U zagrljaju ruskog medveda

Rusija ima samo dva saveznika: svoju vojsku i mornaricu, rekao je car Aleksandar III, kojeg su nimalo slučajno zvali mirotvorac. Dva veka kasnije isti citat iskoristio je u svom govoru i Vladimir Putin i to odgovarajući na ključno pitanje: Ko su ruski saveznici?
Naravno, Putin se, kako je i sam priznao, samo našalio. Ili ipak nije. Da u svakoj šali postoji i malo istine, ili kao što bi rekli Rusi: da u svakoj šali ima malo šale, ukazuje i duga istorija, za njih, gorkog iskustva. Tokom čitavog XIX veka Rusija se pokajala svaki put kada je učestvovala u borbi, rame uz rame, sa bilo kojom od evropskih koalicija. Ili je beše bilo obrnuto?

Svet, iako je napredovao, nije daleko odmakao. Neke stvari, pod kojima najpre mislimo na blokovske podele iz vremena Hladnog rata, nisu prevaziđene. Zapad vs. Istok. SAD vs. Rusija. Tramp vs. Putin. I tako postaje sve hladnije. Razmere podele sveta na dva bloka vidljive su svuda. Od politike, medija, javnog i akademskog diskursa, kulture i umetnosti, polemika običnih ljudi i njihove opredeljenosti... Pa sve do ratova koji su sve samo ne hladni, ali koji se još uvek, eto baš srećom, dešavaju tamo negde.

Istočni blok

Tim izborima i podelama ne mogu odoleti ni čitave države i nacije, pa je najaktuelnija među temama poslednjih godina, ko pripada čijem bloku. Sa kim sarađuju i da li oružje kupuju od Rusa i NATO-a. Međutim, bez obzira na pretenzionističke i liderske osobenosti Vašingtona, vulgarno bi bilo reći da su samo SAD Zapad. Blok je daleko, daleko širi.

Istom analogijom treba posmatrati i tzv. Istočni blok, za koji bi takođe šturo bilo pretpostaviti da je kompletna moć i snaga koncentrisana isključivo u Moskvi ili, korak dalje, da se kompletna priča završava samo na bivšim sovjetskim državama.

Ko zaista danas čini tzv. Istočni blok. I koga Putin, mimo šale, smatra za saveznike?

Rusija ima pravno obavezujuće vojne sporazume sa članicama Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) - Jermenijom, Belorusijom, Kazahstanom, Kirgistanom i Tadžikistanom. Povelja kao vrhovni dokument ove organizacije propisuje kolektivnu zaštitu u slučaju ugrožavanja bezbednosti, stabilnosti i teritorijalnog integriteta bilo koje države članice. To znači da su sve zemlje u obavezi da obezbede punu vojnu pomoć u slučaju bilo kakve spoljne pretnje. Iako se Poveljom propisuje da će grupa koristiti pre svega politička sredstva za postizanje ciljeva, Organizacija raspolaže zajedničkim vojnim snagama koje broje oko 25.000 vojnika. Vojska ODKB nikada nije učestvovala u konkretnoj borbi, ali vojne vežbe ipak održava redovno. Uzajamna saradnja je različita, a između ostalog, podrazumeva: zaštitu južnih granica Jermenije i Tadžikistana od strane ruskih graničara, ruske avio-baze u Kirgiziji, zajednički sistem PVO sa Belorusijom, redovne zajedničke vojne vežbe sa Kazahstanom...

Bivše sovjetske republike, članice ODKB-a, u vreme SSSR-a su bile deo Istočnog bloka, poznatog još i kao Socijalistički, Komunistički i Sovjetski blok. Taj savez su tokom Hladnog rata činile komunističke države centralne i istočne Evrope, istočne i jugoistočne Azije. Deo tog pakta bila je i Jugoslavija, sve do razlaza Tita sa Staljinom 1948. godine.

Jugoslavije više nema, ali zato mnogi strahuju da je ruska namera o obnavljanju Istočnog bloka i dalje vrlo živa. Naime, mnogi spekulišu da Putin pokušava da obnovi ovaj savez, i to mnogo sofisticiranijim instrumentima. Sredstva kojima se Rusija danas služi podrazumevaju kako vojne ugovore, tako i ekonomske, energetske, pa i političke aranžmane. Ništa drugačije od onoga što koriste i zapadne sile.
Prvi primer savezništva, bez potpisanog ugovora, Rusija ima sa Sirijom. Režim Bašara al Asada uživa vojnu i političku podršku Rusije, ali ne postoji nijedan dokument o sveobuhvatnim savezničkim odnosima. Kremlj odlučno brani Asada iz geostrateških i geopolitičkih interesa - nalazišta nafte i izlaza na Mediteran. Dugoročni cilj Rusije, još od uključivanja u rat u Siriji septembra 2015. godine, bio je da se na njenoj teritoriji iscrta demarkaciona linija između Asada s jedne i ISIS-a s druge strane. Svi koji su spremni da se pridruže Asadu, bili bi u tom slučaju prijatelji. Svi drugi - teroristi.

Bliski istok nikad bliže

Na Bliskom istoku sve češće se govori i o novoj alijansi koju, uz podršku Rusije, prave Turska, Katar i Iran. Poslednjih nekoliko godina ove četiri zemlje su ostvarile koordinaciju i saradnju u borbi protiv terorizma. Dalji plan je da se savezu, koji bi trebalo da uspostavi kontrolu nad proizvodnjom i prodajom energenata na Bliskom istoku, pridruže Irak, Sirija, Liban i Jordan. Sedište alijanse bilo bi u Kataru, iako Rusija ima rezerve prema toj državi zbog podržavanja džihadista na Severnom Kavkazu, ali i u Siriji i Iraku. Rusija ima i poseban odnos prema Kurdima. Ta pitanja tek treba da se reše, a posredništvo je navodno preuzeo Teheran.

Sledeći saveznik na kojeg Rusija računa je Kina. Ova država je članica BRICS-a i Šangajske organizacije za saradnju (SCO), ekonomskih saveza u kojima učestvuje i Rusija. Pored toga, ruska vojska redovno izvodi zajedničke vojne vežbe sa kineskim kolegama. Upućeni tvrde da Moskva na sve načine pokušava da ubedi Peking da zajedno formiraju savez protiv Zapada. Kako je nedavno pisao ugledni portal Politiko, "opsesija Rusije Kinom je bila očigledna još 2017. u Valdijskom klubu, gde su se okupili najveći ruski umovi".
"Na njihovom sledećem sastanku, krajem 2018, čini se da je ideja prešla put od spekulativnog do onoga što Rusija zaista želi da ostvari. Svaki govor Rusa, od nepoznatih akademika do ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova i samog ruskog predsednika Vladimira Putina, imao je baš tu notu i nijednu drugu. Bilo je čak i novog osećaja očaja u vazduhu. Baš kao što mi je Sergej Karaganov, bivši Putinov savetnik, objasnio za vreme doručka, sada mora da se radi na Kini - napisao je za Politiko portugalski političar i analitičar Bruno Masais, dodajući da se gledište Rusije o Kini značajno promenilo u proteklih pet godina.

"Moskva je napustila nadu da bi kineska ekonomija mogla da bude primer ruskoj. Umesto toga, stručnjaci za spoljnu politiku sada govore o tome kako Rusija može da iskoristi Kinu kako bi ispunila svoje geopolitičke ciljeve. U Valdaiju nije bilo sumnje da Kina zna kako da radi na ekonomskom rastu i da Rusija to ne čini. Ruska elita", uvek spremna da se odupre bilo kakvom znaku zapadne hegemonije, nema problema da prizna ekonomsku superiornost Kine. Njihovo prihvatanje me je podsetilo na način na koji je Britanija ustupila mesto Sjedinjenim Državama kao dominantnoj ekonomskoj moći na svetu. Gledano iz Moskve, nema otpora novom savezu koji predvodi Kina. Sada kada je Vašington uveo carine na kineski izvoz, Rusija se nada da će Kina konačno shvatiti da je njen problem Vašington, a ne Moskva. U prošlosti je mogućnost savezništva između dve zemlje bila otežana stavom Kine da ne sme da ugrozi odnose sa SAD. Ali sada kada je već postala meta, možda će i ona postati hrabrija. Svaki govornik u Valdaiju pokušao je da gurne Kinu u tom pravcu - naveo je Masais.

Čak i ako je Rusija spremna da prepusti ekonomsku dominaciju Kini, prognoze su da će ona naredne godine postati peta najveća ekonomija na svetu, a da će iza nje ostati Nemačka i Velika Britanija. U izveštaju banke "Standard cartered", koji prikazuje projekcije svetske ekonomije do 2030. godine, Kina će verovatno smeniti SAD sa čelne pozicije, dok će se u prvih pet naći SAD, Indija, Japan i Rusija.
Pored Kine, još jedan potencijalno veliki ruski partner mogla bi da bude Indija, sa kojom Rusija takođe ima dobre odnose. Indija je članica BRICS i SCO, učestvuje u vojnim vežbama sa Rusima i kupuje rusku vojnu opremu. Ipak, pojedini analitičari sumnjaju da će uspeti pokušaji Kremlja da Indiju uvrsti u savez sa Kinom, jer te dve zemlje imaju nerešene granične sporove.

Kada je reč o Evropi, Rusija na Starom kontinentu podržava desničarske i konzervativne snage. Još od 2017. zvanične ruske vlasti održavaju dobre odnose sa italijanskom Ligom sever, koju predvodi vicepremijer Mateo Salvini, pobednik nedavnih izbora za Evropski parlament. Takođe, veliki prijatelj Rusije je i predsednik Slobodarske narodne stranke Austrije Hajnc Kristijan Štrahe, koji je podneo ostavku nakon objavljivanja video-snimka na kojem nudi ruskoj strani pomoć za dobijanju unosnih ugovora u zamenu za političku podršku njegovoj stranci. U Francuskoj Kremlj podržava Nacionalni front Marin le Pen, a u Nemačkoj AfD. Rusofilom nazivaju i bugarskog predsednika Rumena Radeva, a poznato je da najbolje odnose u Evropi Rusija ima s nekadašnjim sovjetskim satelitom - Mađarskom. Rusija instrumentalizuje radikalne grupacije i partije i levice i desnice u mnogim zemljama bivšeg Istočnog bloka, kao što su Slovačka i Češka. Nikako ne treba potceniti činjenicu da Moskva na Balkanu najviše računa na Srbiju. Naročito otkad NATO i EU pokušavaju da istisnu Rusiju iz Crne Gore i Makedonije.

Destinacija - Afrika

Zapadne zemlje sve više strahuju i od rastućeg ruskog uticaja u Africi. U tri afričke države, saveznice Rusije, u poslednjih nekoliko meseci buknuli su nemiri. U Sudanu je na hiljade demonstranata smenilo predsednika, u Alžiru je sa vlasti otišao Abdelaziz Buteflika, a u Libiji međunarodno priznata vlada u Tripoliju pokušava da zauzda generala Kalifa Haftara i njegove oružane snage, čoveka kojeg navodno podržava Moskva. Rusija obnavlja odnose i sa Egiptom, u koji su SAD uložile mnogo novca i političkog kapitala. Naime, Egipat je drugi najveći primalac američke pomoći posle Izraela, sa oko 80 milijardi dolara u poslednjih 40 godina. Ipak, interesi Amerike u Egiptu su ugroženi, s obzirom na približavanje Kaira Moskvi. Istorijska liderska uloga te države u arapskom svetu čini je posebno privlačnim partnerom za ruskog predsednika. Države sa kojima Moskva takođe pokušava da ostvari jaču saradnju su Somalija, Kongo i Centralnoafrička Republika. Sa njima Rusija ima vojne aranžmane, čime jača vojnu industriju. Naime, po izvozu naoružanja, Rusija se nalazi na drugom mestu, odmah posle SAD, pokazalo je prošlogodišnje istraživanje državnog Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI). Tako se Rusija prvi put, posle nepune dve decenije, probila na drugo mesto potisnuvši Veliku Britaniju na listi 100 najvećih svetskih proizvođača.

U Latinskoj Americi, Rusija ima tradicionalno dobre odnose sa Kubom. Spekulisalo se da Moskva razmatra ponovno otvaranje vojne baze na Kubi i da će dve države potpisati sporazume o zajmu, na osnovu kojeg će Rusija obezbediti pozajmicu od 50 miliona dolara za vojne nabavke. Prethodni sporazum o zajmu između njih zaključen je 2009. godine, dva puta je produžen 2010. i 2011. godine, dok se 2017. Havana formalno obratila Rusiji tražeći modernizaciju operativne opreme zemlje. Moskva podržava i aktuelnog predsednika Venecuele Nikolasa Madura, kojeg pokušavaju da svrgnu SAD. Američki državni sekretar Majkl Pompeo izjavio je pre mesec dana da će SAD iskoristiti sva raspoloživa ekonomska i politička sredstva da Maduro snosi odgovornost za krizu u toj zemlji. On je zapretio i Kubi i Rusiji, rekavši da će platiti cenu zbog podržavanja Madura.

Rusija i Argentina takođe održavaju dobru saradnju, a te dve zemlje su potpisale prošle godine na samitu G20 u Buenos Ajresu nekoliko međudržavnih sporazuma, među kojima je i rusko-argentinsko partnerstvo u oblasti mirnog korišćenja atomske energije. Predsednik Rusije objasnio je da je sa argentinskim predsednikom razmatrao i izgradnju nuklearne elektrane na osnovu ruske tehnologije.
Dok su jedni uvereni u to da su Rusima potrebni partneri, ako ne vojni, onda bar ekonomski, drugi smatraju da i bez njih Rusija može da postane dominantna globalna sila. Ona već za postizanje svojih ciljeva koristi meku moć koja nije prisilna i novčana, već uvijena i suptilna. Zaobilaznim putevima kulturnih manifestacija, pravoslavlja, novinarskih seminara, pozivanja na antiglobalizam i borbu protiv liberalne demokratije i dominantnih elita koje ugnjetavaju običan narod, Rusija može mnogo da postigne. Možda joj nikada neće biti potrebni saveznici, ali je dobro da zna da ih ima na raspolaganju. Da može da računa na one koji bi se rado suprotstavili Zapadu.