Svet
19.01.2026. 18:20
Svet
21.01.2026. 16:05
Mihailo Paunović
U fokusu
Šta je pravi razlog Trampove zainteresovanosti za Grenland
Dok svet ulazi u 2026. godinu, geopolitički pejzaž sve manje liči na onaj koji smo poznavali.
Od vojne intervencije u Venecueli, preko pretnji Meksiku, Kolumbiji, Kubi i Iranu, do sve glasnijih spekulacija o potencijalnom prisvajanju Grenlanda, administracija Donalda Trampa oblikuje međunarodnu scenu po sopstvenim pravilima i željama. U međuvremenu, savezništva se preispituju, Evropa se miri sa ulogom nemoćnog posmatrača, dok manji i manje uticajni akteri strepe da bahati komšija ne zakuca na njihova vrata. Dobro došli u 2026 – godinu kojoj realnost ponekad nadmašuje maštu.
Prvi dani nove godine stavili su nam do znanja da je bilo kakvo buduće pozivanje na međunarodno pravo besmisleno i čisto gubljenje vremena.
U svetu u kojem vlada zakon moći za reči sa papira nema mesta, a ni vremena. I to zapravo nije ništa novo. Suštinski, svet se ne razlikuje mnogo od onog pre drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa. Razlika je samo u tome što je Trampova era do kostiju ogolila način na koji globalna politika funkcioniše. Veliki i moćni su oduvek uzimali ono što su smatrali svojim, ali danas, umesto da kucaju na vrata, oni ih jednostavno razvaljuju nogom. Razlika je, dakle, u stilu.
Da svet više nije iznenađen samim događajima, već načinom na koji se oni odvijaju, pokazuje i činjenica da je američka vojna intervencija u Venecueli prestala da bude tema za manje od deset dana. Dok Venecuela i Nikolas Maduro nestaju iz pažnje javnosti, jedan novi Trampov projekat preuzima glavni fokus.
Naime, predsednik SAD zainteresovan je za preuzimanje Grenlanda, što nije prvi put. Danska je prvi put odbila ponudu SAD da kupi Grenland još 1946. godine, a Tramp je to pitanje obnovio 2019. tokom prvog predsedničkog mandata rekavši da je to „u suštini jedan veliki posao sa nekretninama“, ali mu je premijerka Danske Mete Frederiksen odgovorila da je ta ideja „apsurdna“.
Danas je situacija nešto drugačija jer kako stvari stoje Tramp nije spreman za još jedno „ne“. Tome u prilog govori i njegova nedavna izjava: „Voleo bih da to rešimo dogovorom, znate, na lakši način. Ali ako to ne uradimo na lakši način, uradićemo to na teži način.“
Predsednik SAD navodi „nacionalnu bezbednost“ kao glavni razlog za stavljanje Grenlanda pod američku kontrolu.
„Nešto ćemo preduzeti u vezi sa Grenlandom, sviđalo se to njima ili ne, jer ako mi to ne učinimo, Rusija ili Kina će preuzeti Grenland, a mi ne želimo Rusiju ili Kinu za susede“, rekao je Tramp nedavno.
Trampova priča o „nacionalnoj bezbednosti“ poslednjih dana otvorila je mnoga pitanja. Prvo: kolika opasnost, u ovom trenutku, zaista preti SAD od Rusije i Kine? A drugo: da li je ova retorika samo izgovor i paravan iza kojeg se kriju pravi razlozi preuzimanja Grenlanda – neiskorišćeni prirodni resursi koje najveće ostrvo na svetu skriva?
Šta je pravi razlog Trampove zainteresovanosti za Grenland i da li je to zaista opasnost od Rusije i Kine ili se iza svega krije nešto drugo objasnio nam je Vlade Radulović iz Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
„Što se tiče samih pretnji, mislim da je sve to postalo malo izlizano. Vrlo često, kada treba da opravdate određene poteze, pred vašim javnim mnjenjem koristi se argument opasnosti od napada Ruske Federacije, Kine, Severne Koreje, Irana… Pitanje resursa jedno je od ključnih, ako ne i ključno pitanje. Naravno da je prisustvo američke vojne infrastrukture značajno zbog određenih trajektorija pre svega u pogledu strateških snaga koje prolaze tim delom sveta. Dakle, odgovor na interkontinentalne balističke rakete. Međutim, postoji još jedno pitanje koje se često gubi iz vida.
Ne radi se samo o Grenlandu kao ostrvu, već se radi o kontroli Severnog pola i tih novih pomorskih puteva koji se otvaraju, a koji su direktni adut Ruskoj Federaciji, Kini i onoga što će nam to famozno globalno zagrevanje, otopljavanje glečera i otvaranje puteva na Severnom polu doneti, a to je uspostavljanje neke nove infrastrukture, naučnih stanica koje će u principu značiti samo pripremu za dolazak vojne infrastrukture, jer se kriju ogromni resursi ispod leda. Nije reč samo o Rusiji, Kina je ta koja i te kako namerava da bude prisutna na Severnom polu. Upravo zbog eksploatacije resursa“, kaže Radulović za „Ekspres“.
Zato priča o „nacionalnoj bezbednosti“ podseća na priču o narko-terorizmu u Venecueli koja je iskorišćena da se uhapsi Nikolas Maduro. Da se SAD zaista osećaju ugroženo, iskoristile bi postojeći sporazum sa Danskom zahvaljujući kome imaju moć da dovedu onoliko trupa koliko žele na Grenland ‒ nikakva vojna intervencija ili kupovina ne bi bila potrebna. Međutim, činjenica da Tramp insistira na vlasništvu samo još više ističe to da su retki minerali u ovom trenutku ne samo sredstvo ekonomskog uticaja, već i ključna poluga u oblikovanju globalne moći.
Kako se led, usled klimatskih promena, bude više topio tako će resursi na Grenlandu postajati sve dostupniji, a ovo veliko ostrvo vrednije. Topljenje leda otvara nove ekonomske i strateške mogućnosti koje SAD žele da iskoriste. Arktik se zagreva značajno brže od ostatka sveta, neki tvrde četiri puta brže. Prema određenim prognozama, ako se nastavi trend zagrevanja, u narednih 20, 30 godina arktički led bi mogao znatno da se povuče, otvarajući tri nove pomorske rute koje bi mogle drastično da skrate vreme plovidbe i promene globalnu trgovinu, omogućavajući brže i jeftinije transportne puteve između ključnih trgovinskih regiona.
Neki analitičari smatraju da ni prirodni resursi, ni nove pomorske rute ni ugroženost nisu pravi razlozi Trampove želje za preuzimanje Grenlanda. Prema njihovom mišljenju, iza svega se krije „običan“ američki imperijalizam – demonstracija sile. Realnost je, kažu, mnogo jednostavnija: Tramp želi da Ameriku učini većom na mapi.
Koji god razlog da je u pitanju, ukoliko Donald Tramp ne odustane od svojih namera i na ovaj ili onaj način stavi ruku na Grenland, odnosi između SAD i Evrope dodatno će se narušiti. Ako je Trampov povratak u Belu kuću pokrenuo pitanje koliki uticaj Evropa danas zaista ima u savremenom svetu, priča o Grenlandu ga je do koske ogolila. Šta Evropa u ovoj situaciji može? Osim saopštenja i negodovanja, deluje ‒ ne mnogo.
Lideri Francuske, Nemačke, Italije, Poljske, Španije, Velike Britanije i Danske u zajedničkom saopštenju naveli su, nakon američkih najava o preuzimanju Grenlanda, da ova ostrvska država pripada Danskoj. Dodali su da su povećali prisustvo, aktivnosti i ulaganja kako bi osigurali bezbednost Arktika i odvratili protivnike.
„Važno mi je da Grenlanđani znaju i po delima, a ne samo na rečima, da poštujemo njihove želje i interese i da mogu računati na nas“, rekla je Ursula fon der Lajen nedavno i dodala:
„Grenland pripada svom narodu, tako da je na Danskoj i Grenlandu, i samo na njima, da odlučuju o pitanjima koja se tiču Danske i Grenlanda. To je tačka broj jedan, to je veoma važno.“ I to je verovatno maksimum do kog dostiže moć Evropske unije u ovom trenutku.
Svet
19.01.2026. 09:55
"Danska nije uspela da ukloni rusku pretnju sa Grenlanda, sada će to biti učinjeno"
Ali priča o Grenlandu ne završava se na pukom zahlađenju odnosa. Ona otvara mnogo ozbiljnije pitanje. Jer Grenland ne pripada nekoj udaljenoj, neutralnoj tački na mapi, već Danskoj – državi članici NATO-a. U trenutku kada jedna članica saveza otvoreno preti teritorijalnom integritetu druge, postavlja se pitanje ‒ šta NATO danas zapravo jeste i da li uopšte može da opstane?
Na pitanje da li je NATO pred raspadom ukoliko dođe do vojne intervencije, sagovornik „Ekspresa“ ističe da je sve još na nivou spekulacija.
„Vidimo najnoviju ideju da evropske članice NATO-a uspostave određene pomorske snage koje bi bile organizovane po ugledu na baltičke, kao jedna vrsta odgovora. Sa druge strane, da je situacija ozbiljna, a ne samo na nivou političke retorike ili pretnji, govori i činjenica da je Danska već rasporedila određeni broj vojnika koji treba da pripreme infrastrukturu i sve uslove za raspoređivanje dodatnog broja vojnika ukoliko za tim bude bilo potrebe, što dodatno komplikuje situaciju. Međutim, ne bih na osnovu toga donosio zaključke da je NATO u problemu, da je to propast NATO-a, iako je nesvakidašnja situacija. Jer treba podsetiti na odnose Turske i Grčke. Nisu odnosi između SAD i Danske nešto što se prvi put dešava unutar NATO saveza, iako su sada svi zbunjeni. Neke trzavice su postojale i ranije, kao i neke konkretne konfrontacije, ako ništa bar između Turske i Grčke. Sada je sve na zvaničnom Briselu i na sedištu NATO-a da se postigne neka vrsta dogovora. Mi i dalje govorimo o NATO-u kao nekoj vrsti odbrambenog saveza, ali unutar njega svaka država ima pravo da sprovodi svoju politiku. U tom pogledu, neki će reći da je suverenitet delimično ograničen, ali ja se ne bih baš složio sa tim. Kao što svaka zemlja donosi odluku da li će učestvovati u određenim vojnim operacijama, isto tako je i u ovom slučaju. Mislim da još nismo iscrpeli to polje diplomatije, još ima prostora za neku vrstu pregovora. Ne bih spekulisao o tome da li do iskrcavanja Amerikanaca može doći danas, sutra ili za mesec dana, ali činjenica je da su i jedna i druga strana povukle konkretne poteze koji su sada već nadmašili pitanje samo određene retorike, teških reči ili pretnji“, smatra Radulović.
Vreme koje je pred nama i način na koji će se situacija oko Grenlanda razvijati mogli bi da odrede dalji tok međunarodnih odnosa i oblikuju sudbinu globalnog poretka. Jer eventualno prisvajanje Grenlanda moglo bi da predstavlja više od još jednog potresa u odnosima unutar NATO-a. Takav presedan bi mogao da pošalje signal drugim svetskim silama, pre svega Rusiji i Kini, da je politika sile zvanično legitimno sredstvo za ostvarivanje strateških ciljeva, što bi moglo da dovede do otvaranja novih globalnih žarišta, poput Tajvana…
„To pitanje je otvoreno još 1999. godine, samo što mislim da niko tada nije bio svestan toga. Najjači igrači će se ponašati doslovno kaubojski. U svojim zonama interesa oni će prisvajati, komadati i raditi šta god požele. To vidimo i po pitanju Ukrajine, najnovijih dešavanja u Venecueli, Siriji, Bliskog istoka generalno. Iz te perspektive nema nikakvih novina. Međutim, bio bih slobodan da kažem, kako stvari sada stoje, da su posredi ipak određeni dogovori postignuti. Ja sam taj stav zastupao odmah nakon sastanka na Aljasci između Trampa i Putina. Iako se pričalo da je fokus bio na Ukrajini, mislim da je bilo reči o dve druge ključne stvari i da su postignuti dogovori. Prva je zajednička saradnja Amerikanaca i Rusa po pitanju Severnog pola i resursa. Amerikanci imaju problem sa tim teškim ledolomcima, a Rusi ih imaju dovoljno. Amerikancima je tu potrebna pomoć Rusa. Na taj način obe zemlje izbacuju Kinu iz igre i verujem da je to bio dogovor – idemo mi i vi i nema treće strane. A drugo važno pitanje verujem da se ticalo situacije u kosmosu. Iako postoje određene konvencije i kontrolni mehanizmi koji sprečavaju raspoređivanje naoružanja u svemiru, mislim da je ovde dogovor postignut da se Kina i po ovom pitanju potiskuje. Odnosno, ne da se potiskuje jer mi još to nemamo, ali da se neke stvari na vreme definišu i da se spreči postojanje bilo kakvog prostora za Kinu“, zaključuje Radulović.
Komentari
