“DRUŽE STALJIN, SMATRAJTE DA JE TO ZAVRŠENO”

“DRUŽE STALJIN, SMATRAJTE DA JE TO ZAVRŠENO”


Staljinov ubica sa glumicom Garbo bio je iz ljubavi, a sa umetnicom Fridom po zadatku, kako bi ubio Lava Trockog

Tvrdoglav, hrabar, beskompromisan, opasan… ali ipak najviše tvrdoglav. Ako je Mustafa Golubić nešto rekao, izgovorena reč ga je u potpunosti obavezivala. Nije bilo bitno šta stoji ispred njega. Tvrdoglav kao mazga a pritom sa neverovatnim darom za obaveštajca i urođenom svirepošću, malo toga nije bio u stanju da ispuni. Mustafa Golubić je naročito držao do svoje reči pogotovo ako je ona bila data jednom kralju.
U Beču 1932. godine Mustafa Golubić se sreo sa svojim saradnikom Blagojem Parovićem. Šetali su, po kazivanju Parovića, ulicom Vilhelma Velikog i razgovarali. Mustafa Golubić mu je pričao o lošem radu Komunističke partije Jugoslavije i o tome kako Kominterna nije zadovoljna rukovodstvom jugoslovenskih komunista. Parović je nenadano pitao Mustafu kakve on veze ima sa ustašama i rekao mu je da su do njega stigle informacije da se Golubić sastajao sa nekim ljudima tu u Beču koji su pripadali ovom terorističkom pokretu.
“To je moja lična stvar i ja za svoje postupke, druže Paroviću, ne odgovaram ni tebi ni rukovodstvu KP Jugoslavije”, dosta grubo ga je prekinuo Golubić, pretećim tonom koji nije obećavao ništa dobro. Parović je pokušao malo da spusti loptu i odobrovolji Mustafu govoreći mu da ne misli ništa loše i da mu nije namera da proverava, niti da ga uhodi. Parović je poznavao Golubića i znao je da je i za mnogo manje ovaj znao da skine glavu. Plašio se paranoje koja je bila česta boljka Kominterninih rukovodilaca, stalno zastrašenih Staljinovim čistkama.
Kada mu je bes splasnuo, Golubić je ispričao partijskom drugu da je kontakte sa ustaškom emigracijom pravio namerno i da oni imaju nekakav zajednički cilj. Dalje od toga nije rekao, ali se kasnije u Moskvi poveravao svom prijatelju, generalu Ivanu Kralju. Govorio mu je da je sa ustašama, ali i sa pripadnicima pokreta VMRO imao ne samo kontakte, nego da ih je i pomagao tako što im je obezbeđivao novac, oružje i putne isprave i legitimacije.

Obećanje kralju
Činio je to nekoliko godina mimo znanja pretpostavljenih u OGPU, mada zbog uživanja specifične Staljinove naklonosti niko Mustafu nije smeo da pita ni šta radi, ni za koga radi. Čak ni njegovi pretpostavljeni, koji su često polazili od pretpostavke da to nešto što radi Mustafa Golubić radi baš direktno po Staljinovom nalogu, a mešati se u ta posla značilo je siguran put u Lubjanku ili u jednom pravcu za Sibir. Na pitanje svog prijatelja zašto je to radio, odgovor je bio prost. “Obećao sam to Karađorđeviću. Javno, pred ljudima.” Mustafa je mislio na događaj iz juna 1919. godine. Regent Aleksandar Karađorđević prolazio je fijakerom pored hotela “Moskva”, a Mustafa Golubić, koji je tu sedeo, ustao je od stola i zaustavio fijaker.
– Ubiste pukovnika Apisa, veličanstvo? – upitao je kralja, drsko ga gledajući.
– Sud ga je osudio na smrt, Mustafa! Sud je završio posao – reče kralj.
– I da znate, vi ste ubili njega, a ja ću uskoro vas – odbrusio je Mustafa.
– Navalio si kao zima na gola čoveka – odvrati Aleksandar i rukom dade znak kočijašu da produži. – Dobro si mi dao do znanja da znam kako i dalje da postupam sa tobom.
Kažu da su, na pomen kraljevog imena, Mustafine oči uvek gorele plamenom osvete. Marijan Stilinović, predratni partijski aktivista, učesnik NOB-a i funkcioner FNR Jugoslavije, u svojim sećanjima je zapisao da je Mustafa dvadesetih godina prošlog veka, kao član centrale Komunističke partije SSSR, bio zadužen u Beču za odeljenje Kraljevine Jugoslavije, a zatim bio rukovodilac Balkanske komunističke federacije. Kako kaže, gotovo svaki sastanak započinjao je sledećim rečima:
– Aleksandra treba ubiti. To je ključ jugoslovenske revolucionarne politike i drugog rešenja i izlaza nema i ne može da bude – izričit je bio Mustafa Golubić.
Uporan i tvrdoglav kakvog ga je Bog dao, nije se smirio dok Aleksandra Karađorđevića nije video mrtvog. Konstantno je planirao i godinama radio na njegovom ubistvu. Aleksandar je to znao pa je s druge strane Golubić bio stalno na meti jugoslovenskih tajnih službi i specijalne policije. Ipak, uspeo je da 1921. godine učestvuje o organizaciji atentata na kralja.

Prvi atentat na Aleksandra
Na dan proglašenja Vidovdanskog ustava 28. juna, Spasoje Stejić, član KPJ i učesnik Oktobarske revolucije, umešao se među radnike, zidare i molere koji su radili na skeli postavljenoj na uglu ulica Masarikove i Miloša Velikog, na nedovršenoj zgradi Ministarstva građevine. U momentu kada je pored zgrade nailazila kolona u kojoj se nalazio i automobil sa otvorenim krovom u kojem je bio Aleksandar, Stejić je bacio bombu, ali je ona spletom čudnih okolnosti zapela za telefonske žice pa je detonirala dok je još bila u vazduhu. Aleksandar je ostao neozleđen, ali je povređeno desetak ljudi koji su se nalazili u publici.
Stejić je uhapšen i odveden u Glavnjaču. Naravno, oružje za atentat nabavio mu je niko drugi do Mustafa Golubić. Sam Stejić je bio zanimljiv karakter, nešto poput Golubića. Sa 10 godina je pristupio Jugoslovenskom dobrovoljačkom korpusu i borio se na ratištu u Dobrudži. Sa nekolicinom boraca istupio je iz korpusa i priključio se boljševicima. Tokom 1918. godine boravio je u Samari, gde je radio kao ilegalni partijski radnik sa Urošem Čonkićem i drugima.
Sredinom 1918. godine, u Moskvi je od jugoslovenskih veterana ruske revolucije organizovana Jugoslovenska komunistička grupa pri Ruskoj komunističkoj partiji (boljševika). Petog novembra iste godine, unutar Jugoslovenske grupe formiran je inicijativni komitet za organizovanje ilegalne revolucionarne partije u Jugoslaviji. U Komitet su ušli Lazar Vukičević, Lazar Manojlović, Franja Drobni, Sava Lazić, Z. Petold, Nikola Grulović i Spasoje Stejić.

Uporan i tvrdoglav kakvog ga je Bog dao, nije se smirio dok Aleksandra Karađorđevića nije video mrtvog. Konstantno je planirao i godinama radio na njegovom ubistvu. Aleksandar je to znao pa je s druge strane Golubić bio stalno na meti jugoslovenskih tajnih službi i specijalne policije

U tom periodu Mustafa Golubić upoznaje Stejića i upućuje ga nazad u Kraljevinu SHS. Pored neke vrste partijskog rada, Stejić je radio i razne obaveštajne poslove za grupu kojom je rukovodio i Mustafa Golubić. Imao je 17 godina kada je izvršio atentat. U Vidovdanskom procesu osuđen je prvo na smrtnu kaznu, koja mu je kasnije preinačena u kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. Robijao je u sremskomitrovačkom zatvoru i učestvovao je u čuvenom begu zatvorenika početkom Drugog svetskog rata. Priključio se partizanima i poginuo od avionske bombe na Sutjesci 1943. godine.
Stejić nije nikada ni pod torturom i batinama odao Mustafu Golubića, ali je kralj Aleksandar znao ko stoji iza tog pokušaja. Mustafi Golubiću to svakako nije predstavljalo preveliki problem. Nizu agenata raznih obaveštajnih službi koji su tražili njegovu glavu pridodati su i agenti jugoslovenske službe. Tragajući za načinom kako da dođe glave Aleksandru, a nemajući dozvolu svojih starešina iz ruske obaveštajne službe da može da krene u lov na glavu prvog jugoslovenskog kralja, Mustafi Golubiću nije preostalo ništa drugo nego da se pomenutom glavom bavi iz hobija.
Često je svoja putovanja po svetu koristio i za lični rat protiv Karađorđevića. Tako je svoje putovanje u SAD početkom 1933. godine u cilju razvijanja obaveštajne mreže SSSR-a istovremeno iskoristio da u jednoj nelegalnoj akciji, čitaj pljački ili kako su to komunisti zvali “eksproprijacija eksproprijatora”, dođe do novca koji je potom lično preneo u Evropu i u Parizu dao saradnicima iz makedonskog VMRO. Ovaj novac kasnije je upotrebljen za finansiranje organizacije atentata u Marseju 1934. godine.

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa, koji je na kioscima svakog petka

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar