SVET U STRAHU OD TREĆEG PALESTINSKOG USTANKA: Okidač, Trampovo priznanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela

SVET U STRAHU OD TREĆEG PALESTINSKOG USTANKA: Okidač, Trampovo priznanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela

Foto: Printscreen Youtube/RT


Prva intifada pokrenuta je 9. decembra 1987 godine, dan posle saobraćajne nesreće koja se dogodila u izbegličkom kampu Džabalija u pojasu Gaze, kada se izraelski vojni kamion sudario sa palestinskim puničkim automobilom u kome su stradala četvorica radnika

Potpisivanje ukaza po kome se Jerusalim priznaje kao glavni grad Izraela, američki predsednik Donald Tramp aktivirao je eksploziju čiji požar preti da se proširi i zapali ceo Bliski istok.

Svesno ili ne, dok se rat u Siriji i Iraku bliži kraju, Tramp je akivirano novo krizno žarište, čija eskalacija će imati nesagledive posledice po ceo islamski svet. Ono što je zanimljivo, jeste da palestinska pobuna zbog priznanja Jerusalima kao prestonice Izraela se već naziva ” Trećom intifadom”, čija prva prethodnica je tačno pre 30 godina počela baš na današnji dan daleke 1987. godine.

Foto: Printscreen Youtube/RT

Foto: Printscreen Youtube/RT

Prema Rečniku izraelsko-palestinskog konflikta, reč ” Intifada” označava ustanak. Prva intifada pokrenuta je 9. decembra 1987 godine, dan posle saobraćajne nesreće koja se dogodila u izbegličkom kampu Džabalija u pojasu Gaze, kada se izraelski vojni kamion sudario sa palestinskim puničkim automobilom u kome su stradala četvorica radnika.

 

Prva intifada

Na sahrani, koja je održana 9. decembra došlo je do prvih sukoba palestinskih demonstranata i izraelske armije. U ovaj ustanak uključilo se još osam izbegličkih kampova iz same Gaze. Ono po čemu je ovaj ustanak bio zapamćen i prozvan  ” intifada kamenja”, koji se Gazom i Zapadnom obalom proširila kao plamen, bio je taj što su protagonisti bili najviše mladi ljudi, upravo deca čije je oružje protiv tenkova bilo ono čega su uspeli da se domognu -kamenje. Takođe ova intifada je bila izraz nagomilane frustracije dvadesetogodišnjom okupacijom palestinskih područja i politikom “čelične pesnice” prema bilo kakvom palestinskom otporu koju je nametnuo ondašnji ministar odbrane Jicak Rabin.

Ovaj ustanak stvorio je plodno tlo za rađanje drugih ekstremističkih organizacija, koje su bile opredeljene za oružanu borbu. Među njima najvažnija je bila “Hamas”. Novina je bila ta što su se ove ekstremističke organizacije pozivale na islam, koji je izdignut na zastavi borbe protiv večnog neprijatelja Izraela. Ove organizacije sve više su zauzimale mesto simbolu otpora protiv Izraela PLO kog su nagrizali korupcija i rivalska borba.

Izraelsku vladu vodio je Jicak Šamir, koji nije odstupio od gradnje izraelskih naseobina na arapskoj teritoriji. Prvi zalivski rat protiv Iraka 1991. ubrzao je nastojanja da se konflikt završi. Konkretni potezi urađeni su u Oslu 1993. kada je doneta odluka da se palestinsko pitanje ne može da reši bez teritorijalnih ustupaka. Povoljna klima dovela je 1994. do uzajamnog priznanja Izraela i PLO. Međutim na drugoj strani (izraelskoj) takođe se rodio fundamentalizam koji je doneo novi talas nasilja, a Hamas  kod Palestinaca počinje da uživa sve veći ugled nego PLO..

Podaci o bilansu prve intifade su različiti. Najverodostojniji koji se nalaze u Rečniku izraelsko-palestinskog sukoba navode da je od 8.decembra 1987. do 13. septembra 1993. ubijeno 1205 Palestinaca, 172 Izraelca, a 175.000 Palestinaca je uhapšeno.

Foto: Printscreen Youtube/RT

Foto: Printscreen Youtube/RT

Druga intifada

Povratak desnice na vlast u Izraelu 1996. oličene u partiji Likud Benjamina Netanjahua, značio je da možda neće doći povoljnije vreme da se neki zahtevi Palestinaca, realizuju. Međutim u maju 1999. na vlast dolaze Laburisti na čelu sa izraelskim generalom Ehudom Barakom, koji je bio spreman na neke kompromise i ustupke. U tim pregovorima je Barak pristao da Palestincima vrati 90 posto Cisjordanije ( Zapadna obala) u zamenu za mogućnost da Jerusalim se prizna za prestonice obe države. Međutim pregovaračku poziciju je zategao Jaser Arafat sa zahtevom da se Izrael vrati na granice pre 1967. Posle propasti pregovora Barak je 2000 godine izgubio vlast. Na čelo izraelske vlade došao je general Ariel Šaron poznatiji kao ” jastreb izraelske desnice“. Ključni trenutak za izbijanje ” Druge intifade” bila je njegova poseta džamiji Al -Aksa i šetnja platoom uz pratnju naoružanih telohranitelja, kako bi izazvao palestinsku reakciju. Na reakciju nije dugo morao da čeka. Izbila je druga intifada u mnogo nasilnijem obliku. Zbog povoda dobila je naziv ” Intifada Al – Aksa po imenu svete jerusalimske džamije-trećeg svetog mesta islama posle Meke i Medine. Ovaj drugi talas nasilja bio je posebno okrutan i krvav. UN su u svom izveštaju utvrdile da su od maja 2003. do juna 2004. ubijena 784 palestinska civila od kojih 23 posto žrtava su bila deca i 189 izraelskih civila među kojima je udeo dece među žrtvama devet posto.

Obe intifade ona iz 1987. i ova iz 2000. bile su različite. Prva intifada-kamenicama je bila narodni pokret u kome su se Palestinci bez oružja, samo kamenicama suprostavili izraelskoj armiji i policiji, a druga intifada – Al Aksa je bila politička, organizovan pokret oružane borbe. Tokom Druge intifade dolazi do promene u palestinskom političkom vođstvu. PLO koji je vodio do tad neprikosnoveni lider Palestinaca Jaser Arafat izgubio je poverenje naroda zbog optužbi da je planirao ili davao ustupke Izraelcima. Priče o njegovoj korupciji su postale sve glasnije. Na drugoj strani na scenu su stupili islamisti, okupljeni uglavnom oko grupacije Hamas. Zbog toga je druga intifada pokrenula ogroman broj napada na izraelske civile, i osvetničke pohode posle napada Izraelaca na ciljeve u Gazi. Palestinci počinju da organizuju samoubilačke napade koji su svoje žrtve tražili po kafićima, picerijama, javnom prevozu u Tel Avivu i drugim gradovima, što je izazvalo ozlojđenost svetske javnosti. Izraelska vlada na čelu sa Šaronom je odgovorila razaranjem domova terorista koji su izvršavali terorističke napade, kažnjavajući na taj način njihove porodice. Izraelci su u pokušaju da zaustave te napade 2004. godine naredili da se iz helikoptera lansiranjem protivoklopnih raketa likvidira duhovni i politički vođa Hamasa šeik Ahmed Jasin. Broj napada se povećavao iz nedelje u nedelju, pa je Šaron kao preventivu naredio podizanje zida. Zid je Palestincima ozbiljno ograničio kretanje i komunikacije, izolovao gradove i bukvalno prekinuo vezu između Gaze i Zapadne obale.

Foto: Printscreen Youtube/RT

Foto: Printscreen Youtube/RT

Krvavo nasilje je imalo neke i pozitivne rezultate. Kao rešenje pojavila se teorija da Palestinci prihvate nametnuto rešenje o podeli iz 1947. Do preoketa je došlo posle smrti Jaser Arafata 2004, kada je tron uzeo umereni naslednik Mahmud Abas. Međutim ovo rukovodstvo nije imalo kontrolu nad Hamasom i nije moglo da stane na put terorizmu. Šaronova odluka da se isele jevrejska naselja u Gazi izazvalo je revolt jevrejskih fundamentalista, sa kojima se sukobila izraelska policija i vojska tokom iseljavanja iz naselja u Gazi. Neki propalestinski analitičari tvrdili su da je Šaron odlukom o prepuštanju Gaze Palestincima zapravo napravio ustupak kako bi preuzeo Cisjordaniju- Zapadnu obalu zajedno sa Jerusalimom kao glavnim gradom države Izrael. Prekretnica u celoj situaciji bila je 2006. kada je Hamas u koordinaciji sa šiitskim pokretom Hezbolah u Libanu koordinirano napao izraelske vojnike, što je dovelo do Drugog libanskog rata. Pod žestokim udarom izraelske avijacije našla se Gaza. Godina 2007. označava kraj ove intifade jer tad je došlo do konačno obračuna Hamasa i PLO, gde su islamisti posle krvavog višednevnog sukoba preuzeli kompletnu vlast u Gazi.

Svet sada strahuje da je upravo Trampov potpis o Jerusalimu zapravo označio početak Treće intifade. Prva žrtva u sukobu je pala, a broj uhapšenih i ranjenih u sukobu sa izraelskom vojskom se povećava. Mnogi strahuju da je novi bliskoistočni haos već počeo.

Sve neproglašene intifade

Izraelske vlasti 2015. godine suočili su se sa novim talasom nasilja u kome su omladina i žene postali glavni protagonisti. Napretkom savremene tehnologije i ekspanzijom društvenih mreža virtuelnim svetom Bliskog istoka još od ” Arapskog proleća” počela je ekspanzija snimaka i fotografija nasilje i sukoba izraelske policije i vojske sa Palestincima. Jedan takav snimak sadržao je poruku da se krene sa noževima u ubilački pohod. Usledila je serija nekoordinisanih i spontanih napada Palestinaca, uglavnom mlađih od 25 godina, koji su počeli su da se dešavaju skoro svakodnevno od oktobra 2015. Napadači najčešće koriste takozvano “oružje iz kuhinje”: nož, sataru za meso, šrafcigere. Izraelska vojska otvarala je vatru na napadače i do sada je u ovom talasu nasilja život izgubilo najmanje 28 Izraelaca i 189 Palestinaca. Izraelske vlasti tvrde da je među palestinskim žrtvama bilo 128 osumnjičenih za ove napade.

Paralelno sa ovom tekla je i digitalna intifada kao jedan od prvih primera ” hibridnog rata”.

Izraelske vlasti veruju da palestinsku muslimansku omladinu radikalizuju islamske grupe preko internet kampanja podstiču nasilje.

Novembra 2016. za intifadu je proglašena i serija požara, koji su koordinisano buknuli, od severa do juga Izraela. Masovni požari pričinili su ogromnu materijalnu štetu, a policija je uspela da uhvati grupu piromana poreklom iz Gaze i Zapadne obale, koji su optuženi za terorizam.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar