TAJNI DOKUMENT BIA O SURČINSKOM KLANU: Zanimanje – šef mafije, status – svedok saradnik

TAJNI DOKUMENT BIA O SURČINSKOM KLANU: Zanimanje – šef mafije, status – svedok saradnik

Zasticeni svedok Ljubisa Buha Cume


Služba je imala podatke da je Buha precizno informisan o mogućnostima za primenu mere tajne kontrole telefonskog saobraćaja, što su podaci kvalifikovani kao državna tajna. Štaviše, na osnovu kontakta koji je 22. 11. 2001. godine ostvario sa izvesnim Borisom, došlo se do indicija koje ukazuju na mogućnost da je Buha raspolagao uređajima kontraprislušne zaštite, kao i određenim ofanzivnim sredstvima za primenu mere tajne kontrole telefonskog saobraćaja, što se uglavnom odnosi na mobilnu telefoniju

Tajni izveštaj BIA iz 2004. godine koji govori o najmoćnijoj kriminalnoj organizaciji – surčinskom klanu i mafijško-političkim vezama njenog vođe Ljubiše Buhe Čumeta, povezanog švercom droge čak i s finansijerima i vođama Oslobodilačke vojske Kosova, ugledao je svetlost dana zahvaljujući „Ekspresu”, koji je u prošlom broju objavio njegov prvi deo, dok u ovom broju objavljuje integralno preostalih 14 strana tog dokumenta. Izveštaj su sastavili operativci BIA na osnovu prisluškivanih telefonskih razgovora i tajnog nadzora ekipe iz Surčina, iz koje se 2002. godine, nakon sukoba, izdvojio zemunski klan s vođama Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom. U dokumentu se pominju brojna imena srpskog podzemlja koja su u znatnoj meri kontrolisala i generisala političke i poslovne tokove u zemlji.
U nastojanju da stvori što bolje pozicije u vladajućim strukturama, Buha se konstantno poziva na svoje zasluge u sprovođenju demokratskih promena, ističući kako je zbog toga puno rizikovao. Osim toga, neka saznanja iz prethodnog perioda iskoristio je da sebe promoviše kao osobu koja radi u interesu opšteg doba. S tim u vezi, Buha je obavio razgovor sa Zlatanom Peručićem na okolnosti privrednih mahinacija koje je Peručić u prethodnom periodu vršio zajedno s Dragomirom Tomićem. Informišući Vladimira Popovića Bebu o saznanjima do kojih je došao, Buha je istakao da mu je Peručić vidno uplašen priznao da je više od deset godina vršio izvesne mahinacije u saradnji s Tomićem, pri čemu su ostvarivali godišnji prihod u iznosu od jedan do tri miliona dolara. Buha ga je takođe informisao da je njegov saradnik Saša Vučković tokom oktobra 2011. godine obavio razgovor s Tomićem koji je potvrdio ova saznanja, ističući da poseduje i adekvatnu dokumentaciju koju će predati ukoliko mu Buha garantuje zaštitu. Navodno, u pitanju su ugovori koje su pomenuta lica sklapala, između ostalog, i s firmama „Gasprom” i „Krup, a u čemu je svojevremeno učestvovao i Saša Vučković, na osnovu čega od Peručića i Tomića potražuje iznos od 400.000 USD na ime provizije. U aktivnosti na razjašnjavanju ovog slučaja, Buha je uključio i svoju blisku poslovno-prijateljsku vezu Milomira Joksimovića zvanog Miša Omega, koji se ponudio da u slučaju potrebe izvrši dodatni pritisak na Peručića. Od ostalih lica iz poslovno-privrednih struktura s kojima Buha redovno kontaktira, napominjemo Dušana Stupara (37), generalnog direktora preduzeća „Univerzal”, Radosava – Laleta Sekulića, bivšeg direktora SUC-a, Branka Crnogorca, vlasnika BC banke, kao i Miodraga Kostića, vlasnika kompanije „MK komerc”.
I u periodu dok je na vlasti bila Socijalistička partija Srbije, Buha je nastojao da se približi nekima od uticajnijih ličnosti političkog establišmenta. Iz tog perioda datira i njegova bliska veza s Milutinom Mrkonjićem, bivšim direktorom Saobraćajnog instituta CIP, s kojim i danas ostvaruje blisku saradnju. Mrkonjić se intenzivno angažovao da posredstvom svojih prijateljskih veza u Crnoj Gori Miroslava – Miška Ivaniševića, bivšeg ministra finansija u Vladi Crne Gore, i Miomira Mugoše, bivšeg republičkog ministra zdravlja, ugovori poslove asfaltiranja za račun Buhinog preduzeća. U više navrata, Mrkonjić je isticao kako ga je Buha veoma zadužio, zbog čega je insistirao da mu pokloni kancelarijski nameštaj, kojim bi Buha opremio pet kancelarije.
Prateći tokom juna 2001. godine, u to vreme aktuelno udaljavanje političkih stavova premijera Srbije Zorana Đinđića i lidera DSS Vojislava Koštunice, i s tim u vezi opredeljivanje pojedinih lica za podršku jednoj ili drugoj opciji, Buha je posredstvom Perice Perovića, koji je tvrdio da ima mogućnost da za opciju koju zastupa premijer pridobije više od dvadeset generala VJ, uz saglasnost Vladimira Popovića, stupio u kontakt s Nebojšom Pavkovićem, u to vreme načelnikom Generalštaba VJ, s kojim je već posle kraćeg vremena postao izuzetno blizak. Ubrzo nakon toga, Saša Vučković je za potrebe Buhinog preduzeća „Difens” počeo da koristi helikopter Vojske Jugoslavije kojim je obilazio određene lokacije uglavnom u Vrnjačkoj Banji i Aleksandrovcu, gde je „Difens” poslovno angažovan. U jednom od kontakata s Popovićem, 19. 9. 2001. godine, nakon približavanja Pavkoviću, Buha mu je sugerisao da utiče na Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića da prestanu sa iznošenjem optužbi na račun generala Pavkovića, a da će zauzvrat preduzeću „Difens” biti omogućeno ekskluzivno pravo na izvođenje rekonstruktivnih radova na svim aerodromima VJ, što će Buhi i Popovića doneti veliku zaradu.
Posebnu pažnju još od samog početka bavljenja inkriminišućim aktivnostima, Buha je poklanjao uspostavljanju bliskih odnosa s pojedinim pripadnicima MUP-a Srbije, kao i s pripadnicima bivšeg RDB, sada BIA.
Od pripadnika bivšeg RDB, ustanovljeni su njegovi bliski kontakti s Miloradom Lukovićem Legijom, Zoranom Nedeljkovićem i Ljubišom Bogosavljevićem. Početkom marta 2001. godine, Buha je informisan, najverovatnije od Milorada Lukovića Legije, da se prema njemu primenjuje mera TKTP, što je izazvalo njegov veliki revolt i zbog čega se žalio Vladimiru Popoviću Bebi preteći da će zbog toga tužiti MUP. Takođe, Buha se 25. 9.2001. godine žalio Čedomiru Jovanoviću da je upravo dobio pouzdane informacije da je dat nalog da mu se ponovo prisluškuju telefoni, zbog čega je napomenuo da će se žaliti generalu Pavkoviću i Miloradu Lukoviću Legiji. Raspolažemo saznanjima da je Buha precizno informisan i o nekim osnovnim principima i mogućnostima za primenu mere tajne kontrole telefonskog saobraćaja, što su podaci kvalifikovani kao državna tajna. Štaviše, na osnovu kontakta koji je 22. 11. 2001. godine ostvario sa izvesnim Borisom, došli smo do indicija koje ukazuju na mogućnost da je Buha u to vreme raspolagao izvesnim uređajima kontraprislušne zaštite, kao i određenim ofanzivnim sredstvima za primenu mere tajne kontrole telefonskog saobraćaja, što se uglavnom odnosi na mobilnu telefoniju.
Kada je u pitanju pobuna JSO, raspolažemo saznanjima da je Buha već dana 9. 11. 2001. godine u popodnevnim časovima informisao izvesnog novinara da je izbila pobuna JSO, naloživši mu da u Kulu pošalje nekog od dežurnih novinara, gde će ga primiti komandant. Istom licu Buha je sugerisao da o navedenom informiše i Dragoljuba Mićunovića. S Buhom su neposredno nakon toga kontaktirali i Goran Vesić, Vladimir Popović, a posredstvom Popovića i Zoran Đinđić, koji su se interesovali kakve su njegove mogućnosti da utiče na smirivanje situacije. Osim navedenih lica, s Buhom je kontaktirao i Zoran Mijatović, u to vreme zamenik načelnika RDB, koji ga je tom prilikom takođe zamolio da se angažuje na smirivanju tenzija među pripadnicima pobunjene jedinice. Tokom ovih kontakata, Buha je delovao euforično, povremeno iznoseći dramatična upozorenja o opasnosti u kojoj se nalazi sam državni vrh, kao i porodice pojedinih političara. Raspolažemo saznanjima da se Buha, nakon što ga je Popović u ranim jutarnjim časovima 12. 11. 2001. godine informisao da kolona specijalnih vozila JSO ide ka Beogradu, i sam uputio do auto-puta kako bi navodno s lica mesta pratio razvoj situacije.
Nakon ubistva policijskog generala Boška Buhe, izvršenog dana 10. 6. 2002. godine, Ljubiša Buha Čume je u kontaktu s velikim brojem prijateljskih veza u veoma negativnom kontekstu govorio o pokojniku, ističući da je posebno revoltiran izjavama koje je pokojni general davao u sredstvima javnog informisanja gde ga je pominjao u kontekstu „putarske mafije”. U kontaktu s Vladimirom Popovićem Bebom dana 13. 6. 2002. godine, Buha mu je sugerisao da nije isključeno da je general likvidiran zbog osvete jer su u periodu od pre godinu dana, navodno po njegovom nalogu, pripadnici interventne jedinice prilikom hapšenja lišili života tri lica, podmećući im oružje, čime su fingirali da su usmrćena lica pružala otpor hapšenju.
Usmeravajući se na poslove koji su naizgled legalni, Buha je postepeno gubio kontrolu nad aktivnostima kriminalne grupe koju je predvodio Dušan Spasojević, čije su ingerencije i moć progresivno rasle, što je početkom aprila 2002. godine rezultiralo njihovim, u početku samo verbalnim sukobom, posle čega je Spasojevićeva grupa, nazvana zemunski klan, nastavila da funkcioniše zasebno.

Buha je preko Perice Perovića, koji je tvrdio da ima mogućnost da za opciju koju protiv Koštunice zastupa premijer Đinđić pridobije više od 20 generala VJ, uz saglasnost Vladimira Popovića Bebe, stupio u kontakt s Nebojšom Pavkovićem, načelnikom Generalštaba VJ, s kojim je već posle kraćeg vremena postao izuzetno blizak

Kao formalni razlog za prekid kontakta s Buhom, Spasojević je iskoristio sukob u koji je ušao s Draganom Nikolićem Tečom, jednim od najbližih saradnika Buhe, koji je u tom sukobu podržao Nikolića. Stvarni razlog zbog kojeg je Spasojević inicirao sukob s Buhom leži u tome što je Buha započeo veći broj legalnih i veoma profitabilnih poslova u koje nije uključivao Spasojevića.
Počev od tog perioda, zemunski klan je delovao kao jedno od hijerarhijski najorganizovanijih kriminogenih grupa na ovim prostorima, koju je karakterisao visok stepen konspirativnosti. U tom periodu, okosnicu ove organizacije su činili Dušan Spasojević i Milorad Luković Legija kao vođe klana, Mile Luković Kum, njihov najbliži saradnik, Zoran Vukojević Vuk, Spasojevićev telohranitelj, braća Miloš i Aleksandar Simović, braća Đorđe i Dušan Krsmanović, braća Slađan i Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević Budala, Slavko Stevanović Šumski i Dejan Milenković Bagzi. Pored njih, kao sastavni deo zemunskog klana su delovali i Vladimir Jovanović Japanac, Loran Inić Locko i Dragan Miladinović Gagec, koji su imali svoje specijalizovane ekipe za izvršenje pojedinih krivičnih dela. S tim u vezi, Jovanović i Milić su se najvećim delom bavili distribucijom narkotika, dok je Miladinovićeva ekipa bila specijalizovana za krađe automobila. Pripadnici pomenute kriminalne grupe su se kontinuirano duži vremenski period bavili nedozvoljenom trgovinom narkoticima, oružjem i municijom, ilegalnom trgovinom nafte, preprodajom kradenih vozila, teškim krađama, a umešani su i u izvršenje više krivičnih dela otmice i ubistava na teritoriji naše zemlje. U cilju širenja svoje kriminogene delatnosti, Spasojević i njegova ekipa su uspostavljali veze s drugim kriminalcima iz drugih gradova, s Nenadom Opačićem i Miladinom Suvajdžićem iz Novog Sada i Mlađanom Micićem zvanim Pacov iz Požarevca, posredstvom kojih su vršili dalju distribuciju narkotika. Osim toga, Suvajdžića su koristili i kao posrednika za regrutovanje novih članova kriminogene grupe s područja Novog Sada, Zrenjanina i Šapca.
O bliskosti Spasojevića sa Opačićem govori i podatak da je Opačić na proslavu tzv. plave večeri, koju je organizovao 7. 12 2001. godine u novosadskom hotelu „Park”, pozvao sve pripadnike zemunskog klana. Ovom prilikom gosti Opačića su bili i Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, i jedan neimenovani pripadnik tadašnjeg RDB iz Novog Sada, u vezi s čim je Spasojević komentarisao da je Opačić pozvao Čanka da bi sprečio eventualni dolazak policije.
Paralelno sa ovim, Loran Milić i Vladimir Jovanović su održavali bliske veze s kriminogenom grupom Veselina Božovića iz Bijelog Polja, kao i s Mujkom Katanićem iz Novog Pazara, koji je bio povezan s pojedinim licima iz Turske. Takođe, Jovanović i Milić su bili u kontaktu s Mirkom Marenovićem iz Beograda, koji se bavio falsifikovanjem ličnih dokumenata. Kontakt s Marenovićem uspostavio je Jovanović preko njegovog oca Tomislava Marenovića, lekara na VMA. Prema raspoloživim saznanjima, Jovanović je Marenovićevom ocu prodavao medicinsku opremu koju je nelegalno pribavljao. Raspoloživa saznanja ukazuju na to da je Jovanović povremene kontakte održavao i s Branom Mićunovićem, nosiocem organizovanog kriminala u Crnoj Gori, kao i s njegovim saradnikom Savom Grbovićem zvanim Džigi.
Osim pomenutih, Spasojević je održavao bliske kontakte s Čedomirom Mihajlovićem, američkim biznismenom jugoslovenskog porekla, koji se krajem 2001. angažovao da Spasojevića poveže s grčkim biznismenima u cilju izdavanja poslovnog prostora u Šilerovoj ulici u Zemunu. Mihajlović je tada tvrdio da će navedenu grupu biznismena povezati i s tadašnjim potpredsednikom savezne vlade Miroljubom Labusom. Kao jednu od varijanti izdavanja poslovnog prostora u Šilerovoj, Mihajlović je nudio da Spasojevića poveže sa Nebojšom Kunićem, bivšim članom muzičkog ansambla „Sedmorica mladih”, za koga je isticao da se bavi biznisom u Rusiji. Isto tako, Spasojević je posredstvom Mihajlovića tokom oktobra 2001. nastojao da za svoje potrebe uveze jedan blindirani automobil iz Jute, SAD. Prilikom ugovaranja ovog posla, Spasojević je konsultovao i Čumeta imajući u vidu da je ovaj preko Mihajlovića uvezao više blindiranih vozila. S tim u vezi, Buha je sugerisao Mihajloviću da urade isto što i ranije, tj. da zvanična porudžbina ide „preko srpske vlade” jer će na taj način dobiti popust od 20 odsto. Prema nekim podacima, Spasojević je Mihajloviću za kupovinu automobila dao 70.000 dolara, nakon čega je ovaj naprasno nestao iz zemlje polovinom 2002. Navodno je do sredine 2003. godine s porodicom boravio na prostoru Kosova i Metohije, tj. u Gračanici, gde je otvorio luksuzni restoran i bio poznat kao Čeda Amerikanac.
Spasojević je uz pomoć svojih veza uspeo da dođe do informacije o lokaciji kuće koju je krajem 2001. godine Mihajlović kupio u Zemunu, Oračka 21, u koju je navodno nasilno ušao i uzeo oko 100.000 dolara, a potom i devet rasnih konja i tri skupocena automobila, takođe u vlasništvu Mihajlovića. Iako nema podataka o eventualnim kontaktima Č. Mihajlovića sa ostalim članovima zemunskog klana, evidentno je da je ovaj kontroverzni biznismen nastojao da sebe predstavi kao osobu koja brine o pripadnicima navedene kriminogene organizacije. U tom kontekstu Mihajlović je u više navrata obaveštavao Spasojevića da se on i njegova ekipa pripaze jer su u gradu racije. Tokom boravka u pritvoru pojedinih članova klana optuženih za otmicu Miškovića, Mihajlović je na ime kaucije Spasojeviću ponudio pozajmicu od milion dolara, što je ovaj odbio uz obrazloženje da sud ne prihvata kauciju. Prema nekim podacima, tokom aprila 2002. godine, Mihajlović je prevario Slobodana Milivojevića, Spasojevićevog advokata, za 350.000 nemačkih maraka vezano za osnivanje firmi „Gigasoft” i „Megasistem”. U tom periodu, Mihajlović se lažno predstavljao kao Igor Baruh, potomak čuvene jevrejske porodice s ovih prostora. Imajući u vidu da je Čedomir Mihajlović svojevremeno bio angažovan od američke obaveštajne službe, ne isključujemo mogućnost da je on u kontaktu sa „zemuncima” upravo stupio po nalogu ove službe u cilju praćenja i sagledavanja njihove aktivnosti. U tom smislu, realna je i pretpostavka da je Mihajlović po nalogu američke službe i usmeravao pojedine aktivnosti pripadnika kriminalne grupe. Advokata Slobodana Milivojevića, Spasojević je upoznao i angažovao preko Ljubiše Buhe, s obzirom na to da je ovaj bio dugogodišnji Buhin branilac i kumovska veza. Dobijena saznanja ukazuju da se radi o advokatu s veoma dobrim vezama u pravosuđu, između ostalog, Milivojević je u kumovskoj vezi i s Dobrivojem Gerasimovićem zvanim Gera, istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu. Vezano za druga poznanstva ovog advokata interesantna je njegova veza s vladikom Jelenkom Mićevićem zvanim Filaret, koga je posećivao s Legijom. Nakon jedne njihove posete, Filaret je, zahvalivši na uručenim poklonima, zatražio Milivojevićevu i Legijinu biografiju s namerom da im uruči orden Svetog Save. Spasojević je održavao brojne kontakte i s licima iz inostranstva. Ustanovljene su njegove veze sa izvesnim Jorgosom, biznismenom iz Grčke, Migeljom iz Španije, Tonijem iz Zagreba, Dželajom iz Milana i izvesnim Jovom iz Bugarske. Posebno su interesantni Spasojevićevi kontakti sa Saletom iz Amsterdama, od koga je tražio pozajmicu od 1,5 miliona dolara u cilju polaganja kaucije za pritvorene članove zemunskog klana. Tim povodom, Sale je izrazio spremnost da mu odmah pošalje 300.000 maraka, a da ostatak naknadno prikupi. Ustanovljen je i kontakt Spasojevića i izvesnog Ljume, od koga je Spasojević 8. 5. 2002. godine naručio 30 zbrojevki, a u vezi s čim mu je Ljuma preneo da roba potiče iz Bosne. Sredinom aprila 2001. godine, Spasojević je s nekolicinom članova zemunskog klana otišao u inostranstvo, gde su kao razloge putovanja navodili obavljanje posla veće novčane vrednosti. Ne treba isključiti mogućnost da je stvarni razlog njihovog odlaska iz SCG izbegavanje krivičnog gonjenja zbog Miškovićeve otmice.

Nakon izbijanja takozvane pobune JSO, sa Čumetom su kontaktirali Goran Vesić, Vladimir Popović Beba, a preko Popovića i Zoran Đinđić, koji su se interesovali kakve su njegove mogućnosti da utiče na smirivanje situacije

Tokom ovog boravka u inostranstvu, Spasojevića je privremeno kontaktirao Legija, koji ga je 25. aprila 2001. upozorio da mu se telefon prisluškuje te da je policija snimala Bagzijevu kuću u Surčinu. Početkom maja iste godine, Spasojević i ostali članovi njegovog klana uhapšeni su u Parizu zbog korišćenja falsifikovanih isprava, a potom deportovani u SCG. Određen im je pritvor zbog sumnje da su počinili otmicu Miškovića. Zahvaljujući angažovanju Ljubiše Buhe, tj. njegovom posredovanju kod Bebe Popovića, tadašnjeg šefa Biroa za informisanje Vlade Republike Srbije, i Čedomira Jovanovića, potpredsednika Vlade, Spasojević je 7. 9. 2001. pušten na slobodu. Od tog perioda imenovani je nastojao da izdejstvuje puštanje na slobodu i ostalih članova klana i svakodnevnoje kontaktirao sa Čedom Jovanovićem. U kontaktima s Jovanovićem, Spasojević ga je redovno obaveštavao o sudskim postupcima koji su preduzeti protiv osumnjičenih članova klana, gde je zahtevao njegovo angažovanje kod predstavnika pravosudnih organa. Prilikom upućivanja predmeta na rešavanje Vrhovnom sudu, Spasojević je zahtevao da Jovanović poseti okružnog javnog tužioca Radeta Terzića. Jednom prilikom je od Jovanovića zatražio i da mu preko svojih veza omogući da poseti svog kuma Vladu, koji se nalazio u zatvoru (najverovatnije je reč o Vladi Budali.) U vezi s ovim zahtevima, Jovanović ga je uveravao da je u kontaktu s pojedinim licima iz pravosuđa, ali da celokupan postupak puštanja na slobodu mora da se obavi u zakonskoj proceduri. Pri tome, Jovanović je redovno insistirao da o detaljima vezanim za pružanje navedene pomoći razgovaraju prilikom neposrednih susreta koji su se odvijali u Spasojevićevom stanu u Šilerovoj ulici. Osim ovoga, Spasojević je povremeno obaveštavao Jovanovića i o pojedinim rutinskim radnjama koje je policija preduzimala prema njemu ili članovima klana, na šta ga je Jovanović uveravao da će proveriti o čemu se radi. Takođe, na osnovu njihovih kontakata može se zaključiti da je Spasojević preko Jovanovića prikupljao i informacije o globalnom opredeljenju političkih struktura ili pojedinaca iz vrha vlasti prema nosiocima organizovanog kriminala u RS, na šta nedvosmisleno ukazuje i podatak da je Spasojević sredinom oktobra 2001. tražio od Jovanovića da proveri da li je neko iz kabineta Koštunice bio na sastanku kod ministra MUP Dušana Mihajlovića. U više navrata, Spasojević se Jovanoviću žalio na pisanje pojedinih medija o zemunskom klanu i njihovoj povezanosti s pojedinim političkim strukturama. Povodom članka novinarke lista „Dan” Marine Borozan o sprezi „zemunaca” s Jovanovićem i Đinđićem, Spasojević je izneo pretpostavku da iza ovog tekst stoje Milisav Čogurić iz Ministarstva pravde i Slobodan Krapović iz Ministarstva odbrane tadašnje SRJ. Istovremeno, da bi ga uverio u navodnu nevinost pripadnika svoga klana, kao i da bi istragu povodom otmice Miškovića usmerio u pogrešnom pravcu, Spasojević je Jovanoviću pružao lažne informacije o mogućim izvršiocima ovog dela. Takođe u cilju sticanja Jovanovićevog poverenja, Spasojević je povremeno ukazivao na moguće izršioce drugih krivičnih dela, u vezi s či8m ga je 24. 9. 2001. godine obavestio da je oružani napad na Sredoja Šljukića izveo izvesni Zoća, kao i da je od Mirka Lakićevića, načelnika Trećeg odeljenja GSUP-a, saznao da Šljuka nije ranjen. Spasojević je objasnio da je Lakićević Šljukin čovek. Nakon nekoliko dana, Spasojević ga je obavestio da je izvesni Bijafra ubio Tomića N. u Rakovici. Na interesovanje Jovanovića da mu pruži bliže podatke o Bijafri, Spasojević je sugerisao da to znaju ovi njegovi nesposobni (javna bezbednost) te da im samo tako prenese. Tokom razgovora o oružanom napadu na Šljukića, Jovanović je napomenuo da će s dobijenim informacijama upoznati generala Boška Buhu. U nastojanju da izgradi što bolje odnose s Jovanovićem, Spasojević je redovno isticao svoju privrženost političkoj opciji kojoj je ovaj pripadao. U tom kontekstu, Spasojević ga je krajem septembra 2001. upoznao s podatkom da je Čume u kontaktu s načelnikom GŠVJ Nebojšom Pavkovićem, kao i da mu je Pavković nudio obezbeđenje. S obzirom na to da se u tom periodu već nazirao njegov sukob s Buhom, Spasojević je ovaj momenat iskoristio da kod Jovanovića potpuno diskredituje Buhu, ocenivši da je isti zbog upada finansijske policije u firmu i saznanja da mu se telefon prisluškuje u potpunom rastrojstvu te da se oseća izdano, kako od Jovanovića, tako i od Dragoljuba Markovića i Zorana Đinđića. Navedena saznanja, Jovanović je ocenio konstatacijom da je situacija s Čumetom ista kao i onaj put kad je išao po njega, dodavši da je i njemu poznato da se svi telefoni prisluškuju, ali da on tome ne pridaje značaja. U istom periodu, Spasojević se nudio Jovanoviću da mu preko svojih veza organizuje zvaničnu posetu SAD.
O genezi kontakata Spasojevića s Jovanovićem ne raspolažemo bližim podacima, osim što su pojedini članovi zemunskog klana navodili da su prvi sastanak pojedinih lidera DOS-a s Miloradom Lukovićem Legijom organizovali Spasojević i Nenad Opačić neposredno pred 5. oktobar 2000. godine.

U cilju sticanja Jovanovićevog poverenja, Spasojević je povremeno ukazivao na moguće izvršioce drugih krivičnih dela, u vezi s čim ga je 24. 9. 2001. godine obavestio da je oružani napad na Sredoja Šljukića izveo izvesni Zoća

Na osnovu ostvarenih kontakata Spasojevića i Jovanovića, kao i međusobnih kontakata pripadnika zemunskog klana, može se zaključiti da je Jovanović povremeno dolazio u kontakt i s drugim pripadnicima ove kriminalne organizacije. U tom kontekstu raspolažemo saznanjima da je jednom prilikom na preporuku Spasojevića, Jovanović kontaktirao s Dejanom Milenkovićem Bagzijem sa ciljem da mu Jovanović pomogne oko rešavanja izvesnog problema. Isto tako, dobijeni su podaci da je neposredno po izručenju Slobodana Miloševića Hagu, Čedomira Jovanovića zvao Vladimir Jovanović Japanac, koji mu je uputio čestitku.

Sveukupno stečena saznanja ukazuju da su pripadnici zemunskog klana, bilo direktno ili preko Čede Jovanovića, ostvarivali kontakt i s drugim predstavnicima DS-a. S te strane, indikativan je kontakt Miloša Simovića sa izvesnim Dželajom iz Milana od 31. 3. 2001. godine, prilikom čega je Simović obavestio Dželaju da su čitavu noć bili na hapšenju Miloševića. Na isti zaključak upućuje i razgovor Vladimira Jovanovića Japanca sa NM-om od 28. 6 2001. godine, kada Jovanović nagoveštava da će povodom izručenja Miloševića Hagu u toku večeri imati proslavu s rukovodstvom DS-a.
Vezano za istražni postupak protiv zemunskog klana, osumnjičenog za otmicu Miškovića, Spasojević je održavao kontakte i s Vesnom Šunjarević, službenicom IV opštinskog suda u Beogradu, od koje je redovno dobijao podatke o toku preduzetih krivično-pocesnih radnji protiv članova zemunskog klana, kao i sudijama kod kojih se predmeti nalaze. Posredstvom Šunjarevićeve, Spasojević je lobirao kod pojedinih sudija u kom kontekstu su često pominjali sudiju Cvijovića iz I opštinskog suda. Iz njihovih razgovora jasno se može zaključiti da se Spasojević sastajao s Cvijovićem. Jednom prilikom Spasojević je zatražio od Šunjarevićeve da pronađe i uništi kasetu sa snimljenom izjavom jednog pripadnika zemunskog klana imajući u vidu da bi se navedenim činom ubrzao postupak oko njihovog puštanja na slobodu.
Imajući u vidu da su pripadnici zemunskog klana često bili predmet angažovanja organa krivičnog gonjenja, isti su poseban značaj pridavali uspostavljanju bliskih veza s pripadnicima MUP Srbije. S te strane, evidentirani su kontakti Spasojevića sa Slobodanom Pažinom, nekadašnjim zamenikom načelnika III odeljenja GSUP-a Beograd, koji je povodom političkih previranja i sukoba DOS-a i DS-a u Skupštini Republike Srbije krajem 2001. godine sugerisao Spasojeviću da svi moraju da podrže DS.
Pored toga, ustanovljeni su kontakti Spasojevića s Milanom Milojkovićem iz UOP-a Zemun, Mirkom Lakićevićem, nekadašnjim načelnikom III odeljenja GSUP-a Beograd, zatim izvesnim Dejanom Petrovićem, pripadnikom interventne brigade MUP-a, izvesnim Radićem, komandirom iz CZ-a, i izvesnim Racom Lukićem iz MUP-a. Početkom oktobra 2001. godine, Lukić je zatražio od Spasojevića da se sastane sa Spasojem Vulevićem, zamenikom komandanta SAJ-a, sa obrazloženjem da Vuleviću nešto nameštaju u vezi sa Spasojevićem. Takođe su indikativni kontakti Spasojevića sa NM-om (koristi mobilni telefon broj 064 150 ****, vlasnik Nebojša Zubović), koji je aprila 2001. godine preneo Spasojeviću da mu Predrag Panković Peconi preko Milana Narandžića Limuna nudi mito u cilju rešavanja izvesnog problema, na šta mu je Spasojević sugerisao da pohapsi ove članove surčinskog klana koji su se ogrešili o zakon. Nešto kasnije, isti je obavestio Spasojevića da je za šefa neimenovanog odeljenja postavljen rođak.
Osim Spasojevićevih kontakata, ustanovljene su i veze ostalih članova zemunskog klana s pojedinim pripadnicima MUP-a. S tim u vezi raspolažemo podacima da je Bagzijev kum o kojem nemamo bližih saznanja bio zaposlen u dežurnoj službi GSUP-a Beograd. Zbog veza sa surčinskim i zemunskim klanom, protiv istog je 2001. godine vođen disciplinski postupak, kada je, prema raspoloživim saznanjima, bio premešten u odeljenje za uviđaje. Takođe su evidentirani kontakti Zorana Vukojevića Vuka s Mladenom Ćukalovićem, najverovatnije radnikom OUP-a Zemun, koji je na Vukojevićevu molbu oktobra 2001. godine vratio saobraćajnu dozvolu jednom pripadniku zemunskog klana.

Buha se 25. 9. 2001. godine žalio Čedomiru Jovanoviću da je dobio pouzdane informacije da je dat nalog da mu se ponovo prisluškuju telefoni, zbog čega je napomenuo da će se žaliti generalu Pavkoviću i Miloradu Lukoviću Legiji

Za Vladimira Jovanovića Japanca raspolaže se podacima da je održavao veoma bliske i intenzivne kontakte sa izvesnim Jocom Belim iz interventne brigade MUP-a Srbije, od koga je u više navrata tražio da propusti automobile koje voze članovi njegove grupe.
Cilj svih navedenih veza članova kriminogenih organizacija s pripadnicima MUP Srbije bio je motivisan blagovremenim dobijanjem informacija o planiranim racijama, raspisanim poternicama, i drugim planiranim merama, kao i raznim uslugama u cilju izbegavanja krivične odgovornosti. Pritom napominjemo da su veoma pomno pratili sve kadrovske promene u MUP Srbije sa ciljem da na iste utiču. S tim u vezi, veoma je indikativna reakcija članova zemunskog klana povodom saznanja da je za načelnika postavljen Milan Popović kada je Miloš Simović u kontaktu s neimenovanim sagovornikom upitao kako Spasojević nema nikoga da postavi na to mesto.
Od pripadnika bivšeg RDB-a ustanovljeni su kontakti Spasojevića, kao i ostalih pripadnika zemunskog klana s Legijom, koji je često dolazio kod Spasojevića u Šilerovu. U vreme trajanja pobune JSO, Zoran Vukojević Vuk je upozorio obezbeđenje u Šilerovoj ulici da u Spasojevićev stan ne puštaju nikoga osim Legije. Takođe, nakon hapšenja Predraga i Nenada Banovića, osoba za kojima je tragao Haški tribunal, neimenovani pripadnik JOS je zatražio od Spasojevića da mu proveri da li su navedena lica zaista uhapšena po haškoj optužnici, dodavši da su akciju hapšenja izveli njegovi, a da u stvari nisu znali o čemu se konkretno radi. Nakon što je pružio obećanje da će prikupiti tražene podatke, Spasojević je upitao da li nam je tu šef, aludirajući na Legiju, što jasno ukazuje kakav je autoritet i ulogu u zemunskom klanu uživao Legija.
S bezbednosnog aspekta su veoma indikativni i kontakti Vladimira Jovanovića Japanca s njegovom kumovskom vezom Milanom Veruovićem, bivšim radnikom IV uprave BIA, inače nekadašnjim pripadnikom ličnog obezbeđenja pokojnog Zorana Đinđića. Tokom 2001. i početkom 2002, Veruović je u više navrata činio usluge Jovanoviću vezano za pružanje informacija i razlozima raspisivanja policijske potrage za istim. Između ostalog, Veruović je početkom novembra 2001. godine obavestio Jovanovića da za njim traga RDB Srbije, dok je prilikom jedne racije preuzeo Jovanovića ispred njegovog stana kako bi sprečio njegovo hapšenje. Sredinom 2001. godine, Veruović se angažovao i oko ukidanja poternice za Jovanovićem, u kom kontekstu mu je pružao obećanja da će kontaktirati sa Seadom Spahovićem i Strahinjom Kastratovićem.
Ne isključujemo mogućnost da je Jovanović preko Veruovića ostvarivao komunikaciju i s pojedinim licima s naše političke scene. Tome u prilog govori i podatak da mu je sredinom 2001. godine Ljubiša Buha zatražio fotografiju sa izvesne proslave na kojoj je u društvu zemunskog klana bilo i neimenovano lice koje je Jovanović opisao kao „malog političara” koji je u to vreme obavljao funkciju ministra. Ovu fotografiju Čume je nameravao da uništi.
U kontaktima sa svojim prijateljskim vezama, Vladimir Jovanović se hvalio da je preko Đinđića sebi obezbedio automobil sa specijalnim dokumentima i vojnim tablicama koji mu pruža mogućnost da bez posledica prođe policijsku kontrolu. U kontekstu pominjanja vojnih tablica interesantan je podatak da je Jovanovićev najbliži saradnik Loran Milić Locko održavao kontakte s Dragoljubom Živkovićem, oficirom Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, koji je tokom „Sablje” lišen slobode zbog sumnje da se bavio špijunažom u korist ruske obaveštajne službe. Ne isključujemo mogućnost da je i Jovanović preko Milića dolazio u vezu s pomenutim Živkovićem.
Bezbednosno je interesantno da se Slobodan Nešković zvani Kobac 12. 9. 2001. godine u komunikaciji s Jovanovićem interesovao da li i dalje postoji mogućnost da Japanac prisluškuje telefonske razgovore. Nakon dobijanja potvrdnog odgovora, Kobac je izdiktirao broj telefona 011/197-829 koji je u to vreme koristio izvesni Švaba.

UBISTVO RADNIKA DB MOMIRA GAVRILOVIĆA
Bivši pripadnik RDB Srbije Momir Gavrilović ubijen je 3. avgusta 2001. godine u večernjim časovima. Analizom raspoloživih podataka dobijenih primenom većeg broja mera tajne kontrole telefonskih razgovora u tom periodu, došli smo do izvesnih saznanja o kretanju pojedinih lica iz kriminogene sredine u to vreme.
Ljubiša Buha Čume u tom periodu nije bio obuhvaćen navedenom OT merom, s obzirom da je jedan od telefona koji je koristio broj 063/203-162 u periodu od 27. jula do 8. avgusta 2001. bio u posedu njegove supruge, koja je bila na letovanju, dok je za drugi telefon koji je Buha takođe koristio, broj 064/61-04-740 po nalogu Uprave kriminalističke policije bila obustavljena primena mere u periodu od 29. 6 do 19. 10. 2001. godine jer na njemu, navodno, nije bilo telefonskog saobraćaja. Uvidom u listing telefonskih poziva koji su ostvareni s ovog broja, ustanovili smo da je s njega u periodu od 1. 7. do 30. 9 2001. godine ipak vođen veći broj razgovora. Takođe smo ustanovili da je na dan ubistva Gavrilovića, Buha sedam puta zvao broj 063/503-0909, čiji je vlasnik Andrija Krlović, tri puta 063/314-504, vlasnika Čedomira Jovanovića, dva puta 063/394-989, čiji je vlasnik generalni sekretarijat predsednika Republike Srbije, dok je poslednji poziv koji je ostvario tog dana u 21.19, u trajanju od 33 sekunde, bio upućen na broj 063/11-161, koji je koristilo lice po nadimku Tafi. Napominjemo da su nam dostupni samo brojevi koje je Buha kontaktirao, ali ne i oni brojevi s kojih je pozivan.
Ne raspolažemo saznanjima da je u ovom periodu primenjivana mera TKTR prema Draganu Nikoliću Teči, jednom od najbližih Buhinih saradnika. Takođe, napominjemo da ne postoje tehničke mogućnosti da ostvarimo uvid u listing telefonskih brojeva za koje pretpostavljamo da ih je Nikolić koristio u tom periodu, s obzirom da se radi o pripejd korisnicima.
Loran Milić Locko, prema kome se takođe primenjivala mera OTKR, za ubistvo Gavrilovića saznao je isto veče u 00.33 od Slaviše Šćekića, a potom je o istom informisao Vladimira Jovanovića Japanca. Operativnim putem je ustanovljeno prisustvo mobilnog telefona koji koristi Jovanović na baznoj stanici koja pokriva deo grada gde se odigrao zločin, ali u sadržaju većeg broja razgovora koje je te večeri Jovanović obavio sa svog mobilnog nema indikativnih detalja koji bi ga mogli dovesti u vezu sa ubistvom Gavrilovića. Osim toga, ne isključujemo mogućnost ni da je to veče Jovanović proveo kod kuće, s obzirom na to da se njegov stan nalazi u rejonu koji pokriva pomenuta bazna stanica.
Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Simović i Vladimir Milisavljević na dan ubistva Gavrilovića bili su u pritvoru zbog otmice Miškovića.
U periodu neposredno nakon pomenutog ubistva, UKP MUP Srbije je primenjivala meru tajne kontrole telefonskog saobraćaja i prema pojedinim licima koja su se nalazila u bliskoj poslovno-prijateljskoj vezi s Gavrilovićem. Navedena mera primenjivana je prema Aleksandri Lazić-Gavrilović, supruzi ubijenog, Branku Đuriću, Svetozaru Laziću, Vladimiru Šekrevskom, Branislavu Grbačiću, Miletu Zariću, Milanu Milovanoviću i Miodragu Glomaziću. Saznanja kojima raspolažemo ukazuju da se primenom pomenute mere nije došlo do bilo kakvih indikativnih podataka koji bi ukazivali n eventualne izvršioce pomenutog krivičnog dela.

MERE UKINUTE PRED UBISTVO PREMIJERA

Informacija je sačinjena na osnovu izveštaja o primeni mere tajne kontrole telefonskih razgovora UKP i UBPOK MUP Srbije, koja se u periodu od marta 2001. do januara 2003. u sklopu operativnih akcija Kesa, Spad i Vrana, odobrenih od ministra MUP i istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, primenjivala prema sledećim licima:
Ljubiša Buha, Dušan Spasojević, Vladimir Jovanović, Loran Milić, Milan Narandžić, Miloš Simović, Nenad Opačić, Dragan Miladinović, Slobodan Nešković, Vladimir Milisavljević, Veselin Božović, Slavko Stevanović, Zoran Vukojević, kao i navedeni iz slučaja ubistva Momira Gavrilovića.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar