MONTGOMERI EKSKLUZIVNO ZA EKSPRES: Pogrešno smo procenili Srbiju

Imali smo pojednostavljenu viziju da je problem u većini slučajeva u autokratskoj ličnosti koja je na vlasti

Vilijam Montgomeri bio je prvi postpetooktobarski američki ambasador u Beogradu. Njegov angažman na ovim prostorima, međutim, počeo je znatno pre nego što je kao prvi naslednik poslednjeg ambasadora SAD-a u SFRJ Vorena Cimermana kročio u nedavno srušeno zdanje u Ulici kneza Miloša.
Centrala mu je bila u američkoj ambasadi u Budimpešti, odakle je, kako sam kaže za „Ekspres", obezbeđivao „savete i podršku" Miloševićevoj opoziciji. Prevedeno na običan jezik, on je bio taj bez čijeg angažmana 5. oktobar verovatno ne bi bio moguć, jer preko njega je dolazila sva pomoć namenjena opoziciji, Otporu, opozicionim medijima...
Montgomerijev pogled na 5. oktobar 17 godina kasnije znatno je drugačiji u odnosu na vreme kada je na ulicama Beograda padao Miloševićev režim. Ne u smislu da li je do toga moralo da dođe, već u pogledu posledica koje su, kako sam priznaje, prouzrokovane lošim procenama američke administracije.
- Mislim da je Zapad generalno, a naročito vlada SAD, dramatično potcenila ogromne društvene probleme koji su povezani s promenama duboko ukorenjenih političkih sistema. Ja svakako jesam. Imali smo pojednostavljenu viziju da je problem u većini slučajeva (Libija, Irak, Srbija, Sirija) u autokratskoj ličnosti koja je na vlasti. Centralna stvar u ovakvom viđenju je takođe pojednostavljena predstava da su ljudi rođeni da budu demokrate, a što potiskuju autokratski vladari. I onda teorija glasi da je potrebno samo da se oslobodite autokratskih vođa, a da će demokratski instikt naroda prirodno isplivati na površinu - kaže Montgomeri za „Ekspres".

Moj zadatak 2000. godine bio je da obezbedim savete i podršku Miloševićevoj opoziciji iz kancelarije u Budimpešti

Ali, nastavlja dalje bivši američki diplomata, umesto toga, otkrili su da je promena režima samo prvi u nizu veoma dugih procesa društvenih promena koje mogu da traju generacijama.
Druga pogrešna procena SAD-a je, kako kaže, došla iz toga što se tamo pati od uverenja da je „neophodno uspostaviti i živeti u multietničkim, multikulturalnim društvima po svaku cenu".
- Zbog toga nismo uspeli da prepoznamo koliko su teški ti procesi širom sveta. Bosna je tipičan primer gde je naše insistiranje na jedinstvenoj multietničkoj državi dovelo do toga da je ona neuspešna država i više od 20 godina posle završetka rata. Drugi primer je Irak, koji trenutno prolazi kroz veliku krizu koju proizvodi želja Kurda da osnuju sopstvenu državu. To što nismo uspeli da u potpunosti shvatimo važnost etničkog pitanja bio je glavni uzrok naših pogrešnih procena - priznaje Montgomeri.
Kada govori o svojoj ulozi u svemu, Montgomeri ističe da nije tajna da je Zapad generalno, a posebno SAD, video Miloševića kao jednog od glavnih ako ne i glavni uzrok nasilja koje je progutalo bivšu Jugoslaviju.
- Jasno je da su i mnoge druge osobe u Srbiji, ali i u drugim državama bivše Jugoslavije, igrale štetne uloge. Moj zadatak 2000. godine bio je da obezbedim savete i podršku Miloševićevoj opoziciji iz kancelarije u Budimpešti. Ali, molim vas, nemojte da zaboravite da je Milošević oboren naporima samog srpskog naroda, koji je zbog toga mnogo rizikovao i platio visoku cenu. Mnogi od njih protestovali su na ulicama Beograda i drugih gradova više od 10 godina kako bi doveli do njegovog pada. Sve zasluge pripadaju desetinama hiljada Srba koji su radili na tome - ističe Montgomeri i dodaje: - Da nije bilo 5. oktobra, Srbija bi ostala izolovana od Evrope. Ekonomija je bila ozbiljno uzdrmana sankcijama, što je rezultiralo time da nije bilo resursa za, na primer, obrazovanje i zdravstvo. Priznajem da Srbija još nije podigla svoju ekonomiju tako da može da procveta, ali je na dobrom putu. Ukratko, u Srbiji bi bilo mnogo gore nego što je sada. Iako će biti potrebno još vremena, očigledno je da ste na evropskom putu.
Na pitanje da li je zadovoljan ishodom 5. oktobra, bivši američki diplomata odgovara da je „peti oktobar bio neophodan početak promena koje su bile potrebne Srbiji, ali on nikako sam po sebi nije i kraj tih promena".
- To je bio samo početak dugačkog procesa koji i danas traje - kaže Montgomeri.
On, međutim, dodaje da je bilo trenutaka kada je bio vrlo razočaran, pre svega ponašanjem američke administracije.
- Nezavisno od šokantnog i tragičnog ubistva Zorana Đinđića, najveće razočaranje za mene bilo je kada sam shvatio da se, bez obzira na svu dobru volju usmerenu ka Srbiji, američka administracija fokusirala na Kosovo, odbijajući da prihvati bilo kakve kompromise ili da Srbiju shvati ozbiljno po tom pitanju. Na kraju mog boravka u Srbiji bilo mi je jasno šta će se dogoditi na Kosovu, bez obzira na to što je moja administracija neprestano ponavljala hipokritičku priču o „standardima pre statusa". Na kraju se ispostavilo da Zapad nikada nije želeo bilo kakve merljive standarde, te da je odluka o nezavisnosti Kosova već bila doneta. Bilo je jasno da ni na koji način nisam mogao da utičem na to da se taj stav promeni, niti na sam proces. Kada je o Kosovu reč, jednostavno nisam bio u igri. A to me je i razljutilo i ražalostilo. I eto nas sada, skoro dve decenije kasnije, još uvek opterećeni situacijom koju smo kreirali u Bosni manjkavim Dejtonskim mirovnim sporazumom, i s Kosovom, gde se naše insistiranje na životu u multikulturalnoj državi do sada pokazalo više kao naivno nadanje nego kao praktično rešenje - kaže Montgomeri.