ŠPANIJU NE BRINU MIGRANTI

ŠPANIJU NE BRINU MIGRANTI

Foto: Beta/AP/Marcos Moreno


Slike migranata uznemirile bi vladu u Italiji, Austriji ili Mađarskoj, ali u Španiji to nije slučaj. I bez minimizacije problema, on je u španskoj javnosti doživljen kao humanitarni, ali ne i politički

Krvavih dlanova i ruku podignutih uvis, na kolenima pred policijom, ali sa osmehom na licu, migranti koji su provalili sigurnosnu ogradu u španskoj enklavi Seuta u severnoj Africi kao da više ne osećaju bol i patnju, već spasenje jer su se domogli španskog tla. Fotografije invazije golorukih ljudi na ulicama Seute osvanule su u svim španskim medijima, uz nešto dramatičnih snimaka u televizijskim prilozima.

Dok bi takve slike nesumnjivo uznemirile vladu u Italiji, Austriji ili Mađarskoj, na primer, u Španiji to nije slučaj. I bez minimizacije problema, on je u španskoj javnosti i dalje doživljen kao humanitarni, ali ne i politički. Svakako ne u meri u kojoj bi taj trn u oku zaboleo mađarskog premijera Viktora Orbana ili italijanskog vicepremijera Matea Salvinija, koji makar ima izgovor realne krize. Spisak takvih je žalosno duži.

Naravno, manjinska vlada socijalističkog premijera Pedra Sančeza je manje ili više ranjiva na svakom pitanju, a kamoli na ovom, ali je fer reći da ona ulaže velike napore da se s tim nosi bez velike kuknjave i drame. Razume se, svaka tolerancija prema problemu ima svoje granice i ne treba biti vidovit da bi se zaključilo da ova za sada samo humanitarna kriza može prerasti u političku, ali dotle ni izbliza još nije došlo.

Da li će se tako nešto dogoditi, ne zavisi samo od politike vlade u Madridu uz svu rastegljivost skučenog manevarskog prostora jer je migrantska kriza evropski izazov koji zahteva evropski odgovor i solidarno rešenje. U Madridu se veruje da je naučena lekcija iz zanemarivanja tereta koji je i dalje prisutan u Italiji, a u skorijoj prošlosti i u Grčkoj i drugim zemljama, odnosno posledica rastućeg populizma u Austriji i Nemačkoj.

Za obične građane na madridskim ulicama ovo nije upečatljiva tema. Pre svega, priobalje gde se drama i odvija je avionskim letom daleko. Možda se moglo očekivati drugačije viđenje stvari u zemlji koja je bila teško pogođena recesijom i ekonomskom krizom pre jednu deceniju, uz hiljade ljudi bez domova i posla, dvocifrenom nezaposlenošću i velikim socijalnim tenzijama. Ali nije tako.

Iako bi možda voleli da se pohvale kako Evropi drže lekciju iz humanosti i tolerancije, u korenu razumevanja španskog imuniteta na nacionalistički populizam je nešto drugo. A to je strah. I to ne strah od migranata druge boje kože, vere ili o nasleđenom strahu od fašizma. Istorija u kolektivnom pamćenju Španaca igra ogromnu ulogu, a istorija je bliska i mučna, a lekcije bolne i očigledno naučene. Reč je o zemlji, uz Portugaliju, koja se smrću diktatora Fransiska Franka tek pre 43 godine oslobodila fašizma i izolacionizma.

Bilo kakva antiimigrantska politička opcija mora biti desna, smatraju analitičari u španskim medijima, a to znači nacionalistička, što bi pak Španiju uvelo u kovit nevolja uzevši u obzir heterogeno multikulturalno i višenacionalno društvo gde su različiti identiteti veoma izraženi. Od španskog, preko katalonskog, do identiteta Galjegosa u Galiciji ili baskijskog.
Šira slika vrlo brzo ukazuje na nuspojave bilo kakvog antiimigracionog nacionalizma, koji bi se neminovno prelio i na druge slojeve društva. Podsetimo samo da je mir u Baskiji zacementiran tek pre desetak godina odlukom premijera Hosea Luisa Sapatera, takođe socijaliste, kada je i rasformirana separatistička nacional-teroristička organizacija ETA. A tu je i katalonski secesionistički pokret, koji još nije podigao belu zastavu iako je referendum o nezavisnosti Katalonije propao prošle godine. Galjegosi nisu krenuli putem Baska ili Katalonaca, ali ne treba imati iluzije da i oni ne gledaju pažljivo kako se razvijaju odnosi u zemlji.

U tom smislu treba razumeti refleksni otpor Španaca prema nekom radikalnom desničarenju. Pozicija migranata je u tom kontekstu za njih kolateralna korist, a ne šteta. Upravo iz tih razloga su migranti danas u Španiji humanitarna kriza, a ne doživljaj verskog ili kulturološkog „napada” na zemlju.

Kao i u svakoj državi, u Španiji opozicija koristi svaku ranjivost vlade da je napadne, pa tako i novopečeni lider opozicione, donedavno vladajuće Narodne partije Pablo Kasado poručuje vladi da „mora građanima da objasni, baš kao i migrantima, da nema ulaznice za svakoga ko provali u zemlju”, dok je lider partije Građani Albert Rovera obilazeći Seutu rekao kako je vlada reagovala sporo i neadekvatno nadovezavši se na inicijativu za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora zbog budžeta. Naravno, Rivera koristi svoju rastuću popularnost da to kapitalizuje u glasovima pre nego što se taj balon slave izduva.

Jedina partija u Španiji koja je brendirana kao populistička jeste Podemos, a ona je pak ultraleva, za Evropsku uniju i solidarna rešenja, izrazito antinacionalna. Tako je, kad se pogleda politički spektar relevantnih snaga, već na prvi pogled dosta jasno da je dominantna politička ideja Španije isisala sav vazduh iz jedara populizma desnice.

Premda sve to može izgledati kao odmicanje od teme migrantske krize, nemoguće je razumeti problem i odgovor na problem Španije bez sagledavanja stvari iz tog ugla.

Postoji još jedan veoma bitan element za shvatanje pozicije Španaca prema migrantima. Reč je o kolonijalnom nasleđu zemlje koja je upravljala s više od polovine teritorije Severne i Južne Amerike, zahvaljujući čemu danas više od pola milijarde ljudi u svetu govori španski jezik. Pored takozvane Hispanoamerike, koju bi trebalo razlikovati od Latinske ili Južne Amerike, Španija je vladala i Filipinima, ili Markom i Ekvatorijalnom Gvinejom u Africi, gde je španski službeni jezik. I kako to biva sa svim bivšim velikim kolonijalnim silama, poput Velike Britanije ili Francuske, i Španija je navikla na kontinuiran priliv građana bivše imperije.

Na prvu loptu će neko reći da je to relativno lako svarivo za špansko društvo s obzirom na to da je reč mahom o sredinama s duboko ukorenjenim rimokatolicizmom i španskim jezikom, ali statistika ponovo demantuje prvi utisak. U Španiji je danas oko pet miliona imigranata, a većina ih nije iz Hispanoamerike. Prema podacima državne statistike, najbrojnije doseljeničke etničke zajednice su Marokanci i Rumuni. Ima ih 1,4 miliona, trećina doseljenika. Rumuna je 800.000, a Marokanaca 780.000. Useljenika iz Ekvadora je 320.000, Britanaca 310.000, a Kolumbijaca 250.000. Slede doseljenici iz Bolivije, a onda iz Nemačke, Italije i Bugarske, te Kine i Argentine. Ostali, uključujući i Afrikance iz Podsaharske Afrike, gotovo su statistička greška.

