KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Igrokazi i putokazi

Pisci srpskog scenarija pošto-poto žele sebe da prikažu kao ozbiljne, tražene umetnike koji prodaju svoje ezoterično-hermetične kreacije moćnim ljudima, kolekcionarima arta koji se nalaze na vrhu društvene hijerarhije

Ljudski talenat za konflikt, destrukciju i manipulaciju je možda metafizički neograničen, ali je praktično neiscrpan. Starozavetna dramaturgija se zasniva na čekiću tautologije: slučaj je okončan iako nije rešen. U prevodu na novozavetno uputstvo za upotrebu: trgovina je avantura samo ako su i gubitak i dobitak obezbeđeni i nenaplativi. Ili što reče antibiblijski pesnik Delmor Švarc: „Čak i paranoici imaju neprijatelje."
E, zato Amerika ima Holivud, Indija ima Bolivud, Evropa ima Eurovud, a Srbijica ima Trtivud. Obrni-okreni, nismo tako loše prošli u ovoj raspodeli proizvodnje velikih iluzija. Što i ne treba toliko da čudi budući da Srbi obožavaju da „puštaju filmove". Njihova mašta je bujna kao džungla na safariju i zato patriotsko-petokolonaškim spektaklima Trtivuda ne trebaju ni filmski studiji niti sva ona tehnika - sve što im treba jeste živa publika, kakva se nalazi uglavnom u kafanama, birtijama i bifeima. Avaj, pošto su u tranziciji svi oblici kafanskog ugostiteljstva sravnjeni sa knjigovodstvom i bagerima kako bi se renovirali u skupe restorane sa skupim delirijum tremensima, ulica je ostala jedini poligon za hologramske tračeve ovdašnjih psihodeličnih majstora slikovitog usmenog predanja. Otuda valjda već skoro tri decenije slušamo apokaliptičnu tiradu kako će „raditi ulica", te da će nas zadesiti takav strašan scenario u kojem ni naše kožne gaće neće moći da glume kulise. Pa ipak, to nije monotono bajanje, naprotiv! U opticaju je gomila scenarija o ulici i šetačima (mada se obično radnja fabuliše u nedekorisanom eksterijeru s jednom ulicom i više prolaznika, uz pripadnike službe, koji glume drvored).
Najpre je, na početku renesansnih 90-ih, glavni hit bio „rumunski scenario", u kojem je Sloba trebalo da glumi Čaušeskua, a narod da statira u ulozi Sekuritatee, ali kasting je promenjen pa je na kraju Sloba odigrao ulogu američkog ambasadora u Bukureštu, a narod je glumio CIA-naturščike, što je urnisalo prvobitni scenario do neprepoznatljivosti. Mada su se mnogi kasnije prepoznali, naročito u liku streljačkog voda koji izvršava poslednju želju prvoj dami Eleni (to ime se na srpskom prevodi kao Mira).
Uprkos početnom neuspehu, Trtivud je nastavio produkciju igrokaza i putokaza, te se uskoro krenulo s razrađivanjem (i masovnim prizivanjem) „argentinskog scenarija", prilagođenog bliskoj budućnosti Srbijice (koja, što je prilično simptomatično, ni u jednom od scenarija nema neku dužu budućnost, svakako ne dužu od trajanja jednog celovečernjeg igranog filma). Zašto su mnogi Srbi prizivali ovaj scenario više nego bilo koji drugi? Prosto, delovao je vrlo realistično jer se uklapao u samoupravni mentalitet. Mislim, juriš sirotinje, proletera, osiromašenih bednika i ostalih gubitnika tranzicije na samoposluge, prodavnice, tržne centre... To je delovalo primamljivo baš kao katarzični prizori iz filmova italijanskog neorealizma i meksičkih socijalnih melodrama. Prilika em da se zabadava mazne prvo što dohvatiš, em za osećanje da javnom otimačinom izvršavaš klasnu i etičku pravdu. Ali „ekipa s Volstrita", koja je propisala zakon po kojem nema ni salame podriguše džabe, poslala je Dedu Avrama, koji je preko noći precrtao scenario, a Sloba ga potom zamrzao kao Volta Diznija (mislim na scenario, ne na Dedu Avrama).
Sloba u Eurovudu
Ali kada su Slobu poslali u Eurovud, i to kao glavnog junaka u pravničkom trileru „Mrmot pred sudom", novi pretendenti na presto su se sporečkali oko podele plena, i kao posledica sukoba između pravoslavnih preduzetnika i budžetskih mondijalista nastao je „grčki scenario" - naučno-dokumentarna priča o kreditima kao najvećem srpskom fetišu koji je izrodio narkomanski bankrot. Država kao džankoza, koja putem infuzije prima krek i kristal met - to je delovalo suviše bizarno, strani finansijeri domaćih tajkuna nisu u tome videli nikakvu ličnu dramu, ili masovni teroristički seks, tako da, umesto da investiraju u „grčki scenario", odlučili su da ubrizgaju novu dozu kredita demokratskim hedonističkim reformatorima, vodeći računa da Srbijica ne doživi overdoz pre nego što otplati kamate. Jer vremena su se promenila: od banana-države, Srbijica je postala kora od banane i mora se oprezno postupati s njenim otpacima da se ne bi poverioci okliznuli, pali nezgodno i pocepali menice, obveznice i tajne ugovore o prebijanju glavnice.
Nakon što su im američko-mešoviti profesionalci (njihovi filantropski nalogodavci) na primeru atentata na pretposlednjeg demokratskog premijera Srbijice pokazali kako se pravi filmičan scenario koji ne košta puno, a postane blokbaster već s prvim (ili trećim) pucnjem - ovdašnji NVO puleni, borci za Sorosovo ljudsko pravo da bude „novi Rotšild", kao i liberalno-građanski krem, bacili su se na intelektualno delanje. Nakon danonoćnog debatovanja, zapisničarenja i pregovora sa sopstvenom savešću, uspeli su da izmozgaju sledeći veliki događaj u začepljenom čmaru Balkanu. U pitanju je bio obećavajući, veoma perspektivni „ukrajinski scenario", u kojem Srbijica doživljava „krvavu bajku" pod naletom oživljenih i sistemski organizovanih neofašističkih snaga. E sad, tvorci scenarija, onako malobrojni kao svaka komunjarska elita, i pored svoje moralne superiornosti nisu mogli da pružaju efikasan partizanski otpor bez novih donacija za borbu protiv totalitarnog srpskog nacionalizma. A jesu sve vreme upozoravali na fašizaciju Srbijice, otkrivši podeblji dosije njenih genocidnih postignuća. Međutim, i pored vidno iskazanog analitičkog žara i špijunskog dara, i ovaj scenario je ostao tek abortirana vizija, pusta želja u oazi sela Vračar. Jer je Holivud upravo tada krenuo u realizaciju najvećeg filmskog poduhvata posle Hirošime, Kenedija i iskrcavanja na Mesec - „Prohujalo s Putinom".
Potom su prvoborci srpskog patriotizma (inače vrlo unosan hobi!) iskoristili novi sticaj okolnosti - frčinu što se zakuvala južnije od obeščašćene im domovine - te su krenuli da kreiraju „makedonski scenario", sa akcionim svršetkom koji prevazilazi terminatorske hepiende: konačni obračun nacionalno osvešćenih (razmamurisanih) Srba s podmuklim Albancima i herojska osveta za brojna zlodela, kao i vojnički efektno podsećanje Makedonaca da žive u slavnoj i nezaboravljenoj „staroj Srbiji". Međutim, budući da čak i iznad patriotizma postoji patriotizam, otadžbinski nastrojeni scenaristi su po nalogu glodura „Patriotskih manifesta", principijelnog Vulina, poslušno prešli na ispisivanje novovekovne narodne junačke poezije - s nadom da će neki budući ratni dobrovoljci baš s tim pesmama na usnama jurišati Obilićevim putem prema slobodi (tržišta, medija, protoka robe i novca)...
Četvrt veka apstinencije
Sve u svemu, kada razgrnemo taj fenomen nedopisane skribomanije, braćo i sestre, na videlo se izmigolji tragična činjenica da je ovde na delu najgora vrsta entropije sadržana u nepogrešivom proročanstvu: „Jebao, ne jebao - kurcu vreme ide." Jer, posle četvrt veka apstinencije i verbalnog orgijanja, i zadnja šuša je skontala da se u Srbijici može dogoditi jedino srpski scenario - i on se uveliko odvija poput rolne toalet-papira. A to što podstanari Srbijice ništa ne primećuju, to je zato jer se u jedinom važećem scenariju u kojem koliko-toliko postoje ništa živo (a ni mrtvo) ne događa. Jednostavno, u njemu nema ni radnje ni likova; nema zapleta, nema raspleta - samo komendija i peripetija koju je nemoguće prepričati ni pantomimom. Nešto kao svinjokolj bez krvi i mesa. Eh, zaboravilo se da su Srbi bitefovski narod, sklon avangardi i eksperimentima. Ovde je svaki javni čučavac „off Brodvej". Zato se kao likovi pojavljuju dve vrste čovekolikih, nedovoljno papinatih stvorova: govnojedice i jedači govana. Govnojedice brinu samo o svojim stolicama (da li im je mnogo retka ili mnogo tvrda, tamna ili svetla, redovna ili neredovna), dok jedači govana pak brinu isključivo o svojim foteljama (da li su dovoljno kožne, kakav je naslon, kolika je stabilnost točkića).
Naravno, centralno mesto scenarija jeste ulični protest protiv despotskog režima. Ali u napadu apstraktnog ekspresionizma, demonstranti su prikazani kao hodajuće metafore rekreacione slobode, dok su žandari predstavljeni kao puzeći simboli puzeće diktature. I kako da izazoveš dramski sukob između dva totalno razdvojena priviđenja? Kako stvoriti varnice i emocionalnu napetost između dve apstrakcije: korporacije uličara i korporacije dvorjana? Situacija koju je Toma Zdravković antologijski opevao u pesmi „Dva smo sveta različita", koja je prepuna ljubavnog očaja, ali bez primesa nasilja.
Nije moje - daleko bilo! - da se zarad poštovanja Aristotelove dramaturgije zalažem za nasilne sekvence u srpskom scenariju, ali fakat je da obe suprotstavljene strane neskriveno žude za jednom klasičnom makljažom, od ulice do raskrsnice, od centra do predgrađa. I umesto fine kombinacije Molotovljevih koktela i suzavca, pajsera i pendreka, cigala i kaciga, pesnica i čizama, šta imamo na našoj patološko-estradnoj političkoj sceni? Gomilicu bukača koji se igraju gandizma i retke policajce koji izigravaju dopisnike Si-En-Ena, Sputnjika i Al Džazire.
Čitava zbrka je nastala iz jednog bolno očiglednog razloga: pisci srpskog scenarija pošto-poto žele sebe da prikažu kao ozbiljne, tražene umetnike koji prodaju svoje ezoterično-hermetične kreacije moćnim ljudima, kolekcionarima arta koji se nalaze na vrhu društvene hijerarhije. A, u stvari, rečeni samozvani artisti jesu kompleksirani anonimusi s ambicijom da postanu činovnici sistema. Zato su svi ti protesti, prošli i sadašnji (koji su takođe prošli), providno naličje svetkovina i ritualnih obreda u slavu Velikog Vođe. To je ono kada veliki režiser vesterna Entoni Men kaže da je postao poznat jer je snimao Garija Kupera kako jaše u preriji. Samo što se posao režisera ne završava time što izgovara „stop" i „akcija"... Da, ovdašnji scenaristi osećaju prisustvo veličine, fascinirani su njenom harizmom. Ali možda baš zbog toga (ili zbog viška talenta?) daleko su od suštine, nemoćni da je prepoznaju i shvate: Veliki Vođa nije beli vitez koji spasava devicu - on je zavodi. U kojem je ono scenariju zapisano da će Srbijicom vladati Hi-Men?