ŠTA JE PAPA BOGU ZGREŠIO?

„Tajm“ ga je 2013. proglasio za ličnost godine, a britanski „Eskvajer“ mu je dodelio titulu najbolje obučenog muškaraca, iako je za razliku od svojih prethodnika, koji su nosili krznene i satenske plaštove, radije birao jednostavniju odeću. Ipak, brojnim kardinalima i dalje nije po meri

Horhe Mario Bergoljo je kratko radio kao hemijski tehnolog i obezbeđenje u noćnim klubovima. Rođen je u Argentini 1936. i sa simbolične 33 godine je postao katolički sveštenik. Više od četiri decenije kasnije sa Sikstinske kapele se podigao beli dim. Bergoljo je izabran za novog rimokatoličkog poglavara. Prvi iz Latinske Amerike, prvi s južne hemisfere, prvi jezuita i prvi van Evrope još od Gregorija III, koji je vladao u VIII veku.

Bergoljo, poznatiji kao papa Franja, uzdrmao je temelje Katoličke crkve. Nasmejan, neformalan i ponizan, papa je vernicima povratio nadu. Doduše, onim liberalnijim. Rekao je da Crkva treba da bude otvorenija. Nije podržao neograničeni kapitalizam, marksizam ili marksističke verzije teologije oslobođenja. Suprotstavio se konzumerizmu i podržao borbu protiv klimatskih promena. Borio se za marginalizovane i isticao kako želi „siromašnu Crkvu za siromašne“ i katoličku zajednicu koja propoveda milost. „Tajm“ ga je 2013. proglasio za ličnost godine, a britanski „Eskvajer“ mu je dodelio titulu najbolje obučenog muškaraca, iako je za razliku od svojih prethodnika, koji su nosili krznene i satenske plaštove, radije birao jednostavniju i diskretniju odeću.

Papa je osudio „globalizaciju ravnodušnosti“ prema migrantima i pokušao da pomiri religije tako što se u maju 2014. na izraelskom zidu koji okružuje palestinska područja molio za njegovo uklanjanje. Uveo je nove crkvene procedure za kažnjavanje biskupa koji su krili zločine seksualnog zlostavljanja u svojim redovima i osnovao je Papinski odbor za zaštitu maloletnika. Pomogao je da se uspostave puni diplomatski odnosi Sjedinjenih Država i Kube i odigrao važnu ulogu u mirovnom procesu između pobunjenika i vladinih snaga u Kolumbiji. I sve to je prošlo strašni sud, tvrde struje katoličkog sveštenstva. Sve, osim njegovih zahteva za reformu Crkve i pomirljivih stavova prema homoseksualcima i razvedenima, kojima je dozvolio da se pričešćuju.

Tvrda katolička struja

Od objavljivanja proglasa Amoris laetitia 2016, Franja se suočio sa otvorenijim kritikama teoloških konzervativaca, a najveći udarac na naslednika Svetog Petra nedavno je stigao iz centra. Bivši ambasador Vatikana i pristalica konzervativne struje Karlo Marija Vigano je u pismu na 11 strana optužio papu da je znao za seksualni prekršaj američkog kardinala Teodora E. Mekarika godinama pre nego što je zlostavljanje obelodanjeno.

- Korupcija je dosegla sam vrh crkvene hijerarhije. Franja treba da podnese ostavku - tražio je Vigano, označivši i druge kardinale i nadbiskupe za zataškavanje skandala. On je istakao i da je papa Mekariku ukinuo sankcije koje mu je uveo prethodni poglavar Rimokatoličke crkve Benedikt XVI. U međuvremenu, u crkvenim krugovima se potegla još jedna rasprava koja se odnosi na susret pape Franje i Kim Dejvis, službenice iz Kentakija koja je provela pet dana u zatvoru jer je odbila da izda dozvolu za brak istopolnim parovima. Dejvisova je nakon što se srela s papom 2015. izjavila da je od njega dobila podršku, što je iznenadilo mnoge vernike naviknute na njegove liberalne stavove o istopolnim zajednicama. Ispostavilo se, kako danas tvrde papini saradnici, da je susret s matičarkom iz Kentakija organizovao Vigano.

Upućeni tvrde da je od tada koristio svaku priliku da ponizi papu i da je planski pustio pismo u najnepovoljnijem trenutku. Naime, katolička kurija oslabljena je obimnim izveštajima o seksualnim zločinima i njihovom prikrivanju u Pensilvaniji, zlostavljanju dece u Australiji i zataškavanjima pedofilije u Čileu, zbog čega su 34 episkopa ponudila ostavke. U narednim mesecima zakazana su suđenja, a papa Franja je priznao da su napravljeni brojni propusti.

Ne samo da je Viganovim optužbama bačena senka na papinu petogodišnju crkvenu revoluciju već je započet i tihi rat u samim klerikalnim redovima. Bivši diplomata i episkop u San Dijegu Robert Mekelroj izjavio je da Viganovo pismo sadrži „jasne napore da reši stare lične obračune“ i promoviše „mržnju prema papi i svemu što je on učinio“. Dodao je i da Vigano „dosledno podređuje potragu za sveobuhvatnom istinom podeli i izobličenju“. I argentinski biskupi su naveli da je reč o nemilosrdnom napadu, a tog stava su bili i biskupi u Španiji i Peruu. Šef Saveta latinoameričkih biskupa, kardinal Ruben Salazar iz Bogote, osudio je udare na „papu kao osobu“, a italijanski jezuita otac Antonio Spadaro upozorio je na „lažne vesti“. S druge strane, Viganove pristalice pozvale su na hitnu istragu. Salvatore Kordileone, nadbiskup San Franciska, izjavio je da je Vigano čovek od integriteta i da je odbacivanje njegovih tvrdnji poricanje istine. Biskup iz Los Anđelesa Robert Baron takođe je zatražio da se navodi objektivno sagledaju i provere.

Za to vreme, rimski pontif je ćutao. Tek osmi dan dao je odmerenu izjavu za medije.

„Istina je ponižena, istina je tišina. Gospod će nam dati milost da prepoznamo kada treba da govorimo i kada treba da ćutimo“, rekao je Franja.

„Božji rotvajler“

Uprkos suzdržanom stavu i naporima apologeta, Franja bi mogao da krene putem svog prethodnika Benedikta XVI, prvog pontifa koji je u poslednjih šest vekova abdicirao. Za razliku od Franje, Benedikt se držao katoličkog tradicionalizma i imao je podršku onih sveštenika koji se danas protive crkvenim reformama. Ipak, Benedikt, u narodu poznatiji kao „božji rotvajler“, odrekao se papske stolice tvrdeći da želi da se povuče i izoluje. Nezvanični izvori, međutim, tvrde da je pravi razlog njegovog abdiciranja bio sve veći pritisak usled skandala vatikanske birokratije. Takav pritisak bi Franju danas mogao da košta Svete stolice. Ono što je zanimljivo jeste da su napadi na papu usledili odmah pošto se 45 filozofa, teologa i pisaca pobunilo protiv njegovog pokušaja da promeni Katihizis. Oni su napisali otvoreno pismo Koledžu kardinala u kojem traže da se papa primora na povlačenje odluke da smrtnu kaznu označi kao „suštinsko zlo“.

- Mnogi od nas, uključujući i mene, potpisali su ovu žalbu ne zato što žele da se smrtna kazna primenjuje već zato što nove doktrine predstavljaju najnoviji u nizu dvosmisleno obrazloženih učenja koja izazivaju kritički odnos prema doktrini i moralnu konfuziju kod vernika. Neki od Crkve traže da izmeni svoje učenje, recimo o nemoralnosti homoseksualnosti. Papa ima obavezu da razjasni pitanja vere i morala, ali nema prava na uvođenje novih doktrina koje su u suprotnosti sa onim u šta je Crkva oduvek verovala - objašnjava Sirila, kaže Majka Sirila, profesor za dogmatičku i sistemsku teologiju na franjevačkom univerzitetu Stobenvil, jedan od potpisnika pisma.

Sedam abdikacija

Prvi papa koji se povukao nakon što je praktično nasilno smenjen i osuđen na prinudni rad bio je papa Pontije. On je abdicirao 235. godine. Sledeći je odstupio Silverije, 537. godine, a posle njega Jovan XVIII 1009. godine. Benedikt IX je abdicirao i navodno prodao svoje mesto 1045. Grguru VI. Selestin V se povukao 1294. i smatra se za prvog papu koji je to učinio bez prisile, svojevoljno. Nakon njega prestola se odrekao papa Grgur XII 1415. tokom papske šizme. Pape modernog doba su smatrale da je povlačenje neprihvatljiv čin, pa je tako poglavar Pavle VI (pontifikat 1963-1978) rekao da je „papstvo nešto na šta se ne može podneti ostavka“. To, međutim, nije sprečilo Benedikta XVI da ode s funkcije 28. februara 2013. godine. Svoju odluku obrazložio je time da više nema snage da vodi Katoličku crkvu zbog svojih godina.

Presudni trenutak

Na drugoj strani, papin biograf Ostin Ajveri naglasio je da je ovo presudni trenutak za Katoličku crkvu. - Tokovi istorije se okreću. Ovo je prelomni trenutak i od toga kako će Franja odgovoriti, kako će Crkva odgovoriti, od presudnog je značaja. Možemo lako da skliznemo na Trampovu rutu i da kao katolici počnemo da nasrćemo jedni na druge. To se dešava u vreme tenzija. Verujem da papa, kao duhovni lider crkve, pokušava da drži Crkvu ujedinjenom - rekao je Ostin Ajveri, biograf pape Franje. Ako Franja i preživi udar stare kurije, žarišta vatikanske moći, intriga i spletki, njegova petogodišnja borba protiv zastarelih duhovnih klerika nesumnjivo je ugrožena. Svi su izgledi da će se Katolička crkva vratiti u svoje viševekovno, zadrto i konzervativno ruho. Bela rukavica je bačena.