TIHI MASAKR U KAMERUNU

TIHI MASAKR U KAMERUNU


Dve žene, jedna s detetom na leđima i druga sa ćerkom starom ne više od osam godina, hodaju opkoljene grupom od desetak muškaraca. S prašnjavog puta skreću na čistinu dok ih napred automatskim puškama gurkaju dvojica Kamerunaca u maskirnim pantalonama i s „rejban“ naočarima. Jedan od njih obraća se ženi rečima: „Sada ćeš umreti“, potom joj stavlja povez na oči i baca je na kolena. Doziva njenu ćerku, podiže joj majicu preko glave i spušta dete pored majke. Ženi s detetom na leđima vezuju maramu preko očiju i spuštaju u isti položaj. Rafalnom paljbom završavaju egzekuciju. Još uvek nije sve gotovo jer se devojčica koprca na zemlji. Muškarci brzo reaguju i ispaljuju još jedan hitac u njenu glavu, a iz predostrožnosti još nekoliko puta pucaju u drugo dete, koje već nepomično visi s leđa ubijene majke.

Zastrašujući snimak tog zločina prvo je viralno svedočanstvo o nasilju u Kamerunu. Frankofona vlada u toj afričkoj državi, prema tvrdnjama lokalnih ljudi, masovno ubija manjinsko anglofono stanovništvo na jugozapadu zemlje koje traži autonomiju. Za nekoliko meseci u susednu Nigeriju je proterano oko 30.000 lica iz tog regiona, raseljeno je više od 200.000 Kamerunaca, a na stotine njih je ubijeno. Među brojnim žrtvama su žene, deca i stari, koji spas traže u divljini bez hrane, vode i osnovne medicinske nege. Lokalno stanovništvo se bori tako što organizovano napada trupe, ubija vojnike i krade njihovo oružje, ali u znak odmazde vojska uništava čitava sela i zajednice. Do sada je sravnjeno dvadeset sela, a navodno su žive spaljene četiri žene.

Sukob frankofonog i anglofonog stanovništva datira još od 2016. godine, kada je vlada zabranila upotrebu engleskog jezika u školama i sudovima. Advokati i učitelji su se pobunili zbog „socijalne, ekonomske i političke marginalizacije“, a grupa naoružanih anglofonih separatista spalila je lokalne škole kako bi pokazala da se neće povinovati represiji vlasti. Na ulicama Kameruna su organizovani protesti na kojima su demonstranti zahtevali secesiju i stvaranje nezavisne države Ambazonije. Vlast je oštro reagovala i u oktobru iste godine pobila na desetine i ranila više od stotinu ljudi. Kamerunska vlada se pravdala da je reč o „profesionalnom odgovoru na rastuću pretnju“, a predsednik države Pol Bija je novembra sledeće godine proglasio rat separatistima. U narednom periodu usledili su još veći zločini nad civilima, ali je vlada negirala umešanost, kao i u slučaju likvidacije dve žene i dva deteta koju su napadači snimili. Ministar za komunikacije Isa Čiroma izjavio je da taj masakr nisu izvršili kamerunski vojnici, dok je ministar odbrane Džozef Beti Asomo optužio pisce i borce za ljudska prava za širenje laži i blaćenje države. S jedne strane, vlast govori o obuzdavanju građanskog rata iako je veći deo pobijenog stanovništva bio nenaoružan. S druge strane, separatisti tvrde da vlada sprovodi genocid iako još uvek ne postoje konkretni dokazi o genocidnoj nameri zvaničnika u prestonici Jaundeu.

Postavlja se pitanje odakle u Africi, u jednoj državi, podela nacije na „afričke Francuze“ i „afričke Britance“ ako nije reč o dobro poznatoj kolonijalnoj igri Zapada. Naime, Kamerun je bio nemačka kolonija do Prvog svetskog rata, nakon čega je podeljen između Francuske i Britanije. Francuski deo je postao nezavistan 1960. godine, a 1961. se ujedinio s britanskim delom, čije stanovništvo danas čini jednu petinu od 25 miliona stanovnika te zemlje. Anglofonim Kameruncima je tada ponuđen referendum na kojem je trebalo da biraju da li će postati deo Kameruna ili susedne Nigerije. Izabrali su Kamerun, ali samo pod uslovom federalnog uređenja države. Taj dogovor nikada nije zaživeo, a u narednim decenijama zaoštravale su se identitetske i jezičke različitosti. To je 1984. dovelo do toga da je advokat Gorji Dinka, predvodnik anglofonaca, proglasio nezavisnu republiku Ambazoniju, ali nju nije priznala nijedna država. Tinjajuća netrpeljivost eskalirala je Ustavom iz 1996. godine, koji je uveo jaku decentralizovanu unitarnu državu, nesposobnu da se izbori s dvojnim sukobom u zemlji. Poseban problem za anglofonce bilo je jačanje frankofone vlasti, koja je uživala podršku Francuske. Veze s Parizom su uspostavljene na nekoliko frontova, pa su tako dogovoreni stalni susreti predsednika dve zemlje. Prijateljstvo traje do danas, a savezništvo ima i jaku ekonomsku potporu. Naime, brojne francuske kompanije tesno sarađuju s vlastima u Kamerunu, a Francuska je treći uvoznik sirove nafe iz te države. Prema zvaničnim podacima, u zapadnoafričku zemlju se 2017. godine iz Francuske slilo oko 686,2 miliona dolara. Glavna nalazišta sirove nafe nalaze se, slučajno ili ne, u južnom anglofonom delu države koje eksploatiše vlada Kameruna. Ministar spoljnih poslova nepriznate Ambazonije Amos Mudoh, koji se trenutno nalazi u egzilu u Australiji, u tome nalazi glavni razlog državne represije. – Osamdeset procenata kamerunskog BDP-a dolazi iz Ambazonije. Francuzi ne žele da odemo jer Kamerun od sirove nafe zarađuje deset miliona dolara dnevno. A mi nemamo ni škole. Sav novac odlazi u centar. Glavna rafinerija se nalazi u Viktoriji u Ambazoniji, ali tamo nikada nećete videti da radi neko iz lokalnog sela. Isto tako, nijedan od 36 generala Kameruna ne dolazi iz Ambazonije, niti je i jedan jedini Ambazonijanac bio ambasador države u Ujedinjenom Kraljevstvu, SAD ili UN rekao je Mudoh medijima, dodajući da je predsednik Kameruna Pol Bija francuska marioneta. – Nijedni izbori nisu pravi. Na vlast ne dolazite glasanjem, već zato što vas je tamo postavila Francuska. Bija je guvernator, a ne predsednik. Kamerun je kolonija Francuske. To je slučaj i sa ostalih 13 frankofonih nacija u Africi. Kada prihvatite ponudu Pariza, vi ste na tronu. Zato je Bija tamo gde jeste i ostaće sve dok Francuzi to žele. Mudoh je poručio i da ne može da garantuje da će Odbrambene snage Ambazonije nastaviti s nasiljem. – Ne možemo da kažemo da li će biti pobunjeničkog rata. Ali ako ne bude nekog izglednog rešenja na stolu, šta očekujete da vam kažem – upitao je Mudoh. Simptomatično je da se zapadni zvaničnici povodom nasilja u Kamerunu nisu oglašavali mesecima. Tek nedavno je stiglo šturo saopštenje Stejt departmenta u kojem se izražava „velika zabrinutost zbog dešavanja u zapadnoafričkoj zemlji“. SAD su istovremeno pozvale kamerunske vlasti da istraže navode o masovnim ubijanjima, dok se francuski predsednik Emanuel Makron tim povodom još nije oglasio. Njegov prethodnik je, međutim, bio iskreniji, ali je za tu francusku iskrenost bilo potrebno 70 godina. Bivši šef Francuske Fransoa Oland je krajem 2015, prilikom posete Kamerunu, priznao da je njegova država izvela genocid između 1950. i 1970. godine u kojem je stradalo 400.000 žrtava. On je rekao da su francuske trupe desetkovale pobunjenike i poručio da je spreman da otvori istorijske knjige. Makron za sada ne oseća obavezu da otvori korice. Možda će to biti neko na vlasti 2078. godine.

Vladar iz Ženeve

Predsednik Kameruna Pol Bija (85) na vlasti je od 1982. godine, a planira da osvoji i sedmi mandat na izborima u oktobru ove godine. Međutim, Bija često vodi zemlju iz hotela „Interkontinental“ u Ženevi, čiji je redovan posetilac. Novinari OCCRP su otkrili da je kamerunski lider proveo 14 meseci van zemlje u proteklih pet godina. Ženeva je bila njegova omiljena destinacija, a u ekskluzivnim hotelima tog grada potrošio je na svitu, batlere, 50 telohranitelja, ministre i druge pratioce u proseku 40.000 dolara dnevno. Od 1982. godine Bija je na putne troškove dao 182 miliona dolara. Poređenja radi, prosečna mesečna primanja Kamerunaca iznose oko 60 dolara.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar