U znaku šaha

U znaku šaha

Shutterstock


Jedne noći prošlog decembra glavni lekar u bolnici u iranskom gradu Gorgan je hitno pozvan na konsultacije zbog jednog slučaja koji je u potpunosti zbunio njegove kolege. Pacijent je bio devastiran misterioznim virusom koji se užasno brzo širio i uništavao njegovo telo. Lekar čije ime nikada nije bilo objavljeno zbog straha od odmazde vlasti tražio je da se uradi CT skener i nekoliko rendgenskih snimaka, ali, nažalost, virus je nadjačao organizam pacijenta pre nego što je lekar uopšte odlučio na koji način bi ga trebalo lečiti. Nakon nekoliko dana pročitao je članke o tome šta se dešava u Kini i tada je zapravo utvrdio da je uzrok smrti pomenutog pacijenta bio koronavirus. „Nikada nisam video nešto slično“, pričao je kasnije lekar zapadnim novinarima, ali tako da ih niko drugi nije mogao čuti.

Počelo je da dolazi sve više i više pacijenata. Prvo po nekoliko svakoga dana, a onda u redovima. Mnogi od njih su umirali. Kada su lekar i njegove kolege alarmirale odgovorne ljude u zdravstvu da im dolaze pacijenti sa koronavirusom koje treba lečiti, dobili su naređenje da o tome ne govore nikome ništa. „Dobili smo specijalne instrukcije da ne dajemo nikakve podatke o infekciji i o broju umrlih.“

Medicinskom osoblju je naređeno da nose maske i zaštitnu odeću. Cilj je bio da se zaustavi strah u društvu, čak i ako bi to značilo veliki broj žrtava među medicinskim osobljem.

 EPA/ABEDIN TAHERKENAREH

EPA/ABEDIN TAHERKENAREH

Kako su nedelje prolazile i kako je epidemija eksplodirala u Kini, iranski mediji su ostali potpuno nemi. Novinari su nailazili na slučajeve koronavirusa, prvo na društvenim mrežama, ali kako se bolest širila, cela stvar je postala očigledna i nije mogla biti gurnuta pod tepih. Međutim, uređivačka politika skoro svih medija je bila takva da su ignorisali pojavu ove opasne bolesti. Razlog je bio bizaran. Opšti parlamentarni izbori bili su zakazani za 21. februar, a vesti o koroni mogle bi da demotivišu glasače. “Svi znaju koje novinarske priče mogu da te uvale u probleme. Jasno je da sve što pomaže da se smanji izlaznost, bilo bi tumačeno kao podrška kontrarevoluciji, a nijedan novinar ne želi da bude optužen da podržava opozicione partije koje se finansiraju iz inostranstva”, pričaju novinari takođe pod obaveznim uslovom zaštite identiteta zbog straha od političkog progona.

No ima još jedna stvar koja je dodatno brinula zvaničnike u Teheranu, a to su odnosi sa Kinom – jednom od nekoliko zemalja koje su nastavile da kupuju iransku naftu, čak i pošto su Sjedinjene Američke Države i druge zapadne zemlje uvele sankcije na ovu za Iran vitalnu robu. Nedeljama nakon što je objavljeno da se desio Vuhan, iranski “Mahan er” je nastavio da leti za ovaj kineski grad. “Mahan er” je pod kontrolom islamske revolucionarne garde, moćne bezbednosne agencije koja se vrlo često postavlja kao vlada u senci u Iranu. Dva dana pred izbore, 19. februara, iranska vlada je konačno zvanično objavila da su dva građanina preminula usled koronavirusa.

U sali za konferencije u Teheranu mogao se čuti samo gorki cinični smeh. “Izvestili smo o smrti ljudi od koronavirusa pre nego što smo objavili da uopšte postoje zaraženi od korona virusa”, žalili su se novinari svojim kolegama, uz opasku, “ali to vam je život u islamskoj Republici Iran”. U tom trenutku samo u bolnici u Gorganu bilo je na stotine pacijenata za koje nije bilo mesta ni bolničkih postelja, već su ležali po bolničkim hodnicima. Na gradskim grobljima bile su gomile leševa koji su čekale da za njih budu iskopani grobovi.

Situacija je bila gora nego za vreme famoznog ratnog sukoba sa Irakom. Ubrzo Iran je postao globalno žarište koronavirusa. Sa skoro 70.000 potvrđenih slučajeva i više od 4.000 mrtvih, međutim vlasti su održavale potpuno kontrolu informacija. Na primer, na osnovu nekih zvaničnih dokumenata koji su ipak procurili u javnost, revolucionarna garda je naredila bolnicama da se sve umrlice predaju direktno njima, a ne porodicama preminulih. „Sahranjivali smo tri, četiri puta više ljudi nego što je zvanično ministarstvo zdravlja prijavljivalo broj umrlih od korone“, pričao je lekar iz Gorgona novinarima. „Mogli smo sa ovim da se borimo na drugi način. Mogli smo da proglasimo karantin ranije. Mogli smo da preduzmemo preventivne mere, kao što su radili Kinezi u Vuhanu, samo da nismo držani u mraku.“

Krajem februara Iraj Hariči, zamenik ministra zdravlja, pojavio se na konferenciji za štampu i demantovao da se zataškavaju podaci o razmeri infekcije. Bio je bled i unezveren i neprestano je brisao znoj sa čela. Sledećeg dana i on je testiran na koronu. Nalaz je bio pozitivan. Sredinom marta „Vašington post“ je objavio satelitske snimke novoiskopanih masovnih grobnica u Iranu. Nekoliko nedelja kasnije zatvorenici su napravili pobune u zatvorima širom zemlje, uplašeni jer se nalaze u objektima u kojima postoje žarišta virusa.

social-network-post-1920x10804-1-710x399

Stražari su odgovorili fizičkom silom i ubijeno je najmanje 35 zatvorenika. I dok je pandemija devastirala ionako sankcijama oslabljenu ekonomiju, Iran je tražio od MMF-a hitan zajam od pet milijardi dolara. Bilo je to prvi put za skoro šezdeset godina da iranska vlada traži pomoć od MMF-a iako je zvaničan stav Teherana da je MMF “oruđe američke svetske hegemonije”. Dok se zemlja grčila, Alih Hamnei, vrhovni vođa iranske teokratske države, izjavio je da su Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici zapravo upotrebili biološko oružje. “Amerikanci su osumnjičeni da su oni kreirali virus”, rekao je tokom obraćanja u martu. “To su neprijatelji koji su demoni, a postoje i neprijatelji koji su ljudi i sada virusi i ljudi sarađuju.

Obaveštajne službe mnogih zemalja sarađuju jedni sa drugima protiv nas.” Čak i u trenutku kada je Hamnei ovo izgovarao virus se širio ka najvišim slojevima iranske vladajuće elite, koju uglavnom čine ljudi starije dobi. Najmanje je pedeset sveštenika i političkih zvaničnika bilo inficirano, a barem dvadeset ih je umrlo. Za vrhovnog vođu je saopšteno da mu je zabranjen bilo kakav kontakt sa drugim ljudima, li njegov unutrašnji krug najbližih saradnika je ipak bio pogođen virusom. Dva potpredsednika i tri njegova najbliža saradnika su podlegli. Virus za koji se činilo da može da dopre do bilo koga postigao je efekat među običnim građanima Irana. Za Hamneija, koji vodi zemlju od 1989, koji danas ima 80 godina, a preživeo je rak prostate, sada se priča da je jako narušenog zdravlja. Šta će se desiti sa njegovom zemljom kada umre? Iz razgovora sa ljudima bliskim vrhu iranskog režima može se saznati da se zemlja nalazi u odsudnom trenutku. Poverenje građana u teokratski sistem koji je uspostavljen nakon iranske revolucije 1979. godine – više ne postoji. Nakon što je preuzeo vođenje zemlje, Hamnei je obećao Irancima da će revolucija povesti zemlju putem materijalnog blagostanja i progresa.

EPA-EFE/ABEDIN TAHERKENAREH

EPA-EFE/ABEDIN TAHERKENAREH

Umesto toga, teokratska elita koja vlada Iranom je zemlju dovela do ekonomske obogaljenosti i parije odsečene od sveta. Sankcije koje su nametnule Sjedinjene Američke Države 2018. godine nakon što je predsednik Tramp izašao iz nuklearnog sporazuma dve zemlje, još su više pojačale efekat decenijskih promašaja iranskog režima i intenzivirale korupciju unutar vladajuće elite. Procena je da više od 85 odsto populacije mrzi trenutni sistem koji nema apsolutno nikakve kapacitete da se reformiše.

Spekulacije o Hamneijevom zdravlju su naročito pojačane unutar viših nivoa vlasti, gde je u toku borba iza kulisa za mesto njegovog naslednika. Ali Hamnei je proveo decenije radeći na tome da postavi sebi lojalne ljude na ključna mesta u političkom i vojnom sistemu.

Tako je napravio strukturu koja služi njemu samom. Kao model je uzeo solarni sistem gde je on sunce, a sve ostale planete se okreću oko njega. Ali šta će se desiti ako iz tog sistema izvadite sunce? Sasvim sigurno – haos. Pre nego što je revolucija preoblikovala Iran, Hamnei je bio mladi sveštenik u gradu Mašad. Odrastao je u skromnoj sredini i sam sin sveštenika, mršav mladić, dugog i tankog lica, kome su velike okrugle naočare davale pomalo izgled koji najviše podseća na sovu.

Bio je zaluđen persijskom poezijom i literaturom, a u isto vreme se divio Tolstoju, Štajmbeku, a naročito Viktoru Igou, čije je “Jadnike” opisao kao čudesnu “knjigu o sociologiji, knjigu o istoriji, knjigu o kritici, božansku knjigu, knjigu o ljubavi i osećanjima…”. Na Hamneija su uticali radikalni islamski mislioci tog vremena, a naročito Said Kutb, koji je zagovarao upotrebu nasilja protiv neprijatelja religije, ali na porodičnim okupljanjima ova uverenja je zadržavao za sebe. Grlio je ljude, ljubio je decu, jako je voleo sa njima da priča. Ali kada je počeo da se bavi ozbiljnom politikom, tada je postao drugačiji.

Office of the Iranian Supreme Leader via AP

Office of the Iranian Supreme Leader via AP

Postao je agresivan. Dok je Hamnei formirao svoja politička gledišta, zemlja je ušla u besmislenu političku spiralu. Amerikanci su 1953. godine podržali državni udar kojim je zbačen Muhamed Mosadeg, demokratski izabrani premijer, i na vlast je doveden Mohamed Reza Pahlavi. Iranski šah koji je nadalje vladao zemljom uz obilatu pomoć Vašingtona i brutalnom silom svoje tajne policije. U godinama koje su potom došle prognani ajatolah po imenu Ruholah Homeini uspeo je da motiviše ozbiljnu opoziciju koja se okupila oko ideje da državu treba da vode sveštenici koji za svoj rad odgovaraju Bogu i koji se protive zapadnjačkim shvatanjima modernog. Hamnei je prihvatio ovaj revolucionarni pogled na svet i počeo je da putuje širom zemlje i da utiče na sveštenike da usmeravaju vernike u tom pravcu. U tom periodu se Hamnei i oženio. Njegova žena Mansureh je bila prilično iznenađena njegovom odlučnošću. “U prvim mesecima braka muž me je pitao: kako ćeš se osećati ako me uhapse? U prvom trenutku jako me je to sve uznemirilo, ali mi je onda on pričao o borbi, o ciljevima, o rizicima i problemima, shvatila sam da je to njegova dužnost i potpuno me je ubedio”, izjavila je Hamneijeva supruga 1993. godine.

Hamnei je zatvaran ukupno šest puta za vreme režima Šaha Reze. Hušang Asadi, cimer iz ćelije u kojoj je 1974. godine boravio Hamnei, seća ga se kao dobrog i skromnog čoveka koji je hranio svoje cimere nakon što bi ih stražari dovodili natrag u ćelije nakon mučenja.

Hamnei je čitao Kuran naglas i jecao potpuno unesen u reči Proroka ili je zurio u nebo kroz zatvorske rešetke. Kako kaže Asadi, vreme je prekraćivao tako što je uveseljavao druge zatvorenike pričajući im viceve. „Kad god bih ispričao neki vic na temu seksa, Hamneiju se to ne bi svidelo, ali ja sam ih ipak pričao, zato što se svima ostalima sviđalo, a on me je molio da prestanem“, priča Asadi koji danas živi u azilu u Parizu. Nakon revolucije kada je Šah pobegao, a Homeini postao vrhovni vođa, Hamnei je postavljen na mesto zamenika ministra odbrane i sveštenika koji je predvodio masovne molitve petkom u glavnom gradu. Nije prošlo mnogo vremena, grupa mladih ekstremista je upala u američku ambasadu i uzela 52 taoca, uglavnom diplomatskog osoblja, koje su oni proglasili za špijune.

AP

AP

Talačka kriza je trajala 442 dana i čini se da je trajno uništila bilo kakvu mogućnost uspostavljanja odnosa SAD-a i Irana. Hamnei se u početku protivio ovoj akciji, ali ju je kasnije prihvatio jer je to bilo neizbežno. Džon Limbert, diplomata koji je bio među taocima u ambasadi, seća se da je nekoliko meseci nakon upada Hamnei posetio ambasadu sa televizijskom ekipom i sa namerom da pokaže kako su taoci dobro tretirani. Limbert je pokušao da preokrene situaciju u svoju korist pretvarajući se da zapravo ugošćava Hamneija u svojoj kući. “Izvinio sam mu se zato što ne mogu da mu ponudim ništa da pojede i popije i što su uslovi očajni. Nije se izvinio, ali videlo se da mu je bilo neprijatno i da je bio zbunjen. Znao je da pokušavam da ga navučem”, priseća se američki diplomata. Revolucionarna vlada je tek gradila svoj uticaj, ali u tom trenutku nije bila potpuno u kontroli čitavog sistema. Sadam Husein je 1980. godine poslao svoju vojsku preko granice započevši tako katastrofični rat koji je trajao osam godina i koji je odneo više od milion ljudskih žrtava. U Teheranu levičarske rupe koje su učestvovale zajedno sa islamistima bile su izbačene iz vlasti. Homeini se svom snagom obrušio na svoje dojučerašnje saveznike, ali neki od njih su mu uzvratili. Među njima je bio Mujahidin e Kalk, ekstremistička grupa koju je finansirao Sadam.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar