Nova kolumna Dragana Vesića

Dakle, nije ga izmislila aktuelna vlast. Strašne stvari koje su se desile samo su kulminacija nedostatka mere i onoga što se godinama gomilalo kao globalni trend neoliberalne epohe: promocija nasilja i primitivizma.

Ali, vratimo se protestima koji su se od devedesetih godina 20. veka naovamo označavali kao spontani – ne postoje spontani protesti građana, pogotovo ako se skupi nekoliko desetina, a kamoli nekoliko hiljada ili sto hiljada ljudi.

Uzalud opozicija pere ruke da ona iza toga ne stoji: to je neozbiljno, smešno i glupo. Svaki skup, protest, miting... neko treba da organizuje i artikuliše, a na svim skupovima, pored protestnih šetnji, imate govornike koji su zaduženi da patetično raspaljuju političke strasti, seju mržnju i tako zapale masu. Pritom nije bitno da li su govori razumni, a kritika konkretna i potkrepljena činjenicama: u pitanju su opšta mesta, isti rečnik i od devedesetih godina prošlog veka gledamo taj rimejk – postaje mučno.

Od početka devedesetih, kada je u Srbiji uveden višestranački sistem, nije nastupila demokratija, nego partokratija. Jednoumlje je zamenjeno bezumljem: prvo se zove totalitarizam, a za drugo društvena teorija još nije izmislila ime: valjda ima preča posla, da unedogled vrti kvaziakademsku priču. Narodski rečeno – da "mlati praznu slamu“. I to su salonske prazne priče „pune buke i besa, koju analitičar priča, što ne znače ništa“ (izmenjena i prilagođena parafraza iz Foknerovog romana "Buka i bes“) jer nemaju veze sa stvarnim životom.

Pri tom prozapadna i proevropska opozicija koja organizuje proteste „Srbija protiv nasilja“ previđa da zlo i promocija nasilja dolaze upravo sa Zapada. Tamo, a i ovde, promoviše se nasilje, egocentrizam, neukus, izopačenost, nedostatak empatije, razbijanje porodice... Ko onda da vaspitava decu kad jake žene i feminizirani muškarci nemaju vremena za njih? Vaspitavaju ih društvene mreže i novi mediji koji uništavaju sve stare neprolazne vrednosti.

Ne dovodi se u pitanje da u demokratskim zemljama svako ima pravo na protest pa i na protest radi protesta.

Od raspada SFRJ i NATO agresije, teško da je Srbija bila u težoj međunarodnoj situaciji nego danas – tu je pitanje Kosova gde, zbog tvrdoglavosti kosovskih lidera, čak ni po pitanju srpskih opština, ne može da se postigne dogovor. Naravno, kompromis podrazumeva da obe strane u političkom sporu nešto dobiju, a nešto ne. Ali, ako žele da dobiju sve, onda tu nema kompromisa.

Pandemija koronavirusa i rat u Ukrajini izazvali su velike ekonomske posledice u celom svetu (ne i kosovsko pitanje) i u ekonomski razvijenim zemljama, a kamoli u nerazvijenim. Srbija svakako nije svetski privredni gigant – a tu je i dodatni kosovski problem, koji jednom mora da se reši – pa su inflacija, poskupljenja... nešto što nije izazvano krivicom srpskih vlasti, već kriza ima globalne razmere.

Na stranu stav u romanu Bulgakova "Majstor i Margarita“ da je "svaka vlast nasilje nad ljudima“; čini se da se Aleksandar Vučić vešto snalazi u međunarodnim vodama, a naročito kada je Kosovo u pitanju. I to nije apoteoza jer mnogi tako misle. Verovatno ni on nije oduševljen onim što moćnici traže, ali je gora alternativa ići sam protiv te moćne većine. Mnogi kod nas to nisu shvatili pa smo užasno prošli. Naravno da postoje granice koje se ne prelaze, ali ne možete se inatiti i boriti protiv svih. Bolje je prilagoditi se nego da vam se isterivanje pravde obije o glavu pa da posledice trpe generacije.

Da se ovde živi teško, tačno je, da nijedna vlast nije idealna – i to je tačno. Tačno je da se demokratija ovde nikada nije primala kao da joj klima ne odgovara, da Srbi vole „čvrstu ruku“ i kult vođe: to im je kolektivna karakterna crta. Iz toga nije teško zaključiti da nije sve do stranaka i do vlasti, nego i do našeg mentaliteta – nijedan ministar ne može sasvim da kontroliše sve predsednike opština i direktore, a naročito zaposlene u republičkim ustanovama, koji ljude ne tretiraju kao ljude, nego kao stvari, na birokratski način. Naravno da, kad resorni ministar sazna da nešto nije dobro, usledi smena – kao u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević“.

Dakle, ne postoje spontani politički protesti, tako nešto je besmisleno. Proteste sada organizuje opozicija koja je posle 5. oktobra bila na vlasti – ostaci koalicije DOS.

Nisu u pitanju nova lica, nego oni čiju su vladavinu obeležile afere, skandali, korupcija i pronevere para poreskih obveznika – pa zašto bi oni imali pravo na popravni kad su sve rasprodali i uništili? To je kao da vas spasava onaj koji je već pokušao da vas ubije, a vi mu i dalje verujete. Tako da ovi što protestuju kao da imaju amneziju osim što ne znaju da su ovaj svet bez duše stvorili najmoćniji ljudi na svetu, koji se igraju boga.

Naravno da ni aktuelna vlast nije nepogrešiva i bez afera, ali ovde se radi o tome da kompromitovana opozicija nudi isto samo na drugačiji način, ali ne kaže na koji. Zato se sve svodi na ruganje i ismevanje, ali ne i na neku alternativu – sistem vrednosti se urušava decenijama, a ne dolaskom ove ili bilo koje vlasti na kojoj je da to zaustavi: problem je što su „nove vrednosti“ planetarni neoliberalni trend, a za evropski neoliberalni put, ponavljam, zalaže se i opozicija. Dakle, isto za isto. To jeste licemerno.

Pored protesta, imamo i kontraproteste vlasti ("Srbija nade“). Pristalice opozicije primećuju da su puni autobusi ljudi iz provincije, „sendvičara“, kako ih u prestonici pogrdno zovu. Znam puno ljudi zaposlenih u javnom državnom sektoru i ni od jednog nisam čuo da je uslovljen ili ucenjen da ide na kontramiting u Beograd (ne znam za druge) kako bi podržao vlast.

Uostalom, Beograd je pun došljaka – koliko starosedelaca ima u Beogradu (sad, zašto svi iz unutrašnjosti žele da žive u prestonici, druga je tema)? Tokom vekova, bilo je mnogo seoba i svako je odnekud došao. Duh provincije je u nama ili nije, ma gde bili, i to nema veze sa geografijom, nego sa snobizmom. Tačnije, o tome najviše govore skorojevići, oni koji su se nedavno doselili u Beograd.

A da je duh provincije u nama, najbolje govore protesti: kad pogledate te ruralne fizionomije, nije moguće odrediti ko je na čijoj strani.