OSMA SEDNICA 30 GODINA POSLE: Vreme ubijanja

Da li bi nam bilo bolje da Milošević nije pobedio? To svakako. Da li bi raspad Jugoslavije prošao bez rata, ili bar bez toliko krvavog rata? Verovatno bi. Kako bi reagovao Stambolić da je bio na Miloševićevom mestu? Sigurno drugačije. Možda bi prepoznao raspad SSSR-a, shvatio da je Berlinski zid pao i zemlju poveo putem demokratizacije sarađujući sa Zapadom

Kažu da je Slobodan Milošević bio veoma uplašen kada je tog 25. aprila 1987. godine izašao pred okupljene Srbe ispred Doma kulture u Kosovu Polju. Masa od nekoliko hiljada ljudi, neki kažu čak petnaest, negodovala je zato što ne može da čuje šta govori visoki partijski funkcioner i štićenik Ivana Stambolića. U salu je ušlo tek nekoliko stotina ljudi, a svi su hteli unutra. Na zahtev predsedavajućeg skupa, Milošević krajnje nevoljno izlazi pred masu.
Ispred stoji desetak hiljada ljudi s jedne strane i s druge strane nekoliko stotina policajaca u punoj opremi, koji repetiraju duge cevi. Masa na njih baca kamenice. Pre toga su oni pendrečili narod. Milošević, na vetrometini okružen novinarskim ekipama (među novinarima je bio i pokojni Slavko Ćuruvija), stoji na, u tom momentu ničijoj zemlji. U tim trenucima sigurno je proklinjao svog mentora Ivana Stambolića koga je, valjda, toga dana mrzelo da putuje na Kosovo pa je poslao Slobu.

Niko ne sme da vas bije
Milošević nije imao kud. Masa je krenula da ga okružuje tražeći spas u njegovoj pojavi. Neko mu dovikuje "biju nas", on mahinalno odgovara: "Niko ne sme da vas bije!". Tog momenta masa je prepoznala novog vođu. Birokratski aparatčik do tog momenta, sa ambicioznom suprugom iza sebe, psihološki dobija još par žlezda koje su mu falile i, što je najbitnije, u njemu se rađa ozbiljna ambicija. On prvi put oseća da može i šta znači ljubav sa masom i novi ugovor sa narodom.
Sve što je sledilo nakon toga odredilo je sudbinu vođe i jednog naroda. Započet je istorijski proces na koji još nije stavljena tačka. Sve je počelo na Kosovu. Simbolično. April 1987. je bio početak. Kosovsko pitanje - centralno pitanje.
Ali septembar te godine je bio prekretnica. Septembar je počeo ubistvima. Prvo je 3. septembra u Paraćinu, u kasarni JNA, Aziz Keljmendi ubio četvoricu vojnika (dvojicu Bosanaca, jednog Srbina i jednog Hrvata) i još pet ranio. To su sve povodi.
Septembar se te godine završio političkim ubistvom. Žrtva je bio Ivan Stambolić. Izvršilac je bio Slobodan Milošević. Šta se desilo između aprila i septembra. Između Kosova Polja i Osme sednice. Osim što je Milošević dobio psihološki par tih žlezda neophodnih za lidera u bilo čemu, uz mentorstvo supruge i njenih drugova iz Univerzitetskog komiteta zahvaljujući kojima će odneti prevagu na sednici CK, stvorena je mreža ljudi u Predsedništvu i Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije. Mreža ljudi kojima će Milošević biti lider i koji će detronizovati Ivana Stambolića i Dragišu - Bucu Pavlovića.
Pre Osme sednice bila je i 30. sednica Predsedništva CKSK Srbije sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda - istupanje Dragiše - Buce Pavlovića pred novinarima u kome je kritikovao "olako obećanu brzinu" rešavanja problema Kosova. Aludirao je na Miloševića. Stambolić na tom sastanku još ne percipira Miloševića kao neprijatelja,već pokušava da sukob između dvojice svojih pulena, Buce i Slobe reši mirnim putem. "Uz kafu", kako se doslovce za zapisnik izjasnio Stambolić. Milošević je na glasanju u Predsedništvu 18. septembra imao tesnu većinu od 11:10. Ali je nekoliko dana kasnije na famoznoj Osmoj sednici 23. i 24. septembra odneo pobedu.

Mala rasprava
Stambolić je bio politički likvidaran u direktnom TV prenosu. Milioni ljudi gledali su rađanje novog vođe. Poražena komunistička struja kasnije se uglavnom prepakovala u opozicione političke partije koje su devedesetih imale prefiks demokratska i građanska.
Milošević kroz "jogurt revoluciju" vraća Vojvodinu u ustavni okvir, a preko "žute grede" Crna Gora se vraća u političku orbitu Srbije. Da li je Srbija nešto izgubila od Osme sednice do danas. Izgubila je skoro sve. Ratove koje nije vodila, Srbi više ne žive, uz izuzetak Republike Srpske, van granica Srbije, bar ne u velikom broju. Crna Gora je samostalna država. Kosovo... Pitanje koje je otvoreno još nije zatvoreno. Ali nije ono jedino pitanje koje je na toj sednici otvoreno.
Podela kao princip u politici, nedostatak dijaloške kulture kao osobenost političkog delovanja, pragmatizam umesto principijelnosti, odsustvo etike u politici, sve su to posledice te Osme sednice. Nije to bila samo frakcijska borba komunista oko vlasti, bila je to svojevrsna "modernizacija" Srbije vođena vizijom onih čiji je Milošević bio tek reprezent. Šta bi bilo da je kojim slučajem Stambolić pobedio?
Čovek mora biti neobično glup ili ambiciozan, ili i jedno i drugo pa da pomisli da može dati odgovor na ovo pitanje. Da li bi nam bilo bolje da Milošević nije pobedio. To svakako. Da li bi raspad Jugoslavije prošao bez rata, ili bar bez toliko krvavog rata? Verovatno bi. Kako bi reagovao Stambolić da je bio na Miloševićevom mestu. Sigurno drugačije. Možda bi prepoznao raspad Sovjetskog Saveza, shvatio da je Berlinski zid pao i zemlju poveo putem demokratizacije sarađujući sa Zapadom.

Lično, Stambolić mi je bio bliži. Slobu sam poznavao tek površno, ali sam shvatio da se CKSKS mora prikloniti volji naroda i podržati tu tvrđu struju, kaže Zoran - Baki Anđelković

O Osmoj sednici razgovarali smo sa nekim od aktera tih događaja i sa jedne i sa druge strane.
Zoran - Baki Anđelković, koji je u vreme Osme sednice bio član Predsedništva CK SKS i sekretar Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, ocenjuje da je ova sednica bila istorijska i da je dosta dobrog donela srpskom narodu.
- Mlađe generacije to možda ne razumeju, ali ključ je u Vojvodini. Da nije bilo takve promene, danas bismo imali Vojvodinu kao jednu od osam država nastalih raspadom SFRJ. Takav je bio istorijski kontekst da je moralo da se ide u tom pravcu. Da se nije desila u septembru, desila bi se nekoliko meseci kasnije. Vojvodina je u to vreme bila država, uređenija od mnogih koje su kasnije priznate. Sa Makedonijom nije mogla da se poredi. Kada su policajci u Srbiji vozili "fiće", svi od Pančeva pa nagore vozili su "kadete". Imali su zakonodavnu aktivnosti, izvršnu vlast, Ustavni sud, imali su sve prerogative države nastale iz Ustava 1974. godine i za sve su gledali Zagreb. Svi iz Pančeva su studirali i lečili se u Novom Sadu, a ne u Beogradu, da ne govorim o severnijim gradovima - kaže Anđelković i dodaje da se to kasnije promenilo doseljavanjem izbeglica iz BiH i Hrvatske i izmenom etničke strukture u severnoj pokrajini.
- Oni koji su planirali da razbiju Jugoslaviju želeli su da se i pitanje Kosova završi još 1990. godine, a ne da se i danas o njihovom statusu pregovara. I to je doprinos Osme sednice. Uspeli smo da vratimo Kosovo u okvir Srbije. U to vreme, 1988. ili 1989. kada je u Prekalama kod Istoka došlo do incidenata nad Srbima, 12 policajaca smo hteli da pošaljemo da ih zaštite u tom selu, ali to nije bilo moguće. Čekali su tri dana u Raški dok je Predsedništvo SFRJ dva dana zasedalo dok nije dobilo saglasnost kosovske policije - opisuje Baki i dodaje da Osme sednice ne bi ni bilo da narod s Kosova nije počeo da prodaje poslednje prase, samo da kupi kartu i preseli se u Srbiju.

Pitanje Vojvodine
Atmosfera koja je pratila tu sednicu, prema njegovim rečima, nije bila nimalo laka. Miloševićeva struja je na sednici Predsedništva dobila 11 glasova od 21 i tesnom većinom obezbedila podršku.
- Kasnije se na samoj Osmoj sednici to samo ponovilo, jer je sednica Predsedništva partije, kao i danas, ključna. Niko nije znao kako će se na kraju sve završiti. Lično, Stambolić mi je bio bliži. Slobu sam poznavao tek površno, ali sam shvatio da se CK SKS mora prikloniti volji naroda i podržati tu tvrđu struju. Javio sam se među prvima da govorim, jer sam znao da moram govoriti. Ne prihvatam tumačenja da je to bio početak stvaranja autoritarne boljševičke partije, samo zato što je nacionalni deo SK isplivao na površinu, a poraženi deo kasnije stvorio Demokratsku stranku. Da li bi u staljinističkom autoritarnom režimu pobeđeni Ivan Stambolić bio postavljen na čelo Jubmes banke posle toga? Ne pričamo o kraju devedesetih i početku 2000. da se razumemo.
Sve je moglo i drugačije da se odigra, ali bi, kako kaže, Savez komunista u tom slučaju već 1990. bio na rubu istorije, a na vlast bi došli "oni sa kokardama".
- Nisam ja promovisao kokarde, nego Vuk Drašković, Jović i ostali. Mogu sad da budu svi veliki Evropejci, ali tada je tako bilo. Da Savez komunista nije prihvatio atmosferu u društvu, izbio bi haos, jer su već jačale te ekstremne nacionalističke struje. Ideja levičarstva je bila mnogo jaka, a moćna je bila i ta četnička politika. Pitanje je šta bi bilo da je pobedila Stambolićeva struja, takozvana umerenija, zato što su oni ličili na ono kako Vučić opisuje današnju opoziciju. Stambolićevi su ustajali u 11 ujutro, dolazili na posao u 13 časova, onda odu na kafu, pa im dođe Vesna Zmijanac i već u 15 časova idu na ručak u "Interkontinental" i to je sve. Šta su oni mogli da urade? - pita se Anđelković, uz opasku da bi se raspad Jugoslavije svakako desio, jer su o tome "veliki" odlučili i to mnogo pre 1990. ili 1992. godine.
- Kada je Kisindžer 1977. na Kongresu sociologa objavio te planove, nama su oni bili smešni. Kasnije se većina ostvarila. Srbija je, međutim, uspela da ne bude rata na njenoj teritoriji, da napravi Republiku Srpsku, koju međunarodna zajednica nikako nije priželjkivala, ali i da prolongiramo nastajanje države Kosovo što duže. Nije to mala stvar. Nismo uspeli da se suprotstavimo celim telom, ali smo bar nogu podmetnuli neprijatelju - zaključuje Anđelković.

Plan zapada
Anđelković zapravo misli na jedan drugi sastanak koji je održan u Upsali 1977. godine. Nije to bio sastanak sociologa i nije u pitanju bio Kisindžer već Zbignjev Bžežinski. "... Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će kriza oko nasledstva (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju...". S tim u vezi, Bžežinski je odredio akcioni plan kojim bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa SSSR-om. Istakao je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima „ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju" i da se pomogne „nacionalseparatističkim snagama". Sve je to u principu na mestu, osim male činjenice koja se ne uklapa u sliku, a to je da je 9. novembra 1989. godine SSSR padom Berlinskog zida prestao da postoji. Tako da je i ovaj scenario bio tek delimično upotrebljiv.

Verovatno bi se Jugoslavija raspala i da je pobedila umerena struja, ali raspad ne bi bio tako užasan i krvav. Od Kosova pa do Slovenije, svuda je ostao trag mržnje i netrpeljivosti koji se i danas oseća, objašnjava Rajko Danilović

Na drugoj strani, predstavnik Stambolićeve struje, advokat Rajko Danilović za "Ekspres" kaže da je Osma sednica svojevrsna istorijska vododelnica, na kojoj su Srbi izabrali pogrešan put.
- U to vreme Jugoslavija je trebalo da se odredi prema slomu komunizma i padu Berlinskog zida. Fukujama je rekao da će tad svi preći na neoliberalni model demokratije. Međutim, SFRJ se tresla zbog svojih razloga i zato nam je ta Osma sednica od istorijske važnosti. Sve se dešavalo unutar Saveza komunista i ne prihvatam te priče da je SK išao za voljom naroda, već obrnuto. Vođstvo je diktiralo smer i narod se tome priklonio. Kulturna elita kroz Memorandum SANU je te nacionalističke težnje dodatno podgrejala. Na samoj sednici Univerzitetski komitet je podržao Miloševića, ali nisu ni oni bili presudni, sve je to moglo i drugačije da se završi. Verovatno bi se Jugoslavija raspala i da je pobedila umerena struja, ali raspad ne bi bio tako užasan i krvav. Od Kosova pa do Slovenije, svuda je ostao trag mržnje i netrpeljivosti koji se i danas oseća - objašnjava Danilović i dodaje da "Osma sednica zato i dalje traje".
- Završiće se nekako, ali ne znamo kada. Možda će globalizacija uticati na to i umiriti naše ovdašnje podele. Čak i bivše komunističke zemlje, koje su na mala vrata ušle u EU, unutar te zajednice osetile su neke promene i boljitak. Zato mislim da će to i za nas biti blagotvorno - napominje Danilović.

Neizvestan kraj
Istoričarka Latinka Perović, koja je od 1969. do 1972. bila sekretar Saveza komunista Srbije nakon čega je smenjena pod optužbom za anarholiberalizam, smatra da je Osma sednica važan događaj u previranjima koja su tada već postojala u jugoslovenskoj i srpskoj partiji.
- Ta previranja su počela još šezdesetih godina i postala naročito intenzivna u vreme ustavnih promena 1974. Ona su se ticala propitivanja kakva Jugoslavija treba da bude u budućnosti, s obzirom na društvene, ekonomske i političke promene. Da li treba da se razvija kao centralizovana, unitarna država ili treba da ide na decentralizaciju i širenje prostora slobode u ekonomiji, politici i kulturi. Dakle, značajna promena se već desila početkom sedamdesetih godina. Zanimljivo je da ni sedamdesetih nije bila rešena ta kontroverza i da se ponovo unutar partije, koja je već bila pročišćena i u velikoj meri promenjena, javila dilema kojim putem treba ići dalje. To se kristalisalo na Osmoj sednici, i ne samo kristalisalo nego je i napravljen izbor u pravcu jedne konzervativne i dogmatske politike, koja je najavila sukobe. Te najave su učinile veoma opreznim druge republike prema Srbiji, započeo je tajni proces događanja naroda, kako se to zvalo. Zato ne bih rekla da je Osma sednica početak, već vrlo važan događaj u procesu traženja sebe, ako je reč o Srbiji, u okviru demokratske i decentralizovane Jugoslavije. Odgovor sa tribine Osme sednice je bio u korist tvrde politike, koja je već morala da se napušta. Ona je našla u Slobodanu Miloševiću svoga izvršioca, ali mnogo su je pomogli ljudi koji su tokom prethodnih godina zauzimali ključnu ulogu u Srbiji - navodi Perovićeva.

Srbija i dalje traži kakvo će društvo biti ekonomski, gde će se sve prostor slobode proširiti, kakva će biti država i odnosi u regionu nakon strašnih sukoba i katastrofe koja se desila u ratu, ocenjuje Latinka Perović

Ona dodaje da je Memorandum SANU svakako bio mnogo važan u tom trenutku, jer je dolazio iz institucije sa velikim naučnim autoritetom.
- Memorandum je faktički formulisao politiku propadanja Srbije u Jugoslaviji, označio je nazadovanje Srbije, tražio reviziju prethodne politike koja je išla od AVNOJ-a. Autoritet tih ljudi i Dobrice Ćosića, koji nije pisao Memorandum ali je bio jedna od ključnih ličnosti toga programa, stvorio je ambijent u kome je i Osma sednica mogla da se održi - kaže Perovićeva.

Memorandumski početak
Na pitanje šta bilo da je pobedila Stambolićeva struja, ona odgovara: "Jugoslavija je kao i druga istočnoevropska društva bila spremna za promene budući da je došlo do velikih promena u svetu, pre svega u nauci, tehnologiji, međunarodnom radničkom pokretu, do pojave evrokomunizma koji je definitivno formulisao da model revolucije kakva je bila Oktobarska i model socijalizma Sovjetskog Saveza ne odgovara zapadnoj Evropi".
- Došlo je do opuštanja u međunarodnim odnosima, slabljenja Hladnog rata i nužnosti otvaranja. Pitanje je gde se ko našao u toj istorijskoj perspektivi. Činjenica je da Srbija, zajedno sa drugima, nije našla tu alternativu i još uvek je traži. I dalje traži kakvo će društvo biti ekonomski, gde će se sve prostor slobode proširiti, kakva će biti država i odnosi u regionu nakon strašnih sukoba i katastrofe koja se desila u ratu. To su sve otvorena pitanja, koja mi ne daju argument da optimistički zaključim kako ne bi došlo do rata da je pobedila linija koja je zapravo poražena. Kontroverza da li će se Srbija razvijati kao moderna i evropska država i sarađivati sa susedima, koncentrisati se na sebe, brinuti o interesima Srba u susednim zemljama na civilizovan način, pitanja su koja i dalje traju. Čak i sukobi oko čuvene Osme sednice traju. Tragičan kraj Stambolića dobio je nekakav sudski epilog, ali ne i istorijski - zaključuje Latinka Perović.
Šta je zaključak? Osim krize koja neprekidno traje i još nekoliko otvorenih rana koje krvare tri decenije, šta je rezultat Osme sednice? Nasleđe koga se još nismo rešili, zatrovan sistem vrednosti sa kojim se borimo. Sa Stambolićem smo tek možda imali neku šansu. Sa Miloševićem nismo imali ni promil.

ŠAINOVIĆ: MNOGO BUKE NI OKO ČEGA

Bivši potpredsednik Vlade Jugoslavije i nekadašnji premijer Srbije Nikola Šainović za "Ekspres" ističe da Osma sednica ima veći medijski nego realan značaj i da je to samo jedan događaj u čitavom procesu promena i događanja.
- Osma sednica je samo završetak jednog procesa unutar Saveza komunista, za koji se vezuje sve ono što obeležava Srbiju omeđenu Ustavom 1974. Ta kriza raste nezavisno od Miloševića i postaje nepodnošljiva. Sednica je samo jedan događaj u nizu koji tu krizu prelama kako bi se nešto rešilo. Nagomilale su se snage koje žele promene i gledaju taj nemoguć položaj Srbije i snage koje ostaju na tome kako je bilo. Na rasprave između tih struktura se pogrešno gleda kao na neki personalni događaj u kojem je Milošević smenio Stambolića, jer sve političke promene imaju personalni aspekt. Međutim, ključno je tu sednicu gledati u kontekstu svega što se događa u to vreme, od Ćosićevih govora i Memoranduma SANU... To su sve procesi, a Osma sednica je unutar toga samo jedan događaj i to čak ne odlučujući, jer ona medijski ima veći značaj nego što je to bilo u realnosti. Ali događaji na Kosovu, poput situacije kada Milošević ode tamo i poruči Srbima da niko ne sme da ih bije, samo je vrh ledenog brega. Tukli su oni Srbe i pre Miloševića. Zato ja na Osmu sednicu gledam kao na izraz političke krize koja je dovela do toga da su promene bile neminovne. To obeležavanje da je pre Osme sednice bila sreća, a posle propast je banalni voluntarizam, zato što se nikakav proces nije desio na jednoj sednici. Kamo lepe sreće da je moguće sudbinu odrediti na jednoj sednici. Treba sagledati i dešavanja i pre i kasnije, ali i promene kod velikih sila - kaže Šainović.
On ističe da se stanje izražava analizom, a ne etiketom koju pre svega stranci stalno pokušavaju da nam nametnu.
- Stranci žele da svoje osvajanje Istoka obeleže kao Miloševićevom vreme, pa onda sve preko Miloševića objašnjavaju. Ako je to tako, zbog čega onda procesi ne nestaju toliko godina posle njegove smrti? Stvari su, nažalost, mnogo ozbiljnije. Svako vreme nosi svoje breme, a ako pokušavamo sve to da obeležavamo i lepimo starim etiketima, ništa nećemo dobiti. Nećemo dobiti čak ni pitanje, a kamoli neki odgovor. Potpuno je naivno misliti da bi proces pobune Srba na Kosovu, zbog situacije u kakvoj su bili, bio zaustavljen ili bi nestao zato što u Beogradu sedi Stambolić, Milošević, Petrović ili bilo ko drugi. To su istorijski procesi. Zar mislite da bi taj nemoguć ustavni položaj Srbije opstao samo da Osma sednica nije bila održana? Pa ni proces raspada Jugoslavije u drugim republikama nije zavisio samo od pojedinaca. Mislite da se Hrvatska ne bi otcepila da je Franjo Tuđman umro ranije? Treba gledati u suštinu problema, a ne zaključiti da bi zbog Žike koji je došao umesto Mike istorija bila potpuno drugačija - navodi Šainović.

VLASI: UBRZAN KRVAVI RASPAD JUGOSLAVIJE

Nekadašnji predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista i učesnik čuvene Osme sednice Azem Vlasi za "Ekspres" ocenjuje da je ovaj događaj samo ubrzao raspad Jugoslavije, a da je iz svega Srbija izašla kao gubitnik.
U medijima ste Osmu sednicu ocenili kao "presudno negativnu prekretnicu daljih političkih događaja". Drugi kažu da je ona dovela do toga "da se sa Kosovom i dalje pregovara". Kome je sednica pomogla?
- Osma sednica je ubrzala raspad Jugoslavije i to krvavo. Širom je otvorila vrata velikosrpskom nacionalizmu, na čijim krilima je Milošević hteo da zajaše Jugoslaviju. Kosovo je bilo samo povod. Drugi (nesrbi) su se uplašili i pobegli od ludog Miloševića i tih aveti, jer Jugoslaviju kakvu je on želeo, niko drugi nije hteo. Kosovo je do 1990. bila federalna jedinica, a nasilno ukidanje tog statusa Beogradu je donelo mnogo briga. Da je Kosovo postalo država 1991, Srbija bi od toga imala koristi, a nikakve štete. Ne bi bila bombardovana, ne bi bila prokazana i sankcionisana od međunarodne zajednice i njeni čelnici ne bi završili u Hagu kao ratni zločinci. Ne bi ostalo toliko neprijateljstva između Srba i Albanaca. A eto, pored svega, Kosovo je opet država, a Srbija gubitnik.
Šta bi bilo da je pobedila Stambolićeva struja?
- Bez netolerantne političke atmosfere, koja je tada stvorena, ostao bi prostor za dijalog. Ovako, zavladalo je političko nasilje Miloševićevih pristalica. Iza verbalnog političkog nasilja usledilo je i fizičko, najpre protiv Albanaca, a onda ratovi i zločini. Sve to podstaknuto je i pokrenuto iz Srbije i od Miloševića.
Koliko je Memorandum SANU pomogao Miloševiću?
- Do tada, funkcionisali smo u duhu Programa SK. Milošević ga je napustio i prihvatio da mu Memorandum bude politički program. Delovao je striktno u duhu tog dokumenta, a rezultati su neminovno bili tragični.
Na čijoj ste Vi bili strani?
- Na svojoj i gledao sam interes Kosova. Bio sam zabrinut za sudbinu Kosova i Albanaca, jer sam znao da će se sve lomiti preko naših leđa, što se ubrzo i pokazalo. Moj sukob sa Miloševićem počinje njegovim destruktivnim i zapaljivim govorom u Kosovu Polju 1987. Taj govor je postao razlog za sukob u rukovodstvu Srbije i predigra za Osmu sednicu.
Da li se ta sednica ikada završila ili ona u nekom smislu traje?
- Dok budu na vlasti u Srbiji politički đaci Miloševićeve političke škole, negovaće se duh Osme sednice. A evo, ima ih, i to na važnim funkcijama.