisu ovajdili. Njuh za dobar tajming omogućio je Miodragu Kostiću da za 100 odsto akcija kompanije “Istrabenc turizam”, koja je upravljala hotelom “Kempinski palas”, plati koliko i za svoju jahtu ili četiri puta manje nego što je koštala obnova ovog hotela u vreme kad je bio u vlasništvu posrnulog holdinga “Istrabenc”. A Šolak je za bledsko golf-igralište, koje se trenutno nalazi na 47. mestu među sto najboljih terena za golf u Evropi, platio četiri miliona evra manje nego Breni i Bobi za 51 odsto vlasništva Grand produkcije.

Za Slovence Kostić, Šolak i Mišković predstavljaju tajkune koji su sačekali zao čas slovenačke ekonomije – rasprodaju svega što je državno. Ali taj zao čas proizveli su njihovi sopstveni tajkuni. Rado Pezdir kaže da je “prosečan slovenački tajkun poslovni idiot koji je stvorio finansijsku imperiju tako što je sa politički alociranim kreditom državne Nove ljubljanske banke otkupio preduzeće”. I veruje da slična definicija važi i za ostale tajkune iz bivše Jugoslavije.

Pezdir: EU je odlična tvorevina samo iz jednog razloga – carinske unije. Sve ostalo je farsa. Kao što se u Jugoslaviji nismo pitali da li želimo maršala za predsednika, ni danas kao državljani EU nismo mogli da biramo hoćemo li Junkera za komesara. Ako je Srbija već jednom raskinula sa takvim sistemom, ne preporučujem da ga opet preuzme. Osim ako vam opet treba da nađete gospodara

“Ako mislite da će u EU biti bolje, onda ste sve pogrešno shvatili. Slovenija je u EU, pa imamo i tajkune i neefikasno sudstvo, a zdravstveni i penzioni sistemi nam se raspadaju. Šta će vam EU ako ste odlučili da se pokoravate kriminalcima, pokvarenim političarima i tajkunima”, rekao mi je Pezdir u intervjuu koji smo radili pre pet godina. A danas, u razgovoru za Ekspres, dodaje:

– Evropska unija je odlična tvorevina samo iz jednog razloga – carinske unije, koja omogućava slobodnu trgovinu širokog obima. Sve ostalo je farsa. Kao što se u Jugoslaviji nismo pitali da li želimo maršala za predsednika ili ne, ni danas kao državljani EU nismo mogli da biramo hoćemo li Junkera za komesara. Po tome se EU ne razlikuje mnogo od Jugoslavije za vreme Broza i njegovog ideologa Kardelja. Ako je Srbija već jednom raskinula sa takvim političkim sistemom, nikako joj ne preporučujem da ga opet preuzme. Osim ako vam opet treba da nađete gospodara.

Iako su po stavovima i generacijski veoma udaljeni, Pezdir i Mencinger slažu se da je izlazak Slovenije iz Jugoslavije predstavljao više “imerdžensi egzit” nego ostvarenje snova slovenačkog naroda, a da je priključenje EU bio jedini mogući izbor, ali ni blizu idealnog rešenja. Jer brzo se ispostavilo da je 1990, dakle pred izlazak iz SFRJ, Slovenija bila znatno suverenija nego danas.

– Slovenačka vlada tada je Beogradu slala najrazličitije ekonomske zahteve, a sada naša vlast već unapred razmišlja na koji će način udovoljiti buduće potencijalne želje Brisela. Ono što mi u EU naročito smeta jeste to što imamo jednaka pravila, ali ona se drugačije primenjuju u jakim i velikim, a drugačije u malim i slabim zemljama. Tako, na primer, EU ne smeta što “Revoz”, dakle “Reno”, u Sloveniji dobija državne subvencije, dok je pomoć “Elanu” zabranjena – kaže Mencinger, jedan od prvih ekonomista koji je upozorio na to da problemi koji postoje u funkcionisanju EU veoma podsećaju na situaciju koja je dovela do raspada Jugoslavije.

Mencinger: “EU se nalazi u jugoslovenskim osamdesetim godinama‚ a Bregzit ju je pomerio u početak ‘jugoslovenskih devedesetih’. Slovenija više nije država nego samo provincija, izgubila je sve ekonomske atribute koji neku zajednicu čine državom”

Razlike u stepenu razvijenosti zemalja EU nisu manje nego što su bile razlike među republikama bivše Jugoslavije, dok je pripadnost pojedinca EU sigurno manja nego što je bila pripadnost pojedinca Jugoslaviji. A najopasniji za EU jeste “jugoslovenski sindrom”, to jest uverenje da su svi u zajednici iskorišćavani, smatra Mencinger, i dodaje:

– Evropska unija nalazi se u “jugoslovenskim osamdesetim godinama”, a Bregzit ju je pomerio u početak “jugoslovenskih devedesetih”. Što se tiče položaja Slovenije, tu nemam nikakve dileme: Slovenija više nije država nego je samo provincija jer je izgubila sve ekonomske atribute koji neku zajednicu čine državom. Nema svoj novac, nije nezavisna u fiskalnoj politici, nema ekonomskih granica i nema sistem.

Koliko su slovenačke “EU muke” poučne za Srbiju, veliko je pitanje. Uz konstataciju da je dve i po decenije nakon raspada zajedničke države ekonomski zaostatak Srbije za Slovenijom značajno veći nego što je bio dok smo živeli u kakvoj-takvoj federaciji, sve priče o tome kako Ljubljana pati zbog briselske birokratije, bar za obične građane, gube na značaju. Tim pre što je očito da EU i tajkuni, šta god podrazumevali pod tim terminom, i te kako idu zajedno. To što je slovenačka javnost, sad kad je država primorana da proda mnoge poznate firme, sklonija da tajkunuma naziva nove pre nego stare vlasnike više je stvar nacionalnog ponosa. Otuda je i informacija da će Dragan Šolak, uz bledski, kupiti i golf-teren Mokrice, pa čak i da će preuzeti istoimeni zamak, jedan od najlepših u Sloveniji, sasvim razumljivo izazvala uznemirenje čuvara tradicije. No, čim je vest demantovana, prašina se slegla, a izjava Šolakove supruge Gordane, koja rukovodi radovima na Bledu, da će obnova svih 27 golf-rupa biti okončana do kraja 2017, te da će nakon toga biti realno da teren na Bledu zauzme od osmog do 12. mesta na lestvici sto najboljih evropskih golf-igrališta, sasvim je primirila nezadovoljne.

Čak je gradonačelnik Žirovnice Leopold Pogačar u lokalnim novinama izrazio zadovoljstvo što “novi vlasnik ima viziju i novac i što redovno plaća boravišnu taksu za žirovnički budžet”. Čim platiš porez, manje si tajkun, pravilo je koje važi i u EU, a i van nje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar