Virusi neće zaustaviti ratove

Virusi neće zaustaviti ratove

Syrian Democratic Forces, via AP, File


U opštoj pometnji nastaloj širom planete zbog pandemije koronavirusa, neprimećeno je prošla informacija da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija početkom ovog meseca jednoglasno usvojio rezoluciju kojom se poziva na obustavu svih ratnih dejstava u svetu kako bi se olakšala borba protiv virusa.

Rezoluciju su zajedno predložile Francuska i Turska, a za njeno usvajanje se glasalo pisanim putem. Izglasavanje rezolucije su prethodno mesecima blokirale Kina i SAD zbog suprotstavljenih stavova o ulozi Svetske zdravstvene organizacije, koja se pominjala u jednoj od verzija teksta.

Napokon usvojena rezolucija predstavlja podršku apelu o prekidu vatre u svetu koji je još 23. marta uputio generalni sekretar UN Antonio Gutereš. U tekstu se poziva na “opštu i neposrednu obustavu” sukoba, osim sukoba protiv džihadističkih grupa.

Uprkos proklamovanoj nameri i formalnoj podršci koju su rezoluciji pružile sve države, najveći broj stručnjaka sumnja da će ona u praksi biti prihvaćena i primenjena. Razloga za to je puno. Ratovi koji se trenutno vode dosad su odneli milione žrtava, a među njima su većinom civili koji su u ogromnoj meri stradali upravo iz neuvažavanja humanitarnih apela da im se obezbede hrana i osnovne higijenske potrebe. Stradali su od bolesti i zaraza, tako da će se sukobljene strane na poslednji poziv za bar privremeno odlaganje oružja, gotovo izvesno jednostavno oglušiti.

Statistika pesimistima daje za pravo. Prema istraživanju koje je pre nekoliko godina objavio Metju Vajt, u svetu je od 1900. godine do danas u ratovima ukupno stradalo između 203 i 258 miliona ljudi. Prethodni vek je odneo 37 miliona nastradalih u uniformi i 27 miliona civila u ratu. Međutim, još 130 miliona civila je umrlo od gladi, bolesti i drugih uzgrednih uzroka.

Globalno, svet je danas mirnije i sigurnije mesto za život većine. Nažalost, mnogi i dalje nisu voljni da prihvate lekcije iz prošlosti. Ne računajući unutrašnje ratove koje brojne države vode protiv trgovaca narkotika, u kojima, poput onih u Meksiku, biva ubijeno više hiljada ljudi godišnje, trenutno se u svetu vode četiri takozvana velika rata i desetine sporadičnih oružanih sukoba u kojima se broj poginulih i ranjenih opisuje desetinama hiljada.

Daleko od kuće

Najveći sukobi danas plamte u Siriji, Avganistanu, Iraku i Jemenu. Vojni stručnjaci ih ne svrstavaju u kategoriju klasičnih ratova, koji podrazumevaju sukob jedne države protiv druge. Ali još gore po tamošnje stanovništvo jeste činjenica da su teritorije ovih država svojevrsni poligon za sukob regionalnih ili svetskih sila sa svojim globalnim suparnicima. Naravno, ne na svojim teritorijama, jer je neuporedivo jednostavnije interese oružjem braniti na tuđem posedu, hiljadama kilometara daleko od sopstvene države.

AP Photo/Hussein Malla

AP Photo/Hussein Malla

Najžešća ratna dejstva i dalje se odvijaju u Siriji, mada svetski mediji o tome sve ređe izveštavaju pošto je tamošnji rat zbog dužine trajanja postao “pomalo nezanimljiv”. Od kako je pre skoro decenije započeo rat u ovoj zemlji, u sukobima je ubijeno više od pola miliona ljudi, a broj onih koji su prognani ili bili prisiljeni da napuste svoje domove procenjuje sa na više od osam miliona. Lista učesnika ovog rata je posebno “impresivna”, jer je upravo Sirija mesto na kojemu se prepliću geopolitički interesi regionalnih i svetskih sila, ali i nekoliko zemalja Bliskog istoka.

Pre svega, tu su regularne sirijske snage pod kontrolom predsednika Bašara al Asada koje su sada, za razliku od pre nekoliko godina, u prilično stabilnom stanju. Na takozvanoj Asadovoj strani nalaze se Rusija i Iran čije su vojne snage direktno pomagale u promeni stanja na terenu u Asadovu korist i ovladavanjem većim delom sirijske teritorije. Ove snage su, prenose diplomate, postigle neku vrstu prećutnog pakta s Kurdima koji kontrolišu istočni deo zemlje.

S druge strane ratišta nominalno se nalaze sirijski pobunjenici koje su na samom početku sukoba zapadni mediji prikazivali kao borce željne demokratije, kojima je dozlogrdila dotadašnja vlast. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da značajnu većinu ovih snaga čine razne islamističke grupe delimično povezane sa Al Kaidom.

Na strani pobunjenika nalazi se i SAD, te zapadne zemlje poput Velike Britanije i Francuske, ali i Saudijska Arabija koja izdašno finansira radikalne grupe. Tu je i Turska koja nastoji da “obezbedi sigurnost” svojih južnih granica.

Međutim, jasno je da Turska gotovo neskriveno pokušava da potkopa kurdsku upravu na istoku Sirije, pre svega kako bi onemogućila da se kurdska samouprava prelije na tursku teritoriju. Ali tu spisak učesnika sukoba nije okončan, jer je još, u ma kako maloj meri, u Siriji prisutan ISIS koji je ne tako davno na području ove države imao veći deo svog kalifata.

Sve dok, najviše zahvaljujući ruskom angažmanu, nije uništen. I pored svih nabrojanih snaga na terenu, analitičari nemaju dilemu o tome da u Siriji svoje oružane snage i odlučnost zapravo odmeravaju Rusija i SAD. Pojedini tvrde da je ova zemlja istovremeno postala neka vrsta poligona i za testiranje novih oružja ove dve svetske sile.

“Asadova vlada pokušava da ponovo uspostavi kontrolu nad čitavom zemljom, što se odvija prilično teško, jer lokalne vlasti žele da zadrže privilegije i autonomiju koju su dobile“, kaže Bahtjar Aljaf, direktor ljubljanskog Centra za bliskoistočne i balkanološke studije.

AP Photo/Emrah Gurel

AP Photo/Emrah Gurel

“Novi momenat u priči jeste povlačenje Amerikanaca. Ako sirijska vlada želi da postigne dogovor sa lokalnim plemenima i uspostavi mirnu reintegraciju severoistoka zemlje, onda će im jedina briga ostati provincija Idlib gde su i dalje stacionirani teroristi. Ukoliko savladaju i tu prepreku, sledila bi obnova Sirije. Amerikanci već vode pregovore sa Saudijcima da deo čeka za obnovu Sirije plati Rijad”, kaže Aljaf.

Drugi rat velikih razmera još traje u Iraku. U ovoj državi danas ne postoje jasni, deklarisani neprijatelji, jer se oružani sukobi odvijaju između službenih iračkih snaga, potpomognutih Amerikom, protiv “nevidljivog neprijatelja”, odnosno mešavinom islamista, ostataka terorističkog ISIS-a i pristalica davno svrgnutog diktatora Sadama Huseina. U prilično nedefinisanoj situaciji u Iraku, samo tokom 2018. godine u ovoj zemlji je poginulo oko 5.000 ljudi.

Tragedija Jemena 

Sličan sukob koji postoji u Iraku vodi se i u Avganistanu. I u ovom slučaju se na jednoj strani nalaze regularne avganistanske jedinice vojno potpomognute zapadnom koalicijom u kojoj glavninu snaga imaju SAD. S druge strane su takođe nedovoljno definisani neprijatelji, zapravo talibani i pripadnici sličnih islamističkih organizacija. Iako je izgubio na nekadašnjem intenzitetu, rat u Avganistanu i dalje godišnje odnosi više hiljada života.

Četvrti rat koji se može svrstati u kategoriju dugih sa velikim brojem žrtava odvija se u Jemenu. Na neki način je veoma sličan sukobu u Siriji, ali su u toj zemlji u glavnim ulogama regionalne sile, ili zemlje koje pretenduju da to postanu. S jedne strane je prisutna Saudijska Arabija koja pokušava da vrati na vlast sebi naklonjenu sunitsku struju u Jemenu. S druge strane su Huti, jemenski šiiti koji imaju podršku Irana.

Sukob u Jemenu je, zahvaljujući bezobzirnosti sukobljenih strana i njihovih vojnih pokrovitelja, koštao života više desetina hiljada stanovnika ove zemlje, dovodeći zbog gladi i bolesti u smrtnu opasnost milione ljudi.

“Tu je posebno reč o Saudijskoj Arabiji, pod vođstvom krunskog princa Muhameda bin Salmana, koji je radio na učvršćivanju unutrašnje moći i regionalnog uticaja. Bin Salman je posebno zapao za oko javnosti kada su zapadne sile počele da vrše pritisak na njega zbog ubistva novinara Džamala Kašogija. Suprotno očekivanom, on ne samo da je preživeo pritisak Zapada, već je čak i učvrstio uticaj. Na duže staze, to znači da će Zapad sve teže moći da utiče na politiku zemalja Persijskog zaliva“, navodi Taufik Rahim, analitičar iz Dubaija.

AP Photo/Hussein Malla

AP Photo/Hussein Malla

Prema njegovom mišljenju, zemlje tog regiona razvile su sopstvenu spoljnu politiku koja se nekada ne poklapa sa politikom Zapada. A ujedno, u Saudijskoj Arabiji postoji akumulirano nezadovoljstvo stanovnika:

“Izazov za Salmanovu opoziciju jeste da u Saudijskoj Arabiji nema alternative za izbor drugog vođe. Opozicija u regionu dolazi iz zemalja koje su ili krhke ili zarobljene u sopstvenim političkim problemima, tako da ni na regionalnom nivou niko ne može da se suprotstavi Bin Salmanu”.

Sudbina Jemena je možda i najveći poraz međunarodne zajednice. Ona nije uspela da prisili Rijad i Teheran da obustave izmešteni rat zbog kojeg milioni gladuju i koji je Jemen stavio na, može se slobodno reći, prvo mesto najopasnijih zemalja pogođenih ratom i humanitarnom krizom.

Obostrane pretnje

Uz navedene sukobe koje bi Savet bezbednosti UN namah želeo da okonča zbog opasnosti od koronavirusa, širom sveta postoji niz tinjajućih, povremenih i zamrznutih sukoba niskog intenziteta, koji se u veoma kratkom vremenu mogu rasplamsati.

Političku nestabilnost na Bliskom istoku obeležava izraelsko- palestinski konflikt. Odnosi Izraelaca i Palestinaca postali su još kompleksniji zbog statusa Jerusalima. Poslednje godine su obeležili nasilni protesti na palestinskoj teritoriji, dok je Izrael nastavio izgradnju jevrejskih naselja na Zapadnoj obali.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar