Resetovanje Kosova

Više mi se sviđalo pre 35 godina kada sam bio dete – nekako je imalo dušu i bilo je lepše mesto za život. Sad su došli neki drugi ljudi i doneli svoje navike, primitivizam i običaje. Imaju drugačiji akcenat i bučni su. Nervira me sva ta galama, ali ništa ne mogu ponovo da pokrenem i vratim kako je bilo nego se navikavam na faktičko stanje. Valjda mi zato nije tako nešto palo na pamet, ali Dačiću jeste. On bi da "resetuje“ Kosovo – za mobilni ništa nije rekao.

Ta priča s Kosovom rešava se više od 100 godina i sva je prilika da će se rešiti na našu štetu. Propustili smo sve prilike, a ako problem ne rešite za više od 100 godina ili ga rešavate pogrešno, nećete ga rešiti na način na koji želite.

Početkom 20. veka, Dimitrije Tucović je u delu "Srbija i Albanija“ kritikovao i Arbanase i Srbe – bez obzira na to što je govorio da su Arbanasi jedan primitivan svet, sklon krvnoj osveti, čija se plemena šire na račun Slovena na Istok ipak se zalagao za pripajanje Kosova Albaniji. Delo je puno kontradiktornosti jer, s jedne strane, kritikuje "Pašićevu zavojevačku politiku“ i šovinizam, a s druge strane, govori o širenju Arbanasa koji su, po kulturi, bili, kako kaže, iza drugih slovenskih naroda. On u knjizi nigde ne pominje Prizrensku ligu koja je u 19. veku definisala projekat Velike Albanije čija mapa obuhvata delove južne Srbije, Makedonije, Crne Gore i Grčke. To za Zapad nije bila želja za asimilacijom i primena sile, a odbrana tih teritorija jeste! Taj iredentistički san iz 1878. za njih ne postoji, ali postoji "svirepost srpske vojske“. Albanski iredentizam ne predstavlja teritorijalne pretenzije i svirepost Albanaca, ali Pašićeva politika predstavlja. Možda je srpska diplomatska politika prema Kosovu bila pogrešna, ali je bila odgovor na etnički čistu Albaniju.

U Drugom svetskom ratu, uz podršku fašističke Italije, san o Velikoj Albaniji postaje stvarnost, ali se u tih nekoliko godina gotovo nikakav značaj ne pridaje surovom progonu Srba i Crnogoraca (Kraljevina Albanija pod protektoratom Italije od 1941. do 1944).

Čini se da međunarodni interesi nikad nisu išli naruku Srbima, koji su uvek bili predstavljeni kao „loši momci“, a Albanci kao „nevine žrtve“ srpske nacionalističke politike.

Stvari se drastično menjaju posle Drugog svetskog rata, opet na štetu Srba, kada Kosovo faktički postaje republika, mada je pravno definisano kao pokrajina jer ima sve elemente države: vlast, teritoriju i stanovništvo.

Pravo i, uopšte, društvena teorija ne znaju za prefikse građanska i nacionalna država – znaju samo za državu, a ako nemate ova tri elementa, nemate ni državu.

Tačno je da u savremenom svetu postoje multietničke države, ali ako je neoliberalizam izmislio da je "pravo iznad suvereniteta“ zašto onda ne ukine suverene nacionalne države pa da ceo svet bude jedna totalitarna "građanska“ država gde se, kao u Americi, poštuju prava homoseksualaca, lezbejki i transvestita, ali ne i crnaca? Zar je to demokratija? Pravda svakako nije jer nema veze s etikom.

Ali, vratimo se Kosovu, koje je za Srbe i mit i kolevka kulturnog i nacionalnog identiteta. Stvari se drastično menjaju nastankom SFRJ jer se demografska slika radikalno menja u korist Albanaca, oni postaju većina na KiM, a Srbi i svi ostali nacionalna manjina.

Ne samo Zapad, nego i komunizam išao je naruku etnički čistoj Velikoj Albaniji – najpre Kosovu jer taj projekat nije čin nego proces.

Bio je to početak kraja Kosova, a devedesetih godina prošlog veka na Kosovu je bilo dva miliona Albanaca i nekoliko stotina hiljada Srba i nealbanaca.

Krvava kulminacija raspleta kosovskog čvora bila je 1999. pred NATO agresiju SRJ, koja je gazila međunarodno pravo – OUN, kao skupština sveta, ni Savet bezbednosti, kao vlada sveta, ništa se nisu pitali jer je tada zgaženo međunarodno pravo kao dekor političke moći najveće svetske sile, Amerike, i njenih saveznika.

Medijska holivudska patetična mašinerija o progonu albanske nejači sa Kosova i surovosti srpske vojske, naručenim montiranim kadrovima CNN-a za potrebe zapadne antisrpske propagande radila je punom parom, a anestezirano zapadno javno mnjenje nije se zapitalo da li i OVK proganja srpsko stanovništvo.

Gubitak medijskog rata znači i gubitak diplomatskog rata, a Srbija ionako nije mogla da pobedi NATO bez obzira na ovdašnje medijske gluposti.

Mondijalisti su govorili da su Srbi 40 godina, iz ekonomskih razloga, odlazili sa Kosova u tzv. užu Srbiju sa džepovima punim para, jer su dedovinu prodavali po višestruko većoj ceni od realne, i džepovima punim patriotizma. Oni su ga prodali Albancima, po njima.

Nacionalisti su pak tvrdili da su Srbi odlazili pod pretnjom, prinuđeni da prodaju imanja kako bi sačuvali živote, i da je to bila nacionalna strategija Albanaca koja ne pita za cenu.

Istinu znaju oni koji su napustili Kosovo, a Istina nije nikad na vrhovima dveju krajnosti, nije čak ni između dve krajnosti, negde na sredini, nego malo dalje od sredine ka jednoj od krajnosti.

Sad, možete da negirate stvarnost, da je ne prihvatite, ali to ne znači da ona ne postoji, nego da nemate smisao za realnost.

Međunarodno gledano, Kosovo je država bez obzira što je nisu priznale sve države, a nisu je priznale zato što imaju slične probleme sa svojim pokrajinama (poput Španije) – ne zato što poštuju međunarodno pravo.

Šta vam ostaje u takvoj situaciji kad svet nema veze s pravom, a kamoli sa pravdom? Ne morate da priznate Kosovo i to jasno treba staviti svetu do znanja (da ne mora baš toliko da vas ponižava), ali morate da prihvatite faktičko stanje i da, diplomatski mudro, izvučete maksimum iz onoga što je ostalo.

To podrazumeva vršenje vlasti u opštinama na severu, gde su Srbi većina, bez obzira na Kurtijevu kapricioznost.

Može da se sačuva i srpska nacionalna i kulturna baština (Gračanica, Dečani...), dakle ono što je pod zaštitom Uneska. Izbor nije veliki, ali ako „resetujemo“ Kosovo – izgubićemo i to.