LAJF KOUČING: Život je najskuplji sport

Nesigurni ste, neorganizovani, ne umete sa ljudima... Koga ćete pozvati u pomoć - psihijatra, sveštenika ili - lajfkouča? Ili ćete se okrenuti rešenjima koja su naše stare držala u dobroj duhovnoj formi

Težak sport postao je, izgleda, ovaj život, dok nam i za njega sada odjednom treba nekakav trener. „Nit znam gde sam došao, niti kud sam pošao", „Nemam vremena ni za šta, u totalnom sam haosu"... Ove svakodnevne fraze, koje što u šali, što u zbilji, izgovaramo kad nas poznanik ili komšija priupita za zdravlje, možda najbolje oslikavaju kako savremeni čovek danas određuje sebe u koordinatnom sistemu između sve zahtevnijeg posla i privatnog života.
Tu, između kauča psihoterapeuta, pouka sveštenika ili lekovitog razgovora sa prijateljima ili porodicom, stvorilo se i te kako prostora za lajfkouče, životne trenere koji poseduju veštinu da druge nauče, kako se kaže, životnim veštinama. Veštinama koje im pomažu da lakše definišu sebe i svoju poziciju u sve ubrzanijoj spirali savremenog životnog ritma. Koučing je definitivno osvojio i Srbiju, a na seansama su menadžeri velikih kompanija, sportisti, javne ličnosti poput političara, pevača, ali i običan svet koji pokušava da pronađe svoje parče neba u sumornoj srpskoj realnosti... Zato i ne čudi što je lajfkoučing postao jedno od najprofitabilnijih zanimanja u našoj zemlji.
Zanimljivo je da je ova veština zapravo krenula iz tenisa. Prekretnicu je napravio Timoti Galvej knjigom „Inner Game of Tennis" (1974), u kojoj govori o tome kako u tenisu protivnik s druge strane mreže nije jedini koji radi protiv igrača. On mora da se suoči i sa svojim unutrašnjim protivnikom, koji je stalni kritizer i koji je zapravo neki unutrašnji sudija koji ga koči. Umesto da sluša svog unutrašnjeg kritičara, potrebno je da nauči da sebe posmatra bez predrasuda i procenjuje šta treba da uradi. Ova knjiga bila je presudna i za stvaranje modela rasta, jedne od ključnih tačaka modernog lajfkoučinga.
Dr Nebojša Jovanović, psihoterapeut i tvorac OLI lajfkoučinga (Otkrivanje Lične Istine Otklanjanjem Lažnih Informacija), kaže za „Ekspres" da je lajfkoučing trend u celom svetu i da postoji sve veća potražnja za tom veštinom.
- Sve je više ljudi, posebno u poslovnom svetu, kojima treba podrška i pomoć da bolje i uspešnije funkcionišu. Kao što i za posao učimo veštine, tako učimo i veštine komunikacije, motivacije, organizacije u ubrzanom svetu. Tačno je da koučing nije krenuo od psihologije, već iz sporta, odnosno iz tenisa, pa se onda pojavio u svetu biznisa, gde su velike korporacije počele da održavaju treninge za zaposlene. Kasnije je i psihologija prihvatila ovaj trend, pre svega, jer na tom polju ima najviše da kaže - kaže Jovanović.
Prema njegovim rečima, ni kod nas, ni u svetu nije neophodno da lajfkouč bude psiholog, jer u izvornom smislu on nudi razne životne veštine - kako da organizujemo vreme, da ne radimo stvari koje su hitne, već bitne, kako da se bolje motivišemo i nađemo pravi put u onome u čemu smo najbolji.
- Lajfkoučing je toliko širok spektar, bave se njime i duhovni ljudi i nastavnici fiskulture. Tu nije usmerenje na rešavanje konkretnih emocionalnih problema i patologije, već učenje raznih životnih veština - kaže Jovanović.
Deca ne uče od roditelja
Ovaj trend je toliko postao aktuelan da se mnogi s pravom pitaju kako smo do sada živeli bez tog nekog životnog trenera, ko nas je učio, usmeravao, podržavao, pomagao nam da odredimo sebe u ovoj realnosti. Naš sagovornik objašnjava:
- Učili su nas roditelji, škola, ljudi koji su nas odgajali i okolina. Porodica sada manje ima mogućnosti da utiče na naš život. Ranije, ako je otac bio kovač, sin je od njega učio i zanat i životne veštine na licu mesta, a danas advokat dođe uveče premoren, deca već pospala, tu nema direktnog prenosa veština. Deca nemaju priliku da posmatraju šta im rade roditelji i da u hodu od njih uče. Isto tako, način života se ubrzano menja, mnoge stvari koje su bile edukativne za stare generacije nisu aktuelne za mlade. Sada su drugi oblici adaptacije u ovom ubrzanom svetu i, kada pokušate nekim savetom koji bi bio delotvoran u prošlosti, mladi se okrenu i kažu: „Ti si konzerva". Ključna stvar je to što se pogubila struktura života, plus je tu sada i brzina, najveći neprijatelj savremenog čoveka. Ne možete da svarite stvari, da ih preradite u svojoj glavi... Uz to, pogubile su se ključne vrednosti i u takvom ambijentu i u toj brzini pogubio se i čovek. Umesto da idemo u dubinu, mi idemo u širinu. Sve se brzo menja i javljaju se profesionalci, stručnjaci za adaptiranje na te promene koji vam pomažu da organizujete život. Zato tih sat-dva kod kouča čoveku služi da mu se slegnu iskustva, da mu se iskristališe šta je šta i da se orijentiše za dalje - objašnjava Jovanović.
Jovanović je na čelu Nacionalnog udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, koje ima i evropski sertifikat u ovoj oblasti i, samim tim, tačno određene standarde. U Srbiji postoji jedan broj koučing centara koji ozbiljno rade, ali ima i priučenih „kouča", kojima je cilj, pre svega, zarada. Skinu s interneta i prevedu neki koučing program, organizuju seminar, naplate 300 i više evra za vikend i izdaju sertifikat.
- Koučing je ozbiljna profesija u svetu i još nije svuda zakonski regulisana. Imate ljude koji su prošli ozbiljne edukacije. Kod mene edukacija za lajfkouča traje tri i po do četiri godine, a neko ode na kratak kurs i dobije nekakav sertifikat. Postoji standardizovani program edukacije. Profesionalni kouč mora da ima 72 kompetencije koje propisuje Evropsko udruženje. Ja sam program pisao dve godine da bih ga uskladio i dobio akreditaciju - kaže Jovanović.
Posetite psihijatra
Ljudi se svakodnevno suočavaju sa raznim problemima i za lajfkouča je veoma važno da ume da razluči da li je čovek koji mu se obraća za pomoć zapravo pre za psihijatra i psihoterapeuta nego za njega. Tu, zapravo, leži velika odgovornost, zbog koje je veoma važno da se ljudi, ako već imaju potrebu da ih neko trenira, obraćaju na proverene adrese.

Pogubila se struktura života, tu je sada i brzina, najveći neprijatelj savremenog čoveka. Ne možete da svarite stvari, preradite ih u svojoj glavi

- I u svetu i kod nas se dešava da neko beži kod lajfkouča, a zapravo mu je potreban psihijatar ili psihoterapeut. U nizu kompetencija treća po redu je da lajfkouč mora da prepozna šta je za njega i kako da nekoga uputi stručnjaku. Iskusni kouč odmah zna da neko nije za njega, i onda mora otvoreno da kaže: „Mogu da vam preporučim nekog psihoterapeuta." Važno je istaći da se kouč ne bavi psihopatologijom, tačnije ljudima koji imaju izmenjenu percepciju stvarnosti. To moraju da znaju da prepoznaju. Zato se na ozbiljnim edukacijama uče sve patologije, odnosno budući kouč uči da prepozna da li je neko psihotičan, neurotičan, anksiozan, da li ima panične napade... - pojašnjava Jovanović.
Psihoterapija traje obično duže od koučinga, dok koučing ima jasniju strukturu i traje kraće, usmeren je na konkretno poboljšanje nečega.
- Koučing je kraći i, recimo, u tom periodu se fokusiramo na jedan problem i kažemo: „Za 10 seansi treba da naučimo to i to". Koučing ima konkretan cilj za određeno vreme, dok je kod psihoterapije to drugačije, ne znamo koliko će da traje. Uz to, psihoterapija je ograničena na profesiju, dok koučing može da se praktikuje nezavisno od profesije - pojašnjava sagovornik „Ekspresa".
Po savete lajfkouča dolaze uglavnom ljudi iz poslovnog okruženja. Odlični su u svom poslu, ali firme za koje rade organizuju anonimne procene u kojima ostali zaposleni potegnu njihove prednosti i nedostatke.
- Obično se zamerke odnose na stil komunikacije - suviše je autoritativan, impulsivan... Onda oni koji dođu uče kako da se ponašaju, kako da podnesu stres, da bolje organizuju vreme, mnogi imaju problem balansa između privatnog i poslovnog života, i to su najčešće teme za koučing, a ne za psihoterapiju - kaže Jovanović.
Ne samo da se sve veći broj ljudi sa konkretnim problemima obraća lajfkoučima, već raste i broj onih koji žele da to postanu.
- Često su to oni koji su hteli da studiraju psihologiju, pa su se iz nekih razloga usmerili na nešto drugo, a uvek su imali talenat. Koučing im je najčešće dopunski posao. Ljudi nastave neku svoju karijeru, a u dopunsko radno vreme se bave koučingom i planiraju da vremenom napuste posao. Ima i onih koji završe korporativnu karijeru, pred penzijom su, imaju još energije i opredeljuju se za koučing. To može biti pravnik, zubar, novinar... U našem zakonu postoji neformalna edukacija i u toj oblasti može legalno da se registruje neko savetovalište - dodaje Jovanović.
U ambijentu očiglednog nestajanja nekih tradicionalnih vrednosti koje su se promovisale kroz porodicu, ljudi pokušavaju da se snađu u svom okruženju i predstave u najboljem svetlu. Često ne mogu sami, potrebna im je pomoć.
Pomodarstvo ili...
A kako se trend lajfkoučinga, sinonim za brzo, hiperproduktivno, razvijeno zapadnjačko društvo, uklopio u sumornu sliku još uvek tranzicione Srbije? Profesor Ratko Božović kaže da smo u ovom slučaju, kao prilično siromašno društvo, prihvatili neke pomodne varijante svetskog stila življenja, suprotan našem statusu.
- Imamo košmar u vrednosnom sistemu, siromaštvo, a postali smo ambiciozni preko svoje mere. Cunami modnih varijanti u stilu življenja se preselio i kod nas pa sve to deluje kao paradoks. Umesto da se suočimo sa istinom, mi se bavimo prividom. Nemam ništa protiv toga da neko nekome pomaže, ali mi smeta kad se izgubi mera u tome. Veliki broj raznih lajfkouča odaje nekvalifikovanost i nekvalitet. Glavni problem je to što porodica više nije kolevka ličnosti kao što je pre bila tradicionalna porodica - kaže Božović.
Postoje, međutim, u poslednje vreme brojni primeri ljudi u Srbiji kojima su odlasci na seanse kod lajfkouča i te kako pomogli da slože kockice u svojoj glavi, reše neki realni problem, stignu do nekog zacrtanog cilja, ostvare bolju komunikaciju na poslu, u porodici, da se fokusiraju na važne stvari i odbace one koje ih sprečavaju u napretku, da steknu ili povrate samopouzdanje.
- Radim za jednu stranu kompaniju u HR sektoru. Pritisak je prevelik. Pritom, nemam nikakvih psihičkih problema, a potrebna mi je podrška, pre svega, da mi neko merodavan uglavnom samo potvrdi ono što već sama mislim i znam, ali nisam do kraja sigurna. To nije samo, kako mnogi smatraju, bildovanje samopouzdanja i ega, već da ti sa samim sobom pronađeš balans i da se u skladu sa svojim i moralnim kodeksom i onim što su te vaspitavali kad si bio mali sada prilagodiš jednom veoma dinamičnom i složenom poslovnom ambijentu, u mom slučaju, da znaš da upravljaš karijerama drugih ljudi, što je jako teško i odgovorno. To znači da budeš profesionalan, ali i da budeš čovek. I meni moj lajfkouč u tome zaista pomaže. Sreća što on nije u fazonu nekih drugih nazovikouča, koji vas programiraju da ste najbolji, najlepši, najuspešniji. Poenta koučinga je izvući sve lepo i vredno iz čoveka i time ga motivisati da dalje radi na sebi i napreduje, kako na ličnom, tako i na poslovnom planu. Rešavajući neke konkretne probleme i situacije, ja polazim od sebe i u isto vreme se preispitujem i radim na razvoju svoje ličnosti - kaže Lidija, sagovornica „Ekspresa" koja već dve godine jednom mesečno poseti svog lajfkouča, posle čega je kao nova, što se, kaže, odražava i na njen uspeh na poslu.
Klonuli smo
Lajfkoučing u sebi ne sadrži samo tek puka uputstva za život, već i celu jednu filozofiju afirmisanja i motivisanja čoveka, njegovih sposobnosti, kroz postavljanje pitanja, samoposmatranje, pa se nameće pitanje kako i zašto smo ostali bez motivacije i zašto su nam odjednom potrebni životni treneri, da nas oni guraju da idemo dalje, da radimo bolje...
Otac Arsenije Jovanović, monah manastira Ostrog, za „Ekspres" to objašnjava ovako:
- Motivo na latinskom u stvari znači pokret. Mi smo, izgleda, izgubili moć kretanja ka napred, klonuli smo, nemamo snage, treba nam neko ko bi nas podržao ili nosio ka dalje. Nijedno ljudsko biće ne može samo, grešimo ako smatramo da u nama postoji neka sila koja će nas pokrenuti, mi tu silu nemamo. Nama je ona potrebna od spolja i obično kada izgubimo kontakt sa tom silom od spolja, mi se hvatamo za druga ljudska bića, nažalost, i za mnoge druge stvari kao što su hemijski stimulansi koji nam privremeno daju snage. Moderan čovek je ujutru neraspoložen, u stilu „ne znam da li da se ubijem ili da se umijem", najradije bi prevukao ćebe preko glave i u amneziji proveo dan. U zdravija vremena učitelj, životni trener, ili kapiten tvog života su u stvari bili tvoji roditelji, još bolje, baba i deda. Imali su iskustvo, živeli su zdravo i normalno, bili mentalno i duhovno zdravi. Bili su izvor inspiracije i iskustva. Nije bilo slučajno da ljudi dođu kod nekog starca u selu po savet i da mu se poljubi ruka jer je on imponovao iskustvom i smirenjem. Naši životni treneri pored duhovnika bili su ti stari ljudi koji su nas upućivali i kako da se borimo u ratu, kako da sejemo, žanjemo, vodimo ljubav. Danas imamo seksualno vaspitanje, a toliko impotencije, homoseksualizma, isfrustriranih muškaraca i žena. Te naše babe i dede su preko svojih duhovnika u crkvi ili svog iskusnog prote učili kako da dođu u kontakt sa živim Bogom i tako sticali životno iskustvo i prenosili ga potomstvu - kaže otac Arsenije.
On dodaje da se ljudi „hvataju jedni za druge" jer ulazimo u postsekularno i posthrišćansko doba, u kojem ne priznajemo crkvu. To se možda najbolje može videti na primeru zapadne civilizacije u kojoj su šezdesetih godina prošlog veka, budući da je crkva bila zanemarena i odbačena, na scenu stupili dalekoistočni gurui. Međutim, posle toga, i gurui polako izlaze iz mode jer savremen čovek sve više teži, ne ka duhovnim mirom, već ka zemaljskim ciljevima.
- Danas je jednom japiju na prvom mestu profesionalni uspeh, odnosno novac i ono šta se za njega može dobiti. Ljudi smatraju da je uspeh imati pun stomak, seks i novac kojem se obezbeđuje udobnost. Današnji lajfkouči su jako moderni jer nas upućuju u cake savremenog uspešnog sveta - kako da se adaptirate. Pa ti kažu, upamti obavezno ime čoveka prilikom upoznavanja... To su recepti za uspeh, kako da se postaviš, nastupiš pred ljudima i to je čista psihologija koja nema ništa sa duhovnošću. Savremeni lajfkoučing umnogome je neka kombinacija Frojdove i Jungove psihoanalize, njuejdž filozofije i dalekoistočne filozofije, koja se sastoji iz hinduizma, budizma i đainizma. Đainizam promoviše učenje da nema Boga, nego si ti Bog i ti treba da pronađeš i otkriješ Boga u sebi. To dolazi sa Dalekog istoka, koji ne priznaje Boga kao takvog, već nastaje na samoobožavanju - kaže otac Arsenije.

Crkva mora da bude agilnija, prisutnija u svakodnevnim problemima mladih, kada su i duhovni, mentalni i profesionalni problemi u pitanju, kaže otac Arsenije Jovanović

Zato je, prema njegovim rečima, na globalnom nivou sve više ljudi obolelih od depresije.
- Lajfkouč će ti pomoći da možda nađeš dobar posao, budeš dobar frajer, uspešan među ženama, ali, u suštini, sve to vodi u jednu depresiju. Sve je to, dakle, lepo i krasno, ali mi vidimo da čovečanstvo ide ka jednom sunovratu. I pored svih tih lajfkouča i akademija za obučavanje novih, SZO nas upozorava da će do 2020. depresija biti najzastupljenija bolest na planeti. Farmakoindustrija enormno zarađuje na antidepresivima, antipsihoticima, a oko 800.000 ljudi godišnje izvrši samoubistvo. To govori statistika SZO, čovek tone u najdublje dubine depresije jer se prizemio, samo su mu materijalne strane bitne i sve je nesrećniji. Zato bi i crkva morala da bude agilnija, prisutnija u svakodnevnim problemima mladih, kada su i duhovni, mentalni i profesionalni problemi u pitanju. Crkva, dakle, mora bolje, jer je sama pojava lajfkouča pokazatelj da ljudi vape za vođstvom. Ima tu dosta mladih ljudi koji nemaju dodira sa crkvom i koji misle da je to samo neko mesto gde sveštenici uzimaju lovu. Crkva mora da pomogne čoveku da se uključi u emisiju energije Duha svetoga koji održava celu zemlju, onda će čovek steći unutrašnji mir i smisao života i brzo će da rasudi svoj cilj.
Stari Grci i koučing
Prema rečima ostroškog monaha, među lajfkoučima svakako ima i altruista, koji hoće da pomognu drugom čoveku.
- Ja im želim uspeh, ali trebalo bi malo da obrate pažnju na Jevanđelje, Davidov psaltir, svete oce, pa da naprave neke lepe kombinacije u svom učenju. Isto tako govorim i psihijatrima koji odbacuju duhovnu komponentu i veru. Pumpajući ego, dolazimo do depresije. Poruka onima koji su altruisti i koji žele da pomognu drugima je, dakle, da konsultuju i ogromno iskustvo pravoslavnog hrišćanstva i sami se produhove i da oplemene znanje iz psihoanalize, psihologije i psihoterapije. Optimista sam i verujem da svi možemo da se nađemo zajedno da pomognemo čovečanstvu - zaključuje otac Arsenije.
Stari Grci nisu imali pojma o lajfkoučingu, ali su imali jednog Sokrata. Veliki antički filozof ostavio je bisere mudrosti koji se danas upravo primenjuju na seansama kod „životnih trenera". Mnogi kouči se kunu u njega, pre svega, zbog stava da „neistraženi život nije vredan življenja". Upravo to samoispitivanje, samoposmatranje je polazna tačka iz koje kreće zajedničko putovanje klijenta i kouča na putu rešavanja životnih problema i situacija. Osim toga, svrha života po Sokratu je lični rast i razvoj, što je okosnica modernog koučinga. Antički mislilac prepoznao je i važnost dijaloga, a od svojih studenata tražio je da postavljaju pitanja i nagonio ih da kroz introspekciju sami traže odgovore. On im ih nije davao.
Tako i mi danas tražimo odgovore. Neko traga u dubinu, neko u širinu. Ko kako može, ili hoće. Tada se i samo od sebe nametne da li ćemo i koga izabrati za „životnog trenera". Nije svejedno, jer život je, ipak, najlepši i najskuplji sport na svetu. Skuplji od tenisa.