MAGIĆNI ĆIRA, KOLUMNA - NOVOGODIŠNJI SAMAČKI MANIFEST

Nema mamurluka kao što je prvojanuarski mamurluk! Postpraznična euforična depresija dovodi do glavobolnih halucinacija, ali i do sulude potrebe da se sva ta blagoglagoljiva priviđenja zapišu. Ili je to tek prokletstvo iznajmljenog pisca i profesionalnog antiapstinenta? Kako god, evo šta me je dočekalo na mom radnom stolu kada sam konačno došao sebi uz viski s kockicama rasonice...

Mogli bismo jednom priznati da su muškarci i žene jedni drugima potrebni. Mogli bismo baš i da se predamo posle svih peripetija, sukoba i revolta, i da se posle lepo osećamo. Svi smo mi individue; svi smo mi egoisti; svi mi duboko verujemo u slobodu, svoju pre svega. Svi mi želimo da budemo apsolutni i sami sebi dovoljni. Činjenica da nam je jednostavno potrebno drugo ljudsko biće donosi veliki udarac našem samopoštovanju. Ne predstavlja nam problem kada površno biramo žene - ili muškarce ako smo žene. Ali svesti sebe na priznanje: o, bože, pa ja ne mogu da živim bez te svojeglave žene koja meni pripada! - zvuči strašno ponižavajuće našem posebnom umišljenom biću.

Kad kažem „bez te žene koja meni pripada", tu ne mislim na ljubavnicu, na seksualni odnos u onom francuskom smislu. Tu mislim na ženu, na moj odnos sa samom ženom. Ne postoji muškarac koji može lepo da živi bez veze s nekom određenom ženom; ukoliko, naravno, neki drugi muškarac ne igra ulogu žene. Isto važi i za ženu. Ne postoji žena na ovom svetu koja može lepo i veselo da živi bez neke intimnije veze s muškarcem; ukoliko ne zameni muškarca nekom ženom.

Ovo su činjenice protiv kojih su se tri hiljade godina muškarci i žene borili. Naročito u budizmu muškarac nikada nije mogao da dostigne najuzvišeniju nirvanu ukoliko samo krajičkom oka pogleda ženu. „Sam sam uspeo!", kaže hrišćanin čija je duša spasena. Ovo su religije preteranog individualizma, čiji je ishod u našem rušilačkom savremenom egoizmu pojedinca. Brak, koji na zemlji predstavlja svečanu zakletvu (svetu tajnu), razvodnjen je zakonom koji nije uslovljen smrću. Na nebu nema onog davanja i uzimanja koje postoji u braku. Duša na nebu je savršeno individualna i razrešena svakog odnosa, osim onog sa Svevišnjim. Na nebu nema ni braka ni ljubavi ni prijateljstva, ni očinstva ni majčinstva, ni sestre ni brata ni rođaka: postojim samo ja, u svojoj savršenoj izolaciji, postavljen u savršeni odnos sa Uzvišenim, sa Svevišnjim.

Kada govorimo o nebu, mi u stvari govorimo o onome što bismo najviše voleli da dostignemo. Stanje na nebu je ono za kojim težimo.

Kada bih sada pitao ženu ili muškarca: „Da li biste voleli da budete potpuno oslobođeni svih ljudskih veza, oslobođeni oca i majke, brata i sestre, muža, ljubavnika, prijatelja ili deteta - bez svih onih ljudskih spona i svedeni samo na svoje čisto biće, i samo u vezi sa Uzvišenom snagom, sa Svevišnjim?", koji je odgovor, pitam vas? Kako glasi vaš iskren odgovor?

U skoro svim slučajevima očekujem jedno kategorično „da". U prošlosti većina muškaraca bi rekla „da", a većina žena „ne". Međutim, danas mislim da bi mnogi muškarci bili u nedoumici, a skoro sve žene bi nedvojbeno rekle - „da".
Savremeni muškarci su, međutim, skoro dostigli ovo stanje nalik nirvani u kojem uopšte nemaju nikakve prave ljudske odnose, pa su počeli da se pitaju šta su i gde se nalaze. Šta ste vi kada nametnete svoju veliku nezavisnost, pokidate sve veze i sebe svedete na „čistu" individualnost? Šta ste onda?

Možda zamišljate da ste nešto jako veliko, jer se samo nekolicina pojedinaca tek približi ovakvoj „nezavisnosti". Istinska opasnost je biti sveden na svoje sopstvene zasluge i odsečen od najvitalnijih ljudskih kontakata, opasnost je u tome što ste jednostavno svedeni na ništa/nulu. Svedite bilo kog pojedinca, muškarca ili ženu, na njegove, odnosno njene elemente, i šta ostaje? Ništavni, pakosni, umišljeni egoisti. Danas je svet pun glupavih, bezobraznih egoista koji su pokidali sve fine ljudske veze, i svoje pravo na superiornost zasnivaju na svojoj praznini i ništavnosti. Ali šuplji ljudi se danas razotkrivaju. Praznina, koja vrlo laskavo govori, može samo nakratko da zavede.

Sumnjam da bi u apsolutnoj izolaciji bilo koji pojedinac mnogo postigao; kao što sumnjam da bi u ovakvoj izolaciji bilo vredno spasti bilo čiju dušu ili je čak samo imati. „I ja, kada se budem uzdigao, sve ljude ću sebi privući." Ali ako nema drugih ljudi koji treba da se uzdignu, cela predstava bi bila fijasko. Tako baš sve, čak i sama individualnost, zavisi od odnosa. „Bog ne može bez mene", rekao je jedan Francuz u 18. veku. Hteo je da kaže da kad ne bi bilo ljudskih bića, kad Čovek ne bi postojao, tada Bog, Bog Čovekov, ne bi imao smisla. Što je istina. Kad ne bi bilo muškaraca i žena, Isus ne bi imao nikakvu misiju.

Svoju individualnost imamo samo u nekom odnosu. Treba da progutamo ovu važnu i škakljivu činjenicu. Bez veze s drugim ljudima, mi jedva da smo individue, i svi se svodimo na isto. Samo u živom kontaktu/dodiru s drugim ljudima, drugim životima, drugim pojavama imamo svoje biće. U kontaktu, ne bez njega. Nazovite to seksom. Ali ovo je seks isto koliko je i sunčev zrak na travi seks. Reč je o živom kontaktu, pruži i uzmi: veliki suptilni odnos između muškarca i žene. Svakako, živi kontakt je kontakt koji nije jasno utvrđen. Ovde se ne radi o sledećem: oženi se da i to jednom obaviš - ovo je samo jedan od glupih recepata za izbegavanje i uništavanje kontakta. Ima mnogo popularnih trikova za ubijanje svake mogućnosti za istinski kontakt; na primer, podizanje žene na pijedestal, ili obrnuto; ili od nje praviti „model" domaćice, ili „model" majke, ili „model" druga. Sve sama sredstva za izbegavanje svakog kontakta s njom. Žena nije „model" ničega. Ona čak nema jasnu i određenu/opredeljenu ličnost. Vreme je da se oslobodimo ovih ukalupljenih ideja. Žena je neobično nežna vibracija u vazduhu koja se kreće neznano i nesvesno u potrazi za vibracijom koja će na njenu odgovoriti. Ako to nije, onda kakofonično, kreštavo i bolno vibrira i pogađa sve u svom polju. Isto važi i za muškarca, naravno.

Dodatna muka jeste to što se istinski ljudski odnos s drugim ljudskim bićem mora dogoditi skoro nesvesno. Ne možemo svojom voljom mnogo učiniti s vezama među ljudima, osim da ih prekinemo, a to obično nije teško učiniti. Na pozitivnoj strani samo jako pažljivo možemo pustiti da se nešto desi, bez mešanja i navaljivanja.

Naprežemo se s pogrešnom koncepcijom o sebi. Muškarac je vekovima bio junak-pobednik, a žena samo kanap na njegovom luku, samo deo njegove opreme. Onda je ženi dozvoljeno da poseduje svoju sopstvenu posebnu dušu. Tako je počela stvar sa razdvajanjem, sa svom halabukom oko slobode i nezavisnosti. Danas se sa slobodom i nezavisnošću malo preteralo, što je dovelo do hrpe đubreta svih naših mrtvih osećanja i izgubljenih iluzija.

Muškarac nije više junak-pobednik. A nije ni uzvišeno biće odvojeno i usamljeno u svemiru, suočen s nepoznatim u večnosti smrti. Oba ova trika su prevaziđena, i junak-pobednik i patetični junak skrhan patnjom i suočen s večnošću u poslednjoj izolaciji duše. Druga ideja je svakako danas popularnija i još uvek opasna za samosažaljive, iscrpljene primerke mlađe generacije. Ali uprkos otrovno zavodljivim zamkama, ovo je mrtav trik, gotov, jednom za svagda.
Muškarac ili žena, svako je jedan tok, tok života. I jedan bez drugog ne mogu teći, baš kao što ni reka ne može teći bez obala. Žena predstavlja jednu obalu reke mog života, a svet drugu. Lišen ove dve obale, moj život bi bio močvara. Međusobni odnos sa ženom i svojim prijateljima gradi meni reku života. I daje mi dušu. Čovek koji nikada nije ostvario intimni, totalni odnos s nekim drugim ljudskim bićem nema ni dušu.

Nije baš prijatno biti skoro ništa. Život treba da bude lep, jako prijatan. Ne samo u smislu „dobro se provesti" da bismo „od sebe pobegli". Nego zaista uživati u tome što jeste. Odnos muškarca prema ženi zauzima središnje mesto u stvarnom ljudskom životu. A mi se upravo na tom polju nalazimo u beznadežnom haosu. Lakomisleni smo i ukopani našim ograničenim idejama, kužnim predrasudama. Muškarac kaže: „Ja svoju ženu više ne volim i ne želim više da spavam s njom". Zašto uvek treba da želi da spava s njom? Kako zna koji se drugi suptilni i esencijalni kontakt odvija između njega i nje, u kojem oba postaju potpuna bića u ovom periodu kada on ne želi da s njom vodi ljubav? A ona, umesto što pravi scene i tvrdi da je sve među njima svršeno i da mora da se razvede i nađe drugog muškarca, zašto ne zastane i ne posluša novi ritam u svojoj duši, i ne potraži novi potez kod muškarca? Sa svakom promenom, rađa se novo biće, uspostavlja se novi ritam; obnavljamo naše živote kako starimo, i u ovome nalazimo istinski mir. Zašto jedni od drugih očekujemo da uvek budemo isti, konstantni, kao jelovnik koji se nikada ne menja? Kad bismo samo imali više razuma. Ali sputava nas nekoliko trajno usađenih ideja kao što su seks, novac, kakav neko „treba" da bude, i onda nam izmiče ceo život.

Seks je promenljive prirode, čas je aktivan, čas u stanju mirovanja, čas vatren, čas rutinski, sada očigledno sasvim nestao. Običan muškarac i žena nemaju petlju da ga prihvate u svim njegovim menama. Njima je potrebna krajnje sirova seksualna želja, i to uvek, i kada nje nema, tada treba razoriti celu predstavu. Kakvo tužno i jadno divljaštvo.
Ili kako bi ovu faustovsku scenu završio izmučeni Mefisto: „Na kraju, ipak zavisimo / Od stvorenja koja su naše delo".