NOVA ŠANSA: Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti „Vita“

Sve više ljudi se suočava sa svojim nesigurnostima svaki dan. Dok neki uspevaju da se izbore, druge slamaju slabosti, te se okreću porocima. Neretko, u nemogućnosti da prevaziđemo svakodnevne probleme, okrećemo se onome što nam se tog trenutka čini kao rešenje, odnosno: alkoholu, drogama, kocki i drugim kompenzacijama za lepšu stvarnost. Ne uspevajući da vidimo kako nas „lepša stvarnost“ sve više vuče ka realnom dnu i ponoru. Nažalost, pomoć se, najčešće traži u zadnji čas. U Novom Sadu postoji jedna specijalizovana ustanova koja se već godinama nosi upravo sa svim ovim problemima. Naš ovonedeljni sagovornik je Milan Vlaisavljević, direktor i vlasnik Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti „Vita“ iz Novog Sada.

Bolnica „Vita“ je specijalizovana zdravstvena ustanova za bolesti zavisnosti osnovana 2009 godine. Kako ste se odlučili baviti baš ovim problemima, i kako ste došli na ideju da osnujete bolnicu Vita?
Kao psiholog sam počeo da radim još 2003. godine u Beogradu, u tada prvoj privatnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Srbiji. U tom periodu imao sam priliku da se upoznam sa najsavremenijim pristupima u lečenju bolesti zavisnosti i da sarađujem sa vodećim domaćim i svetskim autoritetima iz ove oblasti. Jednostavno, mogućnost, a rekao bih i privilegija da se pomogne nekome ko se susreo sa tako ozbiljnim problemima, kao što su bolesti zavisnosti ostavile su snažan utisak na mene i uticaj na moje profesionalno opredeljenje.
Vremenom, okolnosti opšteg porasta problema zavisnosti, kao i nedostatak ustanova ovakvog tipa u Srbiji i uopšte kapaciteta koji se bave ovim kompleksnim problemom su me motivisale, da uz svesrdnu podršku porodice i tima profesionalaca, krajem 2009. godine u Novom Sadu osnujem bolnicu Vita.

Ko čini stručni tim bolnice „Vita“?
Kao i u svakom poslu, rezultati zavise od tima ljudi kojima ste okruženi. Moje zadovoljstvo je da sam okružen mladim ljudima, lekarima i psiholozima terapeutima koji posvećeno i sa puno entuzijazma pristupaju svojim obavezama koje sa sobom ponekad nose i dosta izazova. Upravo taj entuzijazam i posvećenost prema pacijentima doprinose stvaranju međusobnog poverenja, koje je kasnije i ključno za rezultate lečenja.

Gde je bolnica Vita danas posle 8 godina poslovanja?
Bolnica Vita je trenutno pozicionirana kao jedna od nekoliko privatnih zdravstvenih ustanova stacionarnog tipa za lečenje bolesti zavisnosti u Srbiji i jedina u Vojvodini sa potpuno zaokruženim sistemom podrške, od rešavanja apstinencijalnih tegoba i detoksikacije u bolničkim uslovima, do psihoterapijskih programa rehabilitacije i resocijalizacije. Sa ponosom možemo istaći da su uslovi lečenja, predanost i profesionalnost u radu sa pacijentima prepoznati i u regionu i šire, pa nam tako danas polovina pacijenata dolazi sa prostora bivše Jugoslavije, iz dijaspore, a značajan broj čine i državljani Engleske, Škotske, Holandije, Švedske, Norveške i drugih Evropskih zemalja.
Pored osnovne delatnosti bavljenja fenomenom i lečenjem bolesti zavisnosti, bolnica Vita se uključila i u tržiste kontrole bezbednosti na radu, kroz kontrolu zaposlenih na prisustvo psihoaktivnih supstanci i alkohola u nekoliko renomiranih privrednih društava.

Alkoholizam, narkomanija i kocka su globalni drustveni problemi, gde je tu Srbija, koliko se promenio broj ali i struktura zavisnika u poslednjih osam godina?
U pravu ste, bolesti zavisnosti, pre svega narkomanija, alkoholizam i patološko kockanje, spadaju u red globalno najzastupljenih hroničnih nezaraznih bolesti. Nažalost, ni naše društvo nije pošteđeno ovih trendova.
Ako govorimo o narkomaniji, primećujemo trend smanjenja broja pacijenta koji dolaze na lečenje od heroinske zavisnosti, ali zato je povecana zloupotreba nekih drugih psihoaktivnih supstanci, kao sto su marihuana, ekstazi, amfetamini i sl. Poseban problem je to što oni koji zloupotrebljavaju ove vrste droga ne doživljavaju sebe kao nekoga ko ima bilo kakav problem, pa se tako za pomoć javljaju u proseku tek nakon 10-11 godina aktivne zloupotrebe i brojnih nagomilanih problema. Takođe, u poslednje vreme imamo i trend intezivnije pojave tzv. “novih droga”, najčešće na bazi veštačkih kanabinoida i amfetamina, dizajniranih da budu ispod zakonskog radara i bilo kakve kontrole.

Kod alkoholizma, primećujemo da nam se poslednjih godina javljaju sve mlađi pacijenti, najčešće u dobi 30-50 godina, kao i da je sve više ženskih pacijenata. Poseban problem čini obim zloupotrebe alkohola kod mladih, kao i sve češće prisutan obrazac tzv. takmičarskog pijenja alkohola, pri čemu u tom ponasanju ne zaostaju ni devojke.
Što se tice problema patološkog kockanja u poslednjoj deceniji je konstantno u uzlaznoj putanji i trenutno je svaki 3-4 poziv u bolnici Vita upravo zbog problema sa kockom. Na lečenje se najčešće javljaju mlađi pacijenti od 24-28 godina koji po kliničkom iskustvu imaju dobru prognozu ishoda lečenja ukoliko mu se posvete na adekvatan nacin. Nažalost, u ordinacijama jako retko viđamo starije pacijente, koji se znatno teže motivišu i odlučuju da potraze pomoć.

Spomenuli ste mlade, oni su najosetljivija grupa kada su u pitanju bolesti zavisnosti?
Mladi danas odrastaju sa brojnim izazovima. Među većima su svakako i rizik od zloupotrebe droge ili alkohola, kao i patološko kockanje. Period adolescencije za mladog čoveka je buran sam po sebi. Pored radoznalosti, unutrašnjeg bunta, jača i uticaj vrsnjaka, intezivna želja za prihvatanjem i strah od odbacivanja okoline. Dodajmo ovome danas i visok nivo izloženosti mladih ponudi droga, alkohola i mesta za kockanje u njihovom neposrednom okruženju. Sve ove okolnosti, ukoliko mladi nisu dovoljno pripremljeni, dovodi ih u rizičnu poziciju da naprave pogrešan izbor. Zbog toga ih moramo i kao roditelji i kao društvo kontinuirano osnaživati i edukovati o rizicima određenog ponašanja i pripremati kako da kazu NE.

Lečenje bolesti zavisnosti je osetljiva delatnost, gde je pristup pacijentima jako bitan, na koji način je organizovano lečenje u bolnici?
U osnovi uspešnog lečenja je sticanje poverenja pacijenta i jačanje njegove motivacije da istraje na putu ozdravljenja. Vazno je znati da u rešavanju problema zavisnosti ne postoje brza, jednostavna rešenja niti ”čarobni štapic”. Oproravak ima svoje zakonitosti i zahteva vreme i posvećenost cilju, kako pacijenta, tako i njegove porodice. Tokom tog perioda javljaju se brojni izazovi, usponi i padovi. Krajnji cilj je promena načina života pacijenta, koja će ga trajno držati van problema.
Lečenje, u zavisnosti od konkretnog problema se obavlja kroz više faza, od detoksikacije i psihofizičke stabilizacije, preko prevencije recidiva, porodične terapije do rada na potpunoj resocijalizaciji. U sprovodjenju terapije značajno mesto zauzimaju i saradnici u lečenju, kao vid podrške pacijentu da istraje u svojoj borbi za ozdravljenjem.

Brojne su predrasude vezane za bolesti zavisnosti, od toga da to i nije neka bolest, nego nečiji izbor ili hir, da lečenje nije ni potrebno, nego ”prevaspitavanje” i izolacija, pa sve do predrasude da je zavisnost neizlečiva. I jedno i drugo mišljenje je pogrešno i štetno. Zavisnost jeste kompleksan problem za čije rešenje je pacijentu neophodna stručna pomoc. Pokušaji improvizacije i samolečenja, nažalost u velikom broju slučajeva završavaju recidivom i povratkom u bolest. Na taj način se gubi dragoceno vreme, a posledice bivaju sve teže. Sa druge strane, i pored svoje kompeksnosti zavisnost se uspešno može prevazići uz ličnu odluku, podršku porodice i adekvatnu stručnu pomoć.