Dakle, španska politička scena je danas daleko bliža stavu Gija Ferhofštata, bivšeg belgijskog premijera, a danas vođe liberalne frakcije u Evropskom parlamentu, koji insistira na tome da „migrantska kriza u Evropi uopšte ne postoji, ali da postoji politička kriza koja se lomi preko leđa migranata”. Tome u prilog idu i reči španskog šefa diplomatije Đosepa Borelja, koji je, stojeći uz rame kolegi iz Jordana, rekao da je sve što se događa zapravo dobra vest za Evropu, pa time i za Španiju.

„U 2018. godini smo primili nešto više od 21.000 izbeglica. Mi smo zemlja sa više od 40 miliona ljudi i nemojte mi govoriti da je to problem. Ovde se trivijalizuje izraz ‘masovno’. Naravno da su snimci iz Seute uznemirili javnost, ali je brojka relativizovana”, rekao je Borelj podsećajući da je njegov jordanski kolega došao iz zemlje koja je primila 1,4 miliona izbeglica, „a ne kuka”. A onda je Borelj pogodio suštinu koja je još mnogima teško svarljiva, ali je istinita.

„Evropska demografska evolucija pokazuje da, ukoliko ne želimo da postanemo kontinent umirućih staraca, moramo biti spremni da krv osvežimo pridošlicama jer ona ne dolazi iz našeg kapaciteta reprodukcije”, istakao je Borelj, koji je pre mesta šefa španske diplomatije bio predsednik Evropskog parlamenta.

Košnica Malage

Najkritičnija situacija s migrantima u Španiji trenutno je u Malagi, u čiju luku su ovog jula ušla 2.194 migranta. Poređenja radi, u isto vreme prošle godine je ta brojka iznosila 924. Činjenica je da Španija nema adekvatne centre za azilante, te smeštaj postaje ozbiljan problem, pa su čak pražnjeni studentski domovi na jugu zemlje kako bi se migranti privremeno smeštali.

Međutim, poseban je problem i sa osobljem koje mora da zbrine svakog migranta, od volontera Crvenog krsta, kojih je u Malagi tek dvadesetak, preko lekara, pa sve do advokata koji im pravno regulišu status, te prevodilaca i policije koja ih obezbeđuje. Tu su i vozači autobusa, kuvari i čitav niz drugih ljudi neophodnih za koliko-toliko normalno funkcionisanje sistema.

Tako u Malagi jedan advokat dolazi na deset izbeglica, gotovo po pravilu poreklom iz zemalja Podsaharske Afrike. Primera radi, u luku Malage je 31. jula uplovio brod humanitarne organizacije sa 115 migranata, među kojima su 22 žene i troje dece. Računica španske vlade kaže da na 150 migranata dolazi između pedeset i stotinu službenika različitih profila. Primera radi, sve pridošlice moraju da prođu lekarske preglede u lokalnim klinikama, što opet stvara pritisak lekarima i medicinskom osoblju da svoje redovne dužnosti obavljaju kvalitetno, a tu su i uvećani troškovi takvih operacija.

Žica Seute od 1993. godine

Najnoviji upad izbeglica u Španiju zapravo se odigrao na afričkom kontinentu, u španskoj enklavi, autonomnom gradu Seuta. Grad na površini od 28 kilometara kvadratnih ima oko 75.000 stanovnika. Portugalski kralj Alfonso Šesti je Lisabonskim sporazumom iz 1668. godine formalno enklavu predao Španiji, ali je grad zadržao zastavu i grb, te i danas kao obeležje ima portugalski štit. Pripada autonomnoj zajednici Andaluzije i kosmopolitski je grad sa značajnom zajednicom Berbera i Jevreja. Ono što je zanimljivo jeste da je prva žičana antiimigrantska ograda u Evropi podignuta upravo u Seuti, i to još 1993. godine. Duga je 8,4 kilometra i visoka šest metara. Čitav sistem kontrole granice prema Maroku obezbeđuje tek oko 600 pripadnika Civilne garde i 570 policajaca.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar