VEČITA BORBA TREĆEG STALEŽA

Šta je treći stalež? Sve. Šta je on bio do sada u političkom poretku? Ništa. Šta on traži? Da postane nešto, napisao je Opat Sijes

Pored Trijumfalne kapije "žuti prsluci" istakli su tri godine kao ključne - 1789. Francuska buržoaska revolucija, 1968. studentski protesti i 2018. Može li ovogodišnja revolucija da stigne slavnu prošlost? Ako je prvu odlikovala borba trećeg obespravljenog staleža za svoja prava, a drugu kulturna revolucija i bunt protiv određenog načina života, nije li to najbolji opis trenutnih dešavanja u Francuskoj?
U koloni, jedan od protestanata bio je i Lodi, penzioner sa Korzike, koji je učestvovao i u demonstracijama od pre pola veka.

- Bio je maj 1968. kad sam tri nedelje proveo na barikadama. Danas imam 70 godina i svake subote dolazim u Pariz na protest "žutih prsluka". Mi u Francuskoj organizujemo revolucije od 1789. kada smo se otarasili kralja, ali se i dalje borimo protiv buržoazije. Te 1968. su svi stali iza nas, paralizovali smo ekonomiju sa najvećim protestima u modernoj francuskoj istoriji. Protiv sam nasilja i klonim se suzavca, ali razumem način na koji neki ljudi razmišljaju. Pre 50 godina vlada je počela da sluša tek kada smo podigli kamenje i počeli da ih bacamo. Radije bih da vlada posluša mirne demonstracije - kaže Lodi.

I zaista, mogu se izvući brojne paralele između ova tri velika istorijska događaja.
Prvo, velika Francuska buržoaska revolucija jeste bila odgovor na besparicu, ali i predložene reforme koje bi išle na štetu naroda. Podsetimo, osamdesetih godina 18. veka Francuska je ušla u duboku krizu. Razvoj proizvodnih snaga došao je u neposredan sukob sa apsolutističko-feudalnim poretkom. Manufaktura je bila pretvorena u industriju, brodarstvo raspolagalo celim flotama. Banke su jačale, a kapital se grupisao u akcionarska društva. Postojeći sistem bio je gladan korenitih reformi, koje su posebno podsticali filozofi i književnici svojim shvatanjima o jednakosti, slobodi, bratstvu, naciji, u koje je narod sve dublje verovao. Pritom, buržoazija je raspolagala najvećim delom francuskog bogatstva, ali nije imala političku vlast koja je i dalje bila u rukama privilegovanog plemstva i sveštenstva. Kralj je bio apsolutni vladar, ali je njegov uticaj na vlast u zemlji bio ograničen.

Državna blagajna Francuske se punila porezima kojih su prva dva staleža bila oslobođena, bili nametnuti trećem staležu. U to doba je francuski kralj bio Luj XVI, koji je zbog čestih ratova, novčane pomoći američkim državama u borbi za oslobođenje od Velike Britanije i brojnih drugih troškova toliko iscrpeo državnu riznicu da je 1788. godine proglašen bankrot. Opat Sijes je u jednom od pamfleta napisao da su privilegovani redovi paraziti, a treći stalež sam narod, koji je najnezadovoljniji.

"Šta je treći stalež? Sve. Šta je on bio do sada u političkom poretku? Ništa. Šta on traži? Da postane nešto", napisao je Sijes.

Posle brojnih nemira i skupštinskih rasprava, 11. jula 1789. kralj Luj, pod uticajem konzervativnog plemstva iz svog ličnog saveta, kao i svoje supruge Marije Antoanete, čuvene po rečenici: "Ako nemaju hleba, nek jedu kolača", kompletno je rekonstruisao vladu. To je bila kap koja je prelila čašu. Mnogo Parižana je krenulo u otvorenu pobunu. Deo vojske se pridružio rulji; drugi su ostali neutralni. Tri dana kasnije, 14. jula 1789, nakon nekoliko sati borbe, pobunjenici su osvojili zatvor Bastilju, ubivši upravnika, markiza Bernara de Lonaja i nekoliko njegovih stražara. Iako su oslobodili samo sedam zatvorenika: četiri lopova, dvojicu ludaka i jednog seksualnog prestupnika, Bastilja je služila kao jak simbol svega što je omraženo pod starim režimom. Vrativši se ispred gradske skupštine, masa je optužila gradonačelnika Žaka de Flesela za izdaju; ubijen je na putu ka kraljevskoj palati gde je trebalo da se održi javno suđenje. Četiri godine kasnije, tokom jakobinske diktature, kralj Luj XVI je osuđen na smrt zbog "zavere protiv javne slobodne i opšte bezbednosti", a na giljotini je završila i njegova supruga Marija Antoaneta nekoliko meseci kasnije.

Dva veka nakon toga, maja 1968. Francuzi su ponovo započeli revoluciju, koja će trajati nekoliko nedelja. Ovaj put na ulice su izašli studenti željni promene socijalnog, kulturnog i naučnog poretka, koji je za njih bio previše uštogljen. Taj spontani revolt je bio najpre usmeren protiv veoma konzervativnog i tradicionalnog društva, ali i predsednika De Gola kojim je stanovništvo bilo sve nezadovoljnije. Majska kriza je dovela do buđenja stanovništva koje, uspavano društvenim i ekonomskim uspesima tokom perioda prosperiteta, uviđa da je period blagostanja okončan. To su dve stavke koje neodoljivo podsećaju na zahteve "žutih prsluka". Oni shvataju da životni standard opada, a za to, logično, krive monsieur Makrona.

Pedeset godina ranije, studentima okupljenim na fakultetima pridružila se radnička klasa, ovaj put je redosled bio obrnut. Tada je na ulice izašlo gotovo 11 miliona ljudi, od 50 miliona koliko je tada brojala Francuska.
Francuski sociolog i filozof Edgar Moren smatra maj 1968. godine "događajem sfingom" jer je i dan-danas jedna velika enigma: nije prava revolucija jer pobuna nije imala za cilj direktno rušenje vlasti, ali jeste više od talasa koji je iz dubina okeana sasvim neočekivano zapljusnuo rasklimani brod i na njemu napravio pukotinu koja i dalje polako propušta vodu. Iz današnje perspektive, više nego ikada, deluje da je bio u pravu.