Profesori pali na praksi

Imao sam dva oca, bogatog i siromašnog. Jedan je bio izuzetno obrazovan i inteligentan: bio je doktor nauka, a četvorogodišnje redovne studije okončao je za svega dve godine. Potom je otišao na univerzitet Stenford u Čikagu i univerzitet Nordvestern na postdiplomske studije, za koje je dobio punu stipendiju. Drugi otac nikada nije završio osmi razred osnovne škole.

Obojica su imali izuzetno uspešnu karijeru i celog života su vredno i naporno radili. Obojica su stekli znatan imetak. Ipak, jedan se celog života borio sa finansijskim problemima. Drugi je postao jedan od najbogatijih ljudi na Havajima. Jedan je umro ostavivši iza sebe desetine miliona dolara svojoj porodici, dobrotvornim ustanovama i crkvi. Drugi je za sobom ostavio neplaćene račune.

Obojica su bili jaki, harizmatični i uticajni. Obojica su me savetovali, ali ne iste stvari. Obojica su imali snažnu veru u obrazovanje, ali nisu preporučivali iste studije.

Ovako počinje knjiga "Bogati otac, siromašni otac" Roberta Kiosakija i Šeron Lehter, sa podnaslovom "Ne radite za novac, neka novac radi za vas". I upravo ovaj odlomak, mada je cela knjiga u tom tonu, mogao bi da se primeni na polemiku, bar na jedan njen deo, koja se nedeljama vodi(la) u jednom beogradskom nedeljniku.

Ukratko, ugledni ekonomisti Nebojša Katić i Ljubomir Madžar u jednom delu rasprave dotakli su se i ekonomske politike vođene u prethodnih dvadesetak godina, sa posebnim osvrtom na to ko su bili njeni kreatori.

Katić je, naime, izrazito kritičan po ovom pitanju, ocenjujući da su primenjena rešenja, pre svega kadrovska, bila pogrešna, jer su ekonomiju, kako ocenjuje, vodili ljudi bez prakse. A u skladu sa tim rešenjima bili su i rezultati. Madžar pak tome oponira.

Ako bismo to povezali sa navedenim citatom iz knjige, mogli bismo da dođemo do zaključka da je Srbija, izgleda, u ekonomskom smisli imala samo jednog oca - i to onog siromašnog.

Katić, tako, pored ostalog, piše: "Madžar mi objašnjava da grešim kada ekonomiste krivim i proglašavam za tvorce važećeg modela ekonomske politike. Od oktobarskih promena 2000. godine ključnu ulogu u formulisanju ekonomske politike imali su ekonomisti okupljeni u G17+ i u Demokratskoj stranci, sa ponekim inostranim pojačanjem i uz snažno sufliranje stranih mentora. Svi ovi ekonomisti su dolazili sa univerziteta ili iz ekonomskih instituta. Madžar bi kao osnivač i idejni tvorac G17 to morao znati. Njegov asistent g. Mlađan Dinkić bio je najuticajniji kreator ekonomske politike od 2000. do 2012. Da li je moguće da se Madžar toga ne seća?

Nikad u istoriji Srbije toliko univerzitetskih ekonomista nije popunjavalo vladine resore i upravljalo ministarstvima. Nikada u istoriji ekonomska struka nije imala takav prostor i šansu da oblikuje privredni sistem Srbije. Treba li da navodim sva ona imena koja su popunjavala ključna ekonomska mesta u Vladi i NBS? Da li je moguće da je Madžar to zaboravio? Treba li da podsećam da su upravo ti reformatori udarili temelje novog ekonomskog sistema, ili da je G17 pisao DOS-ov program ekonomskih reformi?"

Madžar, međutim, ne prihvata ove Katićeve primedbe, pa tako u odgovoru navodi kako i Katića i "neupućene" mora da poduči da "nijedna i nikakva nauka ne može biti odgovorna za ekonomsku politiku".

"Razlog je jednostavan: pitanje odgovornosti za bilo šta može smisleno da se postavi samo onome ko je za tu stvar nadležan. Nauka nema nikakve nadležnosti u donošenju ekonomsko-političkih odluka, pa za tu politiku ne može biti ni odgovorna. Kritika za neuspeh može se uputiti samo nadležnoj vlasti. Kako je davno objašnjavao pokojni profesor Bajt, političari su odgovorni za izbor svojih savetnika, a ne sami savetnici. Tvrdeći da se dogodilo nešto što i ne može da se dogodi, Katić ne samo što lansira jednu faktičku neistinu, nego pokazuje i svoje nerazumevanje aranžmana kroz koje se realizuje politika. Kad pominje Dinkića i par ekonomista koji su dobili položaje u vlasti, „dokazujući" kako je nauka nametnula svoj razvojni koncept, Katić ponovo krupno greši. Akademsku nauku ne predstavlja onih par ekonomista koji su dobili položaje u vlasti, nego ogromna većina koja je ostala izvan nje. Iza ekonomsko-političkih promašaja stoji manjina politički angažovanih i ostrašćenih eksekonomista a ne akademska javnost koja je prema toj politici imala manje-više dosledan kritički stav. Ulaskom u vlast, Dinkić i drugi prestali su da budu akademski ekonomisti, a postali politički zaokupljeni delatnici, sa svim destruktivnim motivacionim impulsima koje politika u nekim okolnostima generiše", zaključuje Madžar.

Teško je, međutim, ne primetiti da se na ovaj način ne mogu „abolirati" ljudi koji su, kako kaže Madžar, prestali da budu akademski ekonomisti, a postali politički zaokupljeni delatnici, jer je je činjenica da su oni pisali ekonomski program, koji je vlada kasnije sprovodila. Dakle, nije im politika „nametnula" šta će u tom programu da piše, već je sprovodila ono što je napisano.

Nema sumnje da bi i Katić i Madžar, što i sami priznaju, mogli ovu polemiku da nastave unedogled, ali je očigledno da se u jednom slažu - ljudi koji su kreirali i vodili srpsku ekonomiju u prvim godinama posle petookotobarskih promena, očigledno nisu bili pravi kadrovi, na pravom mestu u datom trenutku.

Ako bismo hteli da celu stvar banalizujemo, rekli bismo da je ekonomska politika države pala u ruke ljudima koji u životu fakturu nisu napisali, a kamoli pravili budžet republike.

Dinkić, kojeg spominju i Katić i Madžar, nažalost, nije odgovarao na pozive na nama poznate brojeve telefona, kao ni Miroljub Labus, koji je posle 5. oktobra bio prvi potpredsednik Savezne vlade kojoj je na čelu bio crnogorski kadar Zoran Žižić, te smo stoga ostali uskraćeni za njihov komentar Katićevih ocena.

Nekoliko ljudi iz "realnog sektora", dakle oni koji su okusili privredu ili su još uvek manje-više aktivni privrednici, bilo je više nego spremno da izloži svoje viđenje i iznetih stavova, i da, na neki način, sami daju svoj sud ekonomske politike u prethodne dve decenije.
Nije teško pretpostaviti da su oni, bez izuzetka, bliži stavovima Nebojše Katića, pre svega kada je reč o "kadrovima". Tako nastupaju i dugogodišnji predsednik Komercijalne banke Ljubomir Mihajlović, kao i vlasnik "Auto Čačka" Milenko Kostić.

"Realno, početkom 2000. kad je došao DOS, došli su ljudi koji nisu bili adekvatni da urade za privredu ono što je trebalo da se uradi. Oni nisu bili u privredi i nisu poznavali tu materiju. I to nam se obilo o glavu. Privatizacija je loše odrađena, prodavali su firme ljudima koji su sa ulice dolazili i takođe nisu bili u privredi. Sve je to bilo nakaradno postavljeno. Dovođeni su ljudi za ministre koji nisu bili ostvareni u svom poslu. Dolazili i ljudi iz inostranstva, te ovaj bio ovde, te onaj bio onde... Godinu-dve, izlupetali se i - doviđenja. Jednostavno, dolazili su neprovereni ljudi koji nisu bili privrednici", kaže Kostić za "Ekspres".

Sličnog je mišljenja i Ljubomir Mihajlović, dugogodišnji prvi čovek Komercijalne banke, koji veruje da bi mnoge stari bile bolje da su tada u kreiranje nove ekonomske politike bili uključeni i ljudi sa iskustvom u privredi.

"Ni tada, a ni sada u dovoljnoj meri nisu uključeni ljudi iz realnog sektora u razvoj privrede, ekonomije, finansija, bankarstva... U to treba da budu uključeni isključivo ljudi iz struke, da se suoče na raznim tribinama, da izrade koncept, projekat. Nije to posao za politiku. Politika ne može da vodi ekonomiju nigde u svetu", kategoričan je Mihajlović.

Još veći problem je, slažu se obojica, bio taj što ljudi koji su dovedeni na razne pozicije nisu tražili mišljenje od ljudi, iskusnih privrednika.

"Nije sramota pitati. Ja sam čovek pred penzijom. Uvek sam dobronamerno i kolegama i političarima ukazivao na neke stvari. Ne mora čovek sve da zna, ali ne treba da bude sujetan pa da ne pita. Ja kad nešto ne znam, mene nije sramota da pitam, i seljaka, i bravara i zidara... Samo ne treba ljudi da budu sujetni. Jer jedan čovek da zna sve, ne može", kaže Kostić.

Mihajlović dodaje i da njega do 15. maja 2004. godine, do kada je bio na čelu Komercijalne banke, nijedan političar nije pozvao da ga pita za mišljenje o nekoj stvari u vezi sa finansijama, osim Zorana Đinđića.

"On je bio jedini koji me pozvao, pitao me određene stvari oko razvoja, kako da usvoje budžet, oko toga gde treba da usmeravaju sredstva, da li da daju prednost stranim investicijama ili domaćim investicijama...", priča Mihajlović za "Ekspres".

Mihajlović je, međutim, uveren da je i Đinđić to radio ne na svoju ruku, već zato što mu je tako savetovano sa strane.

"On je to radio zahvaljujući tome što sam pet godina radio u Nemačkoj i tamo ostvario dobre rezultate. Đinđić je onda dobio instrukcije, otprilike u smislu, da ako hoće nešto da radi, treba o tome da pita Komercijalnu banku i njenog predsednika. Samo zahvaljujući tome je došao do mene, inače me verovatno ni on ne bi pitao", kaže naš sagovornik.

Ističe i da je Đinđić poslušao sve savete koje je od njega dobio, "kao da mi je sin", ali i da nije pitao samo njega, već i druge ljude.

"Na osnovu svega što bi čuo, on bi gradio svoje mišljenje. Da nije ubijen, ko zna gde bi Srbija danas bila", dodaje Mihajlović.

Nevolja je, međutim, što se, makar prema Mihajlovićevom svedočenju, niko ni pre ni kasnije nije poveo za Đinđićevim primerom.

"Ništa me nisu pitali, ali se, doduše, nisu ni mešali moj posao, niti su me pitali šta ja to tamo radim. Imao sam potpuno odrešene ruke", dodaje on.

Iako je, kako kaže, imao želju da nekada nekoga posavetuje, za to mu se jednostavno nije ukazala prilika, iako je u više navrata pokušavao da „izgradi situaciju" za to.

"Ma, pokušavao sam milion puta, ali nisu hteli da slušaju. Samo kažu: „Radi svoj posao, šta se mešaš" - kaže Mihajlović, ali ipak ne otkriva kome je nudio savete: "Skoro svakom drugom ministru. Mnogi su dolazili kod mene, ovako, direktno, nekim poslom. I ja ih pitam zašto ne uradite ovo, zašto ne uradite ono, zašto ne ovo ovako... A oni samo kažu, ma pusti to, to je politika. Politika je bila prioritet, a ne stručnost".

Jasan odgovor na pitanje zbog čega je to tako, i zašto političari nisu tražili pomoć, savet, od privrednika, nemaju ni Kostić, ni Mihajlović.

"Jeste bila smena vlasti, pa je kao morala da se plati neka cena. Ali DOS je bio sastavljen od ljudi koji su teško mogli da vode državu, a naročito privredu. Nisam video nijednog čoveka da je nešto uradio pre dolaska na vlast u privredi, pa da je došao na vlast da i tu nešto uradi", primećuje Kostić.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...