SRĐAN I DRUGE PRIČE

SRĐAN I DRUGE PRIČE


Sloboda nije božje sjeme pa ti ga neko da, sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom, sloboda nije krilatica reklamnog panoa, konstruktivna kritika postojećeg stanja…

Sloboda nije jednostavan domaći zadatak, ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi… Prikladni stihovi Džonija Štulića i grupe „Azra”, koju je pokojni Srđan Aleksić voleo. Dakle, o Srđanu i druge priče. Uglavnom i obično o Savindanu. I tako unazad deset godina. Pre toga ni reči. A ubijen je pre dve i po decenije.

Da ga 21. januara 1993. godine četvorica srpskih vojnika nisu nasmrt pretukla u centru Trebinja, Srđo bi ove godine u maju napunio 52. Šetao bi male, plave Aleksiće kamenim pločama trebinjske pijace, na kojoj je pod krvničkim udarcima ostao nepomično da leži tog zimskog dana. Unapred izgubljena bitka za život nastavljena je narednih dana na intenzivnoj nezi. Iz duboke kome nije se probudio. Na Svetog Savu isključen je sa aparata. Lako je izgovoriti: ko želi da živi, mora da umre. Na tu je kartu odigrala Srđina sudbina.

Uglavnom i obično o Savindanu mediji se regionalno utrkuju da objave uvek istu vest koja počinje sa: „Srđo je stradao braneći komšiju Bošnjaka”, a završava sa: „Alen Glavonjić svakog leta dođe u rodno Trebinje iz Danske i obiđe Aleksićev grob”. Najbolje da ne dođe. Pa i ja svake godine o Savindanu obiđem grob svojih roditelja, pa ćutim. Cenim da je Glavonjiću leti lakše da potegne iz Danske u Hercegovinu nego meni usred zime preko Čemerna.

Srdjan Aleksic foto (3)Dežurna lica u uniformama iza zatvorenih prozora piljila u bespomoćno telo u koje su se zabijali udarci vojničkih čizama i kundaka

Dakle, tog januarskog jutra 1993, u vreme rata u BiH i borbi na dubrovačkom ratištu, Srđan Aleksić pokušao je da spreči rezerviste da se iživljavaju nad Alenom Glavonjićem samo zato što je musliman. Musliman koji se borio na srpskoj strani i bio čak ranjen. Glavonjića su prvo u jednom kafiću legitimisali, uz provokaciju „gdje ti je Alija Izetbegović, jebo te on”.
U Sarajevu, odgovorio je i dobio dva šamara. Rasprava je nastavljena na pijaci kojom je prolazio i Srđan. Umešao se u sukob, reči, proklete reči. Jedan od vojnika, karatista, udario je Srđana u noge i oborio ga. Krenuli su udarci, jedan, drugi, treći… Glavonjić beži s mesta zločina. Trojica tuku, a četvrti drži pušku na gotovs. Uspešno demonstrira silu. Niko iz obližnjih kafića se ne usuđuje da pritrči, pomogne. Nemo posmatraju smrt uživo. Veliki je to strah, ali i velika sramota. Možda je presudilo to što se najsramniji događaj koji Trebinje pamti odigrao na nekoliko metara od policijske stanice, iz koje su i dežurna lica u uniformama iza zatvorenih prozora piljila u bespomoćno telo u koje su se zabijali udarci vojničkih čizama i kundaka.

Na smrtovnici je pisalo „stradao je vršeći svoju ljudsku dužnost”.

U tišini svojih sugrađana, u kojoj je mučki ubijen, narednih petnaest godina je tavorila herojska priča o njemu. Sve dok RTS 2007. nije snimio dokumentarni film „Srđo”, u kojem je krajnje profesionalno široj javnost otkrivena priča u junaku iz Hercegovine. Od tada kreće otimanje za mrtvog Srđana, čiji je više, muslimanski, srpski, evropski… Posthumno ga odlikuju, otkrivaju mu spomen-ploče, po njemu nazivaju ulice, trgove, pasaže… U tom svojatanju dolazi do ozbiljnih razmimoilaženja jer u percepciji Srba ispada da muslimani veličaju Srđana kao jednog jedinog dobrog Srbina, mrtvog, koji je stradao spasavajući komšiju druge vere. To viđenje kulminiralo je filmom „Krugovi” beogradskog reditelja Srđana Golubovića, snimljen prema motivima Aleksićevog stradanja. Film, dakle, nije pomirio nepomirljivo, već samo učvrstio stavove jednih, da je to potpuno antisrpski film, i drugih o jednom jedinom dobrom Srbinu, dok su svi ostali diskutabilni. Film je dobio silne nagrade, a kako i ne bi kad je rađen u srpsko-nemačko-francusko-slovenačko-hrvatskoj produkciji, uz napomenu da je jedan od scenarista Srđan Koljević, dakle sin Nikole Koljevića, univerzitetskog profesora, uglednog jugoslovenskog književnog kritičara, šekspirologa, teatrologa, intelektualca par ekselans i potpredsednika Republike Srpske.

Lično ne mislim da je film antisrpski ili muslimanski, iritira usiljena priča o Bošnjaku koji ne znam šta sve dobro radi da bi poravnao sebe sa Srđanom. Kao nekad po tzv. nacionalnom ključu u jugoslovenskoj politici. Univerzalno, nema šta. U stvarnosti, svakog leta kad s porodicom Bošnjak dođe u Trebinje, obiđe i Srđanov grob.

Još koju o Aleksiću, Trebinjcima, ubicama, muslimanima, ratu…

Šta bi bilo da se, umesto Srđana, u sukob rezervista i Glavonjića umešao neko drugi? Da li bi se isto desilo? Odnosno da li je odranije postojao pik na najboljeg među nama? Srđan je bio vojnik vojske RS, a pušku je demonstrativno bacio pred Skupštinom opštine negodujući zbog ratne politike vlasti. Bio je protiv maltretiranja i pljačkanja civila, bili oni srpski ili muslimanski, kao, zasigurno, i mnogi u tom gradu, a naročito protiv zloupotrebe tajne službe, kojoj je za raspirivanje sukoba možda trebala prolivena muslimanska krv u srpskom Trebinju. Malo pre nego što će Srđan stradati, u Trebinje su došla najmanje dvojica pripadnika srpske Udbe, od kojih je jedan iz tog vremena imao interni nadimak „đavolji šegrt”, a kasnijih godina je takve stvari radio da mu, kažu, ni sam đavo nije bio ravan. Vest da su stigli, da su im namere loše i da ih treba protresti iz grada došla je sa sasvim neočekivane strane, od specijalca s kninskog ratišta, Trebinjca. Mala digresija na tekst Borisa Dežulovića iz 2008. godina, naslovljen „Tko je bio Srđan Aleksić”, pa kaže:

„Onima koji ne znaju, a takvih je nažalost mnogo, neće ništa značiti ako kažem da je juniorski plivački rekorder i amaterski glumac iz Trebinja bio možda i najveći Srbin našeg zlog vremena.

Krvave 1993, ovaj se mladić usred Vučurevićevog istrijebinja sam suprotstavio četvorici srpskih vojnika koji su napali njegovog prijatelja, muslimana Alena Glavonjića. Naočigled prolaznika i policajaca, vojnici su Srđana nasmrt umlatili kundacima pušaka. Alen je zajedno sa četiri i pol hiljade Bošnjaka napustio Trebinje. Papire o dobrovoljnom iseljenju potpisao im je Božidar Vučurević, koji je rekao: ‘Ponosan sam što su otišli na civilizacijski način’. Srđanov otac na sahrani je rekao: ‘Moj sin je vršio svoju ljudsku dužnost’. Advokat optuženih je rekao: ‘Tako mu i treba kad je branio baliju’. Dobrica Ćosić nije rekao ništa.”

srdjan_aleksicMalo pre nego što će Srđan stradati, u Trebinju su došla najmanje dvojica pripadnika srpske Udbe, od kojih je jedan iz tog vremena imao interni nadimak ” đavolji šegrt”

Skoro svaka mu je na mestu, ali kad već pomenu istrijebinje i odlazak na civilizacijski način, zaista, ako je iko imao razloga da bude najstrašnije ostrašćeni na osvetu, onda su to Srbi iz Hercegovine. Skoro pa istrebijeni za vreme ustaša i Neovisne Države Hrvatske. Pobacani po jamama, ne zna im se broj, ni jama ni mrtvih. Svaki Srbin u Hercegovini od kraja Drugog svetskog rata pa do ovog rata devedesetih znao je za ustaško-muslimansko utvrđenje kod Gacka, Fazlagića kulu, znalo se koji su muslimani slavodobitno dočekali ulazak ustaša u Trebinje, čak i u čijoj su kući završili skupoceni lusteri i tepisi iz uglednih srpskih kuća. Kako se znalo? Da se vratimo na priču o Trebinjcima, Srđanu i njemu sličnim, koji nisu dozvolili da se maltretiraju muslimanski civili. Jednu noć grupa razbojnika upala je u stan starice, nekada nastavnice fizičkog koja je vodila kulturno-umetničko društvo, zvala se Ferida. Šta im je bila namera, da je opljačkaju, iživljavaju se nad njom ili je ubiju, tek ekipa je stigla na vreme i ona je spasena. A ovo je odgovor na pitanje kako se znalo sve o trebinjskim ustašama iako se o tome nije javno govorilo. Krenuše iz moje generacije masovno kod Feride na folklor, samo meni majka brani. Plač, kuknjava, neće ni da čuje. Danima to traje, umeša se i glava porodice, a na pitanje zašto ne da, konačno rezolutno odgovori: „Neće joj Ferida obući dimije!”

U ovom ratu u Trebinju dogodilo se samo jedno ubistvo na nacionalnoj osnovi, a izvršio ga je Srbin iz Konjica kome je tamo pobijena porodica. Muslimani su otišli tako što su ih Srbi, mahom uplakani, pratili na autobuse. Na put su krenuli i Avdo i Supha, penzioneri s prvog sprata.

Poslednjeg dana u Trebinju pozvali su mog oca. Zajedno su ručali, pozdravili se i otišli u Dansku. Posle rata, došli su da regulišu imovinu. Pravo kod nas. Pitamo, kako je gore, odgovaraju – nikako.

Što?

Jebo državu u kojoj te u kafani ne služi konobar, nego moraš sam sebi da natočiš piće. Voleo je čašu.

I zaista, muslimani su civilizovano otišli, makar to došlo iz usta Božidara Vučurevića.

Na Srđana udariše četvorica. Uhapšeni, osuđeni na kazne od po dve godine i neki mesec. Nije se moglo utvrditi čiji su udarci bili smrtonosni. Imena im se nigde ne pominju. Neki divlji ljudi sišli u grad. Jedan od njih, s prezimenom Redžo, poginuo je pred kraj rata. Kada je Srđanov otac Rade gradio fontanu kod crkve, njih dvojica su dolazila na ispomoć. Rade je znao čiji su, nije im zamerio. Drugi je Dragan Kovač, iz sela Gluva Smokva, na putu Trebinje-Dubrovnik. E, tog Kovača pominje reditelj Srđan Golubović. Kaže, dok je snimao film u Trebinju, jedan od ubica dolazio je na snimanje, stajao i posmatrao. Prilazio bi mu u kafiću, seo i pričao neku svoju priču. Golubović ga je izbegavao. Kakva novinarska gozba, ubica dolazi da priča! Možda se pokajao, možda ne, možda njegove reči krvnika mogu premostiti nepremostivo, ko zna, možda… Možda se nije uklopio u scenario, koncept, budžet, ko će ga znati. Ako se posreći, naš je.

Srđan Aleksić nije jedini stradao od svojih. Slična je i smrt braće Boba i Miša Šekarića. Ubili su ih usred Trebinja crnogorski rezervisti. Opet neka tajna veza. Pre rata Srđan je godinama radio kao šanker u njihovom kafiću (pre svega, ovo je za one što na internetu pod lažnim profilima kleveću Srđana, dakle, rano se osamostalio i zarađivao za život).

Jednog popodneva, na samom početku rata, grupa crnogorskih rezervista napala je u bašti jednog kafića Boba. Povređene sujete što su pokušali da ga ponize, otrčao je kući po starijeg brata. S metkom u cevima, vratili su se u grad da se obračunaju s momcima iz Bijelog Polja. Nisu ih našli u kafiću gde je započela kavga. Saznali su da su dobrovoljci otišli na ručak u jedan restoran. Sedeli su na galeriji, odakle su imali odličan pregled na ulazna vrata. Čim su videli da u lokal ulaze naoružana braća, raspalili su po njima rafale i razbežali se. Tu noć grupa Trebinjaca blokirala je sve izlaze iz grada i suzila ubicama manevarski prostor za beg. Bili su spremni na odmazdu. Ali čekalo se šta će reći otac ubijenih momaka. Da li će tražiti glavu za glavu. Doneo je odluku: nema osvete jer treba da živi Mišov dečak. Tragedija se tu ne završava jer se iste noći kad je Mišo ubijen njegova supruga u očaju obesila. Četiri meseca nakon pogibije, Bobova nevenčana supruga rodila je devojčicu.

Po Srđanu Aleksiću nijedna se ulica u Trebinju ne zove. O spomeniku da ne govorimo. Spomenik nemaju ni tamošnji momci stradali u zloglasnom splitskom logoru Lora. Mnogi od njih vraćeni su tek posle nekoliko godina, u komadima. O Srđanu znamo ponešto, o mnogim drugima ništa. Oni bačeni u hercegovačke jame kao da nikada nisu ni postojali. Kao ni moj đed Stevo, vojnik u Kraljevini SHS od 1938. do 1940. Streljan je na Mamuli godinu dana kasnije i bačen u more. Njegova deca ga se ne sećaju. Od njega je ostala jedna fotografija s venčanja sredinom tridesetih godina prošlog veka u Dubrovniku. U kutiji s porodičnim slikama nedavno je pronađena još jedna ista takva. Na poleđini je napisao posvetu svom sinu „dragome mome djetetu Mikori od tatice”.

Srdjan Aleksic foto (1)

Srđan na obali reke

Svaki put kada se priča o Srđanu, njegov otac Rade kaže kao da ga ponovo sahranjuje kao prvog dana, ali da je svaki put ponosniji na svog sina.

– Ne zato što je on moj, poginulo je Srđana i Srđana, ali ponosan sam što se stvara jedan simbol dobrote, blagosti u ljudskoj duši, stvara se lik koji uliva veru u čoveka i daje mu nadu da se može živeti u miru, bratstvu, slozi, razumevanju… I eto, taj lik narod hoće da nazove Srđanovim imenom. Bilo bi lepo da se neuređeni deo obale Trebišnjice, s desne strane do Kamenog mosta, spoji s Bokićevom galerijom, da se napravi jedan park u koji bi ljudi rado svratili i gde bi se našlo dostojno mesto za simbol koji bi nosio Srđanovo ime. To je neki moj, unutrašnji osećaj. Mislim da će i odgovorni i nadležni u Trebinju to razumeti, uvažiti i poštovati.

Reditelj Namik Kabil: Mladić u odelu sa kravatom, bos

Nekoliko slika se meša pred očima kad pomislim na Srđana. Jedna je kako trenira plivanje, kako u traci bazena izranja i uranja dok pliva prsno sa plivačkim naočarima marke „speedo”. Druga je kad bi dolazio na košarkaški trening i onako usputno svratio i seo na tribine. Gledao bi dok nam njegov otac, a naš trener Rade objašnjava kako se ispravno radi levi, a kako desni ulaz na koš. I tada sam imao poriv, a koji će mi tek kasnije, kad sam se počeo baviti filmom i pisanjem, postati očigledan, a to je da zagledam ljude. Zagledao bih ih ispod oka, neprimetno i usputno, i obično su me zanimale naoko nevažne stvari, a koje bih posle slagao u neku svoju tajnu arhivu. Kakve je neko imao papuče, na primer. Ovde, pre svega, mislim na letnje papuče jer smo mi u Trebinju svi bili u papučama najmanje tri meseca. Kakve kupaće gaće ima, sunčane naočare, frizuru i tako dalje, bez nekog reda i smisla. Posle bih na osnovu tih detalja nesvesno slikao karaktere ljudi, i to je verovatno bila vrlo lična i površna procena, siguran sam često i pogrešna, ali se nikada nisam uspeo rešiti tog poriva. Ne da sam nešto pokušavao.

srdjan aleksic 6Bio je bos, u odelu s kravatom. Čim sam taj detalj snimio, Srđan me je pogledao. „E, dobre su ti cipele”, povukao sam prvi. Pogledao me je, najednom usiljeno ozbiljan, pa se onda nasmejao i pokazao mi palac gore.
Sećam se Srđanove kratke jež frizure. Boja kose je tu važna jer je to bila ona šatirano plava koju deca na jugu, i ne samo na jugu, dobijaju od predugog boravka na suncu. Važno je reći da se ovi šatirano plavi obično najmanje sunčaju, da oni u stvari retko namenski leže na peškirima da bi dobili tu mediteransku farbu. Ne. Oni gluvare na suncu, igraju karte, basket, love ribu ili bazaju po zvizdanu onako, ali uvek i bez mere. A sunce im ulazi u kosu, zapetljava se i ostaje tu do duboko u zimu. Srđan je imao tu farbu i taj friz, i sad ga vidim pred očima.
Posle, kad smo se zamomčili, znali smo se i pozdravljali, ali se nismo nešto družili. Bio je i stariji tri godine, što je u tim godinama skoro pa nepremostivo. Ali sećam se jedne situacije pred kraj osamdesetih, kada je kao bilo para i tog nekog nekontrolisanog bluza u vazduhu; tek posle ćemo shvatiti za šta je to bio uvod. Ušao sam u kafanu „Azzaro” (a kako će se drugačije zvati kafić u malom mestu blizu mora) u neko doba noći, ne tražeći nikoga naročito i ne očekujući ništa posebno. Za šankom je bio Srđan, sam, pijuckao je piće. Bio je u odelu s kravatom, što je odmah bilo smešno jer nije bio takav lik. Ali tu je bio i detalj velik kao Leotar. Nije imao cipele, nije imao ništa na nogama. Bio je bos, u odelu s kravatom. Čim sam taj detalj snimio, Srđan me je pogledao. „E, dobre su ti cipele”, povukao sam prvi. Pogledao me je, najednom usiljeno ozbiljan, pa se onda nasmejao i pokazao mi palac gore. Bio je tada stasit čovek, u crnom odelu s kravatom, ali još uvek sa onom istom dečačkom šatiranom plavom glavom. I bos. Okrenuo sam se i otišao. Mislim da je to bio poslednji put da sam progovorio s njim, iako on nije ništa rekao. Ili ipak jeste?

Nataša Kandić: Treba više da se sećamo heroja poput Srđana

Osnivač Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić kaže da sjajni ljudi i heroji, kao što je Srđan Aleksić, ostaju u senci nekih drugih događaja.

– Ne sećamo se dovoljno takvih heroja, a bilo ih je na svim stranama, čak i onde gde ih najmanje očekujete, kao na Kosovu, na primer. Takvi postupci, koji su učinjeni u veoma opasnom vremenu, prekriveni su klimom stavova, koja kao da ne dozvoljava da se o njima govori. I dalje ima straha među ljudima, a ne postoji dovoljna politička i društvena spremnost da se součimo s činjenicom da je i među nama bilo zločinaca, ali i da popišemo sve žrtve. To što je Srđan uradio zahtevalo je veliku hrabrost, on je bio član VRS, što je meni posebno emotivno u toj priči. Pokazao je da je ljudskost čovekova obaveza čak i u ratu – napominje Kandićeva za „Ekspres”.

„Ako ikada dospem tamo gde prestaje strah, biću spreman da zaboravim”

* Srđanu Aleksiću je posthumno dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava u Bosni i Hercegovini.
* Ulica velikih drveta u Sarajevu je petnaest godina nakon Srđanove smrti nazvana njegovim imenom. U obrazloženju je navedeno: „Bez ljudi kao što je Srđan Aleksić i njihovih herojskih dela, čovek bi izgubio nadu u ljudskost, a bez nje naš život ne bi imao smisla.” Od oktobra 2013. godine jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime.
* Prolaz u Zmaj-Jovinoj ulici u Novom Sadu je nazvan po Srđanu, i tu će biti postavljena spomen-ploča njemu u čast
* U Pančevu je 2010. postavljena spomen-ploča, a prolaz u centru grada dobio je njegovo ime
* Podgorica je 2013. dobila Bulevar Srđana Aleksića
* U Tuzli se svake godine igra Memorijalni turnir u malom fudbalu u znak sećanja na ovog heroja
* U Trebinju jedan sportski objekat nosi Srđanovo ime, kao i plivački turnir
* Tadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić je 14. februara 2012. godine odlikovao posthumno Srđana Aleksića zlatnom medaljom „Miloš Obilić” za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva
* Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik ga je 9. januara 2013. odlikovao Ordenom časti Republike Srpske sa zlatnim zracima

  Alen Glavonjić: Ajde što je bio lep, imao je dušu kakvu niko nema

Alen Glavonjić, Bošnjak iz Trebinja kome je Srđan Aleksić spasao život kada su ga napali vojnici Republike Srpske, kaže da vaspitava decu da budu plemenita kao Srđan.

– Trudim se da moja deca budu dobra kao što je bio Srđan Aleksić. Tako mu se odužujem za to što mi je spasao život – ispričao je za „Blic” Alen Glavonjić, koji je ubrzo nakon Srđanove smrti napustio Trebinje. Danas živi u Švedskoj sa suprugom, sinom i ćerkom.

– Mnogo je teško. Ne prođe ni dan da ne pomislim na Srđana. Svake godine odem s decom na njegov grob. Bio je to neverovatan momak, jedan od najlepših u Hercegovini. Ajde što je bio lep, nego što je imao dušu kakvu niko nema. Svi su ga voleli – rekao je Alen.

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Opet ja

    Njegov otac Rade je nekada negdje izjavio: “Moj Srdjan nije imao sreće”.
    Ipak je to valjda neka istina.
    Iz Tb sam,poznavala sam Srdjana površno.
    Nisam bila u Tb kada se ovo dogodilo ali sam se naslušala raznih verzija…
    I film sam pogledala (nije ni bio vrijedan gledanja),pročitala bezbroj tekstova o ovoj tragediji…i ja mislim da Srdjan jednostavno nije imao sreće.To je ono što se kaže : Biti na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme.

  2. 2
    Opet ja

    Zaboravih pa da dodam…nisu vam tačni neki podaci iz teksta vezano za imena ljudi pa i vrijeme dogadjanja…
    Kako onda da autoru povjerujem da je i ostalo istina?!

+ Ostavite komentar