KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Troja

„Avaj, i u dvoru Hadovu, nekakve duše ima,
i senke ima, ali nikakva života nema"
Homer, Ilijada

U stvari, greška je u meni. Stalno pokušavam da nađem neku vezu. Da spojim nekada i sada, da nađem ponavljanja, i u njima uzrok i razlog, da spojim vremena i događaje, i da utvrdim kako ništa nije novo. I znam da mi je dobra teza, ali teško dokaziva, pa se živ izlomim kopajući po datumima, pustim i praznim, brojkama običnim koje mi se podsmevaju i kao da stalno govore - da, danas je utorak, 11. jun, pa šta! Some!
Ali ne odustajem. I budem nagrađen, ponekad, recimo, baš juna jedanaestog po redu. Zato što je tada, po Eratostenu, baš tog dana 1184. godine pre nove ere, pala Troja. I znam da ima skeptika, ali oni bi, pre nego što kažu: ma da, otkud taj to zna, morali da budu upoznati sa činjenicom da stari Eratosten nije bio tek neki tamo mačji kašalj.
Ma jok, čovek je, nekih dvestotinak godina pre Hrista, i čitav milenijum i po pre nego što smo mi shvatili da ne sedimo na ploči koja se klati na kornjačinim leđima, mirno rekao da je zemlja okrugla i još joj izračunao obim.

Kada smo ubili svog malog Aleksandra, kralja iz roda Obrenovića, nismo nastavili nigde, osim u nove ratove, i nova ubistva, sanjajući da ćemo postati veliki zato što smo se otarasili malog

I znate koliko je promašio? Nekih stotinak i nešto kilometara. Pa vi vidite da li je upravo on imao sva prava da kaže kada je Troja pala. Naravno! I ja mu apsolutno verujem, sve i da je omašio koju godinicu, ili koji dan.
Ali nećemo sada o tome. Nego o padu. A Trojin je pad najpoznatiji od svih veličanstvenih padova u istoriji, koja i nije ništa drugo nego zbir uzdizanja i padova.
Troja, pred koju su došli silni Agamemnon, ljuti Menelaj, junački Ahil, stari Nestor, veliki i mali Ajant, mudri Odisej, i niz drugih heroja, spremnih da je sruše, pa i po cenu sopstvenog pada.
Troja, kojom je vladao Prijam, otac krotitelja konja Hektora, lepog Parisa i vidovite Kasandre, kralj kome se celo kraljevstvo svelo na jednu jedinu molbu - da mu Ahil vrati telo palog sina.
Troja, koju smo zapamtili kao pad, večan i nepromenjiv, zakucan u nekoliko priča i slika koje smo, po njima, stvorili.
Pad je jedini detalj ljudske istorije koji se ne menja. Uvek je isti, gromoglasno ukočen, nepomerljiv i stalan. Pad je kraj. Nema ničeg više posle njega, osim istorije, i mutnog sećanja.
Aleksandar Veliki, koji je želeo da živi kao Ahil, umro je istog tog 11. juna, stotinama godina kasnije, daleko od Troje, u groznici koja je tako uobičajena za pad.
Umro je srušivši sve što je stvorio, baš kao što je pad kraj svake istorije, bilo ona velika ili sasvim mala.
I upravo je tu taj ludi paradoks, da je jedini početak posle pada koji je kraj neke istorije upravo onaj koji označava neku novu istoriju.
Sve se završava padom, osim priče o padu, osim istorije pada. Valjda je to tako napravljeno da bismo mi, koji padove gledamo, i doživljavamo, nešto od njih naučili. Da bismo se uspravili i krenuli u nešto novo.
I važi to pravilo, uglavnom, pošto je Eneja, izašavši iz Troje, napravio Rim, ali to vam je zakonitost za tamo negde, a nikako za ove prostore.
Zato što mi, kada smo ubili svog malog Aleksandra, kralja iz roda Obrenovića, baš 11. juna (po novom kalendaru) 1903. godine, nismo nastavili nigde, osim u nove ratove, i nova ubistva, sve vreme sanjajući da ćemo postati veliki zato što smo se otarasili malog. I onda smo vraćeni na krvavi početak, na upravo onu meru koju negde i zaslužujemo, pošto od sveg tog silnog padanja ništa nismo naučili. A naročito ne da je pad uvek na početku, a nikada na kraju. Na kraju je samo početak. Novog pada. Ako si dovoljno glup.
A mi, vala, jesmo.